Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Miodrag Đukić


Papagaj

(drama u pet činova)

LICA:
FILIMON HUBAČ
LULA
MATATIJE MELHISEDEK
ELEKTRONSKA KOKOŠKA
DEČAK
DEVOJČICA
PORTIR
DIRIGENT sa maskom lopova
Maske medveda, vuka, lava i drugih zveri
Glasovi toki-vokija, pojedinaca i mase
Pile
Kamerni orkestar
 

PRVI ČIN

Vajarski atelje sa voštanim fugurama golih ljudi koji oko bedara imaju peškiriće. Skulpture predstavljaju činovnike Ustanove, pacijente, lekare na maskenbalu. Na licima su im maske različitih životinja: lava, medveda, majmuna, vuka, lisice, zeca... Svaka od njih ima svoje posebno svetlo, te kad se ono uključi, one oživljuju i pantomimski se kreću, kao živi ljudi.

Kroz zvučnik dopire drndanje kreveta i ljubavni uzdasi, orgastični krici sladostrasne Lule, Filimonove žene.

On, u simbiozi sa majstorom Hubačom, podeljen na dve ličnosti, stoji na sred sobe i glasno raspravlja sam sa sobom. Zatim, peva. Rastresen je i histeričan. U zavisnosti od toga koja ličnost iz njega progovara menja intonaciju i boju glasa.

FILIMON: Dunav, majstore, nema lepršave, plave talase, kao što lažu bečki veseljaci. Kod nas su to munjeviti virovi koji ključaju i dave blede i isprane doline sa zemljom premreženom divljim korenjem tužnih vrba i uplakanim utopljenicima pod njima.
(Peva)
"U dolini suza
i u sate rane,
čeka moja muza

da joj sunce grane..."

(Stepujući po ateljeu, pali svetlost iznad skulptura koje oživljaju i pevaju u horu)

"... O, muzo, sveta kćeri,
što suncu otvaraš dveri,
O, muzo, sveta žrtvo,
naše je jutro mrtvo...

FILIMON: O, zveri, brutalna silo, što u krv umačeš njušku, O, nežno pesničko bilo, daruj mi, podaj pušku...
SKULPTURE: Dum! Dum! Dum!

Filimon raspomamljeno trči od jednog vajarskog dela do drugog i gasi im svetlo. Iz njega zakrešti.
 
HUBAČ: Arrra! Arrra! Arrra!
LULA: (Kroz zvučnik, uz uzdah, otegnuto i mazmo) Zveri, zveri, zveri... Svuda samo raspojasano nasilje.
FILIMON: (Dobacuje) To su više svinje, Lulo. Svinje i blato.
HUBAČ: Da li je ti uopšte čuješ? Zašto me neprestano držiš u napetosti i panici da si počeo polako i uporno da me izbegavaš, krišom od mene uzimaš lekove i iz dana u dan sve više se opireš mojim dobrim namerama, svakom mom uticaju da budeš remek delo, novi čovek i genije čistog poteza. Zar više veruješ u terapiju onog čivutskog šarlatana i samozvanog doktora Matatija Melhisedeka nego meni, tvorcu tvog novog integriteta i sveprisutne tlapnje o tvojoj veličini? Ako ne slušaš mene, čuješ li bar svoju ženu, Lulu, kako u svom brlogu sladostrastno brekće i hukće vrelinu svoje požude u tvoje okamenjeno lice koje je izgubilo svaki pojam časti i dostojanstva, svaku vezu sa realnim životom.
FILIMON: To je zato što ja hoću da budem slobodan, sâm da planiram svoje poteze i odlučujemo o njima. Neću da budem tvoj sluga i učenik, jer ja o tebi, zato što poštujem tvoju privatnost, ne znam dovoljno. Ne znam ni odakle si, ni ko si i da li hoćeš od mene još nešto izuzev da mi oskrnaviš ljubav i san koji si, uostalom, svojim upadom, davno razorio. Znam samo da neprestano krešttiš i urlaš u meni, što samo potencira moju nervnu krizu i dovodi me do ubilačkog poriva, do imperativa da uništim sve oko sebe.
HUBAČ: I sebe! I sebe! Arrra!
FILIMON: Dobro. I sebe i tebe. Ne samo moju Lulu, nego i celokupno moje, dobro, tvoje delo, sve naše skulpture.
HUBAČ: Ja sam papagaj, majstor Hubač, i neuništiv sam, kao feniks se obnavljam i selim iz glave u glavu sve dok svojim zlodelom ne zaslužim potpunu slobodu i ne ostanem moćan i sâm u sebi, kao ubogi đavo.
FILIMON: Varaš se, dragi moj. Smrt žrtve je i kraj njenog dželata, jer sa gubitkom posledice nestaje uzrok.
HUBAČ: Kad ti umreš, Filimone, moje prisustvo u tebi neće značiti našu zajedničku smrt, već tvoju besmrtnost i moju spiritualnu beskonačnost. Kad zlo izgubi ravnotežu u svom pozitivnom ekvivalentu osamljuje se u svojoj nekontrolisanosti vlasti i njegove staze postaju putevi kosmosa za uvek i sva vremena. Pakao nije ništa drugo do sopstvena neograničenost i nemogućnost da se ona umom obuhvati i definiše. Iako sam rođen za svetlost i sunce osuđen sam na tamu tvoga uma u kojoj mogu da se bunim i prostujem do mile volje, da me niko osim tebe ne čuje. Pa i ti u retkim trenucima izoštrenog senzibiliteta kada ti se zaštitna membrana pod mojim pojačanim bubnjanjem povuče i uruši. Ali, ti ni tada ne haješ, Filimone, za moj bol i strah od zidova u glavi tvojoj i ako potičem sa žarkog afričkog tla i svi su mi instinkti oslobođeni za let od grane na granu kroz tvoj mentalni gustiš. Ponašaš se prema meni kao i svaki gazda prema svom podstanaru: nadmeno i arogantno, kriješ me uporno i vešto jer se bojiš da drugi ne otkriju moje prisustvo u tebi i ponižavajuć položaj u koji si me stavio, da ne uvide koliko su moje usluge tvom razvoju nezaobilazne i nemerljive. Napravio sam od tebe, jadnog i skrušenog, malog i prezrenog činovnika, silnu stvaralačku figuru, energijom tvorca preobrazio sam te u umetničkog genija čiji radovi izazivaju divljenje i konsternaciju celog činovničkog staleža koji ti se ranije oduvek podsmevao. Gde ti je zahvalnost, Filimone? Sada si autor velikih i izuzetno cenjenih dela, ali znaš li ti uopšte čije si ti delo, ko je tvoj autor, i ako imaš svest o tome, uviđaš li ti bilo kako svoju neizmernu zavisnost od svog stvoritelja koga si zatvorio i ogradio svojim skučenim mozgom, svojim ograničenim umom u nameri da ti zauvek služi i ispunjava sve tvoje želje i potrebe. Nije li posve prirodno da danas ne izlažeš ti svoja dela, nego ja svoje remek delo, tebe, pred mnoštvom u kojem si se multiplikovao za razliku od mene koji sam ostao jedan i ceo. Jer makar koliko ti to, što si tvorevina jedne kljunokrive šarene ptičurine ne imponuje, moram da te podsetim da nemaš drugog bola izuzev onoga koji se u tebi otkačio i neće više da podnosi tvoju prepotneciju i nelojalnost. Ja, papagaj Hubač, ostvario sam tebe kao svoje najveće delo, tvoj preobražaj, i od malog kućnog miša napravio džina vaseljenskih razmera. To što nećeš da otvoriš svoj um i pustiš me da malo prhnem okolo po prozračnom eteru, raširim svoja krila i osetim slobodu, nego me ovde sebično držiš u najmorbidnijem kutu bića, bez svetlosti i nade da ću se ikad protegnuti i zalepršati perjem skupo će te koštati.
FILIMON: Al’ gle! ni to nije baš tako majstore Hubač; naprotiv, obrnuto je, tvoja optužba je čista inverzija, u stvarnosti ja sam tvoj zarobljenik. Niko te nije zvao kad si sam došao i naselio se u meni, ugradio se u moj krvotok, preuzeo moje bilo i postao parazit svih mojih nervnih impulsa i intelektualnih opredeljenja, jednostavno ti si moja živa struja a ja tvoj bakarni provodnik. Toliko si ovladao mojom konstelacijom da ne mogu više ni da dišem bez tvoga prisustva, ako ti napustiš moju glavu i odletiš iz nje ostao sam bez ikakvog oslonca, ugušiću se bez supstance i energije, bez života. Moj um pulsira jedino tvojim idejama, uništio si me svojom neizmernom ambicijom, svojom primitivnom opsesijom moći i supremacije. Otkad si se kao trut naselio u meni izgubio sam svaku spontanost i životnu radost, podsmehnuo si se mom normalnom, mom hladnom evropskom iskustvu i zamenio ga svojim rustikalnim afričkim požarom na kojem gorim dvadeset i četiri sata dnevno. Šta će meni da po svu noć sanjam o neprohodnoj džungli i njenim majmunima koji zapomažu i vrište u čeljustima od gladi raspomamljenih zveri, da se kupam u tvom znoju i mojoj krvavoj peni, a da po danu jedino snujem tvoje bizarne planove kako da ubijem Lulu. Sve si isprao iz mene, čitav prethodni život, život spokojnog činovnika i u dušu mi uselio svoju mržnju prema jedinom mom emotivnom opredeljenju, prema mojoj voljenoj ženi. Pa šta ako me ona vara i vucara se sa svim ostalim činovnicima po hodnicima i kancelarijama Ustanove, misliš da je njoj tako svežoj, privlačnoj i neodoljivoj lako samoj u zverinjaku, u ovom gladnom i kuropatničkom svetu, udaljio si me iz njenog života i oterao u bolnicu u vreme njenih ključalih potreba pa je ostala da se sama bori sa veprovima koji je više vide kao mladu i ostrašćenu svinju, nego osujećenu majku, lišenu sopstvene dece. Znaš li ti uopšte kako je nama s tobom? Sve sam učinio da ispunim tvoj imperativ, da prihvatim surovu disciplinu i dril bez kojih nema prave metamorfoze, a ti si mi seo za vrat sa zahtevom da ubijem Lulu i tako...
HUBAČ: Ti više nisi čovek. Bog zaslužuje bolju ženu.
FILIMON: ... definitivno prekinem lanac mrcvarenja koji me jedino drži za moj realni život. Svojom teškom bolešću, stvaralačkim grčom, svim svojim provincijskim kompleksima zatrovao si mi vene, zamutio pogled i udaljio stvarni svet od mene, kao da u njemu ne postoji ništa drugo osim umetnosti. Svaka pomisao na tebe u meni izaziva podmuklu drhtavicu i duboki teror. I ja, sad, nespokojan, gorim u vatri predosećanja i strepim da će tvoj konačni obračun sa mnom uskoro biti ostvaren, da me samo još malo beznačajnosti deli od toga da i sâm postanem zlikovac i ubica, da se okupam u uzbućkaloj peni osvete, da Lulu, isceđenu od krvi i plazme, ukrcam na čamac koji će otploviti duboko pod zemlju u predeo izduženih senki, dužih od hrastove na njoj. Zar da ostanem u gustom mraku bez ijednog zračka svetlosti, to ti hoćeš?!
HUBAČ: Šta će ti ona? Zar ti nisam dovoljan ja, tvoja duhovna norma, seksualni kontrapunkt, tvoj ženski ekvivalent? Pomislićeš da sam možda ljubomoran, ali ne, Filimone, ja sam samo tvoje pravo biće, u dubini tvoga bivstva, čista senzualnost koja se gadi svake žene, nje posebno, koja ne želi da vrelinu suvog afričkog područja zameni za vlagu njene požude. Ne mogu da podnesem misao da ponovo uronim u to zajedničko korito u kojem se kalja i valja čitav obor našeg cenjenog činovničkog staleža na čelu sa šefom. Molim te da me ne dovodiš u taj ponižavajući položaj, u fizički kontakt sa onima kojih se bojim i od kojih sam te idejno odvojio i toliko duhovno uzneo da im više ni po čemu ne pripadaš osim po našoj zajedničkoj sudbini koja više ničim ne može da kontroliše svoju uspaljenost. Ako si ti spreman na poniženje i poništenje, ja nisam. Ne dam da me tvoja žena čerupa i da mi u svom orgazmu iz repa kida moje divno žuto-crveno i plavo perje da njime kiti svoj namirisani, gizdavi šeširić. I gde nalazi taj vonj javne kuće na sebi, nekultivisanu mešavinu mirisa ružinog ulja i sladostrastvnog odliva muške sperme? Taj divlji, taj zverski zadah nesvarene hrane. Molim te da me pustiš na vazduh, na slobodu, da odem što dalje od nje, da razvijem krila iznad Sredozemnog mora i sletim na neku zelenu palmu, samo što dalje od njenog užagrenog pogleda, razjapljenih posuvraćenih usana i palacavog debelog jezika kojim me liže, usisava i pretvara u svoju ižvakanu polusvarenu povraćku. A ti razmisli o tome, Filimone, ima li išta žalosnije od anonimnosti koja od identiteta poseduje jedino ličnu kartu na kojoj, ispod fotografije, stoji ispisana sinteza naših imena: Filimon Hubač!

Veselo pevajući, razdragano i vedro ulazi Lula. Praherom čisti skulpture, pali svetlo, one oživljavaju i pevaju zajedno sa njom.

LULA:
"... Doktore, glava me bole,
mangupi su činovnici
svi me vole, svi me žele,
otvoreni novčanici,
stare lole mame žene,
a najviše od svih mene... "
HOR SKULPTURA: Doktore, glava mi puče,
LULA: Samo zovu, dođi luče,
MASKA LAVA: Priđi mače, mac, mac!
MASKA MEDVEDA: Daćemo ti sav novac!
MASKA VUKA: Daćemo ti plate cele...
HOR SKULPTURA:
Da ždraknemo noge bele,
da maznemo celo luče,
što za njom nam
srce tuče...
Dum! Dum! Dum!

Filimon trči po sceni i sa isukanom kamom u ruci gasi reflektore. Skulpture se ponovo okamenjuju.

HUBAČ: Arrra! Arrra! Arrra! Nož, Filimone. Kamom u srce. To je čist potez.
LULA: (Uhvati ga za ruku) Ne budi lud!
FILIMON: Ali, ja jesam lud, Lulo. I to me muči. To me užasno muči.

Trči po ateljeu, širi ruke, iz njega krešti.

HUBAČ: Arrra! Arrra! Arrra!
LULA: Dobro jutro, gospodine Hubač. Kako ste spavali, kako vaš želudac ovaj košmar vari? Jesu li vam u san dolazile metalne kokoške i mentalni invalidi, dragi moj mornaru?
FILIMON: On nije mornar.
LULA: Pa nije valjda tek tako preleteo Sredozemno more sa svojim degenerisanim udovima? Morao je da doplovi nekom lađom, a ko plovi morima, zečiću, ako ne mornari? Vitki, visoki, snažni, suncem opaljeni muškarci. Tvoj gospodin Hubač nije valjda žensko?
FILIMON: On je demon. Bespolni đavo, moćni letač. Za njega okeani ne predstavljaju teškoću.
LULA: (Umorno) Eh, kako li tek izgleda kad se oseća tako izmučeno. Jadnik. Ofucani klošar.
HUBAČ: A ti si anđeo u gnjilom ševaru. Zaudaraš na mulj i raspadanje.
LULA: Pa ti mene, izgleda, baš mrziš.
HUBAČ: Za osećanja je najvažnije da su iskrena.
LULA: Ali, ja vas ne vidim, gospodine ptico. Vaš kljun, vašu kljunetinu krivu. Bože, Filimone, moraš nešto da uradiš sa svojim zdravljem. Zar ne osećaš kakva polarna hladnoća bije iz tvoje glave? Šuplja, kao sveže iskopan grob, ledena, kao neminovni dolazak smrti. Creva mi se lepe od straha.
HUBAČ: (Krklja, zaslepljen mržnjom) Ubi kurvu! Ubi kurvu!
LULA: (Umorno) Opet govoriš iz trbuha, zečiću, nepristojnosti.
FILIMON: (Promuklo) Ali... on te, zaista, mrzi, Lulo. Duboko, podmuklo, kao... Dunav.
LULA: I boji me se kao kečiga. Jeste. Drhti od straha da mu ne iščupam pero i zataknem ga sebi na svoj najnoviji šešir.
FILIMON: Koji ti je šef poklonio.
LULA: Pa što se praviš lud, ludače, ’ajde, šta ti je, znaš li ti koliko je život nas smrtnika težak. Može li uopšte danas neko da živi ko nije na udaru opšteg obožavanja? Osim toga, ja ne radim ništa perverzno, ja se samo uklapam u pravila kuće. Video bi sâm kad bi tvoj život zavisio od najniže plate u Ustanovi, od prinadležnosti čistačice, ma koliko popularna i omiljena ona bila. Što nisi iskoristio autoritet umetnika da me gurneš na neko više mesto, sa većom platom, da ne moram ni sa kim da se vucaram zarad gole egzistencije. (Plače) Misliš li ti da je meni bilo lako dečicu našu dragu da otuđim i poklonim portiru, da ih on i njegova kobila podižu i školuju za vulgarne policajce u sredini punoj tenzija. I mentalnog terora. A takav glas ne postoji na svetu, vazduh se ugiba pod njegovim vibracijama. Pravi nebeski pevači, anđeli mamini. Zvezde muzičkog neba sa pedrekom o pasu. A onda, tu su i metalne lisice, pištolje na sebi nose, geniji porodice Hubač, i uniforme umesto zlatnih operskih kostima, za šta ih je bog stvorio. Buku protesta i besa nezadovoljnih pacijenata u ušima umesto ovacija i aplauza raspomamljene publike u srcima svojim. (Plače)
FILIMON: Ne ja, ljubavi, ne zameram. Ja razumem i opraštam sve... čitav moj život i sreću u ljubavi s tobom, ali on, Lulo, Bog, nije me napustio, već mi je poslao papagaja koji me danonoćno nagovara zbog gubitka samopouzdanja i identiteta, pa ja više ne znam ko sam, a ni tebe više ne poznajem, sve si udaljenija... kao da sam umro.
LULA: Zato hoću njegovo najduže pero iz repa da zataknem sebi na šešir. Verujem, sigurna sam da bi našom Ustanovom prošao talas zavisti moćan kao orkan, razoran kao Cunami. Bila bi to pustoš, gospodine, koja bi neizostavno godila vašem demonskom srcu.
HUBAČ: Pogazila si bračnu zakletvu.
LULA: Ti ne grakći. On neka kaže svoju optužbu.
FILIMON: Rođena deca me mrze i snuju osvetu.
LULA: Šta ti pada na pamet?! Pa oni te poštuju kao priznatog genija, ali i ne sanjaju da si im ti otac. Oh, tako sam uzbuđena, Filimone, celu noć nisam spavala, na vernisažu ćemo ih prvi put, posle toliko godina, videti i čuti, čuti njihovo cvkutanje, umilno pojanje, ptičice moje Mocartove, svi će doći da vide tvoje delo i čuju naše vunderkinde, kako genijalna porodica Hubač stvara svet nove lepote i čudesnosti, da se uvere, i vladika da spozna da nije njegov bog jedini tvorac ove fantastične fantazmagorije koju zovemo život, da ti nisi lopov koji krade sveće u crkvi, već božji alter ego, kreator novog, savršenijeg života, da vidi da vosak ne služi samo kao žrtva bogu već i kao materijal za stvaranje živog čuda, umetnosti.
HUBAČ: A što ti njega stalno lažeš i varaš?
LULA: S kim, zečiću? Navedi bar jedno realno ime.
FILIMON: Sa... svima njima. (Širokim potezom ruke pokazuje skulpture) Sa... šefom, Lulo, profesorom doktorom Matatijem Melhisedekom i... ko zna sve još sa kim.
LULA: Oni su tvoje uobraženje. Pa valjda vidiš da postoje samo kao tvoje skulpture koje će danas biti izložene na vernisažu. Oni su mrtvi, a ne ti, živi stvore, tvoja fantazija je uskipela, čista fikcija.
FILIMON: Ali, tvoja realnost nije moja fikcija, već njegova opsesija.
LULA: To je zbog toga što ti je slava udarila u glavu.
FILIMON: Daj bože da je to. Daj bože.
LULA: Kako je to sumorno. A gde je on u stvari, ja ga ne vidim, čujem samo njegovo morbidno kreštanje.
FILIMON: Tu je on, u kavezu. (Pokazuje na glavu) Ovde, u njenoj dubini, stalno nešto tandrče i leprša krilima.
LULA: Tamo, na žalost, ne mogu da zavirim, u tvoju glavu, mislim, ali ja mogu da osetim, ja mogu da predosetim nevreme koje se u njoj sprema. Ja mislim da je taj... njegov kavez u stvari prazan. Gospodin Hubač je izleteo, vratio se u svoju domovinu, žarku Afriku, sedi na nekom afrodizijaku i sunča se, sprema se za večernji izlazak, za ljubavna iskušenja, pa nije lud, ako mu se ukazala prilika, da se krije u ćoškovima tvog mračnog uma, sem ako ti nisi taj demon koji hoće da me ubije. Ah kako je nehuman i svirep tvoj uspeh! Bez ljubavi. Samo mržnja, zlo i smrt. Zar je to teret slave, ravnoteža u glavi nasuprot ushićenom srcu?
FILIMON: Ja ga vidim, Lulo. Razgovaram sa njim. Radim po njegovim instrukcijama. Ja sam samo izvršilac. On je majstor, a ja – učenik.
LULA: Oduvek je bio poltron.
FILIMON: Zar ne shvataš da je opasnost u moći, Lu? Ko ima sposobnost stvaranja taj podleže imperativu razaranja. To je zakon. Nisam ja poltron. Tu su mogućnosti potpuno ograničene i kontrolisane.
LULA: Kako je to nemislosrdno, zečiću, baciti svoju ženu u kal činovničke pohote, samo zbog oportunizma, da te ostave na miru zajedno sa tvojim svetim voskom za vajanje njihovih otuđenih spodoba, dok ti drugi po ćoškovima Ustanove drndaju suprugu, rastežu i guze na njihovim pisaćim stolovima, ti se praviš da ne primećuješ, kako je to prljavo, baciti svoju ljubav u smrad i mulj, a sad kad si postao neko i nešto, kad ti šef i jeste i nije nadređen, kad nemaš više koga da uvažavaš, niti da ga se bojiš, osim sebe samoga, izmislio si šarenog kreštavca, afričkog demona, bar da je viking sa severa, nego papagaj sa siromašnog juga, koji uz to traži smrtnu kaznu za mene. Tek tako. Pustio bi da me tvoj Lucifer odnese pravo Inferno, u centar devetog kruga, u srce kotla, gde sve ključa, gde je najveća temperatura, veća nego u središtu Sunca. Gde se sve topi i zauvek nestaje.
FILIMON: Nema veze što on možda i nije više moj šef, što sam možda sada ja njemu šef, ko bi se snašao, Lulo, u ovoj ludoj Ustanovi ko je kome šef, ko je čija ljubav, pa čak i ko je u zakonitom, legitimnom braku, ali, ako je lep i šaren ne znači da ga treba potceniti. Možda je on krenuo kao sitan zametak, kao klica nezadovoljstva, ali se jaje rasprslo u opasnog i ostrašćenog smrtonosca.
LULA: Glava mi se od jutros raspada. Unutra jako huči, kao u dubokom kanjonu. Po nekad mi se prosto čini... čuješ taj zvuk?
FILIMON: Čujem, ali u svojoj glavi, Lu. U tvojoj ne čujem ništa.
LULA: Ti i tvoj papagaj Hubač digli ste čitav grad na mene, ali moja borba je prezir, zečiću. a tebe će teret smožditi ako već jednom sa tim ne prestaneš.
FILIMON: Prekasno.
LULA: Svoju dušu si prodao đavolu, samo zarad sticanja superiornosti, dobio si dar vajanja, tvoje skulpture su žive, do sad to nikom nije pošlo za rukom, dobro, postao si priznati genije, bog koji mrtvim spodobama udahnjuje život, ljudima od voska, Bog je napravio jednog od zemlje, a ti si čitavu Ustanovu ispunio artificijelnim činovnicima, istina sa određenim mentalnim nedostacima, ali stvorio si veštačku poltroneriju, birokratiju, a moje mlado zmijsko telo si bacio njima, svojim kolegama i šefu koji mi već i ne silazi sa grbače.
FILIMON: Doći će i na njega red. (Energično izlazi)
LULA: (Viče za njim) I gledaj da na ulici ne skupljaš, kao po običaju, čopor mentalnih bolesnika za sobom. Kako dobacuju, kako su grozni, nemoćni uspaljenici. Danas, ako si malo bolja riba svako bi hteo da te naguzi, ali ko s pacijentima leže, zečiću, popišan ustaje.
FILIMON: (Vrati se) Čija si ti žena, Lu? Moja ili njihova?
LULA: Njihova sam ja čistačica, a tvoja žena i čistačica. Ponekad, u nedostatku kadrova, radim i druge poslove. Naš šef, profesor doktor Matatije Melhisedek obećao mi je mesto glavne sestre.
FILIMON: Ja još pamtim, Lulo. Sve ja pamtim, devojko. Zar nismo onda bili srećni? Pamtim svaki dan, kao da smo se danas venčali, njegov miris, boju, ton... ton, Lulo. Onda je dan bio suviše kratak. A sad? He... he... he... Sad se sve izdužilo. Događaji su dobili predvečernju senku. Dugu i mračnu.
LULA: Vidim da si rešio da u sebi sasvim zatrpaš naš prvi neuspeh. Bože moj, bilo je to katastofalno saznanje. Evo, ludim i ja od glavobolje. Noćas je kreštanje bilo suviše bučno.
FILIMON: On te ne voli, ali te poštuje.
LULA: Divno, zaista krasno. Poštuje te neko ko i ne postoji.
FILIMON: Nikad nisi videla njegovo prelepo, šareno perje; kao plamen sija u mraku, misliš dušu će zapaliti. Satima čovek može da uživa u njegovom repu, prekrasnom perju, istina, glas mu je malo hrapav, ali mislim da je to zbog hormonskog poremećaja. Zato je ćuba na glavi kaćiperna. Rođen za fiksiranje. (Šapuće) Otkriću ti njegovu najveću tajnu, Lu. Izgleda da je on ženka, zato je toliko nakinđuren i ljubomoran.
LULA: Taj gospodin Hubač je obična seoska kokoška. Ne uobražava valjda da je feniks?
HUBAČ: (Besno) Arrra! Arrra!
FILIMON: Vidiš da moraš da paziš šta pred njim govoriš. Kad je ljut i uvređen, kao i svaka ptica, veoma je agresivan. Ja, na žalost, nisam ornitolog i ne razumem se u njihov pol koji tako vešto kriju. Ali, ćud im je opasna i naprasita, glava mi puca od njegovog osvetoljublja.

Za trenutak cela prostorija dobije nestvarni crveni ton i počne da pulsira, kao enterijer živog organizma. Zvuk Hubačevog glasa dopire kroz eho iz svih uglova scene.

HUBAČ: M... m... m... m... perje mi gori i opada sa mene kao pepeo sa stare metle, moji bučni damari mi sabijaju vazduh u grlu i dave me, dave... pluća hoće da se rasprsnu od teškog vodenog pritiska koji u talasima sa svih strana navire na srce moje potopljeno u vreloj krvi i ključam... ključam, Filimone... moram mozgu da dam odušku, razneće moju sivu masu po celoj tvojoj lobanji. Moj um ne podnosi tvoju mlitavu dušu i crni ponor u njoj. (Jak ženski vrisak prepun očajanja i bola) Ah, Filimone, nesrećo, što svojom vajarskom špaktlom ne dovršiš ovu ženu, sačinjenu od grešnih strasti, da joj demonska duša odleti pravo u pakao odakle je i došla u to sladostrastno životinjsko telo, rezervoar nabijen požudama, u taj vrtlog nečasnih pobuda i prljavih želja za seksom, u taj ogavni zadah njenih gnjecavih sokova i ženskog licemerja koje mi oduzima dah i guši me... guši... (Teško diše; šapuće) Oslobodi mi um i ubij kurvu...

"Ubij kurvu!" "Ubij kurvu!" odjekuje i lagano se gubi sa povratkom normalnog svetla.

LULA: Pa on je histerični, lažljivi glumac željan krvoločne predstave, lutkarsko pozorište za psihodelične drame, eto šta je. Neka on režira svoju vruću igru u vreloj Africi uz lavove, krokodile i urođeničke bubnjeve, a ne ovde kod nas, gde je klima hladna i vlažna, gde život nije porok, već sveti čin uživanja i radosti. Slušaj, samo slušaj taj užasni vapaj ovog bolesnog bića za zločinom i tragedijom, zar nisi jutros popio svoju dozu lekova na vreme, kako je propisano, već hoćeš da mi skratiš put, i meni i sebi, i iz Ustanove mesto u slavu odeš pravo na robiju. Znaš li ti kako su zatvorske rešetke konkretne, kako je gvožđe tvrdo, a hrana neukusna i bajata? Bolje bi ti bilo da neku od tih crkvenjakovih sveća, koje kradeš u kapeli i topiš za svoje satansko delo, zapališ i posvetiš živom bogu sa molitvom da te pročisti i iz tvojih mračnih misli, iz njegove užegle materice, voznese svojom nebeskom čistoćom među nas, relativno normalne i gotovo zdrave anđele.
FILIMON: Mene je sudbina već bacila u vaše nebo. Ionako pripadam Ustanovi, bez obzira jesam li zdrav ili bolesnik.
LULA: Ili možda potencijalni kriminalac?
FILIMON: Ko zna kraj ne bi svoj život ni počinjao.
LULA: A da li te neko, zečiću, pita za ambijent kad te prave i rađaju? Naši hodnici su suviše mračni i zapetljani. Naše stranke su gotovo sami mentalni invalidi. Kokoške seru gde stugnu. Čistačice ne mogu sve da postignu.
FILIMON: Njihovo blato smrdi i klizavo je, Lulo. Svaki put dođeš u prljavoj haljini.
LULA: Zadah seljačkih tela, Filimone, ima magičnu moć iskonske snage oderanih životinja. Zar ne znaš, mila, da bi se svako rado u blato uvalio, kad bi mu to samo bilo kompenzovano. O, čar prljavštine je sjajnija od ma koje puritanske ideje.
FILIMON: Čovek se razlikuje od životinje.
LULA: Našim doktorima nije lako. Iako su kreativni i nadahnuti pacijenti im stalno izmiču sa izobiljem ideja koje ne mogu adekvatno da kontrolišu: kako da uvećaju svoje polne organe i siluju vredne patuljke i zle trolove, kako da razore sve trgove i istrebe metalnu živinu koja se baškari po ulicama i tiraniše slobodne prolaznike, da ukrste podguznu buvu i vinogradsku filokseru, kako da izvrše savršen zločin i nekažnjeno pobiju stručni personal. Zar i ti svakodnevno ne gacaš po tom blatu?
FILIMON: Ja sa njim radim. Izdržavam sebe, svoju ženu...
LULA: Svoje opsesivne ideje. Pa ipak, gacaš. Profesinalno, ali... gacaš.
FILIMON: Kakve ideje, Lu? Zar je moja ideja svakodnevno šibanje kobile onog razrokog kosmatog portirčića i njeno bolno njištanje? Zašto on tu svoju životinju ne šiba kod kuće, nego baš u trenutku kad stvaram, kad u glavi postižem idealnu ravnotežu između duha božjeg i molekularno-atomske strukture materijalnog otelotvorenja mojih skulptura, kada ostvarujem koordinaciju spoljašnjeg fizičkog i unutrašnjeg psihičkog elementa, kad im udaram završni glanc i trudim se da ne skliznem i u sebi održim uspravan položaj, jer nisam svinja da blato obožavam. Kod kuće me čeka Hubač, neumoljivi demon, Lulo, a tamo morbidni zvuci Štrausovih valcera sa onim perverznim, glupim i konfuznim dirigentom.
LULA: Pa on je najtajanstveniji pevač u Ustanovi, nenadmašni plesač i nezamenljivi flamingos! Kad stane na podijum, samo što ne zaleprša. Prosto čuješ ono prrr...
FILIMON: On je običan mačak koji prede.
LULA: Šta ćeš? Mora da se pleše. Naša Ustanova je prebogata igračima – visokim letačima, a ti si ispao iz sistema. (Pođe da otvori prozor) Moram da vidim kakva je to galama napolju. Izgleda da su kokoške toliko razjarene da otvoreno nasrću na mentalne invalide i nemilosrdno im razvlače creva po ulicama.
FILIMON: Ne otvaraj prozor, Lulo! Izleteće papagaj.
LULA: Ako si ti lud, nije on, da ga naši pacijenti na ulici uhvate i ispeku na roštilju. Zna taj vrlo dobro da mu je u glavi tvorca najbezbednije, pogotovu što mu tu niko ništa ne može. I svi ga hvale, celokupna likovna kritika. Mada on svašta laje. Pa nećemo valjda zbog njega da razmrskamo taj dragoceni simbol našeg kolektivnog uspeha na koji smo toliko ponosni?

Priđe prozoru i otvori ga. Sa ulice grune velika galama, psovke, uvrede, govori preko megafona, protestne koračnice:
"... Napred, nazad, levo, desno,
udri samo, mesi ga ko testo...
Glavudžu mu rascopaj
temeljno ga ukokaj...

Nećemo ludilo,
hoćemo da sudimo
kokšjim zverima,
na bolničkim dverima...

Hoćemo zdravlje
za narodno slavlje
besplatno lečenje

pileće pečenje
kokoške na ražnju
doktore na pladnju...

Da budemo zdravi
u bolesnoj glavi
ovenčane glave
sa vencima slave...

Ku-ku-riku! Ko-ko-ko-ko-da! Ko-ko-ko-ko-da! Piju, piju...


LULA: (Zatvori prozor. U ateljeu ponovo tišina) Kakva arogancija! Ludačka mržnja ne vodi rešenju, ljubav, ah, ljubav i muzika! To je moja deviza, a ne skandali, svuda nezadovoljstvo, ludilo, grad je u stanju latentnog šoka, kakav skandal, svi optužuju Ustanovu za haos u svojim glavama. Pa to je nemoralno! Hoće zdravlje, a sami raspiruju svoju bolest. Jel' to put da se dođe do rešenja naše komplikovane situacije. Svi smo u stanju napetosti. Evo, ja. (Briše suze) Tako sam potresena, zečiću. Možda više nikada nećeš biti činovnik. Možda ti više nikada neću donositi doručak u kancelariju. Profesor doktor Matatije Malhisedek, naš šef, kaže da je njegov metod dokazao svoju superiornost na svim slučajevima sem na sopstvenom i da si svog dvojnika proterao kroz šake i razdelio u fascinantne skulpture koje su zadivile činovnički svet. Upamti, Filimone. Sa današnjim vernisažom ti ulaziš u visoke krugove naše dekadentne menažerije, a tvoje delo postaje njena žila kucavica. Neka kokoške i invalidi kažu šta hoće, neka urlaju i kokodaču na ulicama, ali, ti više nisi stari Filimon, ti si sad slavni Filimon. Jesi li zapamtio?
FILIMON: (Sumorno) Ja sam sad slavni, novi Filimon.
LULA: Činovnik Filimon je mrtav. Umro na operaciji. Ružna, pokopana prošlost.
HUBAČ: Amin.
LULA: Sila si mornaru!
FILIMON: Kakav mornar, Lulo? Pa ja nikad nisam video more. Ni jezero, Lu, čak ni baru. Znam samo za blato u koje sam uvaljao sebe i čitavu svoju budućnost.
LULA: I sveti obredni vosak koji kradeš od crkvenjaka. Priča se da vladika namerava da baci javnu anatemu na lopova.

Razdragano trči, pali sijalice reflektorke iznad skulptura koje oživljavaju i sa njim pevaju:
"... Beli se usamljeno jedro,
to moj dragi širi krila...
Na pučini sve je vedro,
dok na nebu kruži vila... "


HOR SKULPTURA: "... Dobro došo, morski vuče, genije pisaćeg stola... Daj nam tvoje slave pola, da i nama srce tuče... "
HUBAČ: Dum! Dum! Dum!

Filimon gasi reflektorke, figure se koče, svetlost tone u crvenu gamu polumraka.

FILIMON: Ja moram, Lulo, da svratim do šefa, ako me primi, da ga zamolim za životnu uslugu. Nije uopšte važno da li je njegova terapija produktivna za mene, ili je, možda katastrofalna u svom recidivu, to će nam bliska budućnost brzo pokazati, kakvo je moje zdravlje i kolika je njegova paranoja ako se boji da moje skulpture mogu da krenu na njega. Danas su svi, sasvim razumljivo, ljuti na svoje autore, pa čak i neki mrtvi gaje određen stepen gneva prema prošlosti, iako su moji artificijelni činovnici dobroćudni i žovijlani, unapred vaspitani da poštuju i vole šefa.
LULA: Ja bih dodala da on čak zaslužuje naše kolektivno obožavanje koliko nas je sve obasuo svojim dobročinstvima.
FILIMON: Eto, a meni kaže da sam poltron.

Njih dvoje izlaze.
Na scenu ulazi svetleća metalna kokoška ogromne veličine i kokodače. Za njom ide majušno, takođe metalno pile i pijuče.


KOKOŠKA: Ko-ko, koko-da! Koko, koko-da! Koko-da! Koko-da! Koko, koko-da!
PILE: Piju, piju, piju...

ZAVESA

DRUGI ČIN


Ordinacija profesora doktora Matatija Melhisedeka, šefa. Okolo neke sprave i medicinski instrumenti, sveprisutna elektronika. Na sredini providna tuš-kabina.
M.M. nepokretno leži na kauču za pacijente i duboko spava. Glas mu je ozvučen i njegov eho stiže iz svih krajeva scene.
Na plafonu, iznad njega, raširenih krila visi elektronska kokoška za lečenje šizofrenije, sa izbuljenim očima koje reflektuju dva jaka svetlosna zraka usmerena na doktora.
Ona glasno kokodače, a kasnije i peva opersku ariju u promuklom basu.


M.M: Ne boj se, Matatije Melhisedeku, ovo je čista ludost, tamna strana sna i košmar tvoga Boga – Jahvea. Taj oštar pogled sa neba nije njegov već tvoj, on nije Kvecalkoatl da ima razroke ptičje oči koje te gledaju kao živu glistu na vrelom asfaltu, kako se uvijaš i pečeš na plotni i nestaješ u pari letnje izmaglice. Ne mogu da pobegnem jer sam nepokretan i cvrčim, a kokoš gleda da me smaže pre nego što se od straha userem. Evo je kako širi krila, sve mi je bliže i kruži oko mene. Čekam samo kad će da me poklopi i kljucne. Nemoćan sam. (Kokodakanje se pojačava, zatim se polako gubi i nestaje) Iz dana u dan sve sam tanji i manji; dok drugi rastu ja se smanjujem i ne znam kakakv je to reverzibilni proces, neću li jednoga dana prosto nestati kao rasplinuti prdež u gaćama, dokle će se moje telo zgušnjavati i nadimati, more, da ne prsnem ja od silnoga smeha kao suva mahuna, da mi se crno seme sna ne razleti po svetu nesuvislih ekscesa, i uopšte šta će se iz ove more buditi ako ga ona halapljivo pokljuca. Zna koliko sam golicljiv, da mi od nervnog grčenja pucaju svi konci u stomaku koji mi drže creva na okupu, da mi se fekalije ne razliju po čitavoj utrobi. Jer nije gust pasulj sa feferonama i svinjskom krmenadlom više večera za mene. I još povrh svega jaje na oko, sve prekomerno zaliveno ljutom zaprškom od vrelog ulja, brašna i crvene aleve paprike. Zato mi krilati zmajevi i dolaze u san da me zajebavaju i pevaju cinične operske arije do zore. Doduše, ovo je samo moja električna kokoška koju sam sebi izumeo da mi pomogne u lečenju šizofrenije, a ne da mi u svojoj umetničkoj ambiciji balega po meni pun pizme i mržnje što ne može da peva u pravoj operi, nego samo u mom snu. Da mu više nikad na pamet ne padne da sere po meni u širokim tragovima, belim kao kreč. Ne znam samo odakle mu ovolika zelena govna, kad se hrani strujom. A da nisu možda, kojim slučajem, moja prirodna? Nije valjda?! U pomoć! Ne daj me, bože, zagrmi Jahve, spasi mene jadnika, iščupaj me iz ovog zlokobnog snoviđenja i podari mi krepko i zdravo buđenje. Da opet budem šef, pa makar i zver, samo ne tako mali, kao buvlje dupence.
KOKOŠKA: (Širi svoja veštačka krila kao operski pevač ruke i zaneseno peva)
... Doktore, mrtvo magare,
doktorčić si tako mali
skoro ništa ti ne fali
jedino što u dan danji
sve si tanji, sve si manji...

Mali si ko govno pseće
po parkiću kad se šeće
pas serucka, zapišava
da nam sveža zamiriše trava..."

M.M: Možda se pod uticajem ove jebene klime antropološki menjam i postajem šumski trol ili morsko prase, možda je tu kraj, a možda me prase spase? Šta ako je ono jače od kokoške? Ali, ako i tu ne stanem nego nastavim sa gubljenjem sokova i okamenjivanjem creva, šta će na kraju biti od mene? Veliki, neprevaziđeni uzor, ili mizeran kozji brabonjak? Nije svejedno.
KOKOŠKA:
... pa ga trbuh mori
hoće da izgori
stegne mu se govno žuto
i postane ko ud kruto..."
M.M: Voleo bih, Jahve, da mogu makar da prdnem u ovoj teskobi, tako sam naduven i nepokretan, mali i beznačajan, kao crv pod korom zdravog drveta, kao živi leš zakovan u čvrstom hrastovom kovčegu, a ona mi kruži nad glavom i peva svoje arije koje se histerično uznose uz kupolu barokne sale pozorišta i po zakonima akustike otuda vraćaju u vidu kokošjeg govna, kao pileća govanca padaju na glave uštogljene i šupljoglave publike.
KOKOŠKA:
... silan bol ga budi
hoće da izludi
debelo mu crevo gori
ceo trbuh njega boli... "
M.M: Bez fraka i večernje toalete, ovako zgrčen pod previsokim naponom, ne mogu da zadovoljim njegovu sujetnu želju za pravom građanskom publikom jer misli da ga dovoljno ne cenim kao pevača i da mu glas krešti u falsetu mada ima ambiciju da peva čisti sonorni bas. Kao Šaljapin Sarastra. Ne zna za okrutnu sudbinu umetnika bez dara. Hej, Sarastro! Prekini! Prekini! Prekini! Prekini da se kitiš metalnim perjem i da tandrčeš kao limena kanta, jebo te otac, tvoja publika je na ulicama, čitav grad vrvi od mentalnih invalida, gomilaju se na našoj kapiji, zar ne osećaš kako pritisak raste i kako je vazduh gust, gušći od usranog meksikanskog prebranca koji me davi, od njegove plazme što mi prodire kroz pore na koži i obliva me hladnim znojem, zapušava svaki kanal, i najmanji hodničić u mom krvotoku i nervnom sistemu, gust kao ljuti tabasko koji mi drži creva u stanju krajnje razdraženosti, ne da mi prst da pomerim, bar da se nisam usro. Nisam valjda? I koji prst?!
KOKOŠKA:
... Al’ si silan, Al’ si dičan,
na bolest si svaku vičan,
tuđi bol te baš ne plaši,
kad ga vikneš nekoj snaši...

... Da je tresneš, da je kresneš,
ne merači, već perdači,
zavlači i kokodači,
ko-ko-da, ko-ko-da!
Ko-ko, ko-ko, ko-ko-da!

M.M: Pre bi se reklo, prstić, vidi kako sam ceo atrofirao, pižama se otrgla i u volanima pada sa mene, omotala je svoje ogromne rukave oko mog vrata i pokušava da me udavi, sav sam nekako, o apsurda, mali i otekao, više ličim na pseću buvu punu krvi, ne znam kako je došlo do toga da budem posetilac kokšje opere, ako se to ne dešava imaginarno, užasno se bojim ove pevajuće mašine, oko ne smem da sklopim, odmah počnu udovi da mi kraćaju, kičma se krivi i uvija, pršljenovi uviru zalemljeni međusobno, sav sam naduven od straha i nespavanja, a opet nikako ne mogu da se probudim. Eto šta znači kad čovek za večeru jede govna. I šta sad ako kokoška iznenada batali ariju i usmeri se na mene ovako sićušnog, ne mora da me kljuca, dovoljno je samo da me golica i zasmejava, sto puta sam sebi rekao da uveče ne jedem ništa kabasto, da se ne razlijem šareno po čistim i belim čaršavima, kao žuti maslačak po rascvetalim belim radama, da ne sanjam kako od dinosaurusa postajem gušter i kako me ova pernata aždaja vreba iz mraka i samo gleda da me zaskoči i ukenja. Da nisam postao reptilčić?
KOKOŠKA:
... kad se čmar zapali,
sve ti tada fali,
a najviše ti se ždereš
što ne možeš bar da sereš...
M.M: Ne znam čak ni da li me to bolest sažima, il’ sama smrt ukida, teskoba je sveobuhvatna i podilazi mi celo biće, kao žmarci koji se uvlače u mene i proždiru me, ćeliju po ćeliju, sve dok ne postanem mali kao gnom, kao mozak vinske mušice, nisam ja ni rođen, ni školovan za posetioca muzičkih egzibicija, nikad nisam išao dragovoljno u operu, ona je sama došla u moj san. Ne znam šta da radim, kako da se iz svega ovoga izvučem i probudim. Da li da vičem u pomoć, ili da jednostavno zatvorim oči i predam se svojoj sudbini, da se opružim u sopstvenom izmetu i smirim, ako hoću da preživim. A ko zna da li sam u stvarnosti i živ, možda je ovo odjek smrti koji se bučno valja ka mom poslednjem boravištu. Eh, kad bi samo došla moja lepa čistačica da zavrti svoju zanosnu guzičicu, da poskoči i podvrisne na ovu kosmičku vešticu, da je raspali svojim mokrim portvišom i otera da ne leže po meni svoje mućkove, da me popne gde treba i uveri jesam li i ja, pored mog opskurnog mozga možda prisutan. Ili živi samo on da mi slikovito predstavi svu bedu i očajanje mog nekromorfnog položaja, proces mog neprekidnog ukidanja i evidentnu napast ovog turbo kokodača-pevača. Ili, bar da mi neko objasni, ako mi je telo već mrtvo, zašto ja nisam. Da nisam možda i ja besmrtan kao ova usrana klima koja više pogoduje razmnožavanju gamadi, a ljude degeneriše i smanjuje pretvrajući ih u tropske protozoe, anemone i meduze. Je li odsustvo dokaz prisustva, nije li ekspanzija mraka prava priroda svetlosti?!
KOKOŠKA:
... Stoko bez repa
za umetnost slepa
ne ceniš lepotu
vulgarni skotu!

Tebe treba, tebe treba
lišiti duhovnog hleba
lištit života
iza prvog plota
ubiti te bedni mravu
da ne kvariš božju slavu!

Ko-ko-da, ko-ko-da, ko-ko-da!
kljuc, kljuc, kljuc,
dođi mi pod pljuc
dođi mi pod krilo moje
da te snesem, kao jaje svoje...

Elektronska kokoška histerično kokodače, pada na Matatija Melhisedeka i davi ga.

M.M: Iš, pas ti majku jebo! To li je tvoja doktorska etika, jesam li te ja zato pravio da kenjaš po ocu umesto da lečiš duševne ranjenike. Prestani! Prestani! Prestani! Znaš vrlo dobro gde sam najtanji i hoćeš da na svoj najtužniji dan umrem od smeha... ha... ha... ha... U pomoć, Lulo! U pomoć! Jao ne mogu da mrdnem, popusti mi petlja. Gotovo je, ljudi... hi... hi... hi... . O... ho... ho... ho... beži od mene... he... he... he... ma, beži od mene, smetenjače. Vadi svoje kokošje nožice iz mojih rebara... ha... ha... ha... umreću od smeha... ha... ha... ha... Ako baš i ne umrem, napuniću gaće, zasigurno... ho... ho... ho... Šta, ako naiđu pacijenti i zateknu me tako uneređenog? A kad se ja ukakim, zasmrdeće ne samo klinika, već i cela Ustanova. Gde si, Lulo?! U pomoć, osoblje! Ima li nekog živog u okolini, majka mu stara?! Jao, moja lepa nova pižama! Ne mogu više da izdržim. Nosite me pod tuš! Pod tuš! Pod tuš! Pod tuš!

I dok se on, pod kokoškom koja čeprka po njemu i histerično kokodače, davi od urnebesnog smeha, u ordinaciju ulazi Lula sa priborom za čišćenje. Kad vidi scenu usmeri se na kokošku i bije je portvišom dok ona, hramljući i panično kokodačući, beži iz sobe.

LULA: Iš! Iš! Iš, đavole! Napolje iz ordinacije! Mrš u kokošarnik! Mrš napolje, pernata satano!
M.M: (Prestravljen, budi se i sedi u krevetu) Uh, kakakv košmar, sestro! Napade me neka gamad, umalo život da izgubim. Ma, jebeš život bez dostojanstva, čuvaj ugled, mada jebeš i ugled bez autoriteta. Nego, šta je ovo? Šta se to tako silno oseća? Nisam se, valjda, ja opet?...
LULA: Jesi, jesi, profesore Matatije Melhisedeku.
M.M: A je li to od straha, ili od dijareje?
LULA: (Peva)
... Brigu ne beri
samo ti seri...
Ma, opraćemo te, šta ti je,
šefe Matatije...
M.M:
... Baš se jedim
što se cedim
i od silne brige bledim
što ne mogu da se sredim...
LULA: Ništa ti ne brini. Bacićemo te pod tuš i dobro izribati. Celog ću te istrljati alkoholom, potopiću te u kolonjsku vodu. Ima da mirišeš, šefe, ko majski povetarac kad prošeta kroz ružičnjak. Ako treba daćemo ti klistir.
M.M: Samo da nisam dobio ptičji grip od one kokoške.
LULA: Gde, šefe, pa to je tvoje duhovno čedo, tvoj agresivni petao za lečenje šizofreničara. Potpuno je sterilan i svojim teflonskim mudima ne može da širi ni bakterije ni spermu, to jest, može samo da peva i kokodače, Al’ ne može jajca da nosi.
M.M: Ne razumem samo zašto proizvode tako ogroman nameštaj i ko ima toliku guzicu da je uvali u fotelju veliku kao stadion. O čemu se ovde radi, ako se ja u snu zbilja nisam toliko smanjio, a možda i dalje spavam i kao biberče umesto kokoške sad sanjam tebe, sestro, tako slatku i jebozovnu. Jesam li ja ljuti muškarac ili neki aromatizovani začin, pa mi podmeću toliku klozetsku šolju da kroz nju, kao olovni vojnik, mogu da propadnem i nasučem se u gradskoj kanalizacionoj mreži. Jer kad ko povuče vodu sigurno nastane poplava i podignu se podzemne vode koje vuku cele ulice pod zemlju. Ali, prvo da se istuširamo, ti i ja zajedno, osećam kako zaudaram na školski izmet, na naše đačko livadče za otvorenu nastavu sa kupovima dečjeg fekalisanja na sve strane. Sad nije važno da li se to ona koka po meni pokakila ili sam to sve ja samoinicijativno... Važno je da se uljudimo, da možemo čisti i reprezentativni službama da rukovodimo, časni zadatak da izvršavamo, mentalne invalide da lečimo. Zato, tuš! Tuš, sestro! Nosi me pod tuš! Taman da se sasvim razbudim, da sagledam situaciju i silne obaveze koje se nalaze preda mnom. Pa da mi posle čistom i okupanom pomogneš da se nekako uspentram u ovu fotelju čije dimenzije u potpunosti nadilaze sve moje ambicije.

Ustaje, ona ga vodi u plastičnu kabinu na sceni, iznutra osvetljenu. Skidaju se istovremeno. On unutra, a ona ispred tuša, sve dok onako erotično vitka ne ostane samo u svilenom kombinezonu.

LULA: Crvena slavina je levo, pazi da se ne oprljiš.
M.M: (Peva visokim tenorom) Olimpijo, goro snobovska primi me u nedra svoja bogovska da i ja uzmem učešća u vladavini svetskog beščašća... (Zatim uključuje vodu i počne da se tušira. Viče) Ima li ovde neki pop ili kapelnik? Da ga pitam, da mi objasni šta sam ja zapravo, bolesnik il’ grešnik i može li biti ispovesti na nedostojnom mestu, u govnima trkališta premreženog stazama džinovskih brzoklizećih crnih bubašvaba i kao šipak bordo-rumenih bubarusa. Je li ovo bolnica, božji dom, ili đavolov bubašvabarnik u kojem se čak i posteljina oseća na vlagu, sumpor i alkohol? Da mi kažu da li primaju ispovest moralno posrnulog usranka koji više liči na podguznu buvu nego na spodobu pravljenu po liku njihovog guzonje, gospoda Boga. Šta će nam sveštenici, ako ne mogu da pruže utehu neizlečivom jadniku koga je porok toliko degenerisao da ne zna, da pojma nema je li bolest greh, kad on, njihov bog, tako efikasno napušta bolesnika i beži od njega čak na deveto nebo, da ga smrt slučajno ne zatekne kako mešetari u njegovom regionu. Govori, sestro, za ime božje, brzo govori. Ja sam u silnom strahu i panici od moguće besmrtnosti posmrtnih slika pakla. Šta da radim ako sam i mrtav svestan večnosti smrti i tihog i pouzdanog raspadanja moga tkiva? Evo, genitalije su mi već otpale. Plivaju u pilećem izmetu.

Lula gurne ruku u osvetljenu kabinu. Lepo se vidi kako ga pipa tamo gde treba.

LULA: Nisu, šefe. Na mestu su. A sad i mi idemo pod tuš da ih malo perucnemo.
M.M: Da ih malo glancnemo, a?! A jesam li ja danas nešto tucnuo?
LULA: Si, šefe, buba jež.
M.M: A šta to?! Orahe ili lešnike? Priča se da su čak i kikiriki dobri za potenciju.
LULA: I obećao si mi mesto glavne sestre.
M.M: A zašto sam onda toliko mali, nepokretan i hendikepiran?
LULA: Pa ne možeš da budeš vitalan kad praktično još uvek spavaš. A kad u san duboko uroniš, onda je teško, gotovo nemoguće probuditi se.
M.M: Aha! Znači ja sad spavam i sanjam. Ako, ako, to je dobro. A ti, da li ja sad i tebe sanjam?
LULA: Ja sam od krvi i mesa. Mada imam i vernu kopiju koju mi je suprug nedavno poklonio. Samo što ona bolje peva.
M.M: Tvoji ženski hormoni su te očigleno lepo uobličili. Osećam i kako mi se telo budi, a optimizam raste. Dođi malo kod mene, uskoči pod tuš. Da vidim jesam li stvarno živ.
LULA: O, živ si ti i zdrav kao konj, šefe. (Skida veš i gola ulazi u kabinu)
M.M: A ko sam ja, kad se tako bizarno ponašam?
LULA: Ti si naš šef. Cele klinike. Psihijatar profesor dok tor Matatije Melhisedek. (Skoči na njega i obujmi ga butinama) Nadam se da ću posle svega dobiti dekret o unapređenju.

Kucanje na vratima.

M.M: Jesi zaključala kabinet?
LULA: Hoću li dobiti taj dokument?
M.M: I rešenje za odgovarajuću platu. (Jače kucanje) Ne treba ih puštati, majku im jebem mentolsku! Svaki od njih uobražava da je bar japanski car i kod mene ulazi kao kod ličnog batlera. Jesi dva put okrenula ključ u bravi?
LULA: Pa, bila je gužva šefe, dok sam te spasavala od kokoške, dok sam je najurila napolje, zaboravila sam.
M.M: Šta čekaš? Mrdni dupe. Ako neko uđe ima šta i da vidi.
LULA: Si, šefe, buba jež.

Skoči onako golišava i dotrči do vrata, ali se ona otvore i u njima se pojavi Filimon.

FILIMON: Ah, ti si tu, Lulo! Šta radiš ovde? Da ne ozebeš tako mokra?
LULA: Čistim, Filimone, mužu moj. Čistim. Dodaj mi taj frotir. Zar ne čuješ kako mi zubi cvokoću?
FILIMON: (Ogrće je velikim peškirom) Ja sam došao da vidim gazdu. (Osvrće se) Gde je šef?
LULA: (Dok se briše i oblači, peva
... Brišem, ribam, čistim, perem,
i muškarce usput derem
od posla mi puca glava
takva mene bije slava,
dok ne budem mokra, plava

Svuda redom sklanjam smeće,
nema onog ko me neće,
ko me neće da oseti,
svoj libido da posveti,
i u nebo da poleti...
M.M: (Iskoči iz tuš kabine i onako, sa peškirom oko bedara, zapeva)
... Ko te neće da naguzi
kao voz na brzoj pruzi...
FILIMON: (Peva)
Lulo moja, srebrom okovana,
pušio bih, Al’ nemam duvana... 
SVO TROJE: (Pevaju)
... Već nedelju dana,
ja nemam duvana,
a nemam ni para,
da kupim cigara...

Lula užurbano izlazi noseći kofu i portviš u njoj. Ostaju samo M.M i Filimon koji ponizno skine francusku beretku sa glave.

FILIMON: Ljubim ruke, šefe.
M.M: A što ti ne kucaš? Jel’ pristojno da me ovako zatekneš? Dodaj mi taj bade mantil. Sanjao sam da me je napala moja rođena kokoška. Sav sam se oneredio od straha.
FILIMON: (Dodaje mu bade mantil) Imam jednu veliku molbu za tebe, doktore.
M.M: (Oblači mantil) Šta, šta?! Kakvi su to maniri, o čemu se radi? U službene prostorije upadaš nenajavljen. Toliki sam trud u tebe uložio, da otvoriš um i isteraš pticu iz svoje glave, da te oslobodim šizofrenije, te proklete činovničke anomalije, a ti mi tako vraćaš. Znači, ko tebe hlebom, ti njega kamenom. U životu sam sve shvatio, razumeo sam sve pojave i sva sam zla oprostio, samo jedno nisam uspeo da apsolviram. Ne znam, sine, jesi li ti moron ili poltron.
FILIMON: Bolestan sam, doktore.
M.M: Dobro, lud sam i ja, pa šta?! Uz to sam, po svemu sudeći, već odavno mrtav. Vidiš koliko sam se smanjio i sav se osećam na vosak. Milim ovde kao mrav po ovoj ogromnoj fotelji i znojim se od straha. Bojim se da ne sednem na samoga sebe i prignječim se. Uvijam se kao živa pastrmka na vrelom tiganju.
FILIMON: A ja?! A ja?! Šta ja da radim u svojoj nenadanoj provali energije koja me neprekidno tera da stvaram, da kao doktor Frankenštajn proizvodim monstrume. Gde ja da se denem, kud da pobegnem od sebe, njega, ove proklete Ustanove?!
M.M: Beži, đavole! Pomeri se s mesta, kozji izmetu. Ona ti hleb obezbeđuje, a ti se brabonjcima bacaš na hraniteljku.
FILIMON: Strašno se osećam, šefe. Napušteno i razočarano, kao biblijski bog koji u nastupu rastrojstva reši da razori svet koji je stvorio, pa je poslao potop na njega.
M.M: A što se ti na portirnici ne prijaviš kad dolaziš kod mene? Da znam, da se pripremim, nije moja glava fascikla, pička vam materina, pa da sve anamneze držim u njoj. Dobro, ne kažem, kucao si, Al’ nisi sačekao da kažem "slobodno" a već si nepozvan banuo u moj intimni trenutak. Pokvario si mi idealnu priliku da probam da saznam da možda nisam definitivno otišao i da sam se probudio iz dubokog sna. Iz beznadežnog stanja katalepsije i smrti. Vidiš koliko je smrt velika i beskonačna u odnosu na život. Čitav Kosmos je mrtav, za razliku od zemlje koja je samo sićušno zrnce prašine u njemu. Pa ko tu ima prevagu? Život, smrt ili san između?
FILIMON: Bog mi je svedok da nisam hteo da narušim tvoj integritet, šefe. Došao sam samo da ti uputim jednu, za mene od najvećeg značaja, molbu, da mi učinite čast.
M.M: S druge strane, ovo i nije tvoja žena Lula, to je Lula, naša spremačica i moj kandidat za buduću glavnu sestru. Ja sam častan čovek i držim do obećanja koja bespoštedno dajem. Zar tvoja Lula nije ostala kod kuće da sprema kolače i koktel za vernisaž tvoje buduće izložbe? I bolje bi joj bilo da obrati pažnju na kanapee, hleb da seče što nežnije i tanje. Da se ne gojimo bez veze i podižemo sebi faktor rizika. Uostalom, nema li ona umilan glas slavuja, zar nisi primetio kako ova krešti i hukće kao sova kad peva?
FILIMON: Pa ja ni sam ne znam šta da mislim, doktore. Od tvoje terapije sam potpuno zbunjen i osećam se čudno, nekako dvostruko. Mislio sam da obe Lule pripadaju meni, pošto smo nas dvojica u pitanju.
M.M: Znači, jedna za blagovanje, druga za klanje.
FILIMON: Gospodin Hubač stalno širi svoja krila u mojoj glavi i ometa mi normalno mentalno funkcionisanje.
M.M: More, kad te ja metnem u kokošku očistiće te ko trudnu devojku, da ponovo budeš nevin i sam.
FILIMON: Ne razumem zašto oni, koje sam ja stvorio, koriste svaki trenutak moje konfuzije da mi ženu krešu i kalpe. Kako ja da sperem svoju čast ako mi je svakodnevno nadređeni kalja i gazi?
M.M: Sve te nešto gledam pa se pitam jesi li stvarno lud il’ si samo bezosećajan. Raspadaš se od cinizma. Kod tebe je fikcija zamenila stvarnost pa ti se čini da jedno isto lice može istovremeno da bude na dva različita mesta. Uostalom, ako ni mi doktori nismo imuni na ovu kosmičku paranoju mogu da mislim kako se tek vi pacijenti osećate. Odbijaš da prihvatiš normalne fenomene realnog života kao što je slobodan seks, a mirno primaš moju bizarnu pojavu, ne primećuješ koliko sam se morbidno smanjio i umesto da kao orao klikćem, ja ovde pijučem kao pile. Uzimaš li redovno lekove koje sam ti prepisao?
FILIMON: Hubač tvrdi da ti i Lula hoćete namerno da nas otrujete.
M.M: Pa sad, nije tako, nije baš tako. Namera je samo delimična. Mislio sam da njemu daš terapiju, a sam se uzdržiš. Samo njega da sredimo, a ti da ostaneš izlečen i zdrav. Takav je postupak kad se bolesnik podeli u više pacijenata. Kad, na primer, ufiksa da je istovremeno i general i divizion. Za istrebljenje tolike vojske potrebno je poznavanje ratne strategije i borbene taktike. Jer ako nema legiona nema ni Napoleona. To je zadatak pred kojim je medicina zastala. Kontinuitet se ne prekida, prosto nastavljaš iz početka, samo ovoga puta ne na Austerlicu, već na Svetoj Jeleni. Tako i ti. Kad ti otrujemo papagaja, ostaješ sam u kavezu. Nego, kaži šta ti očekuješ od mene? Kakvu privilegiju? Šta još hoćeš više? Za tebe sam učinio sve što sam mogao. Lečio sam te relativnom metodom pa je takav i rezultat. Otkačio sam ti ganglije i ukrstio cerebralne puteve zarad efikasnog i moćnog stvaranja, prevezao sam ti kreativne genitalije sa autentičnim ludilom tvoje ptice, Hubača. Ali, on se dao na zlo. Postao je uobražen i negativan moron, ispunjen neprihvatljivim idejama.
FILIMON: Pa to, šefe.
M.M: Koje?
FILIMON: Da mi otvoriš izložbu. Izložiću svoja najbolja dela. Ona sa unutarnjim svetlom, koje im gori kao živa duša. U neku ruku to je i tvoje delo, zapravo nas trojice, zajedno. Moja uloga je u svemu tome iracionalna, rezultat više bolesti nego zdravlja.
M.M: A jel’ neko proverio službe? Znaš li ti kako su one ovde neuređene, zapuštene i otkačene? Ko zna koga će sve protokol izostaviti, bojim se da vladiku ne otkače. Mora neko skup da blagoslovi. Jesmo li Srbi ili Turci? Jesu li pozvani novinari i ugledni gosti, sve protokolisane determinante? Jesam li adekvatno najavljen u elektronskim medijima? Neskromno je biti skroman, javno se praviti manjim nego što jesi, ionako sam sićušan i sav upišan. I da mi obezbedite adekvatnu zadnjicu za ovoliku fotelju. Je li pijedestal dovoljno visok da mogu svi da me vide i čuju? Ništa ne sme da omane, ozvučenje da krči. I amvon da se uzme iz saborne crkve; bez obzira što ću govoriti iz glave, dostojanstvenije je sa amvonom. Iako sam se u međuvremenu drastično smanjio, nisam ja ni umetnik ni kozji brabonjak. Nego, zna se ko. Ja sam na istaknutom položaju, ja sam, bre, ovde neko i nešto, ne znam ko me je tu postavio, koji moćnik i zašto, Al’ znam da nije mnogo pogrešio. Pokazao sam se i kao naučnik i kao doktor, lečim vas, pička vam materina, ovako upišan i usran, nije da ne lečim, jel’ tako? A? Po čemu ste bolji od mene kad jednako piškite i kakite u gaće, baš kao i ja. Samo što ja, za razliku od vas, s oba oka piljim u večnu tajnu koja se zove crna kosmička rupa i pratim anđele koji svakodnevno u nju upadaju, sa iskrenom nadom da se iz nje nikad više ne vrate u ovo sranje koje je naša eshatološka realnost. Samo što ni oni ne znaju koliko je ona proždrljiva krmača i dovodi egzistenciju svih pojmova u pitanje, tako da ni pojam "nikad više" objektivno ne postoji; ne postoji zapravo ništa sem nje, same stvarnosti. A šta mi od nje imamo, osim seksa? Šta nam je Bog dao sem pičku, to ti da pitaš vladiku, za šta da se uvatimo i čvrsto držimo, sem za svoj rođeni ud kojim se lančano obnavljamo stvarajući nove generacije mentalnih nesrećnika sa istim pitanjima na samrtničkim usnama: u čemu je tajna i kakva je razlika između bolesnih i zdravih, kad su bolesni bliži cilju i postavljaju manje teška pitanja o smislu egzistencije? Šta je tajna svih ludila prema tajni postojanja, i ima li ikakve razlike između onoga što nije a što će neminovno biti i onoga što jeste, a čega sigurno neće biti? I šta onda mene boli kurac za tvog papagaja kad je moj um opsednut jatima ptica koje šušte svojim krilima kao gorska bujica, kao kosmička oluja i urušavaju se u mene kao čista propast sveta. A moj radni zadatak, moj praktični posao treba da se svede na isterivanje jednog neželjenog uljeza iz stana za koji nema stanarsko pravo, afričkog papagaja iz tvoje glave. Ja jesam unutra, iz kreativnih razloga, stavio klicu, ali ko je očekivao takav razvoj događaja, toliku pakost?
FILIMON: Pa... neka ga unutra, šefe, meni ne smeta. Navikao sam se na njega.
M.M: More, jebaćemo mu majku zbog toga što se pokazao kao đubre, očistićemo ga iz tvoje glave kao gnojnu ranu. A gde je on sada? Ćuti kurva kad je osetio šta mu se piše. Siledžije ne vole tvrd stav.
FILIMON: Ja ga za sada ne bih budio, šefe. Neka ga tamo, povukao se u najtamniji ćošak mog cerebruma i spava. Tu se jedino oseća bezbedno i može da se opusti. Inače je napet kao struna, uvek spreman na protest, nekad, bogami, i na zločin. Znaš li ti, doktore, da je on, zbog Luline nepristojnosti, na granici nerava. Ne podnosi nikakve pretnje i ugrožavanje svog integriteta. Tada može da bude opasan, pravi zlikovac. Osim toga veoma je jak i snažan kao svaki autentičan ludak.
M.M: A šta ti misliš?! Da ću ja dozvoliti njegova nevaspitana dobacivanja iz tebe dok budem otvarao izložbu i dok pozdravljam njegovo preosveštenstvo? Ispašće da sam se snagom autoriteta svog položaja sâm nametnuo ceremoniji. Moram prvo da ga radikalno odstranim iz tebe. Ne želim da me neka fiktivna ptičurina javno denuncira kao nekvalifikovanog nadri lekara.
FILIMON: Samo, šefe! Ako to ikako može dok on spava. I ja bih voleo da danem dušom, da se primirim kraj moje Lule i konačno budem srećan. Ali, ako se iznenada probudi shvatiće to kao izdaju. U tom slučaju ja ne odgovaram za posledice. Svašta može da se dogodi.
M.M: Ma ko ga jebe, njega?! Ima da te podvrgnem apsolutnoj metodi, mom najnovijem psihomotoričnom pronalasku, da te turim u moj isterivač demona, da ga okadim indijskim travama i sandalovim drvcetom, da mu se ja najebem majke, da vidi da mu ja nisam njegova umetnička dušica nego surovi egzekutor i hladni naučnik, isterivač đavola i demona, profesor doktor Matatije Melhisedek. Imaš čast prvi da uđeš u još neispitanu mašinu za mentalno pročišćavanje i dovođenje vijuga u paralelni kružni tok, koja je toliko agresivna da i mene povremeno, dok spavam, napada i kljuca. Sad ćeš i ti da osetiš blagodeti moderne nauke, da upadneš u kokošku, da te prikopčamo, poklopimo i uključimo, pa da vidimo šta će da bude. Da vidiš kako će onda da raširi perušku i odleprša pravo iz glave u svoj zavičaj, zelenu Afriku punu majmuna i široko razjapljenih krokodila. Pa kad ga ščepa neka zverska čeljust neka onda krešti do mile volje i kenja o tome kako se tvorac kokoške doktor Matatije Melhisedek usro, kako se degenerisao i smanjio do nivoa sitnog baštenskog crvuljka i poljskog hrčka. Ja nisam nikakav imaginator da izmišljam šarene ptice, ja sam ludi pronalazač koji je stvorio elektronsku mašinu za lečenje neizlečivih šizofreničara kakav si ti, da mu moja koka nabije nogu u dupe, da mu sjebe njegov kitnjasti rep, da odleprša u pizdu materinu odakle je i došao. Samo da ga pozovem, da dođe, da mu pokaže svoja teflonska muda i uspešno izvrši moj najnoviji vivo eksperiment. On jeste muška kokoška, ali nije petao jer nema seksualni impuls, i znaće da se uhvati u koštac sa jednim krvoločnim papagajem jer je jači i pametniji od tvojih beslovesnih skulptura. Samo da uključim razglas, da ga namamim na dužnost.

Uključe razglas. Njegov se glas, kao kroz san, razleže scenom, sada pod redukovanom svetlošću.

"... Ko-ko, ko-ko, ko-ko-da!
Dođi koko ti sada
da šutnemo papagaja
u rovita njemu jaja...

Dođi koko, kokoško,
da on spozna šta je muško,
prostor da mu suzimo
papagaja naguzimo...

Udri sada ti zlotvora,
tog mentalnog crnog tvora,
crnog kao čokolada,
Ko-ko-da! Ko-ko-da! Ko-ko, ko-ko, ko-ko-da!

FILIMON: Šefe, ako umetnost nema smisla, ako život nema smisla, onda je sve što ima smisla besmisleno.

Uz svetlucanje i kokodakanje, kroz široko otvorena vrata, hramljući i psujući ulazi elektronski robot – kokoška.

KOKOŠKA: U pičku materinu, nisam projektovan da budem buba stonoga pa da mi ona tvoja droplja Lula svaki dan lomi po jednu nogu. Tako me je opalila onim mokrim portvišem po krilu da jedva mogu da stanem na levu kandžu.
M.M: Čekaj, čekaj... Zar to nije bilo u mom snu?
KOKOŠKA: A tebi ovo izgleda kao java? Jel’ to tvoja prirodna veličina, te dimenzije patuljka i muda koja ti se vuku po podu? Pogledaj našta ti ličiš. Biblijskog diva i šefa na daleko poznate zločinačke organizacije: "Neka Bog pokaže svoju snagu".
M.M: Prešao sam u pravoslavnu veru. Vladiku sam pozvao da blagoslovi moj promotivni govor.
KOKOŠKA: More, vi Čivuti veru i karakter nikad ne menjate, bez svoga boga nikud ne idete i tuđim kumirima se nikad ne klanjate. Poštujete samo svoje ciljeve, tuđe muke vas nimalo ne dotiču. Jesam sto puta rekao da me ne zoveš tako rano. Znaš i sam kako si me sastavio, kako mi se zbog lošeg varenja sprči ovo suvo i nepodmazano perje, kako mi se ovo metalno telo teško budi i pokreće. Sav škripim i škrgućem, ne mogu da mrdnem koliko sam se ukočio. Koja govna ja moram da lečim. Jel’ to taj pacijent? Vidi, vidi na šta tek on liči. Na kozji brabonjak. Doktore, ti nisi ceo, majke mi, lično mi ti odgovaraš ako me ovaj zakenja kad uđe u mene pa mi od toga zarđaju šrafovi.
M.M: Ali, uveženi kolega kokoško, on je vaš pacijent.
KOKOŠKA: A za koj moj se ovako usrao od straha, k'o da nikad nije video živinu iz bliza? Ej, ti! Da ne misliš slučajno da si lepši od mene? Jel' tebe žena vodila u zoološki vrt da ti pokaže kavez, da vidiš svoj zavičaj? Šta si tu zinuo ko neki turski sultan, il’ japanski car? Na lopatu ti se ne prinosi, toliku distancu imaš prema nama doktorima. Misliš ako ne nosim jaja da ne umem da kokodačem. Šta je s tobom, šta te boli, zini, govori, čeljust razjapi, nemam ja sve vreme sveta za tebe. Ne znam ni kol’ki mi je rok trajanja.
FILIMON: O papagaju je reč, uvaženi doktore kokoško. Treba ga nekako eksterminirati iz mene, iz moje glave, iz uma ako ga još uvek ima i to ovako dok je u somnabulnom stanju. Inače, može da bude divljak ako ga neko naglo probudi, spreman na svaku nepodopštinu.
KOKOŠKA: Dobro, dobro, samo nemoj da mi unutra krešti kad ja počnem da kokodačem. Bože, kakvih budala ima na svetu i kakve sve monstruozne gluposti neće proći kroz mene. Daj, šefe, brzo anamnezu i dijagnozu da ga što pre skenjamo pa da idem na zasluženu dremku. Znaš kako stežu ovi gvozdeni šrafovi, radim pod stresom i visokim opterećenjem.

Matatije otvori poklopac od kokoške. Iz unutrašnjosti njene elektronike probije jak mlaz svetlosti.

M.M: Hajde upadaj.
FILIMON: (Snebivljivo) Ne mislim da je to dobra ideja.
M.M: ’Oćeš da ti otvorim izložbu, ili ne?
FILIMON
: I moja Lula misli da bi to bio nivo.
M.M: Onda? Šta čekaš?
FILIMON: Bogami, bojim se, doktore. Ti ne znaš kako gospodin Hubač ume da bude opak kad ga neko na prečac probudi.
M.M: Hajde, ne zajebavaj. Pa taj Hubač to si ti.
FILIMON: Celu noć nije spavao. Divljao je kao orkan. Njegov bes me je potpuno razorio.
KOKOŠKA: Hoćeš da ga ja silom strpam unutra, šefe?
FILIMON: Ako bude krenuo po meni, proždraće mi to malo nerava koji čine električni sistem u mom organizmu. Ko zna šta sve u ljutini može tebi da uradi. Razoriće ti mašinu.
KOKOŠKA: More, leteće perje kad ga ja dohvatim, neće znati gde mu je dupe a gde glava, posraću mu se na živo srce, crći će mi u kandžama. Hajde, ulazi dok sam još raspoložen za rintanje. Unutra!
FILIMON: Ne znaš ti s kakvim demonom imaš posla. Pokidaće ti žice, razmontiraće ti šrafove, gospodine kokoško. Na kraju, ako ga razgnevimo, bojim se da ne nasrne i na samog profesora, našeg uvaženog šefa.
KOKOŠKA: On je profesor ko što si ti umetnik, do mojega moga. Za vas sam ja obična kokoška ne zato što ne umem da letim kao svaka normalna ptica, već zato što mnogo serem i ne umem da lažem i da se pretvaram kao svi vi, uobraženi činovnici. Šta ti, žalosni voajeru, koji si uobrazio da si genije, znaš šta su podzemne sile i kakva je snaga njihove turbulencije? Ja sam tu da se uhvatim u koštac sa crnom magijom i da sve njene sveštenike sa arhangelskom superiornošću poteram i vratim tamo odakle su navrli na vaše kvarne birokratske duše, na koje se oni lepe kao muve na govno. Lečenje počinje istinom a ne lažnim konstrukcijama o vašoj snazi i veličini. Ovde je sve tužna fikcija koja treba da podigne nivo činovničkog autoriteta u građanstvu kako bi Ustanova uopšte mogla da opstane. Toliki je raskol u njoj da se više običnim administrativnim uredbama vlast ne može regulisati. Obojica ste činovnici koji učestvuju u eksperimentu našeg demijurga birokratije koga još niko nije video. Ko zna, možda se on krije među vašim zadnjicama, ali nikako ne možemo da ga identifikujemo pošto niko ne zna kako on izgleda. Znamo samo da je neverovatno guzat i da ima dupe veće od fotelje iz koje upravlja svojim naučno-birokratskim eksperimentom i da ga u kuloarima zovu "Gospodin Guzica". Suština celog poduhvata je održavanje postojećih društveno-političkih struktura na vlasti. Zato, u procesu realizacije njegove genijalnosti nema milosti, pa makar razbijali jaja izvan tiganja, makar kajgana neštedimice tekla hodnicima Ustanove i ulicama Grada. Žrtve su kolateralne i neminovne. S bogom više ne možemo, a đavo neće sa nama. Istina je toliko strašna da su, bežeći od nje, svi upali u bolest. A pošto zdravlje nema alternativu, lečenje je neminovnost susreta sa realnošću. Pa kol’ko košta da košta, ko ga jebe. Zato, maestro, izvol’te u kalup za produvavanje kanala u vašem mozgu koji su zatrpani neprihvatljivim idejama o ornitologiji. Da te malo štrcnemo tamo gde štrčiš, da te dodamo gde manjkaš, da od jednog menatlnog invalida napravimo zdravu i lepu kokoš, da te ukalupimo u pravila kuće. Samo da ne bude posle po starom, dobrom običaju: "Ja ga krstim a on prdi!"
M.M: Šta čekaš? Limun. Ulazi kad te mašina lepo moli.

Matatije priđe, ugura ga u mašinu i zatvori poklopac. Ona poče da drnda, svetluca, svira i peva, kao dečja muzička kutija.

FILIMON: (Krklja) Tesno mi je. Ne mogu da se pomerim. A i vrućina je. Otvori prozor.
M.M: Pa da me neko sa ulice pljune, jebeš prozor, san te ’vata, životne funkcije ti se snižavaju, padaš u hibernaciju, padni, padni, šta čekaš, pička ti materina ludačka, tvoji očni kapci su sve teži i teži. Ti spavaš, ne treba ti prostor, ni vazduh. Spavaš duboko i moćno, valjaš se u svom snu, kao kit u okeanu, spavaš kao sova u hrastovoj duplji. (Duva u šake i hukće) Huuuuuuu... Huuuuuuu...

Filimon pada u hipnotički polusan. Počinje psihoanaliza.

M.M: Šta si jutros doručkovao?
FILIMON: (Hipnotisan) Vinogradske puževe sa belim lukom, dinstano na maslinovom ulju.
M.M: Vidi, vidi, pička ti materina snobovska. Otkud Srbi jedu tu gadost?
FILIMON: Mozak traži čiste proteine zbog kreativne energije i fizičke snage. Ovim rukama sam premestio tone blata da stvorim novi, bolji svet. Nije lako podizati gvozdeni čuk od tri kila i u mermeru i granitu klesati idealne proporcije, poput Polikletovog kanona. Moja dela su večna, za njih vreme ne postoji.
M.M: A ti?! Postojiš li ti za vreme?
HUBAČ: (Tiho, promuklo zastenje) Iznutra me nešto raspinje. Bojim se da se ne raspadnem.
M.M: Kako se zoveš?

Pauza.

FILIMON: Ja sam Filimon, a on Hubač.
M.M: Znači, nisi sam u glavi?
FILIMON: Dvojica smo.
M.M: Ko je Hubač? Čime se on hrani? Šta jede?
FILIMON: Trebalo je da bude običan papagaj, ukrasna ptica, ali je postao okrutni odmetnik, zver, demon. Jede mi mozak, hrani se mojim snovima i hoće... hoće od mene da napravi somnambula spremnog na svaki zločin. Ogorčen je na istoriju svojih predaka koji su njegovoj vrsti doneli loš glas, glas šarenih i šupljoglavih ptica koje ljudi drže u svojim domovima po krletkama, kojima dame čupaju repove i zatiču njihova ukrasna pera na svoje šeširiće. Mrzi žene, posebno se ističe odvratnošću prema mojoj... našoj Luli. Traži od mene, danonoćno zahteva da joj prerežem grkljan.
M.M: A gde je on sada? Što se ne javi?
FILIMON: Još uvek spava. Iscrpljen je od noćnog rada. Do jutros smo pripremali izložbu.
M.M: Hajde kokoško da ga malo prodrmamo, da ga malo naguzimo. Da vidi bitanga da sila bolesti mora da ustupi mesto sili zdravlja. (Hukće kao sova) Huuuuuuu... Huuuuuuu...

Aparat počne da se trese, klopara i proizvodi neke visoko frekventne piskave tonove. Pisak sove kao lokomotive izmešan je sa prodornim pijukanjem. Kao kad grabljiva sova rastrže živo pile: Huuuuuuu... piju-piju... huuuuuuu... piju-piju...

KOKOŠKA: Sad kad te pričvrljim i pripalim vatricu pod trticu, pa ti jajca osmudim, kad ti krake raščevrljim i njokalicu razbijem, rascopam glavudžu, kad ti prodrmam te tvoje lake ptičje koske ima samo da zazvekću i zatandrču. (Kokoška se silno drmusa i stenjući peva)
... Pošla cura na prelo,
izgubila vreteno,
tandrčak, tandrčak,
kolenike, vreteno..."
HUBAČ: A tvoje, kokoško? Kakve su tvoje koske? Pune i teške kao kod dinosaurusa.
KOKOŠKA: Ma, ko te jebe, tebe, kad te sad uhvatim u koštac pa ti pustim struju i elektroškove, samo će perje da ti otpadne, ima da bežiš odavde, ako ti je život mio, ako ne želiš da završiš na električnom roštilju.
HUBAČ: Šta ti pada na pamet, pomijaro plehana, kako se usuđuješ da zvečiš kad ja spavam, da me iz dubokog sna dižeš, samo što sam rintačio dok su tebi lomili rupe na oksidisanom limu da se živ ne raspadneš. Ali, tvoj mozak je borniran, nisi u stanju da shvatiš da jedna limena kokoška nema šta da traži u duelu sa sofisticiranim papagajem koji se u svom prirodnom okruženju hrani divljim ovnovima, anerđanjim. Sve ću žice da ti pokidam, gvozdene šrafove ću da ti razmontiram, sijalice da ti pogasim da umukneš i prestaneš da kokodačeš i pijučeš, kanto u raspadanju!
KOKOŠKA: Ček, ček, samo vatricu da ti potpalim, paperje da ti oprljim. Da vidim kako ćeš onda da kenjaš i omalovažavaš visoku tehnologiju, poslednju reč tehnike i našeg nacionalnog preporoda. Osećaš li miris pečenja, ptico, kako ti gori pod krilima, kako ti smrad nagorelog mesa pali nozdrve? Beži, beži napolje, dok još imaš na sebi to malo perja. Mrš u svoju Afriku, na svoj zeleni kontinent, nije ovo klima dobra za tebe, napuštaj pacijenta, postaje suviše vruće u njegovoj glavi za tebe. Napolje!
M.M: Napolje zmije i demoni, kad vam ja naređujem u ime anđela i svetlosti, u ime nauke i prosvećenosti i našeg vrhovnog šefa, gospodina Guzice, našeg mentora i sveca koji vešto balansira i hoda po rubovima egzistencije ojađenih i osiromašenih mentalnih invalida.

Iz mašine kulja dim.

FILIMON: (Zavapi) O, prokleta Ustanovo! Dolino jada i bola i svekolike patnje nas sirotih svedoka ovog neljudskog pogroma. Glava mi puca, u mozgu sevaju slike kao električne munje i ja vidim, jasno vidim slike moje žalosne sudbine kako mi Lulu seksualno zlostavljaju moje skulpture sa maskama iskeženih zveri. Moram da požurim u galeriju, da stignem pre no što počne zločin. Izvlači me odavde, čast i ženu moju da spasavam. Lulo! Ne daj se, mila, ritaj se, ritaj, udri štiklom i mojim teškim čukom, razbijaj glinene ćupove i voštane glave bez obzira na vernisaž koji je pred nama. Ritaj se, ritaj i udaraj gde stigneš, i levo i desno, ne podleži njihovom šarmu, sve je to blato, kal ljubavi, u njemu smo do guše, ne daj da sasvim potonemo, da nam ilovača zatrpa bračnu sreću i duševni mir. Stiže ti tvoj Filimon u pomoć, da razbijem kliku, da polupam zlikovce, moju zlu tvorevinu. Požuri, gospodine Hubač, spasavaj nas odavde, ubijaj i kolji sve oko sebe, ne daj da nas birokratija gazi i truje dimom.

Mašina se jako drma, kao da hoće da se izvrne. Melhisedek joj pritrči u pomoć i pridržava je.

M.M: Ne daj, kokoško, izdrži, sine, ne dopusti da te sjebu ludaci, ti si zdravlje, jači si od svake bolesti. (Čuje se gromoglasan prdež iz mašine) Okini, okini, okini, ali izdrži, program ti je moćan i superioran, niko ti ništa ne može, projektovan si za pobedu, predviđen da sve gaziš oko sebe, pogotovo u sebi. Stegni, pali i žari, istisni bolest, šizofrenija je samo glas bez tela, gas koji ti nadima creva, goni govna iz sebe napolje, da se ne usereš kao tvoj šef, ne daj da te skenjaju samo dva govnara, kako bi bilo da je u tebi Levijatan čijih ti sedam čeljusti istovremeno ždere sedam organa. Očisti muku, sine, da te ne truje mentalno đubre koje uobražava da je njegova umetnost duhovni fluid ljudskog roda i konačni smisao sveta. Večnost je u smrti i ništavilu, a ne u životu i umetnosti. Ružno je smisao svega postojećeg a lepota je samo uzgredan produkt njegove mutacije. Zato je i toliko retka pojava u prirodi. Svaki anđeo nas vodi ka smrti i ružnoći, ka zlu i našem pravom početku koji mi iz naše urođene životinjske naivnosti ne prepoznajemo kao spasenje, već u njima jedino vidimo sablast kraja i propadanja.

Počinje psihopatogena muzika freneze koja najavljuje porast unutrašnjih destruktivnih sila i nasilnu smrt. I dok se kokoška frenetično bori u sebi, ona narasta i pojačava se.

KOKOŠKA: Eh, da mi je sad da se protegnem, da mogu da raširim krila i odletim iz ove proklete ludnice negde u vis, da zasijam kao zvezda koja najavljuje skori kraj sveta i munjevito se primiče i raste, oh, profesore, kolika svetlost kulja iz mene i sve potapa svojom energijom. (Viče) Matatije, ne daj me, rođeni, bolu koji me kida i damarima što mi divlje bubnjaju u glavi, zaustavi crnopute urođenike namazane belim, žutim i crvenim ratničkim bojama koji gipko plešu i pomamno skaču u meni pevajući svoju užasnu tugu i strah od nasilne smrti. (Iz kokoške se čuje divljačko dobovanje i ritmička pesma urođeničkog hora) "... Ula, ula, ula-la! Ulu, ulu, ulu-lu!... " Sve se kida i rastače u meni, pucaju veze i uzlovi, osećam, osećam kako mi se primiče vatrena bolest i guši me, gori u meni i najavljuje smrt od prskanja vijuga u glavi, kuku, razliva se po meni kaša njegovih sivih ćelija i sav tonem obuzet silnim strahom. Rđam i tonem u smradu ludila ove razorne ptičurine koja mi svojim strašnim kandžama, svojim čeličnim kljunom kida sofisticirane veze i vadi čipove iz njih. Gotov sam... got... u pom... trrrt!

Mašina pukne i ugasi se. Vrata se na njoj otvore i iz nje izlazi Filimon kao Hubač, sav razbarušen, zakrvavljenih ludih očiju i sa oštrim nožem u rukama. Sa visoko podignutom kamom, on trči u krug oko profesora Matatija Melhisedeka i krešti.

FILIMON HUBAČ: Molio sam te da mi učiniš čast, a ti pljuješ po njoj, stavljaš me u gvozdene mengele da mi ova tvoja luda kokoška uvrće jaja i lomi duh. Briga te nije za napor koji sam učinio da se izvučem ispod tvoje dominacije; to što sam postao poznat i veliki umetnik ne ceniš i dalje imaš prezriv odnos prema meni kao prema svom pacijentu, za tebe je svet još uvek podeljen na vas doktore i nas pacijente, na vas, koje je vaš bog odredio da upravljate i vladate nama čija je sudbina da budemo robovi, ponižavani i vređani muževi, očevi i braća čije žene, ćerke i sestre jebete po skrivenim kutovima, na tajnim mestima i gde stignete, guzite na kancelarijskim stolovima, po svojim komfornim apartmanima i luksuznim jahtama, zadnjim sedištima skupocenih automobila sa svuda ugrađenim klimama da vam se slučajno muda ne pregreju, a ako vam ni to nije dovoljno, onda stupate u odnose jedni s drugima, muškarci sa muškarcima i žene sa ženama. Važno vam je jedino da nas držite na kratkim uzicama i dugom štapu, nas, čiji rad pljačkate na svim koordinatama ovog jadnog i zaboravljenog sveta. Gušim se, gušim se od besa, ne mogu više da izdržim vaše nadobudno tlačenje, vaš prezir i nadmenost, doktorsku aroganciju prema nama pacijentima, prema žrtvama koje svojim alavim i balavim očnjacima svakodnevno svakodnevno razdirete, zveri, zveri nebeske i zemaljske, dosta sa bedom i vašim zločinima, dosta nepravde i poniženja, dosta uvreda i nasrtaja na našu ljudskost, na pravo da i sami budemo priznati i poštovani. Ah, ah, srce moje i umu moj, zar ćete sada otkazati kad sam na krilima gneva, u času kad muškim potezom sebi vraćam dostojanstvo prevarenog muža. (Krklja)
M.M: Ali, građanine Filimone, moje namere su bile časne. Ja sam hteo, ozbiljno nameravao da našu Lulu unapredim. Od obične čistačice do glavne sestre, nije mali skok u karijeri.
HUBAČ: Nema više Filimona, srce nije izdržalo, on je mrtav. Ostao sam samo ja, Hubač. Ostale su samo krvlju podlivene oči, nesanicom izbrazdani duboki podočnjaci i munje koje mi svojom nezadrživom elektrikom paraju mozak i gone na akciju, na krv, na smrt. O bože moje lude, moje vrele Afrike! Prinosim ti žrtvu od zemlje i krvi u nešto malo, u ćorsokaku njegovog uma, zatrovanih predrasuda da je greh bolest koju njegov bog prašta iako ne podnosi ni ljude ni život. To je bog mrtvih i zato ga u takvom obliku i šaljem njemu da zemljom prigrli rezultat svog prisustva na njoj, svoju mrtvu tvorevinu. Tâj, život toleriše samo kao bekstvo od sebe, u slobodu od njega i svih njegovih pravila jer njihovo kršenje je jedini put povratka, jedina staza ka njihovom bogu. On zločinu alternativu ne dopušta, Za njega je prljavština svetost, a tama čista svetlost. On svima obećava rajsko uživanje a pruža jedino raspadanje.

Psihodelična, satanistička muzika. Hubač ide oko Matatija i igra neku ritualnu igru. Čuje se jak i ozvučen šapat Matatija Melhisedeka.

M.M: Glas mi je već mrtav, grlo onemelo od užasa, sav sam se skamenio. Nema nikoga da mi dođe u pomoć, da me probudi iz ovog sna. Ni bolničara, ni sestre Lule da ga zaopuca onim mokrim portvišom, ni moje veštačke kokoške, da me probude i spasu ove neslane šale mog uznemirenog duha, ove šarene utvare. Gospode, znao sam da će mi san doći glave. Znam da sanjam ovaj susret sa smrću ali ne znam kako da ga izbegnem i da li ću se ikada živ probuditi. O, Savaote, bože pravde, spasavaj me samo sada, a sutra, kad svane, ako ikad osvanem, zaklinjem se da ću ti na žrtvu prineti pečenog ovog bogohulnog papagaja i to reš na roštilju. Da se više nikad živ ne reinkarnira ni u jednom snu. Pomagajte anđeli i činovnici, gde ste, bolničari, Lulo, u pomoć, bože, nikad više neću zadremati a pogotovu zaspati tako duboko da ni smrtna opasnost ne može da me probudi.
HUBAČ: (Igra i peva)
... Ula-ula! Ula-ula! Ulu-ulu! Ulu-lu!
zaklaću i kurvu Lulu
čim prilegne kraj mene
sav taj porok duše njene
definitnivno će da svene...

Da čistimo svet od zala,
potrebna je žarka ala,
a ne ledena Valhala
severnog polarnog žala...
M.M
:  A šta ako ovo nije san?!

ZAVESA

TREĆI ČIN


Na sceni je metalna kapija džinovskih razmera. Kad u nju neko udari ona, kao gong, dugo i jako odjekuje. Tu su još i portir u neurednoj uniformi i kobila Agnija, koju ovaj povremeno šiba bičem što kod nje izaziva visoko propinjanje i bolno njištanje.

PORTIR: Ej, Agnija, Agnija, daleko ga ti zaošija. Govori Agnijo, bog te ne ubio. Zašto si mi od službene prostorije napravila konjušnicu?! Progovori nešto, kobilo uobražena. Pre ću ja tebe ovim bičem oterati u grob nego ti mene svojom zaverom ćutanja i demonstracijom njištanja. Ni košulje mi više ne peglaš. Moja služba je odgovorna i ugledna, svakodnevno se srećem sa izobiljem pobesnele klijentele koja nezadovoljno i gromko nasrće na kapiju, a ja na posao dolazim sav popljuvan i izgužvan što je svojevrsno potkopavanje mog položaja, direktan atak na njegov autoritet. Znaš li ti uopšte šta ja ovde radim? Ja otvaram i zatvaram, Agnija. Otvaram i zatvaram mentalno zdravlje u glavama naših nezadovoljnih pacijenata punih nepoverenja i mržnje prema svojim oslobodiocima i spasiocima. Niko od njih, u stvari, ne želi da bude zdrav i tako izgubi svu specifičnost sopstvene individualnosti, mada nas, stručno osoblje, drže odgovornim za svoje neugodne traume, nesvestice, migrene i vroglavice, sve glave ne prolome kroz koje se promaljaju paralelni, neslućeni svetovi poremećenog uma. E, sad, šta će oni da pomisle o meni kad mi vide službenu uniformu tako prljavu i neurednu, kako da me poštuju i slušaju moje komande? Samo mi praviš haos, a bez reda, zna se, nema ni poretka. Da ti nisam dao pare za mašinu, pa ajde de, ali ti, konjska rugobo, ne priznaješ moje zasluge, prezireš sve što od mog znoja potiče i uzdižeš samo sebe i svoje glatke sapi, kao da je u njima sva mudrost sveta, sâmo jezgro smisla i kvintesencija božje lepote. Ćurko uobražena! Nije sve u seksu, budalo! Užasavaš se šporeta, ne odvajaš od ogledala. Šta zamišljaš da vidiš? Dijademu ili krunu na toj tvojoj čupavoj glavurdi sa bradavicom na nosu velikom kao crna kontejnerka koja je tu sletela i uhvaćena na muvlji lepak ne može da odleti, makar koliko da mašeš pred njim. Nosem. Bar da si lepa i privlačna kad si toliko lenja i neodgovorna. Kako si se samo pretvarala i glumila kad si bila mlada. U svom obletanju oko mene pokazivala si energiju lastavice u lovu na komarca, piljila u mene kao slepi miš, slušala moje reči otvorenih ustiju i gutala, oblaporno proždirala sve što je iz njih izlazilo. Svaki ton, svaki pisak, moj kašalj te je ushićivao, a sad gledaš u mene svojim mrtvim očima bez sjaja i treptaja, bez suze za bilo čiju patnju sem za tvoj lični bol, za tvoju bojazan da će te obuzeti neka želja koja neće, koja ne može biti ispunjena. Za tebe je svako pregnuće ponižavajuće, svaki pokret razlog za duboki zamor. Frustrira te sve što misliš da bi moglo biti dobro za mene, da bi to moglo da mi ublaži patnju i skine mrenu nezadovoljstva sa očiju. Zar ne vidiš koliko se trudim, izložen svakodnevnom gaženju stampeda ludih od straha da njihovim bolestima nema leka i da će na kraju morati da umru. Šta još hoćeš od mene? Da i ja umrem, kao svi ostali, da naslediš, da naslediš moje imanje, moju kuću i moju teško zarađenu penziju, da mi kao srećna i vesela udovica, puna uspomena i uzbuđenja, svakodnevno dolaziš na grob, da me i dalje kinjiš usranim ispunjavanjem paganskih i pravoslavnih obreda i rituala. To ti hoćeš. E, nećeš, ljubavi. Pre ću ti ovim bičem oderati tu maslinastu kožu na koju si utrošila svu moju ušteđevinu, velikodušno je predajući kozmetičarima i svim onim smrdljivim mastima koje me već godinama tako efikasno drže na odstojanju od tebe.

Na scenu ulazi Hubač. Diskretno mu prilazi.

HUBAČ: Znaš šta?! Dokle ćeš ti mene da uznemiravaš svojim ličnim problemima? Nervozan sam, umoran i neispavan, pa te lepo molim da se obuzdaš u usrdnosti onoga što inače činiš svakodnevno. Tvoja menažerija se nikog ne tiče, utoliko pre što je svako opsednut svojom egzibicijom. Nije ovo neki jahaći klub, već medicinska ustanova koja zahteva izgrađenu ličnu pozu i stav.
PORTIR: A šta ja to činim, gospodine Filimone, što tebe nervira?
HUBAČ: Eto, vidiš... smeo bih da se kladim, odmah sam znao da ćeš napraviti grešku. Pomešao si me sa pokojnikom. Ne znam da li smem da ti se poverim, nekako mi deluješ prilično nepouzdano, seljački, brate.
PORTIR: Ovde, u ovoj glavi, gospodine, zaključane su sve tajne Ustanove. U osnovi to i jeste zadatak svakog ključara. Da zaključava i otključava. Da istinu drži što dalje od nekompetentnih, a pogotovu radoznalaca željnih bizarnosti, ili, ne daj bože, onih na koje se ona direktno odnosi. Do sad me još niko u Ustanovi nije provalio.
HUBAČ: E, pa, slušaj. Ako čujem da se stvar pročula, znaću odakle glasine potiču i šta treba da radim s tobom.
PORTIR: Ali, gospodine, ja sam nemi grob.
HUBAČ: (Oštro ga posmatra) Pazi da to ne postaneš i bukvalno.
PORTIR: Zaklinjem se svojom decom, odličnim đacima i još boljim pevačima. Tek što su završili policijsku akademiju a već su unapređeni u patrolne činove. A uz sve to, honorarno stažiraju u gradskoj operi.
HUBAČ: Samo te upozaravam da se i ti ne nađeš rastrgnut, u lokvi krvi i sa otkinutim mudima u sopstvenom izmetu.
PORTIR: I ja tebe da znam svoja prava i da je pretnja službenom licu na dužnosti krivično delo.
HUBAČ: Na zatvor sam već navikao.
PORTIR: Postoje i druge kazne: vešala, streljanje, električna stolica, gasna komora, giljotina... onda, metak u potiljak, gvozdena štangla, svilen konac... roštilj na ćumur.
HUBAČ: Ja nisam Filimon i ne podležem vašim zakonima.
PORTIR: Molim, molim?
HUBAČ: Čak ne pripadam ni vašoj vrsti.
PORTIR: Da nisi ti, možda, neki smetenjak? Duh, ili anđeo? Zombi ili vampir, đavo lično?
HUBAČ: Tako nekako.
PORTIR: Pa... šta si onda? Govori, ptico!
HUBAČ: Eto, jasno ti je šta vidiš pred sobom. Samo ti se kazalo.
PORTIR: A šta to ja kao vidim, gospodine smetenjače?
HUBAČ: Pa, to... Let, let... Piju, piju... Ara, arrra... frt, frt... klipete, klapete...
PORTIR: Ma, nemoj.
HUBAČ: Papagaj, eto šta sam. Arrra! Arrra! Razumeš? Slobodan i mudar kao ptica, isto tako grabežljiv i krvoločan papagaj. Nadasve, pun osećaja za nebesku pravdu. Spuštam se iz oblaka, ali ne kao kiša da gasim, već kao ognjena munja palim i sažižem svih sedam smrtnih grehova na putu do moje vatrom očišćene Afrike. Ja sam ti čisti purgatorijum, oslobođen ljudske kontrole da ne bih slučajno pao pod njihovu korupciju.
PORTIR: Ah, tako znači, tako. Da nemam isti takav slučaj u porodici, nikad ti ne bih poveraovao. Papagaj, ajde, de, molim te, šta ti pada na pamet, razne nakaze smo ovde već viđali, sa carevima i sultanima svakodnevno se sudaramo, ali da neki pacijent okrilati i počne okolo da leprša kao ptica, e to ti nikad ne bih poverovao da nemam sličan slučaj u porodici. Evo, na primer, moja rođena supruga se pretvorila u kobilu. Kad već, kaže, rinta za mene ceo život, kao kobila, zašto da to i doslovno ne bude. Na šta bih ja, razume se, dodao da bi bilo prirodnije da se u mazgu pretvorila, jer rintanje nije njena dominantna osobina, već lenjost, kaćiperstvo i tvrdoglavost.
HUBAČ: Ako hoćeš, daj mi svoju kobilu da na njoj odjezdim jedan pakleni krug i kad je vratim biće ti opet lojalna i poslušna kao što je red u čistilištu.
PORTIR: Oh, gospodine papagaju, pa ti znaš da se konj, bicikl i sat nikome ne pozamljuju.
HUBAČ: A što je onda šibaš tako krvoločno?
PORTIR: U stvari, više je usmeravam nego što je bijem, mada je kaznu itekako zaslužila. Moj otac je bio profesionalni kasapin i mesar, isto tako moj deda i njegov otac, svi moji preci jeli su samo meso i u svim prilikama ispoljavali dubok prezir prema plodovima zemlje ili bilo čemu što direktno dolazi iz nje. U mom domu je već generacijama nepoželjno prisustvo celulozi i ugljenim hidratima, u principu dozvoljene su samo belančevine. Jer, zemlja je lukava, gospodine papigo, navikne te na svoje plodove da bi te lakše u sebe povukla. A Agnija tvrdi da je kao kobila vegetarijanac i da meso ne može ni da vidi. A što se tiče drugih konja, njih ima dosta ovde kod nas i svi jedu mesu. Zato nam i cela Ustanova liči i zaudara na strvodernicu.

Nego, vidim da ste čuli, gospodine ptico, da nam je neko gazdu ucmekao. Bože, kako neslavan kraj za tako znamenitog rukovodioca. Danas svuda kolju i ubijaju velike ljude, masakriraju ih, gde stignu vrše atentate, na svakom ćošku, ako tako nastave ostaće samo mentalni invalidi koji ionako ne mogu da smisle doktorsku fukaru i nas činovnike. Možda je to njihov obračun sa veličinom ljudskog roda i boga čim ga je taj Landri tako svirepo zaklao, prolio pravu baruštinu krvi; sav je bio raščerečen a džigerica iskljucana baš kao da je bogovima ukrao vatru. Cela ordinacija je bila okupana u crvenoj gami, kažu oni koji su preživeli smrt da je isti takav kabinet samog gospodina nečastivog. E, sad, neki sumnjaju na njegovu kokošku, zbog ljubomore, kažu, zatekla ga u ljubavnom zagrljaju sa čistačicom, ali i ona je nađena mrtva, sama sebi je izvadila šrafove i pokidala feder. Čipovi su bili pobacani po podu u krvi gde su tužno cvileli i gušili se zbog nedostatka vazduha. Eto, šta su posledice ljubavnog razočaranja i gubitka svakog smisla za solidarnost. Neizostavno neslavan kraj za tako uzvišenu ličnost i njegov kapitalni izum. Eh, što ti je čovek, a šta li tek kokoška? Božja bubica, mali sluga, gazda pljesne dlanovima i ostane samo mrlja od krvi, ili mašinskog ulja, zavisi od toga na šta si funkcionisao. Teško nama ako zaista nema vaskrsenja kao što bogohulno tvrde neki otpadnici. U takvom slučaju morao bi sam Bog da interveniše, ukoliko želi da mu budemo zahvalni.

Tresak u metalnu kapiju odjekne kao udarac u gong. Čuje se divlji poklič:
– Otvaraj, huljo!
Kobila u strahu zarže dugo i visoko.

HUBAČ: Znaš šta?! Sâm sredi svoju ženu da ne bih ja morao da intervenišem.
PORTIR: Boji se razuzdane gomile pred vratima. Svaki put se toliko agresivno nagomilaju tamo napolju, da ulaz prosto eksplodira i stampedo nas jednostavno pregazi. Ni sam bog ne zna kako ostanemo živi posle tolikog akanja i abanja. Ali, čini mi se danas je kraj. Nema više. Ende. Mnogo su se naoštrili. Napolju se vode ogorčene ulične borbe. Na sve strane otkinute pileće glave i ludački pogledi izmešani sa metalnim šrafovima i sofisticiranim čipovima, jedan božanski univrezalni intelekt je pao u sukobu sa seronjama. Užas! Pojedinačni i kolektivni duh jednog tehnološki grandioznog doba je defnitivno srozan. Na vidiku nigde mrve pameti, sve je pokljucano. Konačno je izgubljeno svako poštovanje za Instituciju. Nasrću sa svih strana. Žive će nas rukama raščerečiti i nogama utabati. Ko bi rekao da je reč o teškim bolesnicima? Na svom putu do lekova nemilosrdno gaze i šutiraju sve što im se ispreči, pa bila to i službena vlast. A sad, kad čuju da je doktor Matatije Melhisedek, mason i lažni psihijatar sa visokim ovlašćenjima, mrtav, ne smem ni da mislim kako će se to odraziti na funkcionisanje naše portirske službe. Bićemo sravnjeni sa tlom. Ah, da mi je da znam samo ko nam je ubio šefa i proizveo ovaj haos, lično bi mu presudio.
HUBAČ: Imamo mi i glavnog šefa Velike lože.
PORTIR: Ali njega još nikad niko nije video. A mi smo izloženi gnevu hendikepiranih.
HUBAČ: Sad, kad više nema lažnog doktora Matatija Melhisedeka, a nema ni lažnog autora skulptura činovnika Filimona, možda će se gospodin Guzica lično pojaviti da otvori moju izložbu.
PORTIR: Teško da dođe, ako ne postoji. (Spolja se čuje galama, povici, grube reči, zapomaganje... Portir udari tri puta u kapiju i za trenutak nastane tišina. Viče). Građani pacijenti! Ne navaljujte, ne rušite doma svojega, hraniteljku svoju i garant vaših prava na zdrav i veseo život. Tu sam! Ja, portir vaš, da izvršim svoju dužnost. Otvoriću vrata, ali, molim vas, ne plašite mi kobilu, već se držite dostojanstveno, jedan po jedan i u tišini, a ne kao krdo.

– Ma jedi ti govna, sukleto od ovna!
– Otvaraj kapiju, jebem li ti panagiju!


PORTIR: Ne razumem otkud njemu tako čudan nadimak.
HUBAČ: Valjda zato što niko ne liči na svoje ime kao on.

Udarci i povici spolja.
– Hej, vi, s druge strane! Dosta s govorima! Pustite nas da uđemo!
– Otvaraj! Razbićemo vrata!
– Ovna! Dajte ovna!
– Ma, pusti govna.
– Jedan, dva, tri! Oooo-ruk!
Čuje se silan tresak.


PORTIR: Polako! Molim vas, ne navaljujte! Znam da je bolest teška i da vam nije lako. Preduzeli smo sve mere, zato je nerviranje nepotrebno. Pomislite na svoje krhko zdravlje, na mala materijalna primanja i nizak socijalni status. Mi imamo razumevanja za vas, imajte i vi za nas.

– Ko je ubio našeg tatu Matu?!
– Ma šta ubio?! Iskasapio!
– Kuku! Šta ćemo sad bez roditelja?!
– More, taj nas je sve držao u ruci!
– Zdravstvenu knjižicu sad u dupe zavuci!
– Sve je znao o svima nama.
– Kad ko sere i koju brigu bere.
– Kome se diže, a ko je raci pobliže.
– Govori, šta je sa njim!


PORTIR: Tragična vest je, na žalost, potvrđena. U srce našeg slavnog, našeg plemenitog dušobrižnika zabodena je zlikovačka kama i ono je, shodno izdašnom krvarenju, prestalo da kuca. Ali, ubica će biti uhvaćen i predat sudu naroda.

– Nama! Nama!
– Kad ga pripalimo ima da gori ko slama!
– Mi da mu sudimo, jebem li mu i pleme i seme!


PORTIR: Vama! Dobro, vama, samo ne pritiskajte toliko na kapiju. Čelik je krt. Razbiće se u paramparčad.
HUBAČ: Ma, daj ti meni svoj pištolj da ja s njima izađem na kraj.
PORTIR: O, to je rizično. Niko ne zna koliko ih ima tamo napolju, kakva sila, koji potisak. Kad reše da uđu unutra, ništa ih ne može zaustaviti. Uveravam te, ptico, oni koji su sinoć došli zauzeli su svaki centimentar mesta kraj vrata, iako nije bilo nikoga da ih otpozadi gura. Zatim su došli drugi, koji su se bukvalno prilepili uz prve, zbog čega se pritisak na vrata progresivno povećao. Onda dolaze treći, četvrti i tako cele noći, sve dok ne pristigne čitava populacija bolesnih. Pritisak se pojačava, slabiji popuštaju, guše se, neki čak umiru, a vrata su nabijena snagom, kao zarobljeni atomi u oslobođenom eksplozivu. Bang! Naša ogromna Ustanova, kolone činovnika i doktora godinama se trude da izračunaju koeficijent konačnog pritiska, ali je gotovo nemoguće. Uvek poneko umre, ali se zato neko i rodi. Ono istina, taj je još uvek mala beba, ali ga roditelji svakodnevno usrdno donose da na vreme zauzme mesto u redu, a i da se privikne na tegobe činovničkog života. A priznaćeš i sam, dragi moj Hubač, da se odnos mortaliteta i nataliteta veoma teško može odrediti u našim današnjim uslovima. Jer nam i druge konkurentske kuće odvlače mušterije. Zato su kod nas i uveli valcer, pogotovu što na selu ima mnogo blata a seljaci ga posebno obožavaju jer misle da je ono njihova neposredna veza sa Tvorcem. Uz to, oni su potpuno nepravedno lišeni pravog kulturnog života i njegovih najviših dostignuća. Naročito opere, a ni asfalta nema nigde na ulicama, svuda samo kaljuge i po par roda u odžacima čije su kuće prešle na alternativno grejanje. Nego, jesi li ti, možda, slušao onu ptičju operu "Čarobna frula" u izvođenju naše dece i lokalnih ludaka iz gradske opere? Dođe ti prosto da i ti poletiš i zalepršaš među bogovima, sfingama i vrhovima piramida u antičkom Egiptu. Utoliko pre, ako si i sam ptica.

Čuje se veoma jak tresak. Velika metalna kapija odjekuje kao gong pod udarcima čekića. Kobila uplašeno i prodorno zanjišta:
– NJiiihaaa!
– Otvarajte zveri i nakaze birokratije! Ovde se umire.
– Ma, gazi sve pred sobom! ruši kapiju! To su užirene birokratske svinje, stavljene tu samo da nas zajebavaju.


HUBAČ: (Viče) A ko ste vi, pizda vam materina dekadentna?! Maloumna stoka, mentalni otpad, deponija neostavarenih snova!

– Mi smo narod!

HUBAČ: E, pokazaću im ja, majmunima, toj gomili lupeža i secikesa, kakav su oni narod. Daj mi taj pištolj. Brzo! Hajde, hajde, požuri, jel' ima municije u šaržeru?!
PORTIR: Gde smem, ne mogu, šta ti je?! Zar službeni pištolj u ruke papagaju? Zadužen sam za svaki metak a i pravila strogo zabranjuju ubijanje pacijenata. Ako se oni sami guše i istrebljuju, ajde de, to je njihova stvar, ali mi portiri, ako ne dođe do pobune, ne smemo da pucamo u njih.
HUBAČ: Pa zar ne vidiš da je ovo prevazišlo okvire pobune i prešlo u građanski rat?! Opsedaju nas i udaraju na naše zidine, hoće da sruše gvozdenu kapiju, da nas pregaze i od nas naprave krvavu mrlju. Uostalom, ja nisam portir, ja sam kosac koji samo hoće red da zavede, livadu da oslobodi od drača i trnja, žito da odvoji od kukolja. Šta su žrtve kad se stoka disciplinuje, zakolji tele kravi ako hoćeš da ti daje mleko, pogotovo kad savlada osnovna pravila ponašanja: "Ko travu kosi, a ko vodu nosi." Vidiš koliko su gusti, daj mi pištolj da ih malo proredim, korov da povadim i spalim gorušičino zrno, da mogu mirno i bezbedno da pasu na obroncima našeg morbidnog projekta. Šta kažeš?
PORTIR: Ne mogu, gospodine ptico, jer ako se već puca ko će o tome izveštaj da kuca?! Vidiš valjda i sam da Agnija umesto prstiju raspolaže jedino kopitima. Ne može njima više ni ručak deci da skuva, a njima je iz dana u dan potrebno sve više belančevina jer uz amatersko pevanje njihov profesionalni zadatak nije ni malo lak. Disciplinovanje je njihov posao, a ne samo kao kod nekih: lepršanje i kreštanje.
HUBAČ: Misliš ti? A to što ona njišti tako histerično, što me visoka frekvencija njenog rzanja izvodi iz takta, zbog čega ludim od besa i što ni ja ne mogu više da se kontrolišem, to tebe ne plaši. Jer ja sam umetnik i ptica slobodna a vi ste obični činovnici, deca stege i utege. Vama oružje ne služi da branite integritet svog nervnog sastava, nego da u zaglušnoj pucnjavi potražite bekstvo od mira i tišine, koji vas mrve. More, ne lupaj više, stoko! Mir tamo napolju! Čuješ?! Tišina! (Sve se umiri) Jesi primetio da svaki mrak ima svojstvo neke zle neizvesnosti? Kad god pogledaš u pravcu odsustva svetlosti uvek uočiš nedostatak jasne perspektive. Iako neprestano menja oblik zlo je stalno prisutno u najtamnijim kutovima našeg uma. Ja ne znam je li to zbog animalne genetske strukture bića od kojeg potičemo ili je to imanentno samog Bogu, našem tvorcu koji nas je stvorio po ugledu na sebe. Šta ti misliš o tome?
PORTIR: Znam samo da se olujni oblaci gomilaju ispred ulaza i da nam preti neizbežan sukob sa pacijentima.
HUBAČ: Pa šta onda čekaš? Daj mi svoje oružje ako nisi spreman sam da ga upotrebiš. Svaki onaj ko nije sposoban za borbu osuđen je na propast.

Začuje se jak glas predvodnika kroz megafon.

PREDVODNIK: Luda braćo moja! Doktori kažu da ste vi ludi, a oni normalni. A ja im na to odgovaram: Ha-ha-ha! Daćemo vam naše ludačke košulje koje ste nam silom navukli, da ih vi obučete za svoje svečane prijeme i balove, da bar tada budete autentični, da se vidi da među nama nema razlike, a ako ima, onda je ona u tome što su one nama raspar a vama taman!

– Tako je!

PREDVODNIK: Oni nas drže u anonimnosti, a sami preko naših bizarnih bolesti ostvaruju sebe kao javne ličnosti, prisustvuju koktelima, vernisažima i koncertima, veličaju svoje prdeže kao dela neprolazne vrednosti, dok mi potišteni i prevareni njihovim lažnim dijagnozama verujemo da smo zaista ludi. Lažu, luda braćo moja! Čim zinu, lažu! Sve što su obećali, velike i svetle, čiste bolesničke sobe, lažu! Od smrada kokošjeg izmeta ne može ni da se diše. Svakog našeg rođaka koji nam dođe u posetu, uhvate, vežu mu ludačku košulju i strpaju u isti krevet sa nama. Šalju svoje veštačke kokoške da nas gaze metalnim nožicama i kljuju nam mozak oštrim kljunovima, puštaju struju kroz nas, polivaju nas ledenom vodom i leče elektrošokovima, sve dok i sami ne poverujemo da nešto duboko nije u redu sa nama.

– Ako smo mi ludaci, oni su...
– Pokvarenjaci!
– Poklaćemo kokoške
– i doktorske zle vaške
– Ko-ko, ko-ko, ko-ko-da!
– štrojićemo vam muda!


PREDVODNIK: Ubili su nam doktora, našeg popularnog tata-Matu koji nam je obezbeđivao lekove bez participacije! Ubuduće će nam naplaćivati ne samo medikamente neophodne za funkcionisanje našeg zdravlja već i vazduh koji dišemo, vodu koju pijemo, semenje i struju za svoje električne ptice. Zato, luda braćo moja u boj bez milosti! Do poslednjeg doktora i kokoške! Mi ne učestvujemo u njihovim orgijama, niti imamo seksualne odnose sa njima. Jer oni su zdravi, a mi imamo dijagnozu. Nas zakon štiti i niko od vas ni zbog kakvog dela, a pogotovu zbog vršenja pravde, dok oni vrše nuždu u našoj Instituciji, neće, ne može biti uhapšen. Zato su i pustili svoj bojni kokošarnik u obračun sa nama. Napred!
(Peva)
... Naša se truba s bojišta čuje
pacijenta svakog da obraduje...
 
Udarac o gong. Njištanje. Kokodakanje. Zvuk trube. Koračnice. Ratni metež.

HUBAČ: (Viče) Dela, dela invalidi i babe bolesne! Uzdržite se da ja ne uzmem zakon u svoje kandže!

– Njiiihaaa!
– Ma ko je sad pa ovaj, konj jedan?! Šta njišti na nas pacijente?!
– Njiiihaaa!
– Nije to naš portir nego neki muvator-uzurpator!
– Poznajem ja portira po glasu.
– Ovaj krešti kao da ima laringitis.
– Ko zna?! Možda je on i tatu-Matu u snu izmasakrirao.
– Ludak kao i mi. Eto šta je. Opasan tip!


HUBAČ: Daću ja vama, pokazaću ja vama ko sam! Upoznaćete me s one strane za koju nikada niste ni sanjali da postoji. Sa ptičje. Mir kad ptica govori! (Besno krešti) Arrra! Arrrrrrra! A ti, reci svojoj ženi da prestane da njišti. Izludeću od njenog vriska, udaviću je ularom, raspali brate tim bičem, gde ti je autoritet?! Daj mi pištolj, ne mogu više da izdržim, daj da pobijem govna!

Dopiru zvuci pravog rata pred kapijom.

– Jooo... vidi kolika je ova prepotopska zver?! Otkide mu glavu!
– Creva nam vade svojim metalnim kandžama i kljunovima žive oči vade.
– Njiiihaaa!
– Otvaraj kapiju da se sklonimo od ove pošasti!
– Kuku! Noga! Ode mi noga, mila majko moja!
– A meni ruka. Nešto je otkide!
– Gotov sam, braćo! Osvetite me!
– Oprezno, kolege pacijenti i maloumna braćo. Samo oprezno.
– Ma šta kandže i kljunovi, šta creva i oči. noge i ruke, samo udri po neprijatelju.

Zvuk bojne trube.

– Glave ćemo im poodkidati, batake raščerečiti, živi nataći na ražanj!
– Njiiihaaa!

HUBAČ: (Zahvaćen ratnom vrevom) Stani, čekaj, jebeš pištolj, da nemaš ti ovde negde dinamit, da im ja otvorim kapiju, da im jebem nanu rutavu, oca kroz oca, u vrž vrcate guzice! Kad su sad, stari i bolesni, kljasti i bogaljasti ovako agresivni, kakvi li su tek bili kad nisu bili na štakama i ortopedskim kolicima, penzioneri i invalidi, dok su umesto tona pilula, kapsula, sirupa, praškova i drugih apotekarskih bućkuriša ždrali ogromne količine pasulja i piva, debeli i zadrigli, sa izbačenim trbusima u prljavim, od znoja mokrim majicama sa tregerima i mesnatim zadnjicama koje po čitav dan poprđuju u šorcevima iznad kratkih i zdepastih nožurdača koje slikovito govore o dlakavom, seljačkom poreklu rase. Dvorišta im zaudaraju od grdne prdnjave, a tupe reči od podrigivanja na beli, crni i praziluk konzumiran u neumerenim količinama. Svojom degenerisanom pojavom kvare sliku božju, a neprekidnim odlaganjem smrti njegovu svetu promisao. Uostalom, kao što bog i đavo idu zajedno u neraskidivom dvojstvu, tako isto su udruženi ružno i raspadanje, jer nečastivi je simbol ružnoće i gospodar živih a Spasitelj simbol raspadanja i gospodar mrtvih.
PORTIR: I šta sad ja da radim, Agnijo, sâm nisam pametan, hajde, pomozi mi da se odlučim. Da mu dam pištolj ili ne? Ako zbog toga danas službeno nastradam, ili čak možda izgubim život, biće to u stvari rezultat tvoje zlobe. Ionako se svi čude kako i zašto sam do danas izdržao tvoje nadmeno ponašanje i kako je moguće da neka žena više voli da bude divlja kobila nego pitoma supruga i vredna domaćica.
AGNIJA: Njiiihaaa!
PORTIR: Vidiš, ljubavi, kakva se bura sprema napolju, kakav stampedo, a ja sam nemoćan da te zaštitim. Bojim se da te ova bolesna bulumenta jednostavno ne pregazi, da te ne izranjave kao prošli put, jer zločin je pravo lice bolesti a ne zdravlje, da nije istina ne bi tako neodgovorno i zverski ubili svog najboljeg terapeuta. Ko zna kakva i čija osveta je bila u pitanju? I sad ni sam ne znam. Znaš i sama koliko je skupo i nedostupno lečenje kod veterinara, a moja službena dužnost je da otvorim vrata i da ih puštam jednog po jednog, ali oni će sigurno provaliti i hrupiti, i šta ja da radim, kako da te zaštitim od obaranja i gaženja. Svaki put ti lepo kažem: "Ostani kod kuće, Agnijo, bog te ne ubio!" Budi ljupka domaćica, napeci šnicle i očekuj me za ručak, možda se jednom neću ni vratiti. Ali, ti nećeš da se odvojiš od mene, hoćeš da budeš uz mene i u mojim pogibeljnim trenucima, mada ja ne znam, pojma nemam kako da te zaštitim. Možda, ipak, da dam gospodinu ptici pištolj, on ima oštriji temperament, možda se uplaše od njegovog čeličnog pogleda i povuku se. Danas se uspeh sastoji od čvrstine nastupa, ali, ako se on ostrvi i počne da puca levo – desno, spasa nam neće biti, pregaziće nas stampedo u svom osvetničkom besu i netrpeljivosti.
AGNIJA: Njiiihaaa!
PORTIR: O, oni jesu bolesni, ali su i razorni, kao svako zlo od koga je bog pobegao.
AGNIJA: Njiiihaaa!
PORTIR: Razumem, izvoli pištolj, gospodine Hubač, samo te molim da budeš oprezan, lak mu je okidač, malo mu treba da stupi u akciju, nežan dodir, samo lahor negativne energije pa da smrtonosno dejstvuje, šta da radim kad moram, možda te je sâmo nebo danas ovde poslalo, možda je sudbina htela da mi baš vajar, koji je papagaj, zaštiti ženu, koja je kobila. Tu je moja ljubav i smisao celog mog života. (Predaje mu pištolj) Čuvaj mi Agniju i mene, čuvaj mi Ustanovu da možemo mirno da nastavimo tamo gde nas je svirepa smrt našeg šefa Matatija, zvanog tata-Mata, zatekla, da ti svečano otvorimo izložbu koju će uveličati sâmo prisustvo našeg vrhovnog gazde, misterioznog gospodina Guzice. A jel' znaš da on ima takvo telo da mu ruke ne izviru iz ramena, nego neposredno iz guzice i kad maše svojim obožavaocima on to čini direktno iz dupeta?
AGNIJA: Njiiihaaa!
HUBAČ: Ćuti, kobilo, ne podstiči munje u mom mozgu, znaš li ti da ja imam zapalenje živaca, da njihove istanjene krajeve proždire plamen mržnje, jer sve se okrenulo protiv mene, ne znam kako sam ostao bez krila, nikud ne mogu iz ove blindirane zgrade, mislio sam kad se oslobodim granica njegovog uma da budem slobodan i nezadrživ u svojoj osveti, da ću lako utoliti silnu žeđ za njom, ali se moja psihička situacija sve više komplikuje, toliko njištiš da više ne mogu da izdržim taj galop u divljoj preriji mozga, taj stampedo koji ruši i kida sve pred sobom, i ja moram ponovo da ubijam, krv vašu gadnu da prolivam dok mi se sve raščerupano perje ne ulepi u njoj. Krv je moja strast i njena boja, boja mog životnog horizonta. (Frenetično njištanje) Crveno, samo crveno vidim pred očima, plamen noći, crveni cvet vatre, nebo gori, pakao se otvara.

Puca u Agniju. Ona bolno vrišti i pada. Ropac, pa smrt.

PORTIR: (Potrči prema njoj, ukopa se u mestu, teatralno raširi ruke i zapeva)
... Ah, Agnijo, dušo moja
gde je sad lepota tvoja?
Ubi mi papagaj sreću
muvu ti na nosu više nikad videtž neću...

Šta sad da kažem našoj deci?
Otvori oči, pa mi ti reci,
definitivno svemu je došao kraj
Al’ važno je da ti ode pravo u raj...

Na scenu dotrče dečak i devojčica u uniformama i pod punom policijskom opremom. Stanu kraj Agnije i pevaju.

DEČAK I DEVOJČICA:
... Ah, mama, mama, mama!
Pokri te gusta tama.
Šta ćemo bez tebe sad?
Ubi te pernati gad!
PORTIR:
Eh, da si barem još malo živa,
više nikad da ne budeš kriva.
Ne moraš više mesara da moliš,
da kuvaš, draga, ono što ti voliš...

Da naša deca na tebi jezde
sve dok vas ne uhvati kiša,
pa sve dok nebom ne zaplove zvezde,
kad mačka u senu vreba poljskog miša...
DEVOJČICA: (Peva)
... Ah, mama, mama, mama!
Šta ću ja bez tebe sama?!
DEČAK: (Peva)
Kad samo pomislim na život bez tebe,
srce moje samrtno zebe...
PORTIR, DEČAK I DEVOJČICA: (Refren)
Ah, mama, mama, mama!
Pokri te gusta tama.
Šta ćemo mi bez tebe sad?
Ubi te ovaj pernati gad!
HUBAČ: (Peva)
Tišina, more, kad ja zborim,
da ne bih morao veće zlo da tvorim.
Plačete za kobilom, sram vas bilo
A kad me je njen njisak bušio ko šilo,
nigde vas nije bilo...
PORTIR: Vidi, vidi, kakva tišina. Slušaj kako se miš čuje, kako samo nervozno čangrlja. Šta se desilo tamo napolju?
DEVOJČICA: Zatišje pred buru.
HUBAČ: More, zort od pištolja. Ukenjali su se kad su čuli da se ovde puca i ršum čini.
PORTIR: I miš se uznemirio, pa trčkara ko lud iza radijatora.
DEČAK: (Osluškuje) Čuješ kako vreme brzo prolazi, kako je život komplikovan i deca nekontrolisano rastu? Kako se teško oslobađaju tiranije svojih nabeđenih roditelja.
DEVOJČICA: Bar da si neki doktor, nego kljunar, pih!
PORTIR: Ne razumem zašto ste došli da me ovde vređate. I to baš sad kad mi je srce ranjeno, a sreća razorena.
DEVOJČICA: Pazi da nas ne rasplačeš.
DEČAK: Samo probaj, samo još jednom probaj da manipulišeš našim emocijama...
DEVOJČICA: ... pa ćeš dobiti pendrekom po guzi.
PORTIR: A zar vi ne vidite koliko sam nesrećan i ucveljen smrću moje voljene žene, vaše drage mame?
HUBAČ: (Prisluškuje na kapiji) Ovi se nešto domunđavaju. Spremaju se za mučki napad.
DEVOJČICA: Hajde, ne pretvaraj se više. Ko da ne znamo da je po tvom nalogu likvidirana.
PORTIR: Šta?!
DEČAK: Iz tvog službenog pištolja.
PORTIR: Čekaj, čekaj, mala čudovišta. Zanimanje portira je časno, moj položaj čvrst, pa nisam valjda i ja mogao biti kasapin, kad je moj stariji brat nasledio alat za klanje.
DEČAK: Pa zbog toga i ustanovljujemo novu tradiciju. Zar ne vidiš koliko si mator i da te je vreme pregazilo? Ne shvataš više bit zbivanja.
DEVOJČICA: Tako je. Moraš u penziju.
DEČAK: Mi smo generacija koja nastupa.
PORTIR: I šta to znači? Šta vi hoćete od mene?
DEČAK: Nas su poslali da nam predaš ključeve.
PORTIR: Je li to zahvalnost što sam vas nesebično podizao kao svoju rođenu decu? Tako li se vraća životna usluga?
DEVOJČICA: Zato sada ćute. Ne navaljuju na vrata i čekaju rezultat naših pregovora.
PORTIR: Kakvi pregovori? Ne razumem. Zašto?
HUBAČ: More, jok! Ukenjali su se oni. Eto zašto ćute.
DEČAK: Da otvorimo kapiju. Da pacijente pustimo unutra.
DEVOJČICA: Da se ljudi na vreme leče.
DEČAK: Da se građanski rat dalje ne razbuktava. Da se krv opere, da se sa ulica uklone leševi, da se vrati poverenje građana u medicinu i njenu Ustanovu. Da se uspostavi red i poredak, pre svega u glavama pojedinih šizofreničara.
HUBAČ: Eto, odakle dolazi svaki bol i poraz, depresija zbog života lišenog smisla. Iz ambicije bez pokrića. A šta kažeš da ja i njih malo sredim, da ih doteram u red, a?
DEVOJČICA: Ti da ćutiš, pernati zlikovče!
DEČAK: Bolje bi ti bilo da taj pištolj turiš sebi u dupe, nego da se sa nama kačiš. HUBAČ: Videćemo. Videćemo.
DEČAK: Ako si njemu mogao da daš pištolj...
DEVOJČICA: (Plače) ... da ubije našu mamu...
DEČAK: ... od koje si napravio kobilu...
DEVOJČICA: ... samo zato što ti nije kuvala ono što ti voliš da jedeš...
DEČAK: ... daj nama bar ključeve da otvorimo kapiju.
DEVOJČICA: Pacijenti celu noć čekaju i gužvaju se pred njom.
DEČAK: Guše se u dugačkom redu.
DEVOJČICA: Mnogi umiru.
PORTIR: Kako to razgovarate sa mnom? Ja sam vaš otac.
DEČAK: Misliš da mi ne znamo da nam vi niste prirodni roditelji.
DEVOJČICA: Što se toga tiče, otac bi mogao da nam bude bilo ko. Neki kriminalac, na primer.
PORTIR
: Ili, možda... papagaj.
DEČAK: Pa ako tvrdiš da nas je rodila obična kobila.
DEVOJČICA: Ma, on je ubica naše mame, i ako misli da će se na sudu lako izvući grdno se vara.
PORTIR
: Pre ću u bunar da ih bacim nego da vama predam ključeve.
DEČAK: Dao si ovoj čupavoj spodobi, jajari i pilićaru oružje u ruke...
DEVOJČICA: ... a nama, svojoj kobajagi deci ne daš ključeve...
DEČAK: ... iako smo tvoji legitimni naslednici, izabrani delegati  onih koji su te postavili i poverili odgovornu dužnost.

Prilazi portiru i uvrće mu ruku. Vratar se savija i jauče od bolova.

PORTIR: Jao, jao, majko što me rodi. Zar ovo da doživim. Ovaj bol i poniženje.
DEČAK: Bolje bi ti bilo da se ne igraš sa nama. Kao rigidni birokrata znaš i sam: zadatak je obaveza koja se po svaku cenu mora izvršiti.
PORTIR: (Tvrdoglavo promrsi kroz zube) E, moj zadatak je da nikad nikome ne popustim.

Dečak mu otima ključeve.

DEČAK: To ćemo još da vidimo. Gde su lisice? Stavi mu narukvicu.
DEVOJČICA: (Stavlja portiru lisice) A njega?! Šta ćemo sa njim?
DEČAK: I on je uhapšen zbog ubistva.
HUBAČ: Ali, ja sam prevaren, deco. Nisam ja ubio vašu mamu, nego on, pištolj, sâm je opalio. Doduše, vaš tata me je upozorio, ali ne na vreme i nedovoljno jasno.
PORTIR: Vidi, vidi, kako laže.
HUBAČ: Namerno mi je tu nešto petljao: te, lak je na dodir, puca na šapat, ne smeš ni da ga nežno pomiluješ, sav se raspekmezi i odmah ti saspe ceo šaržer u lice. Očigledno da je samo čekao priliku. Tu sam i ja nevina žrtva. Ja sam zapravo zloupotrebljen, iako sam poznati umetnik Filimon Hubač. Moja izložba se večeras otvara.
DEVOJČICA: To je tamo gde mi pevamo.
HUBAČ: Mnogi su pozvani. Vladika je lično pristao da blagoslovi skup. Dolaze ugledni gosti, trenutak građanske afirmacije i slave koji sam čekao celog mog jalovog, da ne kažem sumornog života. I to posle teškog i uspešnog dvoboja sa kokoškom. Vernisaž će uveličati i sâm gospodin Guzica. Priredili smo veličastveni umetnički program zbog tako visokog gosta koji se do sada javno nije pojavljivao, zapravo nikad ga niko nije ni video. Kažu da je veoma osetljiv na zvuk i svetlost, kao čovečja ribica, bez pigmenta u koži i boje u dužicama. Rezervoar moralne energije i svoje političke snage drži u stražnjici neizmernih dimenzija. Blago njemu. Igraće se Štrausov valcer "Na lepom plavom Dunavu", a pevaće se i ptičja opera "Čarobna frula" Volfanga Amadeusa Mocarta. Same ptice pevaju.
DEVOJČICA: To smo mi! To smo mi, policajci! Iako smo u životu brat i sestra, u komadu smo zaljubljene nebeske ptičice: Papageno i Papagena! (Počinje da peva)
"Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno...
DEČAK: (Peva) Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno...
HUBAČ: Eto, vidite. Mene ne možete tek tako da hapsite, uostalom, to je svojina vašeg oca, nije moj način. Moja sredstva su čekić, špahtla i nož! Sa njima ja operišem.
DEČAK: More, pruži kandže da ih ukrasimo grivnama koje skoro uvek korodiraju od straha i znoja uhapšenika. (Stavlja mu lisice) Ti si zlikovac, samo obrazovan, iako ptica, svašta ćeš ti da izmisliš samo da se izvučeš od kazne. Ubio si našu mamu i ulaziš u okove pa bio ti priznati spasilac sveta, njegov bog, a ne samo genijalni stvaralac.
DEVOJČICA: Zajedno ćete rđati i umirati, i ti i tvoji okovi, sve dok ne shvatiš da je smrt oslobođenje i dok svaka pomisao na njenu neizbežnost ne počne da te raduje.

Kapija pukne i sa treskom se razvali. Prisutni se skupe od straha.

PORTIR: Teško nama, bežite deco, sad će sve pred sobom da pogaze i poruše. Sklanjajte se, stampedo samo što nije hrupio. Čujete ovu tišinu, kako vazduh pucketa, električno komešanje čestica? Sve je napeto, napeto do prskanja, ovo je samo trenutak pred provalu, poplava ljudskog mesa samo što nas nije poklopila i podavila. Spasavajte se!
DEČAK: Pa, kad se ti skanjeraš i vazdan oklevaš. Naravno da će hendikepirani sami da se organizuju. Kose, lopate i sekire u ruke pa na Instituciju.
DEVOJČICA: Samo polako, bez panike, molim. To više nije nekultivisana divlja rulja, već uređena vojska koja ima svoju borbenu taktiku, svoj moralni ritual. Prvo nastupaju majstori pevači sa himnom na usnama, a zatim bleh muzika i trubači, pa ratni vojni invalidi, penzioneri naoružani štapovima i na kraju kljasti i bogaljasti pacijenti i obične prdonje i seronje sa stomačnim problemima i nezadrživim fiziološkim potrebama.

Tenor solira.

TENOR:
Sva moja beznađa, svi ružni snovi
košmarna snoviđenja
Institucijo, zemljo Nedođijo
do skorog viđenja...
HOR: (Zagrmi)
Institucijo, jačaj sve moćnija
živi sve srećnija
Institucijo, zemljo Nedođijo
bolesna krvopoijo

Institucijo, Institucijo,
satanska mirođijo...

TENOR:
Tužna zemljo u mojoj glavi
Samo da te više nikad
ne sretnem na javi...

Trube, galama, njištanje, topot mnoštva, kakofonija gomile, razuzdanih vriskova i krikova nasilja.
Mrak.
Polako se svetlo, kao da se budi, pojačava i osvetljava scenu razorenu prohujalim haosom. Razbacane štake, ortopedska kolica, razmotani krvavi zavoji... Deca, kobile i portir leže nepomični na sceni.
Hubač sav raščerupan, sa lisicama na rukama.


HUBAČ: Hej, dečko! Dečko! Ima li živih?! Gospodine portiru! Gospođa kobilo! Agnija, ukresana vatro na živom kamenu ispod tvojih kopita! Devojko! Neka mi neko otključa ove lisice. Gde su vam ključevi od lisica, deco?! Ne vredi. Izgleda, svi su mrtvi. Stampedo kljakavih ih je pregazio i izmrcvario. I kako sad da pogledam Guzici u oči, polagao je toliku veru u mene, u moje delo, misiju, u moj genije, a ja sa lisicama na rukama, kao poslednji kriminalac, a ne nada u spas Ustanove. I kako ću ovako vezan da otvorim izložbu, da budem domaćin na vernisažu, da se osvetim sopstvenom delu, da ubijem kurvu i likvidiram žive skulpture koje sam stvorio svojim umom a Filimonovim rukama? Samo da ona ne pomisli za mene da sam njen muž, da mi se, uspijuša, ne uvuče u krevet, život da mi otruje, eksplodiraće mi srce od gađenja. A šta ako se ključevi više nikad ne nađu, ako ostanem ovde zaključan do kraja života, hoću li do kraja puzati kao svaki mentalni rob svoje bolesti, u čemu je onda moje oslobođenje, kakav je to sloboda ako ne mogu da razvijem krila i vratim se na moj zeleni kontinent? Zar da istrulim u ovom bućkurišu od ljudskog lika i obličja, glomazan, težak, pun đubreta i jedva pokretan, da mi zamućena kisela krv neprekidno kruži mojim ljudskim telom i truje božanski um, da mi se perje suši i krto lomi kao presušeno testo? Zar sam dotle spao? I koga da zovem u pomoć, kad se međusobno toliko preziremo i mrzimo, zar moje nebesko ludilo da leče rudimentarni doktori i kako da se vinem u imaginarno nebo a da se vezanih krila ne strmoglavim dole i ne razbijem o tvrdo tle realnosti? Zemljo, beži od mene, nulo, sklanjaj mi se ispred očiju, ja sam ekscentrični letač za tebe, suviše si ti troma i stara dama za moje ambicije, meni se kao tvorcu univezum otvara, a ti mi nudiš svoj kiseli zagrljaj.
DEVOJČICA: (Budi se) Oh, kakav haos, bato. Sve me boli, izgleda da sam temeljno pregažena. (Drmusa brata) Bato! Jesi li živ, bato? Hajde, ustaj, vernisaž nas čeka. (Opipava mu puls na vratu) Opet smo ostali bez roditelja. Masa nas je pregazila. Probudi se, obaveze su pred nama. Večeras moramo da pevamo, bato, čeka nas ozbiljna audicija. Treba Mocarta da činodejstvujemo, pred vladikom i mentorom. (Opipava ga) Dobro je, hvala bogu, živ si. Opet si sav mokar kao nekada, nisi valjda upiškio svoju novu uniformu?
DEČAK: (Bunca, još uvek u snu) Neću, mama! Neću više nikad, mamice. Opet me je san prevario.

Prilazi mu Hubač i pruža ruke sa lisicama na njima.

HUBAČ: Dobro. Upišo si se, pa šta?! Juriš je bio žestok. Nego hoće li neko od vas dvoje da me oslobodi. (Devojčica opipava oca) Ostavi portira, njemu nema spasa. Vidiš da mu je mozak zdrobljen.

Devojčica, sasvim probuđena i, još uvek bunovan, dečak, gledaju ga bez reagovanja.

Na scenu ulaze kokoška i pile za njom sa puškama na krilima. Oni pevaju:
... Marširala, marširala
od metala garda,
korak ide za korakom,
a ja junak za junakom,
boj se bije, bije,
krvavi se barjak vije
za pobedu stihije...
Boj, se bije, bije,
crvena se krvca lije
za pileće armije...

ZAVESA

ČETVRTI ČIN


Galerija potpuno prazna, bez ijednog eksponata. Postavljene su samo reflektorke iznad mesta gde oni treba da budu. Na zidovima su posteri prirode, bujne šume kroz koju vijuga pitorskni potočić. Čuju se žubor vode i umilni poj ptica. Svuda samo veličanstvena lepota prirode.

Dečak i devojčica u kostimima Papagena i Papagene iz Mocartove "Čarobne frule" vežbaju svoj muzički dijalog. U njihovim rukama bajkovito zvone zvončići; kao nebeska muzika.

Oko pasa imaju opasače na kojima vise pištolji, pendreci, lisice...

Apaprati toki-voki s vremena na vreme krče i promuklim metalnim glasom govore uobičajene fraze:
"Alo, alo! Pater familias! Ovde Pater familias! Izgubljeni sine! Javi se ocu. Gotovo!"
Klik!


DEČAK: (Peva) ... Pa, pa, pa, pa, pa, pa... 
DEVOJČICA: (Peva) ... Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: (Krči) Upozorenje Izgubljenom sinu: Generalni napad kokošaka na mentalne invalide u toku.
DEČAK: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: (Pišti) Na prelazu kod Glavne pošte dominanatna kokoška pregazila paraplegičara u invalidskim kolicima. Na asfaltu ostala samo masna fleka!
DEČAK
: Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno!
DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno!
TOKI-VOKI: (Škripi) Ulične borbe paralitičara protiv ptičjeg gripa kod železničke stanice poprimaju tragične razmere.
DEČAK: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: Leševi podavljenih ptica zapušili kanalizaciju. Voda izbija iz svih šahtova u glavnoj ulici.
DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: Gori robna kuća u centru grada! Invalidi od požara napravili otvoreni roštilj. Cvrči piletina na sve strane...
TOKI-VOKI: (Pijani, promukli glas peva) ... Još litar jedan belog vina sad donesi ti...
DEČAK I DEVOJČICA: Pa, pa. pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: Kokoške odlučne u borbi protiv šizofrenije!
DEČAK I DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
TOKI-VOKI: Pater familias Izgubljenom sinu! Krrrk! Policijske snage da se drže podalje od sukoba. Trrrt! Na pomolu je građanska katastrofa sa neizvesnim ishodom. (Onaj pijani, promukli glas) Krk u bulju! Gotovo!
DEČAK I DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno!
TOKI-VOKI: Mentalni rat u gradu poprima apokaliptičke razmere!
DEČAK I DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno!
TOKI-VOKI: (Peva promuklo, pijano) ... Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta...

Na scenu probije jako kokodakanje.

KOKOŠKA: (Izvan scene) Ko-ko, ko-ko-da! Ko-ko-da! Ko-ko-da! Ko-ko, ko-ko-da!
DEČAK: (Besno lupne nogom) Kakva je to sad gadost?! Živu kokošku čerupaju i kolju. Nije opera za stoku!
DEVOJČICA: Nije, bato.
DEČAK: Ej, tišina tamo! Ovde se proba! (Jako krčanje toki-vokija) Ne vredi. Neizovstano treba da se isključimo, seko. Vidiš da ne možemo normalno da radimo.
DEVOJČICA: Ali, bato, moramo da budemo u stalnoj vezi sa centralom. Takva su pravila službe.
DEČAK: A kako onda da zatvorimo muzičku frazu ako je neko spolja stalno grubo razvaljuje. Ne možemo istovremeno da budemo i policajci i operski pevači. Vreme je da se odseče pupčana vrpca. (Isključuje i svoj i njen aparat, zatim se iskašljava i zauzima pozu) Hajde, koncentriši se. Idemo još jednom.

Dirigentskim štapićem tri puta udara o pult. Pauza.
 
DEVOJČICA: Ova zver, znači, bato, taj njen demonski krik, nije iz moje sopstvene glave, već naša zajednička stvarnost. Oh, bože, kako sam se uplašila, kako mi se neka strava uvukla u srce i kida ga. Kida na komade, bato. I preti da stane definitivno i zauvek od neke duboke tuge i silnoga straha.
DEČAK: Ne boj se. To su samo odblesci božjeg blagoslova svakog talenta koji ima sreću da u sebi nosi muziku koju drugi nikada u životu ne mogu da čuju.
DEVOJČICA: A ja se bojim da je to zbog velike nepravde prema nama, prvo od naših roditelja, a posle i od same sudbine.
DEČAK: Protiv takve opsednutosti pomaže samo dublja koncentracija i čistiji glas. Viši ton, viši... Moraš svojim sopranom da dosegneš pastoralnu koloraturu baroka. Kao rajsko zvono, kao pesma zaljubljenog slavuja u praskozorje. Ne sme da ima primese lične tuge, ili bilo kog drugog ljudskog osećanja. Pesma razdragane ptice, eto šta je. Mora da zvoni, prosto da čuješ zveket gomile zlatnika i srebrnjaka. Bogatstvo majke prirode. Onakvo kakvo je Mocart imao u svom doživljaju božanske harmonije radosti i života. Kristalno prozračna. Kao carska milost, kao svetlost i vino.
DEVOJČICA: Od kad su nas onako nemilosrdno oborili i gazili, gnječeći nam i lomeći rebra, stalno mi neki pacovi tumaraju kroz glavu. Ja ne čujem svoj glas i umilni poj ptica, već neprekidnu frku i cijuk gladnih glodara u mozgu. Bojim se da i mene ne stižu simptomi kolektivne epidemije koja ovde sve mrvi i satire.
DEČAK: To je zato što smo okruženi stalnim protokom krikova i vapaja vasione od kojeg nas efikasno brani samo naša zaštitna membrana. Možda su pacijenti svojim okamenjenim udovima i drvenim štapovima i štakama srušili neku preventivnu blokadu, podigli rampu za haos od kojeg nas je priroda tako vešto odvojila, pa ti je sad u glavi kosmička kakofonija đavola, umesto božanske harmonije anđela. (Peva)
... Pa... pa... pa... pa... pa... pa...
DEVOJČICA: Nije li to stručna definicija šizofrenije?
DEČAK: Pevaj. Biće ti lakše. (Peva)
... Pa, pa, pa, pa, pa, pa...

Pauza.

DEVOJČICA: Kako da pevam kad znam da nam je on ubio mamu?
DEČAK: Eh, mamu! Misliš li ti da nas je kobila stvarno rodila da bi nas oni primili na policijsku akademiju?
DEVOJČICA: Ali, ona nije bila običan konj. Kako je samo imala vitku liniju i zlatnu grivu koja je lepršala na vetru. Pa kad me tata-portir stavi u sedlo, ja jezdim kroz goru kao šumska vila. Sve životinje izađu iz svojih grmova, ispod panjeva i šupljih stabala na proplanak da nas vide, da se dive njenom neuporedivom kasu i besprekornom ritmu koji su udarale prednje i zadnje kopite u našem neobuzdanom galopu; tačno kao metronom.
DEČAK: Ta, ta, ta, ta, ta, ta...
DEVOJČICA: A sad nema ni njega, našeg tate-portira. Bolesnici i invalidi su ga izgazili i razvukli mu creva po hodniku.

Pauza.

DEČAK: Istina, dah mu je bio malo rudimentaran, mnogo je, siromah, voleo meso, ali u osnovi bio je nežan i tolerantan. Zastareo i rigidan samo na poslu.
DEVOJČICA: A zašto je ubica tako zao? Prosto mu neka temeljna mržnja izbija iz očiju. On mrzi ne samo konje, nego i nas, policajce.
DEČAK: Možda je ogorčen što je naš pravi tata. Policajci nisu baš popularni.
DEVOJČICA: Zar on?! Pa ti si lud! On je lud!
DEČAK: Svi smo mi ovde malo uzdržani, seko. A on je, uz to, ugledan umetnik i sasvim servilan činovnik. Samo je zbog života malo napukao.
DEVOJČICA: Jeste. Sav je krvav i kao lutka visi o koncu.

Na scenu ulazi Lula u novoj haljini i sa svečanom frizurom. Sva je uzbuđena i razdragana.

LULA: Užasna je realnost, deco, ne postoje efikasna sredstva za borbu protiv nje. Šta su razvijena mašta i fantazija kao njeni suparnici, nula, nula, evo ja, toliko se radujem, jaganjci moji mili, dok se napolju u parkovima i na trgovima cede ptičja govna niz naše znamenite ličnosti na njihovim mermernim spomenicima, konačno sam vas pronašla, jadna majka, živa paćenica, dođite u moj zagrljaj, padnite mi na ove napaćene, ali uzburkane grudi, nikad zamrljane vašim nevinim dečjim suzama. Sad ste samo moji i ničiji više.
DEČAK: Mama! Ah, mama! Sirota mama, šta vredi što smo silni i jaki, do zuba naoružani?! Ni tatu više nemamo, mi smo tako tužni.
DEVOJČICA: Očevi nisu važni. Oni se ne računaju, pogotovu ako je više kandidata u pitanju.
LULA: Šta vam je? Zašto paničite? Pa, vi niste normalni, vaš pravi, vaš prirodni otac je živ i ugledan, samo što je u svojoj umetničkoj uobrazilji umislio da je papagaj. I što mu je neko ruke stavio u lisice i time stavio u težak položaj njegovu kreativnu vokaciju, doveo u pitanje njegov božanski dar stvaranja veštačkog života, žilavijeg i vitalnijeg od pravog.
DEVOJČICA: Ja, mama, ne razumem tu malograđansku ambiciju. Nije li ova planete već pretrpana prirodnim životom iz kojeg proističu sve nesreće i katastrofe pa nam je još potrebna i umetnost, samo da produbi našu patnju.
LULA: Ali, tu ste vi, policajci, njegova rođena krv, vi imate ključ, jer on je nepravedno uhapšen, on to nije ničim zaslužio. Svi kažu da je pištolj bio tako nabijen da je metak morao da sklizne. Bar da je ubio nekog neizlečivog pacijenta u plemenitom cilju eutanazije, nego običnu ždrebicu koju bi rulja ionako izgazila. Uostalom, ona i nije bila vaša prava mama, to sam ionako ja, iako nikad, nikad ne njištim čak ni kad se nalazim u izuzetno delikatnom položaju.
DEČAK: Ja sam znao, oduvek sam znao, mama, još dok su mi svake noći gorke suze natapale seno u koje su me uveče polagali, da će svanuti jutro kad će iz mraka izroniti taj divni, nezaboravni alt i tvoje duboke oči, oči mog ludog, mog bezumnog detinjstva.
LULA: Gledam vas i mislim kakvom je to bolesnom umu palo na pamet da ovakvu lepotu može da rodi jedna obična životinja, makar koliko ona seksepilna bila.
DEVOJČICA: Ja sam brzo prihvatila sudbinu, ali on nikako nije mogao da prestane da mokri noću u postelji.
DEČAK: Svake noći sam te sanjao mama kako razvlačiš konoplju na obali naše reke, a ja se brčkam u toploj vodi dok me drogirane ribice udaraju po bosim nogama. I uvek, uvek, večito, mama, gledaš me svojim dubokim, toplim pogledom i nežno pitaš: (Menja glas) Milane, sine, jesmo piškili? A meni se konopljino pruće uplete među noge i drži zakovanog za vodu ugrejanu letnjim suncem i osećam kako mi se sa nekim olakšanjem toplina razliva po celom telu, dok se sav topim u blaženstvu. (Dečjim glasom) Nismo još, mamice. (Menja glas) Hajde onda da piškimo pa da jašemo drvenog konjića. A reka ušla u mene, pa me nadula od silne čežnje i jedva čekam da pustim petlju, da postanem lak i lepršav kao opali list na jesenjem povetarcu i, onako žut i beztežinski, vinem se na mog šarenog konjića, koji, bez ikakvog kompleksa što je drven, leti kroz zvezdanu noć, dok kraj nas promiču nebeske prilike: krilati anđelčići i rogati đavolčići, sve dok se jedan šareni papagaj sa krivim kljunom i sitnim zlim očima ne zalepi u mene i sruši me u bezdan. I dok ja tonem kroz tamnu provaliju čujem njegov pakostan glas: (Menja glas) Nebo je za konje, a štala za policiju! Sav od straha trnem i padam, dok mi se crno dno munjevito primiče. I dok mokar od znoja i sav upišan od panike zapomažem: (Dečjim glasom) Mama! Mama! Hvataj me, mamice, razbiću se gotov sam... Tebe nigde nema. Čujem samo ono: bum-tras! I već sam budan na patosu štale, kraj kreveta, a tata-portir razgnevljeno urla: (Menja glas) Opet si se upišao, konju jedan! Ne mogu svaki dan da ti menjam slamu. Ali, to nije bio konj, mama. On je otišao zvezdama, a ja, ja sam pao u tu smrdljivu kaljugu moje bolesti. Tako sam te omrzo, mama, zbog tog sna. Prestao sam da piškim u krevetu tek onda kad sam te potpuno zaboravio.
DEVOJČICA: I sa policijske akademije su nekoliko puta hteli da ga izbace zbog toga. Srećom, bio je nezamenljivi tenor u klasi.
LULA: Zamisli, đubre. (Plače) A ja sam morala, pritisnuta njom, tom realnošću, kad su odveli Filimona, vašeg oca, da mu izvade papagaja iz glave, koji se tu iznenada ugnezdio i preuzeo naše prezime Hubač kao svoje ime, bila sam prisiljena da vas, moju rođenu decu, predam njemu na izdržavanje, a on, hulja, bog da mu dušu prosti, kakav je to bio pastuv u krevetu, vaš tata-portir. Kad mu dođe ono grtko, sve njišti i udara nogom baš kao konj, što na kraju nije ni ispalo tako loše. Završili ste školu, postali uzdanica sistema i čuvari njegovih vrednosti, a povrh svega, najbolji ste pevači u klasi. A ni ti više ne piškiš u gaće. Samo da ne naiđe ona luda, rekonstruisana kokoška, bar da nosi jaja u trtici, nego muda od teflona među nogama, sva je izveštačena i muškog pola, pa ne ide žensko sa fosilnim penisom, neka bude srećan što sam obukla ovu otmenu haljinu pa ne mogu da ga zapucam onim mojim mokrim portvišom, da mu pokažem da mu je mesto u laboratoriji, među šizofreničarima, a ne na vernisažu među uglednim zvanicama vašeg biološkog tate. Pogotovu što se očekuje da će me na večerašnjoj svečanosti naš vrhovni mentor, dušebrižnik i generalni guru Ustanove gospodin Velika Guzica, iz čistačice promovisati u poziciju glavne sestre i time ispuniti obećanje preminulog psihijatra i pokojnog šefa klinike profesora, doktora Matatija Melhisedeka, koga je, po svemu sudeći, pojeo papagaj. E sad, odakle je on došao i kako je uspeo da prevali toliki put čak iz Afrike, da li iz tvog upišanog sna, ili je možda izleteo iz lude glave vašeg oca, da ga raščereči i rascopa mu pile, tek vi, policajci, treba da sprovedete istragu i utvrdite inkriminaciju, ali tek posle famozne svečanosti. Prvo mora da se otpeva veličanstveni Amadeus, da se podignu posrnule duše i zagreju dlanovi, da se tati skinu lisice, da mu se vrati dostojanstvo i svečano otvori izložba.
DEČAK: Radovi još nisu ni postavljeni.
LULA: Biće, biće...
DEVOJČICA: Ali, on je suviše opak i ispunjen mržnjom da bi mogao da bude tata sa odrešenim rukama.
LULA: On je briljantan um i blizak bogu, pa, shodno tome, beskrajno dobar i konstruktivan. Njegova dela su živa iako ih s vremena na vreme uništava; to je samo zbog toga što je nezadovoljan njihovim moralnim ustrojstvom i što teži boljem i savršenijem svetu.
DEVOJČICA: A jesmo li i mi, njegova deca – njegova dela?
LULA: Pa, u neku ruku, svi smo mi samo deo nečijeg opusa. Dok nas neko ne razbije ne znamo čiji smo i od kakvog materijala sačinjeni. Međutim, kako stvari stoje, vi ste njegova krv i kost. Ali, vaš duh je moj. I božji.
DEVOJČICA: A ti?! Šta je s tobom? Jesi li ti od krvi i mesa, ili blato, vosak i plastika savršeno oblikovani?
LULA: Ja sam vaša mama, ludice. Ima tamo neka druga Lula, moja kopija koju on drži iz erotskih razloga, jer ni ja sama ne mogu da izdržim toliku popularnost. Svi samo mene hoće...

Ulazi Hubač.

HUBAČ: ... kao da u ergeli nema drugih kobila. (Sav je ofarban u drečavo šareno sa maskom papagaja na licu i visokom šiljatom kapom sa naslikanim srebrnim zvezdama. Na rukama ima lisice).
DEČAK: Šta je ovo?! Ne mogu da verujem, da ne sanjam ja ovo, mama? O čemu se radi? Pa to je on! Papagaj! On me je u snu gurnuo u mračnu i duboku provaliju. Ali, ja više nisam dečak i sad ga se više ne bojim. Ne mogu opet da se upiškim u gaće iz straha od tog strašnog, okamenjenog kljuna koji cepa i kida meso svojih žrtava, kao pustinjski lav. Ja sam sada do zuba naoružan i, tako mi boga, ubiću ga. Ubiću papagaja, mama. On je uzrok svih naših jada i nedaća, razorio nam je porodicu, uništio naše detinjstvo a sad nasrće i na samu Ustanovu. Trebalo bi ga kao zver ucmekati. (Otkopčava pištolj)
DEVOJČICA: (Hvata ga za ruku) Znaš i sam kako je komlikovan formular za likvidacije na licu mesta. Ako treba ja ću da mu presudim.
HUBAČ: Crno jaje je puklo, Lulo, i seme ludila je razvejano našom atmosferom oplođenom i bremenitom novim nakazama. Na svakom koraku huligani razaraju zdravlje i provociraju bolesno stanje duha, koje dovodi do truljenja naših uverenja da je ovaj svet najbolji od svih mogućih. Ali, najgori je, Lulo, i đavo je jedina božja istina, naša neiscrpna realnost.
LULA: Kako si se to našminkao i obukao za svoj vernisaž. Kakva je to zver koju ti glumiš, Filimone?
HUBAČ: Vidi šta su mi uradili. Unakaradili me. Kad su besprizorni primetili da su mi ruke okovane i da ne mogu da se branim, celog su me obojili u šareno i okitili ovim kičom. Prave od mene veštačkog papagaja, kao da ja nisam autentično ometen u svom razvoju. I sad sam više kreten nego što sam ometen. Još ovaj hoće da puca u mene kao u vašarsku metu. Nisam ja eksponat, Lulo, ja sam božji autor. Ali, gde su moje skulpture? Zašto još nisu stigle, i šta radi ova policija ovde? Oni su mi stavili lisice.
LULA: Nije to nikakva policija, već operski pevači, naši klinci, Filimone. Ništa se ne čudi ako vreme tako brzo prolazi. Sve juri napred, munjevito hrli ka svom klimaksu, gde nas u stvari već čeka kraj, a boga mi ponekad i čisti početak. Smrt na izmaku života. A to između, taj naš jadni život projuri kao treptaj kome samo patnja daje nepodnošljivu dužinu trajanja, kao da neće, kao da nikad ništa neće proći. A prolazi kroz ludilo, kroz vatru i grč, kroz jecaj i mlaki vetar koji donosi bolest, da nas što pre đavo ponese, da nas otrgne od vlati korova za koje se gčevito držimo opirući se nemonovnim promenama. Vidiš koliki su porasli, ptičice mamine. Dođite deco, slobodno prhnite, skinite ocu lisice i zagrlite svog pravog, svog jedinog tatu.
DEVOJČICA: (Snebivljivo) A da on posle ne stavi opet svoje ruke u službu zločina? Da ne raspali rafalno po nama i po gostima? Tako je ubio moju ma... našu kobilu samo zato što ga je njeno rzanje nerviralo. Probaj ti da ne protestuješ ako te neko surovo šiba bičem. On je lud i opasan i slobodan.
LULA: Ma šta ti je, ludice, on je genije, taj vaš otac, videćeš kakvo je čudo tim svojim rukama stvorio. Samo da eksponati pristignu na vreme, da ne upadne ona pojačana kokoška sa svojim piletom u atelje i u besu ih polomi, isti su kao modeli, jedino što ih je stavio u nešto delikatniji položaj. Bez odeće, goli su, goli, umesto gaća imaju neke peškiriće oko bedara, baš kao narod, kad su ljudi bili beli i debeli, kao od majke rođeni.
HUBAČ: Možda bi trebalo da se i ja skinem nag da svima jasno stavim do znanja da sam božja tvorevina. Go i slobodan kao od zemlje, bez lisica na rukama. Ne znam kako ću ovako nagrđen pred gospodina Guzicu i druge šupkove. Da se vladika ne sablazni.
LULA: Mili Filimone, ljubljeni moj mužu, pa tebe niko nije unakaradio, zar nije predviđen bal pod maskama u okviru vernisaža. I vrtoglavi valcer, da se ne vrti samo tebi od slave, nego i nama, malim činovnicima iz čijih redova potiče i tvoj genije. Tvoja maska je sasvim dobra, u skladu sa tvojim opterećenjem, a nas sve čeka Štraus i njegovi fenomenalni vrtlozi, ne naš, domaći Dunav, poguban i hučan, već njihov, bečki, lepršav i plav. Dvorski maniri za našu seljačku aristokratiju. Šta kažeš na idilu?
DEVOJČICA: Kavalerija poltronerija.
HUBAČ: A oni su, znači, ova bezdušna omladina, moja deca? Oni su moje senzibilne ruke okovali u tvrdo i nehumano gvožđe. Ubili su mi dostojanstvo umetnika i samopouzdanje stvaraoca. Ne znam kako ovako šaren i okovan da stanem pred mentora kad me bude otvarao. I kojim rečima?!
LULA: Pa ko zna kako će on izgledati ako se uopšte i bude našminkao i maskirao. Njega do sada još niko nije video. Nikad nije izašao iz senke odakle vodi celu ovu Ustanovu. Tiho i dekadentno.
DEČAK: A šta, mamice, ako on lično i ne postoji, ako je samo alter ego Matatija Melhisedeka, ako je i sam učestvovao u samolikvidaciji da se oslobodi administrativnih stega i da kao svaka inferiorna pozadina preuzme poziciju glave i samozvano krene da vršlja po kući bez ikakvih ograničenja? Istorija je pokazala da su oni neuništivi uništavači svega što nije deo njihovih tradicionalnih uverenja.
DEVOJČICA: (Mračno) Onda smo svi, bato, najebali.
KOKOŠKA: (Glas spolja grmi od besa) Gde je onaj degenerik, mamicu mu pernatu jebem, da ga ja dohvatim i stegnem u moje čelične mengele, da mu iscedim i mozak i creva, da ga razbijem, i njega i one njegove gologuze monstrume, da ne sablažnjavaju našu svetu veru i pošten svet. Hubač! Gde si, Hubač, javi se, govno u koloru, grakni da ti čujem glasić, da te nađem i sretnem sa istinom bez kompromisa, da ti na licu mesta pokažem i dokažem koliko mentalna bolest nema šanse u borbi sa nametnutim zdravljem. Moje je da te lečim i izlečim pa makar iz tebe izbacio i poslednji atom života. Da te smrvim i Ustanovi vratim prirodnog genija čiju si ti egzistenciju u potpunosti zauzeo. Gde si đubre kriminalno, serijski ubico, trboseče i glavosečo?! Da te zadavim tvojom vrelom krvi i ugušim taj urođenički instinkt u tebi. Javi se zloćudna ptico, da te ja stavim tamo gde ti je mesto i da umesto onih tvojih rugoba na vernisažu izložim lično tebe, njihovog Frankenštajna.
HUBAČ: (Uznemireno) Šta je ovo, Lulo?! Je li ovo neka tvoja podmukla igra i tvojih nezasitih konsumenata?! O čemu se radi?! Kakva je to sad halucinacija i otkuda ovoliko njegovo kokodakanje, kad sam ga lično rasporio na sastavne delove, pokidao žice i povadio čipove i šrafove? Kakva je to ljuta zavera protiv mene i ostalih pacijenata? Tako zar hoćete da nas likvidirate? Krvavom odmazdom. Nemoguće da je živ, kokoške se ne povampiruju, Melhisedek, ajde-de, možda se zadnjica, kao njegova dominanta, sama regenerisala, ali živina, pogotovu mehanička, ne! To nije moguće. Otključajte me, deco, brzo, jer ako me zatekne ovako utamničenog, gotov sam. Ne mogu, valjda, okovan da se branim od takvog zlikovca koji je rešio, koji je programiran da me po svaku cenu uništi. Uostalom, on i ne traži Filimona, zna da je u borbi sa njim umro od srčanog udara, već mene, papagaja Hubača. Ostao sam samo ja, osvetnik, da ti se krvi napijem, kurvo, da posvetim tvoju žrtvu, njihovog pravog oca. Dečače, devojčice, oslobađajte mi ruke, deco, ona je vaš zlikovac i krvopija, ona vam je oca oterala u grob, ja sam samo njegov posmrtni ostatak. Arrra!

Dečak ga udari pendrekom i obori na kolena.

DEČAK: Ne grakći, barabo! Kako to razgovaraš sa našom mamom?!
DEVOJČICA: (Pridružuje se bratu u zajedničom pendrečenju oca) Fale ti slobodne ruke da i našoj mami smrsiš konce kao našoj mami.
DEČAK: (Bije ga) Hoćeš mi da ti očerupamo perje, a?! Da te uputimo u pristojan život, šta da radiš i kako da se ponašaš! Da joj piješ vodu sa dlana, da se lečiš, da ne budeš više šarena laža već pristojan građanin, odgovoran činovnik i korektan suprug.
DEVOJČICA: Nežan ljubavnik.
DEČAK: Jel' to treba da te učimo, a?! (Udara ga).
HUBAČ: Joj, joj, od svoje, nema tvrđe ruke kad bije. Zar kao hajduk prođoh sve terapije zdravi i veselo, a sad, kod kuće, da najebem, krv da propišam. Lulo, pomagaj. Ubiše me ova tvoja deca!
LULA: Prokleta kokoška, ko je pusti iz laboratorije, opet je počelo da ga hvata, sav gori, mozak mu se od temperature raspada, a vi ga bijete. Ovde je potreban lek, a ne batine. Smiri se, Filimone, daj, ohladi glavu i srce, nemojte deco, ne udarajte oca, dušu svoju mladu ne grešite. Nije on kriminalac, samo je bolestan, zato je kokoška i krenula u potragu, da ga leči, ima osetljiv njuh na šizofreniju. Njemu je sada neophodan samo tanjirić tople kokošje juhice, to bi ga smirilo i dalo mu satisfakciju. I male, sasvim majušne pilulice. Jesi li popio današnju dozu, Filimone, znaš da moraš da se lečiš, drskog papagaja iz glave da isteraš, neka leti odatle s milim bogom.
HUBAČ: Neću valjda da pijem taj otrov?
LULA: Pa to je samo obična kokošja supa, dobro, ne može od te gvožđurije da se napravi dobro pileće pečenje, ni paprikaš, ali zato može portvišom da se pritera u ćošak. Šta mi, obični činovnici, da radimo ako se uprava ponosi takvim aparatom za lečenje dvojstva, ako veruju da je on prestižan; polako, ne otključavaj ga još dok ne popije svoju dozu, može da se raspomami. Utoliko pre što misli da je smrtonosni papagaj, a ne kreativni umetnik.
HUBAČ: Ništa ne mislim, znam da sam i jedno i drugo.
LULA: (Vadi lek iz torbice i stavlja mu ga u usta) Moraš, Filimone. To je imperativ za sve.
HUBAČ: (Sa lekom u ustima) A otključaćete ako popijem?
DEČAK I DEVOJČICA: (Namiguju jedno drugom) Naravno, tata.
HUBAČ: Dobro. Držim vas za reč.

Proguta lek. Dečak povuče polugu na zidu i odozgo, uz tresak, padne gvozdeni kavez i pokrije Hubača. Dečak i devojčica se demonski raduju pantomimski trčeći u krug i pevajući: ... Pa, pa, pa, pa, pa, pa, Papageno... .

LULA: Anđeli mamini. Kako su samo slatki. Kakav divan glas, savršena lepota.
DEVOJČICA: (Pljeska i trči oko kaveza) Uta-ta! Rogonjo! Prevarili smo te!
DEČAK: Sad će biti miran, mama.
LULA: Miran i bezbedan.
DEVOJČICA: Takav je zakon, tatice. Zna se. Umetnicima slava i priznanja, a kriminalcima i ubicama, lanci, rešetke i bukagije.
DEČAK: Znaš, moramo da te zaštitimo, tata. Više niko bez distance ne može da ti priđe. Sad imaš svoju kućicu, doduše šuplju i duva sa svih strana, ali zato su rešetke čelične i osim promaje nikakva kokoška ti ne može ništa. Potpuno si zaštićen, ako baš konzilijum hoće da te posmatra, neka izvoli...
DEVOJČICA: ... samo da robu prstima ne pipa.
HUBAČ: Sramota, Lulo! Sramota! Doživeo sam razne ludosti u snu i na javi, ali ovakvu izdaju još nisam. I sad ne znam, sanjam li ja svoj košmar ili Melhisedekov. O čemu se ovde radi, tako li se danas drži reč? Da te deru i na prevaru leče, da te silom izoluju, čak i ako si se afirmisao u društveno korisnom radu. Zar to zaslužuje moje grandiozno delo? Okovanog i premlaćenog umetnika u gvozdenom kavezu sa lisicama na rukama. Nisam ja bogovima ukrao vatru da na njoj gorim kao ptica u zapaljenom grmu i da mi metalne kokoške kljucaju jetru, već da u novoj svetlosti stvaram drugi i pošteniji svet, bez laži, prevare i krađe, bez nasilja i tiranije, bez destruktivnog ludila i zlokobne samovolje, svet pun muzike i harmonije, cveća i lepote, čistih elemenata, vode i vazduha, svet uzvišenih ljudi – heroja, a ne degenerisanih demona, ispunjenih mržnjom prema životu. A sad, vidi jada koji me je spopao, i to od žene i rođene dece. Šta će publika da kaže? Ko koga ovde izlaže? Ja svoja dela ili ona mene? Primiče se moj veliki trenutak i dok gospodin kokoška sa teflonskim mudima besni i gazi sve pred sobom, mene ovde, u praznoj galeriji, drže u ropstvu. Hoće da me obrukaju kao u ružnom snu. Ako ste me lišili života, ne ubijajte mi dostojanstvo. Ja sam u drugom stanju, i neću da se porađam pred publikom, iza rešetaka, kao zver u kavezu. Hoću da moje jaje dođe na svet oslobođen predrasuda, da se njegovo savršenstvo ne izloži odmah po rođenju obožavanju gledalaca ili podsmehu nekompetentne kritike. Hoću slobodu za sebe i svoje potomstvo!

ZAVESA

PETI ČIN


Galerija, svečano okićena, svuda lampioni, šljokice, raznobojni baloni, šareni ukrasi od krepa, blistavo osvetljenje. Gudački kvartet, pod dirigentskim štapićem dirigenta, svira "Na lepom plavom Dunavu" Riharda Štrausa.
U sredini je velika kocka prekrivena crnom čojom. Ispred nje stražare dečak i devojčica u kostimima Papagena i Papegene, ukočeni i ozbiljni, do zuba naoružani.
Okolo zvanice, gole sa peškirićima oko bedara, svi u boji voska igraju vrtoglavi valcer. To su, u stvari, različite degenerisane spodobe, grbave, ćopave, sakate, sa grotesknim maskama na licima: vuka, medveda, zeca, veštice, jednookog džina, patuljka, trola i drugih grdoba – zastrašujućih nakaza.
Uglavnom muškarci igraju sa muškarcima, neočekivano poletno i strasno klize po parketu. Jedina žena u igri je Lula u kostimu Kraljice noći iz "Čarobne frule", i ona brzo i vatreno prelazi iz ruke u ruku. Svi se otimaju o nju. Sada plovi parketom na rampi u zagrljaju plesača sa maskom vuka.


MASKA VUKA: Ljubav nije naša opcija, Lulo, već seks! Radost, opuštenost, lepršavost, bezbrižnost, sreća, ludilo života, šampanjska pena, igra, pesma i... žene, Lu, akvarijum, ribe...
DEČAK: Zamisli, seko, kad bi ljudi mogli da skinu Boga oca, svoga tvorca, sa neba, strpali bi ga u kavez. Kakav bi to cirkus bio! Svi bi nagrnuli da ga vide. I živi i mrtvi koji su, već davno raspadnuti, duboko posumnjali da ga ima. I da ga pipnu da im izleči telesne i duhovne rane koje im je život bez njega naneo, a pogotovu smrt.
DEVOJČICA: Ja ne razumem, ja pojma nemam gde smo se mi to našli, bato. Je li ovo dugo žuđeni naš roditeljski dom ili možda njihov ružan san, pozorište dekadentnog pisca, kakva je to sredina, ovde niko ne poštuje policiju. Ni našu mamu. Pogledaj samo šta joj rade ovi lombrozvski tipovi, to podzemlje uma, kako je samo ta čudovišta čerupaju i drpaju, sa njima se treba obračunati po kratkom postupku i jednom za uvek. Da, bato. Dođe mi da sad, ovog časa, izvadim pištolj i pobijem govna. Vidiš da se i on umirio, pogađa ga njihova neobuzdana nasrtljivost, živ se ne čuje, iako je cela ova bulumenta organizovana njemu u časti. Molim te, bato, naviri samo za čas i vidi šta on to radi tamo unutra. Da nije zaspao, ili možda umro?
DEČAK: (Gura glavu ispod prostirke) Ne vidim ništa u ovom mraku. Možda tu nikoga i nema.
DEVOJČICA: Kako nema, šta pričaš, pa nije valjda mogao tek tako, kroz gvozdene rešetke da izleti. A tu smo i nas dvoje, savesni i budni čuvari. Svi ovi njegovi eksponati, njegova bolesna fantazija i luda inspiracija došli su njega da vide. Svog tvorca.
DEČAK: (Sa glavom pod prostirkom) Kažem ti da ne vidim ništa.
DEVOJČICA: Pa ako je to i neki vizuelni trik, to ne znači da unutra nema nikoga. Tu je on, jadnik, siguran, šćućuren i uplašen kao svaka utamničena ptica. Zbunio ga je neočekivani obrt situacije. Umesto da on, slavodobitni bednik, kao uzor, izloži svoje žive skulpture, one izlažu njega, kao svoje delo.

Na scenu utrčava zadihana i uzbuđena maska medveda. Ona se popne na podijum za muziku i uzme mikrofon.

MASKA MEDVEDA: Da li je stigao amvon za vladiku?! Gde je amvon?! Tiše tamo, gospodo degenerici! Je li ko video amvon? Ne može vladika bez amvona da nas blagosilja. A ni mentor, gospodin G... pardon. Nisam mu ja dao to ime. Neka on vidi ko mu je kum. Nije, brate, lako sa vama, šupcima. Pogrdna imena izdevate, vlastima se podsmevate, a onda se, ko pizde, krijete iza obnaženih ramena svojih partnera. Amvon je važan zbog dostojanstva promotera. Dobro, važno je i da je naš eksponat tu. U sigurnim rukama, na bezbednom mestu. Otkriće ga gospodin G... čim stigne. On je naš guru i psihopompos!
SVI: (Aplauz) Tako je!
MASKA ZECA: Čuveni umobolnik i psihopata!
MASKA TROLA: Serijski ubica!
MASKA LISICE: Seljački đilkoš i drndoš!
SVI: (Skandiraju) Bog! Bog! Bog!

Dirigent sa maskom provalnika udari tri puta drvenim štapićem o notni pult. Sve stane i umiri se.

DIRIGENT: Dozvolite mi, drage kolege i ljubitelji savršenog dela čiste umetnosti našeg izloženog autora, našeg proslavljenog egzibicioniste Filimona Hubača... da reverzibilno istaknem i naše zasluge, jer kol'ko je on napravio sve nas, tol'ko smi i mi, budući stvarani, takođe napravili od njega lepu pticu, uglednog papagaja Hubača! (Buran aplauz, ovacije) Takođe verujem da mi nećete zameriti ako vas za trenutak prekinem u vašem neobuzdanom i opravdanom slavlju i pozovem vas da minutom ćutanja odamo poštu našem preminulom i premilom vođi, izgubljenom putokazu naših zalutalih duša, psihijatru Matatiju Melhisedeku, nesrećnoj žrtvi kriminalnog somnambulizma našeg poznatog i slavnog kolege i pacijenta, opet Filimona, zvanog – papagaj Hubač! (Tišina) E taj je, u svojoj bolesnoj uobrazilji, umislio da nas je sve puki slučaj stvorio i da ima božansko pravo da nas kao decu svog dubokog sna uništi jednim temeljnim i otresitim buđenjem. (Plače. Kolektivno ridanje potraje. Zatim se prolomi jedan gromoglasan prdež. Bučni protesti. Dugotrajni zvižduk. Čuje se bat odmerenih i dostojanstvenih koraka) A, šta kažeš na komentar? Rezak kao testera, a korak odmeren kao sudbina. Tiše malo, tiše, molim vas. Izgleda da stiže naš kameni gost. Na noge, zveri birokratije, razjapite svoje nezasite gubice u osmeh dobrodošlice, pokažite koliko su vam kičme meke i gipke, iako ste napravljeni od robusnog materijala.
MASKA LISICE: Šta da radimo, kad popovi podmeću parafin umesto čistog pčelinjeg voska?

Opšti smeh.

DIRIGENT: (Dohvati gitaru i zapeva)
... Brigu ne beri, pusti sve u etar,
zato ne seri, ne pišaj uz vetar...
HOR ZVANICA:
... Poltronerija rustikana,
hop-cup!
(Igraju)
činovnička naša hrana...

Ne daj, ne daj, stvoritelju,
mi smo tvoja deca,
ne daj, ne daj roditelju,
da nas drugi keca...
DEČAK I DEVOJČICA:
Debili posrani,
idioti voštani,
ne možete danonoćno srati
stan der malo, zar ne vidiš
koliko je sati?!
LULA: (Solo)
Kada bi, dragane moj,
imao slavujev poj
bio bi šareni leptir l
jubavi zvezdane svemir...
Služite se, dragi gosti. Jedite, pijte, igrajte, veselite se. I dok napolju, na ulicama ovog sumornog grada besni oluja građanskog rata između naših mentalnih pacijenata i sofisticiranih instrumenata za njihovo lečenje, slavite uspeh i život svih nas. Definitivno oslobođenje od smrti. Toliko sam danas srećna! Na uveseljenije! Na uveseljenije, mili moji. Ovo je veliki dan za mene, moga muža Filimona i našu malu porodicu. Danas smo našli našu divnu, našu davno izgubljenu dečicu, koja su sada tu, sa nama, (aplauz) na pevačkoj i stražarskoj funkciji; čuvaju svoga oca da im ne odleti iz kaveza, pravo u tu prokletu, žarku Afriku odakle nam dolaze razne polne boleštine, bakterije i virusi, zmije i akrepi, crni demoni, krokodili i krvožedni papagaji od kojih je jedan poseo našeg slavnog i nenadmašnog autora, moga muža Filimona Hubača. (Koraci spolja) A tek kad čujete njihov veličanstveni glas, kako svojim tonskim valerima otvara svih sedam nebesa i stiže među anđele što svojim duhovitim pesmicama razgaljuje lično Boga! Da mu ne bude tužno i dosadno što toliki svet svakog sekunda umire i dolazi pred njega da ga moli za što bolje mesto u raju.

Koraci spolja dovedu na scenu Vladiku sa blistavom panagijom preko svečane mantije. Ispod ruke nosi amvon.

MASKA MEDVEDA: Nije trebalo, nije trebalo, vaša preosvećenosti da vi secate ovu glomaznu, svetu stvar. Evo, stavite ga ovde, ispred eksponata, koji je nekada bio beo, Al' je od grehova pocrneo. Čeka vaš sveti blagoslov pa da povrati boju. Sad će i on, mentor. Samo što nije stigao. Rečeno nam je da dolazi direktno odozgo, pravo kroz odžak. Badžu smo razvalili, ne može da prođe kroz vrata.
DIRIGENT: (Udari triput svojim dirigentskim štapićem o notni pult) Ajde, kako smo učili.
HOR ZVANICA: (Peva)
... Mnogaja ljeta, mnogaja ljeta, mnogaja ljeetaaa...
DIRIGENT: (Ljutito) Ne to, sada! Kasnije, kasnije! Šta sada dođe? (Ponovo tri puta udara štapićem) Dođe...
HOR ZVANICA: (Uglas) Blagoslovi vaše preosveštenstvo.
VLADIKA: (Kašlje) Ne mogu da vas blagoslovim. Neću da vas blagoslovim. Nisam došao da blagosiljam, već da kunem i proklinjem. (Kašlje) Gušim se. Ugušiću se od vašeg demonskog zadaha i blasfemičnog izgleda. Puštaš nemačku muziku, pravoslavni izrode, kao da njeni sladunjavi tonovi mogu da prikriju taj vaš oštar smrad sumpora koji davi u nama svaki bogobojažljivi obzir prema zakonima prirode od kojih je jedan i osnovni: Bog je stvoritelj, a Satana razoritelj! (Zagrcne se od kašlja) Gde vam je otac, vaš autor, prokleta deco pakla?! Jer, vi ste kopilad samog đavola koji vas je skupio na ovom balu,
ovde, u predvorju kotla ključalog, da sablaznite pošten svet i dušebrižnike vernike, a sâm utekao u mišju rupu, odakle se, preobražen u neko novo zlo, podsmeva Bogu i njegovim plementim naporima da ga drži što dalje od sebe. (Kašlje) Smrad sumpora vam je zamenio miris tamjana, zmijski porode, jer ona... ona vas je sve stvorila od časnog voska koji je nadahnula svojim demonskim dahom i pokrenula taj lanac gvozdenih veriga, užarenog gvožđa i oštrih čaklji kojima vas, sluge njene, čivutske zmije i kokoške premeću sa vatre na vatru. Došao sam, u stvari, da vam kažem istinu: (Kašlje) Samo Novi zavet je sveta knjiga, a Stari je masonsko gnezdo gnosticizma, apokrifa i kabalizma, đavolske nauke koja glorifikuje zlo kao alternativu dobru, mržnju umesto ljubavi, rugobu iznad lepote, crno a ne belo, koje se razmeće létom u dubinama a ne u visinama gde nam je Bog odredio večno mesto. Svi ste vi njegova tvorevina, napravljeni od svetog božjeg voska koji je vaš pogani tvorac krao od našeg crkvenjaka, oživljeni ne božjim nego đavoljim dahom. (Zagrcne se i dugo kašlje) Vreme je da se ispravi nepravda koja je nanesena našem dragom i velikom Bogu, da se pozove strašni arhangel, sveti Mihajlo i da vas svojim plamenim mačem baci u pakleni oganj, da vas vatra ponovo pretopi i kao sveće žrtvene vrati našoj svetoj majci Crkvi. To što ste zatvorili svog autora u kavez i rešili da vi njega danas izložite, umesto on vas, ne daje vam pravo na vaše bogohulno prisustvo u ovozemaljskom životu. (Klekne na kolena i podigne ruke u vis) O jedini, o veliki, o sveti Bože! Blagoslovi Bože tvoj čisti pčelinji vosak i pomozi nam da ti ga, kroz vatrenu liturgiju, vratimo na nebo, prospi svoje čudesno miro na naše grešne glave i pošalji nam svog ličnog pravdoljupca, svetog nosioca časnog Hristovog mača, koji je prosuo mnoga nevernička creva i prolio okean jeretičke krvi da dođe i uzme danak svoj zasluženi. Da očisti ovu Ustanovu od gnoja neverničkog, ludila prokletog, i zarije svoje oružje u samo srce bolesti ove činovničke i ateističke sekte, da pokolje šljam bez milosti i zatre ovo zmijsko leglo. Aleluja! Aleluja! Aleluja!

Dirigent udari tri puta štapićem o notni pult i kamerni orkestar počne da svira ariju Kraljice noći iz "Čarobne frule". Visoki Lulini tonovi penju se do plafona, prepliću i kao duhovi tame ispunjavaju galeriju drhtavom atmosferom i neočekivanom napetošću.

DEČAK: Je li, pope? Čuješ li ti kako je ovo sveto, kako nas duhovno vaznosi i dušu raduje? Kako naša mama peva božanskog Mocarta?! Vi u svojim dubokim i sporim mutljazima nemate ovako žive i čile vrtloge koji nas uzdižu u kovitlacima pravo u nebo. Brzo, sigurno i efikasno. Zašto onda tuliš i huliš protiv muzike, kad je i tebe papagaj napravio od istog materijala kao i sve nas? Šta sad hoćeš? Da se na vreme distanciraš od oca i priđeš pobedniku. Je li to tvoja popovska etika?
VLADIKA: Videćemo, videćemo. Samo se ti skloni od mene.
DEVOJČICA: Nepriznavanje geneze ne znači da ona ne postoji.
DEČAK: Uostalom, nije li bolje biti napravljen od čistog pčelinjeg voska, nego od prljave zemlje po kojoj vrvi svakakva gamad. Milijarde bakcila, virusa i mikroba koji žderu i žive i mrtve.
VLADIKA: Videćemo, videćemo.
DEVOJČICA: Što ne izađeš na ulicu da vidiš kako caruju raspojasano krvoproliće i građanski rat?
DEČAK: Čekaj samo kad te zaskoči klinička kokoška i ščepa za gušu, isteraće ona boga iz tebe.
MASKA MEDVEDA: Nemojte deco, ako boga znate. Nemojte i ako ste policajci, budite pevači. Pevajte, pevajte, samo vladiku ne dirajte. Zar ne znate da su on i Guzica ko braća rođena. Šefovi naši i vlastodršci nerazdvojni. Jo, što se bojim, ko zna kuda ovo vodi, strah me od greha i gneva Božjega. Ako nas ovaj prokune, gotovo je sa nama, premetnuće se krst časni u nama i pokidaće nam utrobu, gvozdene kokoške da je kljucaju i razvlače po službenim prostorijama. Šta ovo ispade, otkud sad ova crna rupa među nama, u smrad da potonemo, govnima da se podavimo. Nije ova mađija valjda zbog toga što se kurva toliko dere i vrišti, pamet da nam iz glave iščupa. Pa šta, iako smo žive lutke, samo da nam onaj odozgo ne pomrsi konce.
VLADIKA: Videćemo, videćemo.
DEVOJČICA: Ali, gospodine medvede, on je protiv muzike, protiv radosti i umetnosti, veštačkog reda koji u svojim neprospavanim noćima i stvaralačkom grču naš genijalni otac, nadahnut životom, stvorio.
DEČAK: I koji, bled i umoran, sa lisicama na rukama, ophrvan umetničkom tremom, čuči u svom kavezu ispod svečanog baldahina i čeka da ga mentor otkrije i pokaže njegovu slavu svima nama.
VLADIKA: A da li je on tu? Vaš demon? Živ se ne čuje. Da nije možda, savladan strahom od moje panagije, pobegao u svoju pagansku postojbinu?
DEČAK: Nije valjda tvoj bog veći od našeg papagaja? Pa ovaj je stvorio muziku, radost, ushićenje i šareno cveće, a onaj sveće, bol, tamjan, krv, nesreću i smrt.
VLADIKA: I vaskrsenje.
DEVOJČICA: Šta će nama vaskrs kad smo ionako svi besmrtni.
VLADIKA: E to ćemo da vidimo.
DEČAK: Šta ima da gledamo. Znaš da se vosak ne kvari. On je večan.
VLADIKA: Dok ne dođe vatra nebeska. Dok on ne siđe pravo kroz ovu badžu razvaljenu i sve vas stavi u jedan kotao i pretopi u vosak.

Dugo okamenjivan i skatarnjen dim u obliku bigra sruči se i tresne kroz odžak u dno kamina, odakle se podigne gusta, crna prašina. Iz badže, u invalidskim kolicima izlazi Matatije Melhisedek. On ne može da hoda zbog predimenzionirane zadnjice. Sav je čađav i izgleda kao dimničar.

DEVOJČICA: Gle, gle, stigao je odžačar. Imaš li neku želju?
DEČAK: Želju imam, al' nemam dugme.
LULA: (Oduševljeno) Pa, to je on! On! Lično on! On je živ! Toliko sam srećna, pilići moji! Definitivno živ, naš vrli, nenadmašni lekar naših duša, doktor Matatije Melhisedek!
M. M: Matatije je mrtav. Ja sam Guzica.
LULA: Ali, kakve to veze ima, šefe, ko živ ko mrtav, važno je da si ti održao reč i sasvim neočekivano stigao na vreme da otvoriš izložbu, mene da postaviš na mesto glavne sestre, pa ne može valjda tvoja miljenica da ode u penziju kao obična čistačica, ti si to obećao u vrlo, vrlo delikatnom trenutku. Nije on nikakav odžačar, deco, da ispunjava baš sve želje, ali, reč je reč, pogotovu data u jednom uzvišenom zanosu, to je naš mentor i vrhovni poglavar koji ne želi da otkrije svoj pravi identitet, već je ustao iz mrtvih, vaskrsao zbog mene i svog reprezentativnog uzorka i najuspešnijeg pacijenta, svih vas, voštanih metafora i maskirao se u Srećka, srećonosnog dimničara. Eto vam vaše vaskrsenje, preosvećeni; o, hvala bogu, hvala milom bogu na nebesima, što nije on lično sišao kroz badžu, nego nam je uputio njega, svog izaslanika. Čim ga narod na kokošjim nožicama vidi i prepozna po specifičnom oreolu i predimenzioniranom temelju, obustaviće ulično krvoproliće i naši bolesnici će konačno moći da odahnu.
M.M: Ćuti, Lulo. Dok sam se gicao i koprcao tamo gore, zaglavljen u badži, čuo sam šta je preosvećeni govorio i u potpunosti se sa njim slažem. Kamo sreće da se on, gromada, sa neba na vas strovalio, a ne ja vinska mušica kojoj je, zbog veličine i značaja položaja prikačena tolika guzičetina da ni standardne klozetske šolje ne može više da koristi, već svuda gde idem nose čekrk i moraju da adaptiraju klozete za mene, s oproštenjem vaše preosveštenstvo. (Ljubi ga u ruku)
VLADIKA: Zadnjica je božji temelj prednjici. Ne kaže narod tek tako: "Kakvo dupe, takva i glava." Što ne može da stane u pamet, odlaže se u rezervi.
M.M: Pa da. Stiglo mu iz dupeta u glavu, što se kaže. Nego, dakle, vaše preosveštenstvo! Slutim da nisam ni zaslužio vaš sveti blagoslov, pa, boga mi, ne smem ni da se nadam rajskom naselju. Nisu me tamo hteli. Jok! Zato su me, valjda, čakljama i povukli iz predvorja smrti, prikačili mi enormnu guzicu i nemilosrdno vratili u službu da samopregorno lečim idiote i šizofreničare. Sve znam, sve sam tajne neba i zemlje tamo izučio, sagledao sam u smrti drugu stranu života, jedino što ne znam, dokle, vaša milosti. Svuda kasnim, teška mi kanta, jedva kolica pokrećem. Sramota me je što ste stigli pre mene. Žao mi je, veoma se stidim što sam se zadržao u prolazu. Tesan odžak, nisu ga dovoljno proširili, jedva sam prošao. Velika teskoba svuda oko mene sprečava moju slobodnu fluktuaciju.
VLADIKA: Ja sam došao da mi se vrati vosak. Vernici više nemaju od čega sveću da zapale. Crkva mi zaudara na parafin, od dima se ikone ne vide, niz freske se crna sluz sliva, vidi šta je tvoj pacijent od njega napravio. Menažeriju koja mrda, prdi, igra i peva. Zar moj pravoslavni vosak da peva švapsku muziku?!
LULA: Pa to je život, preosvećeni! Život! Muzika je spas od turobnosti, opskurnih ideja, ona nas uvodi u božju ložu, pravo na nebo. Zar ne, maestro?! Nismo mi ovamo došli da se razmećemo životom, već da osetimo njegovu slast, da uživamo u tim neponovljivim trenucima koji se u večnosti vrte u krug i koje nam on, makar koliko kratak i isprazan bio, daruje u izobilju. Nije li to i vaša ideja, vladiko, čak naredba božja, da se radujemo svakom njegovom danu, a pogotovu onom u kojemu noć preovlađuje. Zato, maestro, daj muziku, svirajte majstori svirači, da pevamo i igramo, nemačku, rusku, francusku, bilo koju, svaka je pravoverna jer je nepogrešiv putokaz ka bogu, niko nam ne može ništa, ta floskula da smo svi mi ovde od veštačkog materijala, čista je glupost, nismo svi mi voštane lutke, ima ovde i modela, od krvi i mesa, zemaljskog praha koji vodi poreklo direktno od Adama. A krv traži da kao vino vri, da ključa energijom radosti, da se meso pokrene iz mrtvila i smrti koja ga nemonovno čeka. Dobro, oni artificijelni će morati zauvek da se raduju i igraju, šta da rade u večnosti ako u njoj nema vrtoglavih valcera i Lepog plavog Dunava, a nama sleduje kraj, kraj, kraj, bože, zar je moguće da je delo mog sumanutog, mog ludog muža trajnije od tvog? Pa čak i ako ga je nečastivi nadahnuo, nije li on kao iver otpao od tebe, od tvoje božanske materije? Svi smo isti, i Bog, i mi, i đavo, i smrtni i besmrtni, nema razlike među nama, apsurd i večno zlo nas sve objedinjuju.

Zvuci nežnog i umilnog valcera postaju burni i siloviti, kao hučni Dunav koji u svom besu lomi i potapa sve pred sobom.
Čuje se frenetičan vrisak koji zaustavi prisutne; figure igrača se ukoče u zatečenom pokretu. Vrisak se pretvori u ropac, galerija potone u karmin crveno osvetljenje. Rika i krici životinjskih maski na sceni u svojoj kakofoniji dospe do kreščenda.

DEVOJČICA: (U potpunoj tišini) Ovo je strašno mesto, bato. Ovde ništa nije istina. Ni život, ni smrt. Nema čak ni pravih ljudi, niti njihovih vernih kopija. Svuda samo neki mutanti, na lica nedefinisana i prazna, stavili su svoje strašne maske, a nas su obukli u ptičje kostime samo da nam lakše smrse konce. Uvukli su nas u ovaj zverinjak, i taj zverski psihoinženjering kao dve sirote, nezaštićene ptičice. I dok oni urlaju zastrašujuće krike, mi cvrkućemo kao dve budale i dopuštamo da se organizovani kriminal pod okriljem umetnosti odvija upravo pred našim očima, u prisustvu policije. I ja ne znam više je li ovo ludnica ili Lombrozov cirkus u podivljalom snu našeg oca, čiji smo mi taoci. Mislila sam da je ovo ozbiljna Ustanova, a ovde se sa sopstvenom policijom šegače. Sve neki okrutni špilhojzeri i glumci izvode svoju zamršenu predstavu čiji se tragičan kraj još ne naslućuje iako je protekao čitav jedan život. A možda im je samo želja da izazovu kiseli osmeh na okamenjenim licima učesnika. Vidiš kako polako i nas uvlače u svoju predstavu i nameću nam zločin kao njen stil, gradaciju i kraj. Jesi li čuo taj krik što para mozak, taj pomamni vapaj nasilnog oduzimanja života, tu užasnu smrt naše prave, naše jedine mame? Krv mi se ledi od njega, u njemu sam prepoznala zov iskoni iz najdubljih slojeva straha u ovoj svirepoj, nadasve neljudskoj šali. Ne znam samo otkuda ova misterija, je li ovde baš sve moguće, pa papagaj je tu, pod ovim baldahinom, drema sa lisicama na kandžama i u nepreobojnom gvozdenom kavezu čeka trenutak svoje životne satisfakcije, san svakog iritiranog umetnika. Pa ipak! Iako ne znam kako je mogao da se u isto vreme nađe na dva tako različita mesta, na mestu slave i umiranja, nema nikakve sumnje, srce mi jasno govori da je upravo ostvario svoju staru, svoju opsesivnu pretnju: On je ubio našu mamu!
LULA: Ali, ptičice moje bezazlene, ne bojte se deco krikova, ovde je sve podložno raznim škripanjima i buci, sve ječi i stenje, pacovi tumaraju po hodnicima i živi se međusobno proždiru, daske vrište, same se cepaju i pucaju od truleži, zar ne vidite da je vaš tata tu, i mama, i mama, samo sada u ulozi Kraljice noći, da vas stavi pod svoje okrilje i zaštiti pre svega od nekontrolisanih zvukova u glavama, svi mi, bitni, rukovodstvo cele kuće je na okupu, čak i preosvećeni, doduše, malo pod gasom i nešto dezorjentisan, ali njegova prisutnost pored nečuvene kritike znači i podršku počasti zbog umetničkog ugleda vašeg oca, čiji je nivo tako silno, tako nezadrživo podigao u odnosu na ceo civilizovani svet. Ne bojte se, ne drhtite, naravno da je vaš otac još uvek u kavezu, podignite baldahin i sami se uverite, i ako je kao ptica mutirao u ženku i ostao u drugom stanju, što među njima, pticama, nije retkost, čak, je tvrde ornitolozi, uobičajeno. Otuda je tolika mržnja i ljubomora na sve muškarce, na sve vas, tipična ženska osobina. Ali, to nije njegova prava priroda, to je bolest, ljubav je u samom dnu njegovog srca zapretenog mračnim idejama koje su ga okupirale zajedno sa tropskom groznicom i okrenule protiv nas.
DEVOJČICA: Ćuti lutko, kušuj kučko! Ti lažeš, tebe su podmetnuli da nam razoriš život, i nama i njemu, ti nisi naša prava mama već zli provokator, njena kopija i njegova veštačka tvorevina, papagaj ti je i otac i muž. O bizarnosti u službi Ustanove, koja je naša, na čvrstim dokazima zasnovana kapitalna prevara i fatamorgana. Upravo smo čuli tvoj pravi glas, ti ne pevaš, ti vrištiš od bola i rastanka od života. On te je zaklao svojim metalnim kljunom, raščerečio ti je grkljan i zario kamu u srce, istočio svu crnu krv po tvojoj beloj haljini. Kako je to uspeo, to je tajna, upravo zbog toga što se misterije i sastoje iz onoga što je nama nemoguće da zamislimo a kamoli da shvatimo, jer on je ovde sa nama, tu, u gvozdenom kavezu dvaput zaključan, sa gvozdenim lisicama na rukama upravo radi tvoje bezbednosti, a ti si ipak zaklana, mama, prokleta mama, ko si ti ustvari i ko je on, naš otac?! Vidi bato, zaviri pod baldahin i pogledaj da li mu se perje osušilo, je li povratio samopouzdanje.
M.M: A čekaj, dečko, stani malo, ne žuri brzopleto. Jel' znaš ti ko sam ja?
DEČAK: Znam. Ti si Guzica.
M.M: Šta, šta?! Čekaj, čekaj! Ko ti je to rekao, boga mu, jes da mi je zadnjica enormno porasla i to u snu u kome se baš tu od rođenja gojim, oduvek sam u tom delu najosetljiviji, ali, iako je sve relativno, ja imam ime i prezime sa M.M. inicijalima i zadatak koji mi je sudbina poverila da vodim celu ovu ludu kuću, sve vas, u jasnu i preglednu budućnost iako ovde svako mrsi muda. A znate li vi zašto sam ja baš danas izronio iz ništavila i anonimne dubine moga bića da dođem u ovu jazbinu među sve ove zverove? Nije valjda zbog toga da me rastrgnu il' oližu rane, već da im učinim čast, a pre svih, vašem tati, našem slavnom umetniku. Niko osim mene ne sme da dirne ovaj baldahin, ja sam spremio govor za otvaranje tate, za tatu tata-Matu, na meni je da ga trgnem i proglasim: "Zatvoreno je otvoreno!"

Kao pod snažnim udarcem promaje, visoka, dvokrilna vrata se širom otvore i kroz njih ulazi Filimon Hubač koji u rukama nosi mrtvu Lulu, krvavu i preklanu. Njena devičanski bela haljina je crvena od krvi. Lula na sceni, u crnoj haljini stoji kao lutka nepokretno, širom razrogačenih očiju. Njemu, sa okrvavljenih zglavkova na rukama vise pokidane lisice.

FILIMON HUBAČ: (Peva)
Lulo moja,
srebrom okovana
pušio bih,
Al' nemam duvana...
HOR ZVANICA:
Već nedelju dana
ja nemam duvana...
FILIMON HUBAČ: A nemam ni para...
SVI ZAJEDNO: da kupim cigara...
FILIMON HUBAČ: Pssst! Tiše, tiše, pijano, pijano, samo polagano da je ne probudimo. Konačno je i ona zaspala u senci krila moje ljubavi, pod njihovim nežnim lepetom i dubokim hladom, sa šarenim perjem kao u kaleidoskopu, sve u sunčevim bojama vatre. Mnogo me je namučila dok je bila budna. Mnogo. Hvala bogu da je konačno zaspala i njena vrela krv se ohladila, da joj se srce odmori. Njena krv sveža i crvena, kao rubin dragocena, a oči sklopljene na belom licu anđela, iako krila nisu njena, već dolaze iz moje glave.
DEVOJČICA: Ubio si mi mamu, zlikovče. Moju pravu, originalnu mamu.
FILIMON HUBAČ: Ne, kćeri. Ona je duboko zaspala i samo izgleda kao skrhana bolom. Inače je nasmešena i srećna.
DEVOJČICA: Ne znam kako si se iščupao iz kaveza i kako si pokidao lisice, ali iz ovog zatvora, zatvora smrti, nećeš uspeti da pobegneš. (Otkopčava pištolj)
FILIMON HUBAČ: Ali i otud se vraćaju, dete moje. Ima bezbroj primera u istoriji.

Devojčica repetira pištolj.

DEČAK: Nemoj, seko. Ostavi nam bar jednog roditelja.
DEVOJČICA: A gde su oni bili, bato, kad su bili najpotrebniji? Bavili se sobom, a nas su prepustili kobili da nas podiže i vaspitava. I dok smo mi prolazili surova iskušenja odrastanja i školovanja u policijskoj akademiji, on je provodio život ispitujući metafizičke dimenzije zločina, pa je sad red da iskusi njegove posledice. Sad je kasno da intervenišeš. Nema boga koji će ga izvući iz sudbine koju mu je odredila njegova karma. Videćeš. Običan revolverski metak definiše bolje od najvćeg stvaralačkog pregnuća. On će ga efikasno prikovati za večnost. Uostalom, nije li upravo ona odredba i cilj njegovog načina života. Ne ubijam ga ja, nego njegovo delo.

Puca u Filimona. On ispusti jedan dugi i bolni krik arrrrrrra! I pade na tle zajedno sa mrtvom i okrvavljenom Lulom.
Kolektivni aplauz, ovacije, sa svih strana odjekuje: "Bravo! Bravo!" Dirigent tri puta udari štapićem o notni pult i začuje se fraza iz "Čarobne frule".

DEČAK: Pa, pa, pa, pa. pa, pa...
DEVOJČICA: Pa, pa, pa, pa, pa, pa...
HOR ZVANICA: ... Pa, pa, pa, pa, pa, pa... Papageno!

I dok fraza nastavlja da grmi scenom, živa Lula u crnom kostimu Kraljice noći, prilazi deci aplaudirajući; grli ih i ljubi.

LULA: O, bože, kakav glas! Kakva muzika, savršena fraza! Hvala, hvala, čeda moja! Čeda moja! Konačno je dobio ono što je zaslužio. Taj ludi papagaj Hubač, tamo, na prljavoj gomili sa onom krvavom hrpom veštačkih strasti, svojom lutkom, koja me je svuda, svuda, i u najdelikatnijim okolnostima kompromitovala svojim neobuzdanim ponašanjem, a pre svega, kreštavim glasom, jer moj pevački talenat, koji ste vi baštinili, nije uspela da imitira. Njihanje kukovima, da, ali tonske valere i muzičke minijature, nikad. Nikad! (Peva solo melodiju Kraljice noći. Cvrkuće njen glas kao na šumskom sabatu zlih vila i ostalih demona) O, dođite, sile nebeske i adske, sile naših uzdrhtalih nerava, svaki treptaj života naših je sa vama! Demoni u mašti su uvek dobordošli gosti naši. Dođite, ispunite nam svečanost, inspirišite nas za dela čija je granica s one strane realnog poprišta, nepristupačna našem vulgarnom iskustvu punom nadutih stomaka, glavobolje i drugih vodenih bolesti čije nam tečnosti razblažuju krv i ne daju misli izvan granica lobanje, da zajedno stvaramo svet, zastrašujući, bez granica i bez sna, da shvatimo nepristupačno i razumemo despotiju stvoritelja koji nam je poklonio život i čitav Univerzum, ali nam nije dao mogućnost da ih shvatimo. Deco moja, jadna i žalosna! Šta vredi vaš trud izvan pesme? Šta vrede vaša pravda i osveta kad je oslobođenje samo prividno, za život to ništa ne znači, to je dobro samo za pozorište. Jer, čim padne zavesa, mrtvi glumci će se podići i već sutradan, u narednoj predstavi nastaviti da nas svojim spletkama truju, otrovima ubijaju i noževima kasape, da nas uvlače u svoju ložnicu-grobnicu naših duša, našu ljudsku pogibiju. Misterija je tolika da ne znamo ni šta nas u kavezu čeka i da li je još uvek unutra vaš veliki otac, naš tvorac Filimon Hubač, koji je od papagaja pobegao čak u gvozdeni kavez i da li tamo skrušeno i u drugom stanju sedi ispod baldahina i dalje čeka svoj bolni porođaj. Samo da naš vrhovni šef, profesor, doktor Matatije Melihisedek, vaskrsli simbol vlasti, povrati snagu od ovih frustrirajućih događaja, mrdne neizmernim guzom i svojim još većim govorom otvori i prikaže genija svom božanskom delu – svima nama! Pod uslovom, naravno, da nekoga uopšte i ima unutra, da policija nije ubila original umesto njegovog mentalnog falsifikata.

Aplauz. Matatije Melhisedek pokuša da ustane iz invalidskih kolica, ali ne uspe. Pritrče prisutni sa maskom medveda i lava i jedva ga podignu. Zadnjica mu se vuče po podu.

M. M: (Iskašljava se) Gle! Već se smračilo, a još nema ni šest sati. Osećam da je došao trenutak da najavim veliki događaj, sudbonosan za sve prisutne. Potpuno vas razumem, vaše preosveštenstvo. Sveće su bitan element u životu svakog vernika, a kamoli naše svete majke crkve. Zato će naš sledeći korak biti: pretapanje svih i svega od voska. Čekali smo samo ovaj trenutak da se u javnosti prikažemo i pokažemo neizmernu efikasnost Ustanove u tretiranju težih oblika mentalnog invaliditeta. Pretopićemo, ako treba, preosvećeni, ceo svet u veru našu svetu pravoslavnu. Da nas vera naša sveta pravoslavna zaštiti od jevrejskog ludila i drugih mentalnih poremećaja, razmnožićemo teflonske genitalije i istrebiti i kolektivnu i pojedinačnu šizofreniju. Neka gore, majke im ga nabijem ludačke! Nek dobro zapamte kad su se sa nama zajebavali i sa kojim teološkim tezama. Bog je samo jedan, najviše dva do tri, al' ne može svaka budala da proglasi sebe za tvorca, ide okolo i proizvodi monstrume i kretene po našoj svetoj Ustanovi. Izbićemo im mi te lude ptice iz njihovih ludih glava. Na kraju, mene privatno interesuje jedno pitanje. Ako smo svi mi ludi, sem tebe, preosvećeni, je li Bog samo tebe napravio, a sve nas ubogi đavo Filimon, ili si i ti, kao naš sveti brat, dete genijalnosti svoga oca, tvorca, svedržitelja Kosmosa, sa kojim najzad želim da te upoznam.

Trgne baldahin i otkrije gvozdeni kavez u kojem se nalazi jedno ogromno crveno ofarbano jaje sa belim natpisom preko njega: "vaistinu voskrese"!

Sa svih strana uzvici:
- Vaistinu! Vaistinu!
- Mir među nama!
- Srećno vaskrsenje!
- Čestitamo, čestitamo!
- Nema smrti. Samo život večni!
- Na nebu i pod zemljom!
- Pa izaberi, gde ti se više sviđa.
- Stani, bre! Šta ima da biram? Ko koga ovde zajebava?!
- I šta sad?!
- Čekaj, čekaj. Nešto se dešava.
- Jaje puca! Život se rađa!
- Veličantveno!
- Slava tebi, Gospodi!
- Bravo, bravo, maestro!
- Majstorski izvedeno!
- E, ovo je Uskrs!

Jaje počne da se ljulja i vrti. Najzad pukne i otvori se. U njemu se pojavi Filimon Hubač, koji se proteže.


FILIMON: Dunav, majstore, nema lepršave, plave talase, kao što lažu bečki veseljaci. Kod nas su to muljeviti virovi koji ključaju i dave blede i isprane doline sa zemljom premreženom divljim korenjem tužnih vrba i uplakanim utopljenicima pod njima.

I dok svi stoje ukočeni i nepokretni, baš kao voštane lutke, čuje se kokodakanje koje se sa svih strana približava i raste do nepodnošljive kakofonije.

KRAJ

 - 16 -