Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Zoran Stanojević


Kako je to bilo sa onom jabukom

(drama za radio)

LICA:
ZMIJA
ADAM
EVA  

(CVRKUT PTICA, ZUJANJE PČELA, ADAMOVO HRKANJE...)

ADAM: Rt! Rt! (PONOVO ZAHRČE)
ZMIJA: Adame!
ADAM (HRKANJE SE PREKIDA): Mm? Ah, ti si to...
ZMIJA: Šta ti je to "Rt"?
ADAM (ZBUNJENO): Ne znam.
ZMIJA: Opet si spavao!
ADAM: Razmišljao! To se zove "duboko razmišljanje". (UZDAHNE) A sve vreme dok sam razmišljao muvala mi se unaokolo po glavi i nekakva reč na "rt"...
ZMIJA: Vrt?
ADAM: Ne... Ta reč ima neke veze sa nekim krajem...(UZDAHNE) Ah, svejedno. Kad ne mogu da se setim onda ne mogu da se setim.
ZMIJA (PREKORNO): Stvarno se pitam kako čovek može da izdrži da toliko ne radi ništa.
ADAM (ZEVAJUĆI): Ništa?! Ali ja neprekidno nešto radim, zmijo! Nepre-kid-no!
ZMIJA: Je li? A šta to toliko radiš, na primer?
ADAM: Pa na primer... (ZBUNJENO) Na primer... Evo, na primer, juče popodne sam vežbao da bacam kamenje u jezero!
ZMIJA (ZAJEDLJIVO): Ah, zbilja?
ADAM (NE OPAŽAJUĆI ZAJEDLJIVOST): Jeste. Tek posle sam prilegao, pa i to samo koliko da razmislim. A to je korisno, zato što ja uvek nešto zapazim tokom mojih razmišljanja.
ZMIJA: Aha. I, šta si to zapazio tokom tvojih razmišljanja?
ADAM: Evo, pazi: kad god bacim kamen – oko njega se na vodi naprave krugovi!
ZMIJA (NEZAINTERESOVANO): Je li?
ADAM: Jeste, i to sve jedan oko drugog! A pazi sad samo još ovo: kad bacim kamen, ja uvek pogodim u samo središte svih krugova na vodi!
ZMIJA (VEOMA NEZAINTERESOVANO): Zaprepašćujuće.
ADAM: Ustvari - to će ti sigurno biti posebno zanimljivo - ja pogodim središte krugova još pre no što se oni pojave!
ZMIJA: Hm, pre nego... Ne shvatam.
ADAM: Pa, prvo padne kamen, a onda naiđu krugovi. On padne tačno u središte svih njih, ali pre njih.
ZMIJA: Hm. Nekako mi tu ima suviše poklapanja... Kako ti tvoji krugovi uvek naiđu? I to baš kad ti gađaš vodu, i još upravo tamo gde pogodiš?
ADAM: Ne znam... Moraću još da razmislim o tome, ali zaista uvek pogodim baš tamo... Zapravo, priznaću ti, ja čak ne mogu da ne pogodim tamo; probao sam i ne uspeva mi. (ZEVA) Dobro, slatko smo se ispričali, a sad ti idi da...
ZMIJA (PREKIDA GA UŽURBANO): Sad tek razumem... Ti si toliko vešt da uopšte ne umeš da ne pogodiš u središte! (NAGLAŠENO SVEČANO) Adame, ja ti se divim!
ADAM (BUDNIJE; ZAINTERESOVANO): Zaista? Diviš mi se?
ZMIJA: (SVEČANO) Da! (TUŽNO) Kakva šteta što si mi naredio da idem da, ma šta to značilo. Naravno, ako to mogu i negde u blizini, onda usput mogu i da ti izložim šta sve mislim o tome.
ADAM (NEODLUČNO): Doobro. Može i tako.
ZMIJA: U redu, kad toliko navaljuješ. Htela sam da kažem - potrebna je ogromna veština da se nešto pogodi pre nego što postoji. Izgleda da ti imaš prirodni dar - osobinu da predviđaš budućnost! Veoma je važno imati osobine, Adame, a ti ih imaš!
ADAM (NESIGURNO): Je li to stvarno dobro?
ZMIJA: To je odlična osobina!
ADAM: Eto, vidiš. A čak ni to nije sve što radim! Na primer, tamo gde rastu oni strašno veliki narcisi koje sam našao za Evu... E, tamo u reci ima i jedno fino, ravnije parče vode, pa na tom mestu mogu da vidim sebe. No, molim; šta sad kažeš? Vidiš šta sve radim, a ti...
ZMIJA: Hm.
ADAM: Jeste.
ZMIJA: A šta će ti to, da vidiš sebe?
ADAM: Otkud znam... Sve može jednom zatrebati... Ali, ima tu još nešto. Pazi: reka teče dalje, ali moj odraz ne odlazi sa vodom, i to mi isto uspeva svaki put! Vidiš? Naučio sam da ga zadržim na površini vode!
ZMIJA: Hm... A ako odraz ode kad se ti udaljiš pa ne možeš više da paziš?
ADAM: Pa... ne znam... Možda i ode.
ZMIJA: Lično bih više više volela neki odraz u koji mogu da budem sigurna... Meni bi bilo dosadno da stalno stojim negde i pazim da mi se odraz ne izgubi.
ADAM: A možda se i ne izgubi? Znaš, kad odem, ja više nisam tamo, pa nemam pojma šta se posle dešava.
ZMIJA (ZAMIŠLJENO): Kad odeš, nisi više tamo...
ADAM: Jeste, to mi se uvek događa. Kad god odem odnekud – ja više nisam tamo... Sigurno je i to osobina, zar ne?
ZMIJA: Van sumnje. Ali, što se tiče tog odraza koji se gubi-
ADAM: Pa, to nije važno. On mi treba samo kad mogu da ga vidim, a tada jeste tamo. Dovoljno je da se nagnem nad vodu i - on je tu. Evu sam prekjuče naučio kako se to radi, i kaže da joj je otada kosa mnogo lepša, naročito kad napravi sebi venčić od narcisa.
ZMIJA: Ma dobro, dobro, ali... Znaš, sve to gledanje samog sebe u vodi... Odnekud imam utisak da to treba da radi neko sasvim drugi, i to mnogo, mnogo kasnije.
ADAM: Eto! Opet ista priča! Zameraš mi da ništa ne radim, a šta god ja počnem - kažeš da to treba da radi neko drugi, i to mnogo kasnije!
ZMIJA: Ja?!
ADAM: Kad ti kažem. Uvek mi to radiš. Evo, na primer, ono kad sam uzeo da guram stenu uz brdo - isto si imala nešto protiv, i rekla si da to treba da radi neko drugi, mnogo kasnije... (UZDAHNE) A baš sam lepo bio smislio da pustim stenu da se skotrlja, pa onda samo časkom siđem po nju, i posle fino opet mogu da je guram uz brdo, koliko da se razonodim...
ZMIJA: Ma dobro, ali-
ADAM: Ili ono kada sam, sokom od voća i cveća, hteo da naslikam bizona na zidu pećine, zato što u pećini nema ničeg osim pećine. I tada si rekla – "To će neko drugi; ima vremena za bizone."
ZMIJA: Pa kad stvarno ima! Doduše, kad bi hteo da naslikaš mene... Možda bi uspeo da napraviš sliku koja nikud ne odlazi kad ja nisam pred njom, pa ne bih morala stalno da budem tamo i da je sprečavam da ode? Sasvim tačno si zapazio, u pećini iznutra nema ničeg osim pećine, što je dosadno, ali - čemu bizon?!
ADAM: A zašto ne? Ja ipak smatram-
ZMIJA: Nemoj! Mene naslikati - to je već druga stvar. Bio bi to izuzetno lep i poučan prizor, kad bi naslikao mene.
ADAM: Je li?
ZMIJA: Aha. I koristan. Znaš, bez toga, možda se u budućnosti neće znati kako sam ja stvarno izgledala.
ADAM: U redu, ali meni se ipak čini da je pećina pravo mesto baš za bizona... Onako... u trku... Pogrbljen... Iz slike prosto kao da izvire neka ogromna snaga... Onda to u budućnosti neko nađe, pa se pita ko je to naslikao...
ZMIJA (SUVO I PREZRIVO): Bizoni su dosadni... Čak i biti bizon je sigurno na izvestan način neprijatno.
ADAM: Pa, sad...
ZMIJA: U redu, bizoni to možda nekako i podnose, ali meni bi bilo neprijatno. Osim toga, treba raditi, a ne gubiti vreme na bizone.
ADAM: Dobro, ali šta bi ti htela da radim? Tvorac mi je rekao da nazovem sve životinje, i, u redu, ja sam vas nazvao... (UZDAHNE) Pojma nemaš koliki je to posao bio. Užasno.
ZMIJA: Posao? Meni si samo rekao "Ti se zoveš zmija", i to je bilo sve.
ADAM: Eh, da... Ti si samo časkom svratila po svoje ime, i otišla, a ja... Ko zna koliko dana i noći nisam spavao... Morao sam da izmislim sva ta imena, i još da ih zapamtim, a bilo je strašno mnogo imena. Nikad ja taj izgubljeni san nadoknaditi neću...(UZDAHNE) Pa onda, dalje: Tvorac mi je rekao da budem gospodar svega, i, u redu - ja sam gospodar svega... Šta još hoćeš da radim?
ZMIJA (GUNĐA): Gospodar, gospodar... Eh, da sam ja na tvom mestu... video bi ti kako treba! (UŽURBANO) Mislim, ja bih se uvek umešala kad tebi neko smeta, i ne bih to dozvoljavala... I bila bih uvek tu uz tebe, i ne bih se sve vreme bavila samo Evom a mene zanemarivala, i... (UZDAHNE) Što meni nije dato da budem gospodar svega, to se samo pitam... Ali, pustimo to. Čovek ne treba da bude zavidljiv.
ADAM: Čovek?
ZMIJA: Ma u redu, zmija. (UZDAHNE) Ponekad prosto zaboravim da nisam čovek... To zato što govorim kao vi... Ali, gde je Eva? Odjednom mi strašno nedostaje.
ADAM: Aha. To se zove "usamljenost", i pojavljuje se kad Eva nije tu.
ZMIJA: Kako god da se zove, veoma je neprijatno.
ADAM: Znam. Jedini lek od toga ti je da je nađeš.
ZMIJA: Bih, rado, ali ne znam gde je.
ADAM: Šta to smeta? Nađi je po tragu.
ZMIJA: Ali... ali, ja ni trag ne umem da nađem... Ustvari, ne znam čak ni šta je trag.
ADAM: Zaista? Pa, sve može da bude trag. Vidiš negde polomljenu grančicu, onda, samo malo dalje, leži ti u travi svež ogrizak od kruške... sve sami tragovi.
ZMIJA: To su tragovi? Grančica i ogrizak?
ADAM: Pa da.
ZMIJA: Čekaj... Ogrizak od kruške? Baš od kruške?!
ADAM: Aha.
ZMIJA: Vrlo čudno...Vrlo, vrlo čudno...
ADAM: Šta tu ima toliko čudno?
ZMIJA: Ne znam... Prosto mi se ta kruška nekako ne uklapa.
ADAM: Ali, u šta se ne uklapa?
ZMIJA: Nemam pojma u šta, ali ipak mi se ne uklapa... Osim toga, ne verujem da bih se snašla u tome... Najzad, samo jedna grančica i ogrizak...
ADAM: Pa, ima još tragova... Nađeš otkinuti cvet – to je cvet iz njene kose... Ili venčič od lišća... Uvenuo joj pa ga bacila... Shvataš? Kud god pogledaš - sve sami tragovi, a svaki trag je deo zagonetke čije krajnje rešenje je Eva.

(PAUZA; ZUJANJE PČELA)

ZMIJA (ZAMIŠLJENO): Krajnje rešenje je Eva... (PONAVLJA SVEČANO) Krajnje rešenje... je Eva. (UZDAHNE) Ne znam zašto, Adame, ali čini mi se da je to što si rekao nekako strašno duboko...
ADAM (ZAINTERESOVANO): Šta si rekla?
ZMIJA (GLASNIJE): Da je strašno duboko to što si kazao! To možda znači mnogo više nego što misliš... (SNUŽDENO) Samo... ja ipak ne umem tako da je nađem... Sasvim ne umem.
ADAM: Ma to to je stvar vežbe. Treba prosto da naučiš da shvataš tragove. Ti ne umeš da posmatraš, a inače – sva rešenja su ti pred očima! Naravno, prvo treba da shvatiš da sve što vidiš oko nas ima neko značenje koje samo treba naći.
ZMIJA: Hmm... To mi zvuči kao veoma važna misao, Adame. (UZDAHNE) Opet imam utisak da si u pravu i više nego što misliš. Razmislila bih i sama o tome, ali sve vreme mi smeta što ne znam gde je Eva.
ADAM: U redu, sredićemo to. Dakle: po izvesnim znacima zaključujem da se Eva do maločas kupala u malom vodopadu, i da sada ide prema nama.
ZMIJA: Koješta. Rekao si da se Eva nalazi po tragovima, a nikakve tragove nisi tražio. Otkud ti onda to?
ADAM: Otud što vidim da Eva dolazi. Eh, ti... Kako i da vidiš nešto iz tog položaja? Da bi videla šta se dešava moraš da se izdigneš iz te tvoje trave!
ZMIJA: Misliš ovako... Pazi, stvarno... Eva dolazi! (ZAMIŠLJENO) To moram strašno dobro da zapamtim, što si maločas rekao... (PONAVLJA S POŠTOVANJEM) Čovek, da bi video šta se stvarno dešava, mora da se izdigne iz svoje trave... I to mi zvuči kao vrlo važna Misao, Adame... Zaista se pitam se da li i ti sam razumeš dubinu sopstvenih reči... (ZBUNJENO) Ali... ali, otkud znaš da se kupala?

(PRIMIČU IM SE KORACI; ŠUŠKANJE LIŠĆA)

ADAM: Ja možda ne razumem dubinu sopstvenih reči, ali ti ne umeš ni da gledaš, zmijo! Zar ne vidiš da je sva vlažna?

(EVINI KORACI SE SASVIM PRIMAKNU. RAZNI ŠUMOVI. EVIN SMEH)

ADAM: Jao... brfr... (UBRZANO) Ne hladi me kokrom mosom...
EVA (SMEJE SE): E, baš hoću "kokrom mosom". (SMEJE SE)
ADAM: Hteo sam da kažem "mokrom kosom"...
EVA: (NEŽNO) Znam, pospanko jedan pospani, znam šta si hteo da kažeš... A zašto nisi došao na kupanje?! U redu, jesam pristala da te ostavim da odspavaš još malko, ali zar je to "još malko"?
ADAM: Pa, hteo sam ja da dođem, ali je naišla zmija, kao i uvek osim kad je već tu, pa joj to smeta da naiđe, i onda smo pričali o-
ZMIJA: Pa sad, i Eva uvek nailazi, osim kada je već tu...
EVA (SRDAČNO): Zdravo zmijo.
ZMIJA: Zdravo Eva. Baš je divno što si se vratila. Ne znam zašto, ali neprekidno imam utisak da ja, bez vas dvoje, nemam nikakvog smisla...
EVA: Ne?
ZMIJA: Ne. Ali kad sam sa vama... Pa još kad smo ovde, pod jabukom... Prosto me obliva nekakvo blaženstvo. (ZAMIŠLJENO) I još kao neka neodređena jeza, mada ne shvatam zbog čega...
ADAM (ZEVA): Mmmm...
ZMIJA: A... a šta ti je to oko vrata?
EVA: Ne sviđa ti se?
ADAM: A baš je lepo. Mogla bi i meni da napraviš jedno takvo to, ma šta to bilo.
EVA: To "jedno takvo to" je smokvin list vezan oko vrata komadom divlje loze. To sam nazvala "pojas".
ZMIJA: Hmm. Pojas... Čudno ime.
EVA: Pa, sve mora nekako da se zove. Ne sviđa ti se?
ZMIJA: Ma, ne, otkud ti to... Samo mi je ime nekako čudno, to je sve... Pojas... hmm... pojas oko vrata... mmm... A stoji ti divno. Čak bih mirno mogla da kažem da taj smokvin list nekako spada uz tebe!
EVA: Zaista?
ZMIJA: Da, prosto kao da je deo tebe. Ne verujem da ću ikad više moći da te zamislim bez smokvinog lista.
EVA: Stvarno mi toliko dobro stoji?
ZMIJA: Da. Samo... odnekud imam utisak da taj list treba da nosiš znatno niže...
EVA: Niže? Gde niže?
ZMIJA: Ne znam tačno, ali ne tako visoko gore.
EVA: Ah, ti uvek imaš nekakve primedbe! Zamisli kad bismo sada mi imali primedbu da si se ti nekako previsoko omotala oko stabla jabuke, i da treba da budeš znatno niže?
ZMIJA: Koješta, ja se omotala oko jabuke... Hej, pazi, pa stvarno jesam! Vrlo čudno... I još sad odjednom imam utisak da ja na neki način spadam ovde, oko stabla, baš kao što taj smokvin list spada uz tebe, Eva... Vrlo, vrlo čudno... Ja spadam... (OZARENO) Aha! Ispalo je korisno što sam se omotala oko stabla! Izgleda da u tom položaju čoveku pada na um! Adame, upravo mi je palo na um šta bi stvarno vredelo da naslikaš u pećini!
ADAM (UZDAHNE): Je li?
EVA: U pećini?
ZMIJA: Aha. Zamislite ovako: u sredini slike sam ja, i to, baš kao sada, omotana oko jabuke. Desno si ti Eva, levo je Adam... (ZAMIŠLJENO) Mada... Toj slici ipak kao da nešto nedostaje, samo ne znam šta... Hmmm... Pomozi mi Adame... Kad bismo samo našli nešto što bi Eva mogla da ti pruža rukom, koliko da slika bude življa. (UZDAHNE) Prekrasno bi bilo... Prosto to već vidim mojim unutrašnjim okom!
EVA: Ti imaš oko iznutra? (SMEJE SE) Adame, zmija ima oko iznutra!
ZMIJA (UZDAHNE): Ja sam to tako rekla samo da bi bilo slikovito! (KRATKA PAUZA) Hej, Eva... pa ovo je zbilja neverovatno! Adam opet spava!
EVA: Aha. Strašno se umorio dajući svima imena.
ZMIJA (UZDAHNE): Ipak, šteta što tako gubi vreme. Tako je mudro govorio danas, sve same Misli... Mada se pitam da li je do kraja razumeo svoje sopstvene reči... (SVEČANO) On možda i nije, ali meni je danas, onim što je govorio, potpuno otvorio oči! (UZDAHNE) Da... Sad gledam svet sasvim drugim očima...
EVA: Kojim drugim očima? Zar imaš i druge-?
ZMIJA (BRZO JE PREKIDA): Nemam druge oči! Time sam samo htela da kažem da odjednom tako čudno vidim...
EVA: Ali, šta čudno vidiš?
ZMIJA: Sve. (PAUZA) Znaš, Adam mi je govorio o tragovima koje ti ostavljaš, i ispalo je da ogrizak od kruške, kad mu dodaš slomljenu grančicu, i posle još cvet iz kose... da to sve ima zajedničko značenje, i da znači "Eva"...
EVA: Naravno da to znači "Eva". To su tragovi koje ja namerno ostavljam za Adama, da bi mogao da me nađe kad se probudi.
ZMIJA: Da, ali šta ako i sve ostalo oko nas ima neko značenje namerno ostavljeno za nas? Značenje koje je već tu, i treba ga samo naći? Od trenutka kad je Adam to pomenuo sve mi izgleda povezano... A ako je sve povezano - od čega god da počnemo da rešavamo, na kraju ćemo stići do rešenja Tajne...
EVA: Tajne? Ali, koje tajne?
ZMIJA: Tajne sveta u kome živimo. Treba samo da naučimo da tumačimo sve tragove... Lepo je rekao Adam, muka je u tome što čovek ne ume da posmatra, a inače – sva rešenja su nam pred očima... Recimo, uzmimo za primer samo ovo drvo... Kud god da krenemo – na kraju se opet nađemo ovde... Zar to ne bi moglo da znači da ova jabuka, za nas troje, ima neku čudnu privlačnu moć? Da mi ne možemo da ne dođemo ovamo? (ZAMIŠLJENO) Pitam se zašto je tako...
EVA: Pa, možda zato što je ovo naprosto jedno savršeno mesto? Takva prekrasna senka... Znaš, ja najviše volim ovako da leškarim... Sunce, tu i tamo, proviri kroz lišće... (MAZNO) Adam ili vetar igraju se mojom kosom...
ZMIJA: Tja. Meni sve to razno igranje kosom izgleda kao čisto gubljenje vremena. Sve što se radi, i sve što postoji, mora da ima nekakve svrhe!
EVA: Zašto mora? Eto, ti sasvim lepo postojiš, a nemaš baš nikakve svrhe.
ZMIJA: Kako nemam? Mora biti da imam nekakvu svrhu, i treba samo da otkrijem koja je to svrha! Mislim, mora sve na svetu biti zbog nečeg, a ne tek onako, zar ne?
EVA: Ako baš moraš da imaš svrhu – u redu. Eto... Eto, ti si tu da bi postojala zmija.
ZMIJA: Samo... Samo radi toga? Ne... Ne mogu da poverujem da ja postojim samo da bi tu, prosto onako, bila neka zmija. Najzad, Tvorac nije stvorio bilo koju zmiju, nego baš mene, zar ne?! Mislim, ako je ssvejedno, zašto ssam onda ovo baš ja, a ne neka druga zmija?
EVA: Pa možda ti i jesi ta druga zmija, samo to ne znaš?
ZMIJA: Ma nisam! Nisam druga zmija! Ovo ssam baš ja!
EVA: Sigurna sam da bi to rekla i ta druga zmija.
ZMIJA: Ama ne, ja sam to, veruj mi! Pa valjda toliko znam? Zar misliš da ja ne bih i ssama primetila da ssam neka druga zmija?
EVA: Ali i ta druga zmija bi tvrdila da je to ona a ne neka druga zmija... Ah, dobro. Ako ti je to toliko važno verovaću ti na reč. Neka bude! Ti si ti, a ne neka druga zmija.
ZMIJA: Hvala ti što si to rekla. (POSLOVNIM TONOM) No, pošto je tako, onda mora da postoji neki razlog što sam ovo baš ja, a ne ta druga zmija.
EVA (SMEJE SE): Tu ssi da bi, kada sse uzbudiš, govorila "s" mnogo češće nego što je
neophodno.
ZMIJA: Molim te, Eva, ne šali sse sa tim! Mora biti da ja imam nekakvu posebnu svrhu. Svakako postoji nešto što upravo ja treba da učinim, i moram da otkrijem šta je to... Znaš, moj unutrašnji glas mi kaže-
EVA (SMEJE SE): Šta ti sve imaš unutra, zmijo! Spolja baš i ne mnogo, ali iznutra... Oko, glas...
ZMIJA: Eva, molim te! Ovo su ozbiljne stvari! (VEOMA POVERLJIVIM TONOM) Po tragovima koje ti ostavljaš može da se reši gde si ti. A moj unutrašnji glas mi kaže da ssu svuda oko nas tragovi mnogo veće zagonetke nego što je ta "Gde je Eva"... I, kad bismo samo umeli da ih vidimo i shvatimo, sve bismo rešili! Ali mi živimo usred te zagonetke i ne vidimo je... Možda baš zbog toga što smo u njoj. (GORKO) Ne vidimo je, a može biti da nam je rešenje sve vreme pred samim očima...

("BUP" - JABUKA PADA U TRAVU)

ZMIJA (LJUTITO): Ja ne znam zašto uvek nešto mora da me prekine kad govorim?! Adam bi stvarno mogao već jednom da naredi da sse to više ne dešava!
EVA: Ne ljuti se... Pa to je samo jabuka. Ona to nije namerno. Jabuke moraju da padaju, kad im dođe vreme. A ništa ti nije uradila.
ZMIJA: Nekom će jednom na glavu da padne ako se tako nastavi, pazi šta ti kažem. No, dobro, pustimo jabuke... Kažem ti, može biti da nam je rešenje Tajne pred samim očima... Da nam se prosto nameće, kao ova jabuka, ali mi... (UZDAHNE) Da, možda se najteže vidi baš očigledno, osim kad sve prođe, kad je za sve već kasno, a onda se čovek lupi vrhom repa po čelu, i kaže sebi: Ma kako sam samo mogao to da ne primetim?

(PONOVO "BUP" JABUKE)

ADAM: A? Šta je to svaki čas?!
EVA: Ništa, to samo padaju jabuke. Spavaj mirno.
ADAM: Ma ne spavam ja. Samo razmišljammmm... (HRKANJE)
ZMIJA: Bolje bi bilo da se ovde manje obraća pažnja na kojekakve potpuno sporedne jabuke, a više na suštinu o kojoj ja govorim! Dakle, rekla sam: sasvim je moguće da nam je rešenje tajne sveta u kome živimo pred samim očima, takoreći kao ova jabuka u travi, a mi to rešenje ne vidimo... Ili ga čak savršeno dobro vidimo, ali ne znamo šta je to što vidimo? (UZDAHNE) A možda je takva ljudska priroda? Možda čovek uvek živi usred neke zagonetke koju ne može da primeti upravo zato što je u njoj... Zato što nikad ne može da se istinski izdigne iz svoje trave? (UZDAHNE) Nije li to tragično?! No? Nije li? Nije li?
EVA (SMEJE SE): Možda je to zato što čovek ne može da se lupi vrhom repa po čelu, pa da unutrašnjim okom oslušne svoj unutrašnji glas?
ZMIJA: Tebi je do smeha, Eva, ali sve ovo je veoma ozbiljno. Treba da nađemo neki način da primetimo očigledno.
EVA: Da primetimo... očigledno?!
ZMIJA: Jeste. Sigurna sam da čak i Očigledno može da se vidi, ako se čovek istinski napregne. A posle sigurno nedostaje neka najobičnija sitnica... Posle bi, na primer, bio sasvim dovoljan samo još jedan-
EVA: Tigar.
ZMIJA: Tigar? Šta "tigar"? Ne vidim nikakvu vezu sa-
EVA: Pogledaj ga samo kako se fino šunja prema onom busenu trave...
ZMIJA (UVREĐENO): Imam utisak da se mene ovde ne sluša dok govorim! Kad već Adam spava, molim te da se barem ti usredsrediš na moje izlaganje, a ne da ti čak i kojekakvi svakidašnji tigrovi odvlače pažnju!

(UDALJENO REŽANJE I GREBANJE)

ADAM (PRENE SE IZ SNA): A? Opet nešto! Šta je sad?! (VIČE) Odlazi, tigre! Pasi tiho, ili idi da paseš na nekom drugom mestu!

(REŽANJE SE PRETVARA U ŽALOSNO CVILJENJE, UDALJAVA SE I NESTAJE)

ZMIJA: To, Adame! Pokaži jednom da si gospodar, kad ti je to već dato da budeš! Treba podviknuti, pa svi da podviju rep i odu, a ne da me ometaju i prekidaju! No, dakle, najzad mogu nesmetano da nastavim!
ADAM (TUŽNO): Aha.
ZMIJA: Elem, kažem, sigurna sam da za sve što vidimo mora postojati neko zajedničko objašnjenje...
EVA: Zar mora?
ZMIJA: Naravno. Mora postojati nešto što obuhvata sve delove zagonetke u kojoj živimo. Što ih, da se tako izrazim, uklapa u celinu, baš kao što se Evini tragovi po imenu "grančica", "venčić" i "ogrizak" uklapaju u jednu celinu, u zajedničko objašnjenje koje glasi "Eva", i ni jedan jedini od tih tragova tome ne protivreči, ako razumete šta hoću da kažem.
ADAM: Pa i ne baš mnogo. (ZEVA)
ZMIJA: Hm. Dobro, da probamo ovako... Vidiš mnogo različitog drveća na jednom mestu, ali sve se to ipak uklapa u jedno te isto zajedničko objašnjenje... U nešto što se zove "šuma".
ADAM: Aha... šuma. U redu, neka ti bude, ali ja ne vidim te tvoje delove zagonetke u kojoj živimo.
ZMIJA: Ne?
EVA: Ni ja.
ZMIJA: Ha! Vi ustvari ne vidite ništa drugo. Sve što vidite su delovi te zagonetke! I sve je to toliko povezano da je svejedno odakle krenemo da je rešavamo! Možemo da počnemo od bilo čega. Čak i od toga što tigar jede.
ADAM: Ne vidim šta je tu zagonetno.
EVA: Ni ja. Mora i on nekad da popase malo trave. Razume se, ne mora baš ovde u blizini, ni tako glasno, ali da jede mora.
ZMIJA: Da, ali kako on jede?! On se prikrada... Šunja se prema busenu trave kao da taj nesrećni busen može da pobegne... Baca se na njega snagom koja bi mu bila dovoljna da obori čak i nekog tvog bizona, kad bi za to imao razloga... Onda skače, reži, razdire kandžama sve unaokolo... A šta će mu sve to?
ADAM: Otkud ja znam?
ZMIJA: Razmisli. Zar krava tako jede? Ne, nego krava jede mirno, i uživa u tome! A tigar ne uživa. Gledala sam pa znam - tigar ima zube nezgodne za travu. Ogromne, sve mu ispada sa strane... No, sad... zašto je tako?!
EVA: Pa, takav je tigar.
ZMIJA: Ako ti misliš da je to neko objašnjenje, dobro. Ali, zašto je on takav? (UZDAHNE) Vidite, a ne vidite šta vidite... Ali, u redu, idemo dalje. Bitno je to što tigar pase travu. Da... važne su i takve, najobičnije, sitnice na koje ste odavno navikli... Na kraju krajeva, nije isključeno da ste deo zagonetke čak i vas dvoje.
EVA: Mi? (SMEJE SE)
ZMIJA: Nije smešno, Eva. Stvarno, uzmimo vas dvoje. Pazite: oboje ste ljudska bića, a tela vam se veoma razlikuju... No? Zašto postoje te čudne razlike među vama? Čemu to služi?
ADAM (ZEVA): Nemam pojma.
EVA: Zar sve mora nečem da služi?
ADAM: Uostalom, meni se baš sviđa što se razlikujemo. Ne znam zašto, ali mi se sviđa.
ZMIJA: Ali zašto se ne upitaš zbog čega ti se to sviđa?! (UZDAHNE) Svi odgovori su oko nas, čekaju prava pitanja, ali vi ih ne postavljate... No, uzmimo samo još moj slučaj. Razmislite o meni. Na sebe nisam ranije obratila pažnju... Valjda sam sebi bila previše blizu, pa zato, ali: zašto sam ja jedina životinja koja govori kao vi?
ADAM: Ne znam, ali tu smo stvarno imali mnogo sreće.
ZMIJA: Naravno da ste tu imali sreće, i drago mi je što to primećuješ! Zamislite neku drugu životinju na mom mestu...
EVA: Neku drugu zmiju?
ZMIJA: Nikakvu drugu zmiju! Neću da sslušam o drugoj zmiji! Baš me briga za drugu zmiju!
EVA: U redu, u redu, ne uzbuđuj se. Ti nisi ta druga zmija.
ADAM: Ne shvatam... Ko vam je ta druga zmija?
ZMIJA: Nije važno... Dakle: prosto zamislite bilo koju drugu životinju. E, moglo vam se desiti da ona, zato što govori kao vi, ima utisak da ne spada među ostale životinje, i zato želi da stalno bude sa vama.
ADAM (IRONIČNO): Je li moguće?
ZMIJA: Zašto ne? Ona, sirota, uviđa da ne spada ni u vas, ali sa vama bar može da govori, a bez vas je usamljena, i zato vas stalno proganja...
EVA: Misliš, stalno se muva oko nas?
ZMIJA: Aha. A ima tako upornih životinja.
ADAM: Sad, da, to je tačno.
ZMIJA: Stvarno, kad samo pomislim, moglo vam se desiti da ne govorim ja, nego neko sasvim drugačije prirode... Neko ko vam nikada ne bi dao mira! Prava je sreća za vas što sam ovo ja, i drago mi je što smo to sada konačno utvrdili. Ali, i dalje nam ostaje nejasno... ako ostale životinje ne govore kao vi, zašto ja govorim?
ADAM: I ja se pitam.
EVA: Nećeš valjda sada da tvrdiš da i to što govoriš ima neke svrhe?
ZMIJA: Zar nije očigledno da ima? Zar to ne znači da treba nešto da vam kažem? Možda nešto veoma važno? Možda... možda baš ovo što sada govorim? Nije li jasno da je to sve povezano?
EVA: Ma hajde, zmijo... Kako može da bude povezano to kako tigar jede sa razlikama između Adama i mene, i time što ti govoriš? A ako jeste povezano, gde ti je onda ono tvoje "zajedničko objašnjenje" za sve to?
ZMIJA (ZAMIŠLJENO): Pa, jedno mi je palo na um... Jedno zajedničko objašnjenje... rešenje zagonetke u kojoj živimo... moglo bi biti da je već pripremljen jedan sasvim nov i drugačiji svet, svet koji će doći posle našeg.
EVA: Hmm... Svet posle našeg?
ZMIJA: Aha. A taj novi svet jeste već pripremljen; tigrovi zubi to dokazuju. (PONOSNO) I, samim tim, ssvrha mog postojanja, razlog što uopšte govorim kao vi, je da vam ovo kažem, eto šta je moja svrha, a pošto je to samo moja svrha – ssamo ja govorim kao vi.
EVA: Mmm...
ZMIJA: Tačno. Tigrovi zubi i kandže pokazuju da za njega još nije pronađena prava hrana, ali on će se u tom novom ssvetu hraniti na neki način za koji će mu biti zgodno što ih ima... Znam da zvuči besmisleno, ali čak i te razlike među vama mogle bi jednom imati neke svrhe...
ADAM: Stvarno?
ZMIJA: Naravno. A sve ovo prosto mora da bude tačno, jer inače... (SUMORNO) Pa zar ovako da se nastavi do kraja vremena?!
ADAM: Zašto ne?
ZMIJA (GORKO): Zašto ne! Vi dremuckate... Držite se za ruke... U redu, to vam brzo dosadi, i pitate se kad ću ja već jednom da dođem, da unesem malo živosti... Srećom, ja zaista slučajno naiđem... Proćaskamo... pojedete koju voćku... odremate - i onda opet sve isto... Dobro, ni tako nije loše, ali, ipak... zar je to dostojno da ispuni Večnost? Jasno da nije! Zato dolazi jedan novi svet koji će-
ADAM:(ZEVAJUĆI): Pa gde ti je onda taj svet? Šta čeka?!
ZMIJA: Našao si pravu reč... Čeka. Da, taj svet nešto čeka, kao što krugovi na vodi čekaju tvoj kamen da se pojave...
ADAM: Ali, kakve to sad veze ima sa krugovima?
ZMIJA: Takve što ni tvoji krugovi ne dolaze pre no što se nešto desi, naime pre nego što se u vodu baci kamen, zar ne? Eto, tako i ovde prvo treba nešto da se desi...
EVA: Hmm... A šta će biti posle?
ZMIJA: Sve ostalo.
ADAM: "Nešto da se desi"... (ZEVA) Zar se nije desilo već toliko svega?
EVA: Pa jeste, zmijo. Zar tebi ni stvaranje svega što postoji nije dovoljno?!
ADAM: Lično mislim da se do sada već desilo sve što uopšte može da se desi, i drago mi je što je tako.
ZMIJA: Ne, ne... Možda u nečem i grešim, ali ipak imam utisak da ssve, ma šta vi mislili o tome, još nije baš sasvim završeno... (UZDAHNE) Svud iznutra osećam da nešto treba da se uradi... Ali, šta?
ADAM: (ZEVA) Uzmimo čak i da si u pravu, ali... Zamisli da otkrijemo šta je to tvoje nešto, i uradimo to, a onda ispadne da je sve to ipak bila greška... I to, i sve što zatim dolazi?
EVA: Jeste. A onda se pred nama odjednom pojavi sam Tvorac, i kaže nam-
ZMIJA (UŽURBANO JE PREKIDA): I kaže: "O, mudri Evo i Adame, lepo je što ste najzad našli šta treba da se uradi, i svet, koji je do sada bio samo klica, svet sada može zaista da otpočne..." (SANJALAČKI) A možda će se čak i za mene naći koja skromna reč pohvale? Na primer nešto kao "O, prilično korisna zmijo, da tebe nema – ovde se nikad ništa ne bi dogodilo... Pa dobro onda, kad već govoriš kao Adam i Eva, od ovog časa izgledaj kao oni".

(ADAM ZEVA.)

ZMIJA: (SANJALAČKI) A onda... onda počinje budućnost.
ADAM (DREMLJIVO): Ako ti je samo do budućnosti, onda ne moramo da se naprežemo. To samo od sebe dolazi, zmijo.
EVA: Pa da. Zar nisi primetila?
ZMIJA: Samo od sebe! Ha! Kad ja kažem budućnost, ja mislim na nešto mnogo više i dalje od prvog sledećeg mesta na koje ćete vas dvoje otići da ne radite ništa i da se držite za ruke. (GUNĐA) Kao da se ne bih i ja držala za ruke da to nešto vredi!
EVA: Adame, pogledaj samo kako se zmija slatko namestila!
ZMIJA (ZBUNJENO): Kako sam se slatko namestila? (LJUTITO) Kako sam se slatko namestila? (MRAČNO) Ja ovde govorim o najvažnijim stvarima o kojima sse uopšte može govoriti, a ti – kako ssam se ja slatko namestila!
EVA: Pa, šta mogu kad jesi? Je li, Adame, kako se tebi zmija više sviđa? Kad je omotana oko jabuke, kao maločas, ili ovako, kao sada?
ADAM (NEODLUČNO): Paaa...
EVA: Stvarno misliš? A meni je lepša ovako, kad leži u obliku kruga, i drži vrh repa u ustima. Kao da je krenula u sebe da vidi šta još ima tamo... To je tako slatko...  Zamisli kad bi se napravilo nešto tačno tog oblika, samo mnogo manje, i još da je od nečeg sjajnog? Zar to ne bi bilo strašno zgodno da se nosi oko prsta?
ADAM (ZAMIŠLJENO): Hmm... Da, čini mi se da bih tako nešto mogao da ti napravim.
ZMIJA: Molim vas! Pustite to u obliku mene. Kome treba još neka zmija, zar ne, a, osim toga, trenutno ima hitnijih stvari... Na primer: zašto nas troje privlači ovo mesto? Zašto se uvek ovde nađemo? I još: zašto ja, kad god smo sve troje ovde... Zašto ja uvek imam... kako bih to nazvala... kao neko predosećanje... Predosećanje da će se nešto važno dogoditi... Kao da tek što se nije dogodilo...

("BUP" - PAD JABUKE)

ADAM: Opet jabuka! Ama šta im je danas?!
ZMIJA: Adame, prestani sa koještarijama! Mi ovde govorimo o ozbiljnim stvarima, a ti stalno o jabukama!
ADAM (ZEVA): U redu, zmijo. Hajde časkom posvršavaj to sa tim ozbiljnim stvarima, pa da na miru odremamo... Mada... (ZAMIŠLJENO) Možda ima neka tajna i u jabuci?
ZMIJA: Hmm... Misliš da bi čak i jabuka mogla biti neki trag na putu ka Tajni?
ADAM: Ne znam, ali rekla si da treba primetiti očigledno, a i jabuka je očigledna, pa sam mislio... Da, možda bi ovako nekako moglo da se kaže: predmeti padaju zbog toga što na njih deluje određena sila, i ta sila se zove... Hm... Sigurno bi se nekako zvala da ima ime, iz čega možemo da izvučemo zaključak da samo treba da je nazovemo... Hmm... Da nije to neka sila koja se stalno nalazi gore, i sve vreme gura jabuke ka zemlji?
EVA: Možda. Zašto ne?
ADAM: Ili ih možda nešto vuče odozdo... Ah, ne vredi... (UZDAHNE) Šta god ja da kažem zmija će, kao i obično, reći da to treba da smisli neko drugi, i to mnogo, mnogo kasnije... (MRMLJA) A ipak je to sa jabukom zanimljivo na neki način...
ZMIJA: Ama prestani već jednom sa tom nesrećnom jabukom! Stalno jabuka pa jabuka! (PAUZA) Hmm... jabuka... (ZAMIŠLJENO) Odjednom se osećam tako čudno... (UZDAHNE) Ne vredi... izmaklo mi je... A kao da sam za trenutak bila sasvim blizu rešenja. Kao da mi je, takoreći, bilo na vrhu jezika, osećam to... (MOLEĆIVO) Zar vi ništa ne osećate?
ADAM: O, još kako!
ZMIJA: Izvrsno! Šta to?!
ADAM: Ja osećam pospanost, i još da mi se smeta da spavam.
EVA: A ja sam iznenada osetila da mi se jedu breskve.
ZMIJA: Breskve?!
EVA: Breskve.
ZMIJA: Ma tu mi se nešto nikako ne uklapa...
EVA: Šta tu ima da se ne uklapa?
ZMIJA: Ne znam... Hmm... breskve, breskve... Ali, nećeš valjda da odeš zbog jedne obične breskve, i to upravo sada kad ja osećam da smo tako blizu rešenja tajne? Rešenje mi je takoreći na dohvat ruke, a ti... Ako si baš toliko gladna - pojedi koju jabuku. Bar toga ovde ima i više nego što je potrebno.
ADAM: Jabuke nisu za jelo.
ZMIJA: Je li? A šta to nije u redu sa jabukama?
ADAM: Mmmm... ne znam tačno, ali Tvorac je zabranio da ih jedemo. (SANJIVO) Užasno mi se spava.
ZMIJA: Pa spavaj, ako baš moraš... Hmm... ovo je veoma čudno. Veoma čudno... Eva... je li to tačno? Adam se ne šali? Mislim, je li istina da vam je Tvorac zabranio da jedete voće sa nekog drveta u vrtu? Recimo, primera radi, baš sa ove jabuke?
EVA: Jeste. Zar nisi opazila da nikad ne viđaš ogriske od jabuke?
ZMIJA: Pa sad... Da, možda sam i videla da ih ne viđam, ali to nisam primetila... Oči mi još nisu bile otvorene... Nisam znala da sve ima neko značenje... A možda mi je bilo i previše očigledno. Ima kad se nešto ne vidi baš zato što je previše očigledno. No, u redu. Smatraću da mi to niste namerno prećutali. A, kad smo već kod prećutkivanja... da nije kojim slučajem ostalo još nešto što mi niste rekli?
ADAM: Nije... Ne... čekaj, nešto je ipak ostalo.
ZMIJA: Ahaaa... A šta to?
ADAM: Pa eto... znaš, mi ovo drvo zovemo prosto "jabuka", da bi bilo kraće, ali njegovo pravo ime je "Drvo Saznanja Dobra i Zla", i Tvorac mi je rekao da ću, onog dana kad okusim sa njega... Da će mi se nešto desiti... Da ću... Ne, ne ide... Ne mogu tačno da se setim te reči, ali zvučala je tako tamno... Možda se baš zbog toga ne sećam... I rekao je da još ne postoji to što ta tamna reč znači, ali će postojati ako pojedem jabuku. (UZDAHNE) Sećam se samo da je reč imala na kraju "rt".
ZMIJA: "Rt"... Aha... Čini mi se da si mi već pominjao neku reč koja i sama ima neke veze sa krajem, a na kraju ima "rt".
ADAM: I strašno je tamna...
EVA: Jeste. I eto, tako je Tvorac rekao Adamu, a nama se ne sviđaju tamne reči i zato ne jedemo.
ZMIJA: Hmm... Tako je rekao Adamu... Znači, tebi ništa nije kazao?
EVA: Nije.
ZMIJA: Pitam se: zašto?
EVA: Zato što ja u tom trenutku još nisam bila stvorena. Meni je Adam tek posle o tome pričao... i sada zaista znaš sve o tome.
ZMIJA: Sve? Tek sada ne znam ništa! Hmm... Ne znam ni zašto mi to nikad do sada niste pominjali, ali, u redu, nek vam bude. Hmm... "Dobro", "Zlo"... A tu je i ta potpuno tamna reč koja znači nešto što još ne postoji... Da... očigledno, i to je pripremljeno za sledeći svet... U redu, ali trenutno u to ne moramo ulaziti; već i samo ovo drvo je dovoljno nejasno.
EVA: Nejasno ti je drvo? Kako jedno drvo može da bude nejasno?
ZMIJA: Kad se ima mozga u glavi – sve može da bude nejasno! Hoću da kažem, to je Drvo Saznanja, što znači da ono služi da se nešto sazna... U ovom slučaju "Dobro" i "Zlo", ma šta te reči značile. Ali, ko treba to da sazna od drveta? Za koga ga je Tvorac stvorio?
ADAM: Kako to misliš, za koga?
ZMIJA: Pa, razmislite sami. Za sebe svakako nije, jer On zna sve, a ko sve zna taj nema šta da sazna. Nije ni za životinje, u protivnom bih ja to znala; nama je rečeno da samo pasemo travu. (GUNĐA) Kad je tako ispalo da sam i ja životinja, mada, ako smem da kažem, bez nekog naročitog oduševljenja... No, molim; ako ovo drvo nije stvoreno za Tvorca, i nije za životinje, ko onda preostaje? Za koga je to drvo tu?
EVA: Misliš da je tu... za nas?
ZMIJA: Za koga bi inače moglo da bude?!
ADAM: Ali... Ali, ako je jabuku stvorio za nas, zašto onda neće da jedemo sa nje? Zašto nam je to zabranio?
ZMIJA: Pravo pitanje je - otkud tebi to da on neće da jedete jabuke? Da je zaista hteo da ih ne jedeš - mogao je da uopšte ne stvori to drvo. A on ga jeste stvorio, i učinio je da plodovi lepo izgledaju, i još ga je postavio na najupadljivije mesto, u samo središte Vrta Edenskoga, a onda - ne znam samo kako si došao do toga - onda je baš vama, jedinima koji ne pasete nego se hranite voćem, zabranio da jedete voće sa njega!
ADAM: Pa, šta mogu; tako je rekao.
ZMIJA: Ne sumnjam da je rekao. Stvar je u tome, Adame, što ti Njegove reči naprosto nisi na pravi način razumeo.
EVA (UVREĐENO): Molim?!
ADAM (UVREĐENO): Kako nisam? Baš jesam razumeo! Ja sve razumem!
ZMIJA: Verovati da si zaista razumeo Stvoritelja Sveta je oholost, Adame. Njega, rekla bih, istinski može razumeti samo On sam. Naše je da pokušavamo da ga protumačimo, a tvoje tumačenje je besmisleno. To sa jabukama je jedna sasvim nepotrebna zabuna, i smatram da treba što pre da pojedete koju jabuku ne bi li se to najzad raščistilo.
ADAM: Ipak, zmijo, zaboravila si jedan detalj.
ZMIJA: Ja zaboravila? Kakav sad detalj? Uostalom, pusti detalje. Trudi se da sagledaš celinu!
ADAM: Ali taj detalj je da će mi se, ako jedem jabuku, desiti ona tamna reč koja još ne postoji ali će postojati ako –
ZMIJA: Eh, Adame, Adame... Ako te to muči, zašto Ga nisi pitao šta ta reč znači?
ADAM: Otkud ti to da nisam? Naravno da sam pitao.
ZMIJA: I?
ADAM: I On mi je rekao da ja to u suštini ne mogu da shvatim... Da to Čovek nikada neće moći sasvim da shvati. Ali, bar koliko sam ja razumeo iz daljeg objašnjenja – to znači da me nema. A meni se ne sviđa da me nema...
EVA: Aha. Ni meni se ne sviđa da Adama nema. Uopšte mi se to ne sviđa.
ADAM (SNUŽDENO): Jeste.
EVA: Eto, to si zaboravila, zmijo.
ZMIJA: Hmm... Sad, to je tačno... Dobro, zaboravila sam tu sitnicu. Najzad, neki detalj čovek može i da previdi, zar ne.
ADAM (GORKO): Detalj!
ZMIJA: Ne brini, rešićemo mi časkom i to! (ZAMIŠLJENO) Hmm... A stvarno, to zvuči malo nezgodno... Ja sam, na primer, nekako navikla da sam tu, gde god da se nalazim...
ADAM: I ja.
ZMIJA: Mislim da se to ni meni ne bi dopalo... to da me nema... Pitam sse da li mi se to ikad desilo? Šta ga znam, možda i jeste nekad, dok nisam obraćala pažnju... Ali ne, to je nemoguće... On ti je rekao da to još ne postoji.
EVA: Da... Ali... šta ako iznenada počne da postoji, kao što je i sve ostalo iznenada počelo... Misliš li da "rt" zaista može da se desi i kad ne obraćaš pažnju?
ZMIJA: Ne znam, ali, ako može, onda to sigurno ne smeta mnogo. Onda je to prosto nešto što onaj kome se desi posle ne može ni da primeti da mu se desilo. (SMEJE SE) A vi ste sigurno mislili da je to nešto škodljivo, zar ne? Nešto što posle može da se primeti, recimo kao kad pasete, pa, zajedno sa travom, progutate i malo više zemlje?
EVA (SUVO): Mi ne pasemo.
ADAM: Čak i da pasemo... Ja nekako osećam da je to škodljivije. Mnogo škodljivije.
ZMIJA: Ali, Adame, kad ti ja kažem, ti to prosto nisi dobro razumeo! I sam Tvorac ti je rekao da to Čovek nikad neće moći da shvati, zar ne? Hajde, razmisli. Samo malo razmisli. Pa nama se ustvari stalno dešava da nas nema!
ADAM: Koješta.
ZMIJA: Zašto koješta? To da nas nema, to je naše prirodno stanje Adame. Mora te ne biti da bi te bilo, da tako kažem, ali sve je to potpuno bezopasno.
ADAM: Bezopasno?! (SMEJE SE GORKO) Ne znam kako si to izvela, zmijo, ali, ako si nešto nameravala da mi dokažeš, dokazala si upravo suprotno od onog što si htela.
ZMIJA: Mda... Pretpostavljam da i to može da se dogodi kad se pošteno dokazuje, ali ovo mi samo nisi dao da objasnim, Adame. Htela sam da kažem... Evo, na primer, Eva je bila na jezeru i kupala se, a sad je tamo nema, i to joj uopšte ne smeta. Uslov da igde budeš je upravo to da te na bezbroj drugih mesta nema... Mi smo uvek samo tu gde jesmo, a na svim ostalim mestima nismo!
ADAM: Ali... Šta ako ta tamna reč znači da nisam ni ovde gde jesam?
ZMIJA: Besmisleno. Ti to uopšte ne bi umeo. Kako možeš da ne budeš ni ovde?
ADAM (ZABRINUTO): Ne znam.
ZMIJA: Negde moraš da budeš.
ADAM: Osim ako me uopšte nema.
ZMIJA: Da je Tvorac hteo da te uopšte nema - za to je bilo dovoljno da te ne stvori. Ali On to nije hteo, nego te je stvorio.
ADAM (NESIGURNO): Sad... To jeste...
ZMIJA: No, molim. Slobodno jedite! A pošto Evi nije rekao baš ništa, jer tada još nije bila stvorena - Eva može prva da pojede jabuku.
ADAM: Hmm... prva...
ZMIJA: Pa da.
ADAM: Hoćeš li time da kažeš da posle treba i ja da jedem?
ZMIJA: Naravno. Ništa se loše neće desiti, upravo smo to dokazali.
ADAM: Zar smo dokazali? Dobro, možda i jesmo, ali šta ako se posle ipak desi nešto neugodno?
ZMIJA: Onda svakako treba da jedeš. Ako se nešto desi Evi, ti sigurno želiš da se to isto desi i tebi.
ADAM: Ovaj... Stvarno to želim?
ZMIJA: Naravno! Pa to je crta tvog karaktera, Adame; tvoja osobina. Ti imaš čudo jedno osobina, samo što nisi imao vremena da se baviš time, i zato ne poznaješ svoj karakter nego ga samo imaš... A nije ni čudo, znaš; koliko god da posmatraš samog sebe u vodi, karakter se ne vidi baš mnogo.
ADAM: Dobro, ali-
ZMIJA: Ali ja te znam dobro, jer te ne posmatram samo u vodi nego kad god si mi pred očima, i na osnovu toga ti kažem – ti si upravo takav! Takva je, ukratko, tvoja priroda Adame, a ne može se protiv svoje prirode. (ZAMIŠLJENO) Eto šta bi Eva mogla da ti pruža na onoj slici o nama koju bi trebalo da naslikaš u pećini... Jabuku! To bi čitavoj slici dalo jednu posebnu živost, zar ne nalazite?
ADAM: Hmm... živost... Nisam siguran da je to prava reč... (ZABRINUTO) A zar ne bi ipak bilo pametnije da ne jedemo? Na primer, za svaki slučaj?
EVA: Ili iz zahvalnosti prema Tvorcu? Mislim, zato što nas je stvorio, i uopšte?
ZMIJA: Zvučite mi nekako... Ne znam ni sama kako se to zove, ali baš tako zvučite, a nema razloga za to. (ZADOVOLJNO) Stvarno je ovde ispod jabuke izuzetno dobro mesto za padanje na um! Evo, ovog časa mi je palo na um da je On sveznajući, i da iz te Njegove osobine proizlazi da vi ustvari mirno možete da pojedete jabuku.
EVA: Kako to misliš "možemo"?
ZMIJA: Prosto možete, verujte mi.
EVA: U redu. Evo, ja ću odmah početi da ti verujem, a ti bi, dok ti ja verujem, mogla da potkrepiš to što si rekla i nekim dokazom.
ZMIJA: Dobro. Pazite: On je sveznajući, a to, naravno, znači da zna sve. Što je bilo, što jeste, i sve što će ikada biti... Tačno?
EVA: Naravno.
ZMIJA: Onda možemo korak dalje! Pazite: ono što On zna nikako ne može biti drugačije, upravo zato što On zna to a ne nešto drugo.
ADAM: Dobro, ali kakve to ima veze sa...
ZMIJA: Biće vam jasno. Idemo još korak dalje. Pazite: pošto On zna sve, On zna i vašu budućnost. A pošto zna i vašu budućnost, On savršeno dobro zna i šta ste vi u toj budućnosti učinili sa jabukom... Tačno?
ADAM: Mora biti.
EVA: Da, ali šta to dokazuje?
ZMIJA: To dokazuje da, šta god da ste vi u budućnosti učinili, On to već zna. A pošto On baš to već zna - to je jedino što je moguće. A pošto je jedino moguće - vi ne možete da učinite ništa drugo. Shvatate? Bilo šta da učinite, vi, ustvari, ne možete da učinite ništa drugo!
EVA: Adame, meni ovo zvuči uverljivo.
ADAM: Nažalost i meni, ali mi samo zvuči. Ništa nisam razumeo.
ZMIJA: Šta tu ima da se ne razume? Šta god da uradite, to je ono što mora biti, jer On baš to već zna. Time smo dokazali da možete da–
ADAM: Dobro, ali, čak i da je tako, nigde nije rečeno da to moramo da učinimo baš ovog časa, zar ne? Mislim, ima vremena...
ZMIJA: Ali, ali... Ali, čemu odlaganje neminovnog?
ADAM: Odnekud imam utisak da je i to crta mog karaktera... (ZEVA) Da baš neminovno odlažem što je moguće duže... Mmmm...
ZMIJA: O, za ime sveta, opet je zaspao! Ama ne spavaj sada! (SIKĆE BESNO) Oooo... Ossećam se tako čudno... Ssva treperim... To ja sad sigurno osećam veoma ssnažan gnev, i ko zna ssve koja još osećanja koja me prožimaju do dna bića, a ja ne znam ni kako sse zovu! Dođe mi da tressnem pessnicom o drvo... Da čupam kossu od muke... O, što ne mogu da šutnem ovu jabuku, i celo stablo da odgurnem ramenom, i ... Osećam da ću prosto pući...
ADAM (VEOMA DREMLJIVO): U redu, zmijo, ali nastoj da to osećaš tiše, a mi bismo za to vreme mogli da prodremamo.
ZMIJA: On bi da drema! On bi da drema, a čitava budućnost grčevito čeka da se dogodi! Ceo jedan svet koji treba da otpočne čeka u položaju tigra pred skok... a onda... Onda ništa! (GORKO) Prosto mi se čini kao da iz neke velike daljine... odnekud iz dubine Vremena... čujem ogroman uzdah razočaranja. Uzdah budućnosti... Uzdah Sveta zbog toga što je ovo trenutak u kome on još nije otpočeo...
EVA: Ne uzbuđuj se zmijo. Možda ovo samo nije taj dan kad nismo mogli ništa drugo?
ADAM: Jeste. Prosto slegni ramenima, i pusti stvari da idu kako idu.
ZMIJA (BESNO): Da... sslegnem... ramenima?
ADAM: Pa, ja uvek tako radim.
ZMIJA (GORKO): Ja da slegnem ramenima... Ooo... Ne znam kako se to zove, ali sva mi je glava vruća od vass!
EVA (ZAMIŠLJENO): Stvarno počinjem da se pitam šta sam učinila u budućnosti...

(PAUZA - POTPUNA TIŠINA)

ZMIJA (ZADOVOLJNO): Pojela si jabuku.
EVA: Stvarno misliš?
ZMIJA: Da, Eva... Ti to još ne znaš, ali samo još koji trenutak, i pojela si jabuku.
ADAM: Da znaš da sam zabrinut za tebe, zmijo. Stvarno se pitam koliko je to uopšte zdravo, sva ta tvoja opsednutost time da mi jedemo jabuke... (ZABRINUTO) Nego... Onako, uzgred... Ti zbilja veruješ da će Eva da-
ZMIJA (ZADOVOLJNO): Ima jedan siguran znak da će tako biti. Vi ga ne čujete samo zato što stalno nešto pričate. Slušajte ssada!

(POTPUNA TIŠINA)

ADAM: Ja ne čujem ništa.

(POTPUNA TIŠINA)

EVA: Ja čujem samo da se ništa ne čuje.
ZMIJA: To dokazuje da imate odličan sluh! Mislite da ne čujete ništa, ali vi upravo čujete Ništa... Tišinu. Ogromnu... beskrajnu... napetu tišinu, kakva sigurno i treba da se čuje pre no što će nešto veoma važno da se desi...

(POTPUNA TIŠINA)

(IZ TIŠINE, LAGANO, IZRANJA ADAMOVO ZEVANJE I MRMLJANJE)

ADAM (MRMLJANJE POSTAJE RAZGOVETNO): ...I eto... Dalje je sve poznato. No, bar nas zmija otada izbegava... I to je nešto. Inače... pa, spora nema. Pojeli smo jabuku, i bilo je šta je bilo. Ali sad valjda možete da shvatite i kako je došlo do toga, a baš to je važno. To, kako je sve jedno iz drugog toliko proizlazilo da prosto ništa drugo nismo mogli... (ZBUNJENO) Ali... (VIČE) Ee-vaa!
EVA (POIZDALJE): Ii-dem! (KORACI SE PRIMIČU I STAJU)
ADAM: Molim te, kome ja ovde pričam? (GUNĐA) Samo sam malko zažmurio, koliko da odmorim oči, a vi se svi izgubili... Gde su ona dvojica?!
EVA: Ja otišla da pristavim čorbu, a njima opet dosadila tvoja dremanja usred priče, pa izašli. (SMEJE SE) Kain reče da ima Avelju da kaže nešto u poverenju, pa ga je pozvao u polje, da mu to kaže tamo... Dečja posla.
ADAM (VEOMA SUMNJIČAVO): Hmm... u polje... Meni je to sumnjivo!
EVA: Ah, ti... Tebi je sve sumnjivo.
ADAM: I jeste! (GUNĐA) Sve mi je sumnjivo! Kakve smo mi sreće, sve može da se desi i na najpitomijim mestima. Šta ako je upravo ovog časa u toku neka priča o njima? Priča o kojoj mi još nemamo pojma, a koja počinje naizgled mirno, na primer rečima "A kad bejahu u polju..." (UZDAHNE) Ne znam, Eva, ne znam, ali sve mi se čini, ma šta mi mislili o tome, da je svet još na početku, da ta zmijina budućnost nije baš sasvim završena...
EVA: Ah, koješta. Još budućnosti zaista više ne bih mogla da podnesem. Ja mislim da se do ovog časa stvarno desilo sve što je moglo da se desi. A dosta je i bilo, smatram. Treba valjda nekad malko i da se predahne... Hajde, razvedri se. Vidiš kako je sve mirno i tiho...
ADAM: To me baš i plaši... ta tišina... (UZDAHNE) Eh, da... Znači, ni ovog puta nisu saslušali do kraja?! (MRAČNO) Sad kad su najzad dozreli da razumeju i upamte - oni nisu tu... A ako oni to ne prenesu dalje kako valja - čitava večnost će da prođe dok se ne nađe neko da razmrsi kako nam se to desilo... Da znaš, makar morao obojicu da vežem, ispričaću im sve ponovo, čim se vrate...
(POTPUNA TIŠINA)

KRAJ

 - 16 -