Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

U znaku Amora

Ljubav za poneti
Bojan Ljubenović
Binder, Beograd - 2013.

Nova knjiga Bojana Ljubenovića, pod nazivom "Ljubav za poneti", objavljena je u izdanju mlade, ali veoma anga­žovane beogradske izdavačke kuće "Binder". Reč je zbirci aforizama i priča na temu zaljubljivanja, ljubavi, braka, pre­ljube…

Bojan Ljubenović je naš poznati satiričar, autor rubrike "Trn" u "Večernjim novostima" i urednik rubrike "Humor" u istom listu, a "Ljubav za poneti" je njegova peta knjiga aforizama.

Zbirka, sa podnaslovom "Afordizijaci", sadrži oko 160 lju­bavnih aforizama i četiri "bonus“ priče, koje na duhovit način govore o savremenim muško-ženskim odnosima.

Pored ostalih, u knjizi su i sledeći aforizmi:

Ljubite se!
Ljubav na usta ulazi.
 
Pojedine žene morale bi tražiti dozvolu za nošenje svoje lepote.
Ne mogu se tek tako pojavljivati na ulicama i ugrožavati nam živote!
 
Ako se iskreno volite nemojte pričati o tome.
Ljubav ništa tako sigurno ne ubija kao reči.

Došlo je proleće.
U Srbiji su procvetale - žene...
 
Žali se jedan muškarac.
Otkad sam se oženio, imam nadgledanu nezavisnost.
 
Jedan poznati par bi da se razvede,
ali nikako da nađe slobodan termin na televiziji.

Ilustarciju za naslovnu stranu uradio je čuveni karikaturista Tošo Borković.

O ovoj knjizi i njenom autoru urednica edicije "Osma sila“ Vesna Denčić je napisala:

"Iako poetika Bojana Ljubenovića na trenutak podseća na svima dragog Duška Radovića, istovremeno ne negira Ljubenovićevu autentičnost i njemu svojstvenu toplinu kojom prožima svaku misao. Ako je u nekim opskurnim vremenima bilo opasno pisati aforizme o politici, danas kao da je opasno pisati o ljubavi! Sav taj mačizam, borba za moć, vlast, slavu, potisnula je emotivnost. A Bojan Ljubenović čak i kada se poigrava tim tananim nitima, čini to čistog srca, sa puno duha i želje da pozitivna energija prostruji, i učini nas onim što jesmo – ljudska bića."

Aleksandar Čotrić


Rašine personae dramatis

Zadimljena istorija
Raša Popov
Bookland, Beograd - 2012.

Rašina knjiga je prava promenada svetskih i naših velikana raznih zvanja i znanja – od careva i kraljeva do naučnika i umetnika. Sve njih okupljaju u Rašino i naše vidno polje dve zajedničke niti. Jedna je da im život, ma koliko bio slavan, nije bio posut ružama, da su imali dramatičnu, a neki od njih i krajnje potresnu, tragičnu sudbinu. Druga nit koja ih ujedinjuje u ovom Rašinom imaginarnom klubu vaskolike istorije, od drevnih vremena do danas, je da to nisu bile jednoznačne ličnosti, osobe koje je svet percipirao u istom znaku, bio taj znak plus ili minus. Drugim rečima, oko mnogih od ovih ličnosti bilo je dvojbe, čak i trojbe, kako bi to Raša rekao, kakvi su bili, a oko nekih je ostala zagonetka čak i ko su i šta su bili. Raša nam je, dakle, prizvao i oživeo u našem pamćenju značajne ličnosti za koje smatra da zaslužuju veću pažnju od one koja ih prati, ličnosti koje su protokom istorije i kratkoćom ljudskog pamćenja nezasluženo skrajnute, kao i ličnosti koje ne poimamo na pravi način, koje su, u istoriji koju pišu pobednici, jednostrano ili pogrešno opisane. Modernim rečnikom kazano, to su osobe koje po Rašinom uverenju zaslužuju reinterpretaciju, kako bismo ih pojmili na pravi način.

Potreba za preispitivanjem opšteprihvaćenih stavova i gledišta javila se u svetu sa nagoveštajima i probojima prvih demokratskih impulsa, svesti da ne treba da postoji monopol ne samo političkog odlučivanja, neprikosnovenosti plemenskih poglavica i potonjih vladara, nego ni monopol na istinu. Ti demokratski impulsi nastali su daleko ranije od političkih institucija – narodne izreke: Četiri oka više vide nego dva ili O ukusima se ne raspravlja – rečito svedoče da se potreba da se čuje i uvaži druga osoba, drugi stav, rodila u dubini prošlosti daleko pre čuvenog stuba Rimskog prava – Audiatur et altera pars!

Relativnost istine Raša je otkrio još kao mlad politički aktivista, kao jurišnik optimista. Izvikivao je parole visokog napona tipa: Dole ovo! Dole ono! Smrt ovome! Smrt onome! ... Živela borba protiv ovog i onoga, živeli anti- ovi i oni... Jednog dana je shvatio: pa ja ne podstičem borbu za nešto pozitivno i napredno, za slobodu, za kulturu i znanje, već izvikujem neke duple negacije: dole borci protiv neslobode, protiv nemorala, neznanja ... kao da, umesto parola u slavu života, izvikujem: Živela anti-smrt! A da se isti događaj može percipirati na vrlo različit, čak i na dijametralno suprotan način, Raša je iskusio kao relativno mlad politički aktivista. Poslat da izbliza opiše državne neprijatelje – lidere studentskih demonstracija daleke 1968. godine, Raši se oni toliko dopadnu da nije osetio ni n od njihovog neprijateljstva. Naprotiv, zbližio se s njima, a pošto nije ispunio novinarski zadatak, dobio je partijsku kaznu da sa posla dežurnog novinara pređe u naučnu redakciju, da ga ne vidimo na ekranu! Tako je slučaj komedijant, kako bi rekao Crnjanski, udesio da Raša postane ovakav kakav je danas, osobeni pisac i naučnik umesto da ostane čist novinar.

Iz mnoštva životopisa ove Rašine leksikonske knjige ljudskih sudbina, skrenućemo, ilustracije radi, pažnju samo na nekoliko.

Prva priča je o jednom od rodonačelnika evropske filosofije i civilizacije – Sokratu. Svi znamo da je bio mudrac nad mudracima, ali i pojam skromnosti, znamo njegovu čuvenu maksimu: "Ja znam da ništa ne znam" – prvu stepenicu ka saznavanju bilo čega; znamo i da je svoju metodu izvlačenja znanja iz sagovornika zvao majeutičkom (babičkom) veštinom. Raša nas podseća da mu je majka bila babica. Možda je zanimanje njegove majke rodilo njegovu čuvenu veštinu – da podsticajem i ohrabrenjem sagovornika izvuče na svetlo dana, porodi njegovo zapretano znanje, baš kao što i babica kroz pomoć i ohrabrenje pomaže rađanje dece. Takođe, Raša nam skreće pažnju na značajnu okolnost koju mahom gubimo iz vida: da je Sokrata na smrt osudila demokratska a ne prethodna, tiranska vlast, i da je, da poenta bude potresnija, Sokrat mogao da izbegne smrt da se poslužio proceduralnim pravnim začkoljicama, koje su mu čak i nuđene na tacni, ili makar tobožnjim, formalnim pokajanjem, ali on ne bi ostao velikan da na svojoj koži nije testirao tadašnje najnaprednije društvo na svetu, svojim životom, pokazavši da ni najnaprednije društvo ne može biti na nivou najnaprednijih pojedinaca, da pojedinci vuku društvo napred, ali ne samo svojim umom, već zalogom i svoje sudbine.

Iz mnoštva poznatih ličnosti koje defiluju stranicama Rašine knjige zanimljive su i one koje spadaju u drugi, pozadinski ešalon, ali čije su sudbine osobene, koje su oštećene u zvaničnoj istoriji.

Lažnog cara Šćepana Malog svi znamo, kako mu i sintagma njegovog imena i zvanja sama po sebi kazuje, kao prevaranta. Raša nam na maestralan način osvetljava činjenicu da je vrlo lako mogao da bude razotkriven – ruski car a ne zna ruski! Zašto je izostala lako izvodiva provera njegovog identiteta? U kriznom i haotičnom vremenu narod žudi za spasiocem, vođom, mesijom. Sam Bog ga poslao! No, šta se događa – nastavak Rašine priče pokazuje da fiktivno čudo i lažni spasilac katkad postanu pravi, da je granica između stvarnog i virtuelnog vrlo tanka nit. Lažni car Šćepan Mali iskorenjuje krupno zlo, vajkadašnje tamanjenje ionako malobrojnih sunarodnika – krvnu osvetu; gradi puteve i mostove; učvršćuje državno jedinstvo i stvara modernu državu. Takav mora da se ukloni – tuđinac a vredan graditelj i mudar državnik (To kod nas ne može!); iako je neprijatelj naših neprijatelja, samim tim što nije kao drugi, što stalno nešto menja i zahteva vrednoću i odgovornost i svih drugih, on je i naš unutarnji neprijatelj! Šćepanova sudbina nas podseća na narodno poimanje Proklete Jerine, takođe daleko od objektivne slike.

Na Prokletu Jerinu podseća i opšta predstava-predrasuda o ruskom plemiću Potemkinu. Raša nam uverljivo raskriva tu lažnu sliku u čitavoj svetskoj memoriji. U priči sa naslovom koji nam već nagoveštava poentu – Izgradio gradove, poturaju mu sela, Raša nam kao na filmu dočarava život ovog osobenjaka ruske istorije. On je bio toliki velikan da su neki istoričari njegove zasluge za razvoj južne Rusije poredili sa zaslugama Petra Velikog za izgradnju severne Rusije! On je u bespuću stvorio niz gradova, pomenimo ovde samo najpoznatije – Herson, Jekaterinoslav (današnji Dnjepropetrovsk), Nikolajev i, najčuveniji među njima – Sevastopolj! Osim ovih neizmernih zasluga, rukovodio je osvajanjem severnog crnomorja, sa strateški važnim Krimom, izgradio crnomorsku flotu i modernizovao rusku armiju. I život je stavio na kocku da bi spasao najslavniju rusku vladarku – Katarinu Veliku – od atentata. Ko zna kakva bi bila potonja ruska država da je ona nije na jug proširila do Persije i Turske! Jedno zrno istine u biografiji Potemkina progutalo je sve njegove istorijske zasluge – on jeste za jednu šetnju carice Katarine sa stranim gostima montirao luksuzne kulise idiličnih sela na crnomorskoj obali, ali carica je znala za to i bila oduševljena tim umetničkim hepeningom! Koji je za vekove zaklonio pravi lik Potemkinov.

Pomenimo, na kraju ovog mini-prikaza Rašine impozantne galerije likova sudbinu Mocarta, genija nad genijima! Živeo je 35 godina, a imao umetničku karijeru od 32 godine! Počeo je da komponuje – komponovao prvu pesmicu – već u trećoj godini! Od pete već drži koncerte, od sedme nastupa po evropskim gradovima! Prvu operu je napisao već u devetoj godini, u šesnaestoj napisao čuvenu operu "Otmica iz Saraja". U svom kratkom životu napisao je jedanaest opera, stotinak violinskih i klavirskih sonata, gudačkih kvarteta i kvinteta, 25 klavirskih koncerata, 8 violinskih i 49 simfonija!

Raša nam skreće pažnju da su ovog genija od malih nogu saplitali i muzički stručnjaci i publika jer je prevazilazio svoje vreme, ali Mocart je bio čvrsto uveren u svoju vrednost i za nerazumevanje vremena nije hajao: "Uopšte ne obraćam pažnju ni na čiju pohvalu ili pokudu. Ja prosto sledim svoja osećanja." Tajnu muzike – rezimira Raša Mocartovu konciznu poetiku – muzički genije je video u njenoj osobini da ne bude bolna uhu. "Muzika, čak ni u prilikama najvećeg užasa ... ne sme biti bolna uhu ... mora ga opčinjavati, čime će uvek ostati muzika." Ukratko, naglasio je večitu razliku između života i umetnosti, istinu da su to zauvek dva bića istog lica – lica sveta i života. Rašina priča uklanja i senku sa karaktera Antonija Salijerija, značajnog kompozitora 18. veka, i demistifikuje našu neutaživu potrebu za mitovima i mistifikacijama.

To je i jedan od najčešćih lajtmotiva Raše Popova, velikog majstora pera, čarobnog pripovedača i znatiželjnika renesansne širine.

Vitomir Teofilović

- 7 -