Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Goran Radosavljević


Velike makaze

(drama)

LICA:
VUKOSAVA, 68 godina. Snaja svome pokojnom svekru Rodoljubu, majka svome sinu Radiši, svekrva svojoj snaji Darinki, baba svojim unucima Dušici i Nemanji. Radoju ništa.
RADIŠA, 51 godinu. Unuk svome pokojnom dedi Rodoljubu, sin svojoj majci Vukosavi, muž svojoj ženi Darinki, otac svojoj deci Dušici i Nemanji. Radoju ništa.
DARINKA, 50 godina. Snaja svojoj svekrvi Vukosavi, žena svome mužu Radiši, majka svojoj deci Dušici i Nemanji. Radoju ništa.
DUŠICA, 32 godine. Praunuka svome pradedi Rodoljubu. Unuka svojoj babi Vukosavi, prvo dete svojim roditeljima Radiši i Darinki, sestra svom bratu Nemanji. Za sve, osim za Vukosavu, baba devojka. Radoju koleginica sa fakulteta.
NEMANJA, 27 godina. Praunuk svome pradedi Rodoljubu. Unuk svojoj babi Vukosavi, drugo dete svojim roditeljima Radiši i Darinki, brat svojoj sestri Dušici. Za sve, osim za njegovu devojku, kontraš i džabalebaroš. Radoju ništa.
RADOJE, 36 godina. Pokojnom dedi Rodoljubu ništa, Vukosavi ništa, Radiši ništa, Darinki ništa i sve, Dušici ništa i kolega sa fakulteta. Nemanji ništa.
KINEZI, MILE TRAKTORISTA, SVETI PETAR, NEMANJINA DEVOJKA, DEDA RODOLJUB, NOSATI, POP, MILOJKA, MUJA, MALI ZELENI, DIZELAŠ, BABA SA MAČKOM, FRIDRIH NIČE, MILENCE ŠEVIĆ, BRUT, MANIJAK, POŠTAR, ROSAURA, MAŠINAC, DOKTORI, KAMIONDŽIJA, KOMŠIJA ŽIKA, DARINKINA ŠKOLSKA, FRIZERKA, ZORA, RUMUNSKI PEDER, KOMŠINICA, TARZAN, BOSANAC, DUŠAN PURCULIN, ŽUTA, MUHAMED, MILORAD ĆOPIN, KOČIJAŠ, NJEGOŠ, ŠEŠIRDŽIJA, GENERAL i još neki.
 

PRVI ČIN

1. JUTATNJA KAFA


(Mrak. Ne vidi se ništa sem digitalnih brojki sata. Na satu je 4 podeljeno sa 30. Neko glasno hrče dok…)

DARINKA: To mi radi… uuuuuu! To mi radi… aaaaaaa! Da, da, tako… nastavi… tooooo… samo napred… nemoj da ti smeta obično dugme… to, to, majstore, dođi ovamo, bliže… Ma šta ti je sad?! Ma hajde ne boj se, neće niko od ovog praviti Darinkino kolo. Ma daj, plašiš se žene? Zamisli kolo sa že, že, že, že, že, že, že, že… Ma, ne ide. (Peva uz melodiju Žikinog kola.) Opusti se malo, znaš i sam da ti je žena otišla sa onim Kinezima u Vinču… Tako brate, to mi se već sviđa… Iju, ti se stvarno opusti. Izvini, ne svuda… Hm, hm, kako volim tvoje krzno… Ko medved, bogati… AAAHH, to, to… alal ti ćufte… aaaaaa… sad… još samo malo, još samo malo, daj sad, daj sad, sad, sad…

(U tom trenutku, uključuje se radio-budilnik i trešti: - Ori, Mile, al’ duboko, moj oraču crno oko… Vukosava pali svetlo. Hrkanje prestaje. Dnevna soba, tj. kuhinja je vrlo skromna. Dva kreveta, sto, stolice, šporet, sudopera… veće ogledalo i telefon. Baba se proteže i sa gađenjem gleda na znojavu snaju koja snažno drži muža u zagrljaju u pozi u kojoj bi se retko našli prosečni spavači. Snaja neraspoloženo mrmlja.)

VUKOSAVA (cinično): Šta je, ćero, opet si ružno sanjala? Munje ih presekle. E, dušmani, dušmani. Sve ih je više… ‘Ajde, ‘ajde, sve će se to srediti kad popijemo kaficu. (Baba diže jednu nogu na sto i počinje njena jutarnja gimnastika.)
Jedan, dva, najlepša sam ja,
četiri, pet, moj je ceo svet.
Jedan, dva, najjača sam ja,
sedam, osam i svi znaju ko sam.
RADIŠA: E, bre kevo, baš nemaš srca. (Budi se i iznenađen pozom u kojoj se nalazi počinje da ljubi ženu.)
VUKOSAVA: Ako tako nastaviš Darinka nikad neće otvoriti oči.
RADIŠA (iznerviran): Ti baš moraš da mi svako jutro pokvariš? Umoriš me kad sam najodmorniji… Ne vredi ženo. Odmorićemo se mi, koliko ja vidim, tek kad odemo kod Pere. (Darinka prestaje da mrmlja, ali ne otvara oči.)
VUKOSAVA: Kog Pere, Radiša sine? Zar ti nije najlepše u svojoj kući? Vidiš kakvi ste. Kad te vidim tako zagrljenog sa ženicom dođe mi da zapevam od sreće. (Ubacuje se u pesmu.)… nema gazde bez duboke brazde. Ori Mile, al’ du…
RADIŠA (Naglo je prekide.): Kevo, zar ti se ne čini da ovi sa radija celu noć puštaju istu pesmu?
VUKOSAVA: Otkud znam kad je radio bio isključen. (Seda na stolicu.)
RADIŠA: Ili sam lud, ili mi noge smrde. (Miriše noge i sa gorčinom na licu zadovoljno se osmehnu.)
VUKOSAVA: Eto vidiš.
RADIŠA: Dobro je… Nisam lud.
VUKOSAVA: Jesi li završio? Ljubio si ženu, mirisao noge i sad - diži se. Znaš da te oni tvoji čekaju.
RADIŠA: U pravu si. Ne mogu bez mene ni da prdnu. (Na radiju se menjaju pesme.)
VUKOSAVA: Sram te bilo. Mogla bi deca da čuju kako im otac lupeta.
RADIŠA: Nema šanse. Igrali su karte celu noć.
VUKOSAVA: Kako znaš?
RADIŠA: Morao sam sinoć da pišam. (Ustaje iz kreveta i vuče Darinku za ruku.)
DARINKA: Daj, ostavi me… Ugasi taj radio… Kako sam lepo spavala…
RADIŠA: Znam srce moje, znam. (Umiljato.) Sad će meni moja Dašica da skuva jednu duplu, da mi spremi sendvičić. (Gasi radio.)
DARINKA (Ustaje iz kreveta, sipa vodu u džezvu i uključuje šporet. Tu kod šporeta, da ovi ne vide, energično hvata zamišljenu muškost.): Da, da…
RADIŠA (Prilazi stolu, pomirisa mesto na stolu gde je Vukosava držala nogu, sa gorčinom na licu zadovoljno se osmehnu i sede.): Zamisli, kevo, sad našli da igraju preferans? Ubacili i onu Nemanjinu da im pravi društvo. Kao da ne mogu da igraju samo njih dvoje? Eto Nemanje - eto i nje.
VUKOSAVA: Nemoj tako. Dobro je to dete.
RADIŠA: Dobro k’o i naša. Pa pazi samo šta mi Nemanja pre neki dan reče: - Ćale, izjebao sam ih sa gabulom.
VUKOSAVA (začuđeno): Sa gabulom?
RADIŠA: Sa gabulom.
VUKOSAVA: Bože, kakav im je to rečnik? Nije valjda da i Dušica tako priča?
RADIŠA: Sto posto.
VUKOSAVA: Ne verujem.
RADIŠA: I još mi kaže: - Kad je Dušica bila ispod kape navukao sam je na velike makaze.
VUKOSAVA: Budi Bog sa nama. (Baba i tata se krste, a mama naglo otvara oči.)
DARINKA: Iju, šta reče?
RADIŠA: Nije to ništa, navlače oni tako jedne druge i na male makaze, a ja koliko znam u ovoj kući nema makaza. (Ispitivački gleda Vukosavu.)
VUKOSAVA: Jeste, sine. Odnela sam ih na pijac. Znaš da mi je roba škart pa moram da odsečem po neki končić.
RADIŠA: Znam. Ali što mi od kuće pravite škart? Nekad je, majku mu u ovoj kući bilo svega. I stolova i stolica, čaša, čačkalica, kolača, meda na kredencu… a sada? Imali smo deset makaza u kući. Mogla su deca da se do mile volje navlače.
DARINKA: Iju!
VUKOSAVA: Šta ćeš sine, takva su vremena.
RADIŠA: Sećam se, vraćam se sa posla, a Daša mi spremila ribu, vruć lebac miriše… deca jedu sa nama, srce da mi pukne… vaginice, krofne, pa palačinke, volj’ ti sa orasima, džemom, kremom… kese?… pa to je sve pucalo od tereta… Nosi Radiša, nosi… kad nisi imao ti, daj bar da tvoja deca imaju. I šta? Šta sam dobio? Ništa! Duplo golo! Sad mi se glava ponekad trese kao da sam, kukavac, bez vrata, pa je vetar nosi, nosi… Idem ulicom, pridržavam je, mislim ostaću bez nje, a ljudi prolaze, sve se zgledaju i kao da kažu: - Eno još jednog ludaka! Nekad mi se desi, napumpam se nekako iznutra, pritisak, šta je, hoću da puknem kao luftbalon, pogledam se u ogledalo… nema, ko pčelarski pripravnik. Ha, ha… (Bolno se nasmeja.), a srce… Božiju ti majku!
VUKOSAVA: Nemoj Boga!
DARINKA: Koliko ja vidim, Radiša, tebi kao da su deca na smetnji. Crn je roditelj kome su rođena deca loša. Presreću me oni tvoji kad krenem kod majke na pijac da joj ponesem čarape, da joj dopunim gaće i svi me ko jedan pitaju: - Šta je to sa vašom decom? Šta da im kažem, šta?
RADIŠA: Istinu, brate. Duda - baba devojka, a Neša kontraš i džabalebaroš.
VUKOSAVA: Daleko je to od istine. Moja Dušica i ne treba da se uda za prvog koji naleti.
RADIŠA: Ne treba, ne kažem, al’ već joj je trideset i dve i vreme je da postanem deda. Hoću da me unuk pamti kao što i ja pamtim moga dedu Rodoljuba, laka mu zemlja.
DARINKA: ‘Ajde, ‘ajde dosta je bilo.
RADIŠA: A šta bi tebi falilo da budeš baba?
DARINKA: Iju, šta ti pada napamet, ja sam još mlada.
RADIŠA (iznervirano): Mlada? Mlada?… Tebi bi bilo bolje da pogledaš tu kafu! (Vukosava ga smiruje i tapše po ruci. Darinka donosi kafu.)
RADIŠA: Je li dupla?
DARINKA: Ti bi mogao da smanjiš sa duplom, a ne da mi po celu noć bežiš iz kreveta i ideš na pišanje. To tvoje pišanje mi se popelo na vrh glave.
RADIŠA: More! (Vukosava prebaci i drugu ruku na njegovu.)
VUKOSAVA: Okani se sine ćorava posla.
RADIŠA: Dobro, de. (Srče kafu.)
DARINKA (Srče i ona i kao da se naprasno setila.): Šta, de? Nemoj da mi diraš decu! Bilo bi bolje da im daš neki dinar, nego što ih olajavaš. I ti si neki otac! Lep im primer daješ. Nema te po ceo dan, a kad dođeš samo zanovetaš. (Radiša naglo ustaje i oblači se na brzinu.) Dasa… kao radi, a sa onim nosatim ne izbija iz kafane. Šta ti misliš da su deca slepa? Pa pogledaj samo majku. Dozvolio si da se ovako matora utrkuje sa inspekcijom. Sama izdržava tvoju porodicu. Nije te sramota! Gde ćeš, bre, nisam još završila?
RADIŠA (Imitira Darinku): Iju, put nemira svoga… Na posao.
 

2. PEACE


DARINKA: Jesi li videla šta mi radi? Ode, a ni banku mi nije ostavio. (Obe se oblače.)
VUKOSAVA: Ne brini, daću ti ja.
DARINKA: Ti? Ma, dokle tako? Kada ću od njega da vidim neke vajde? Kako ću decu da prehranim i obučem? Kad će prestati da mi vadi dušu? (Viče.) Bre, zahvaljujući njemu sopstvena deca su počela da mi se gade. Kad vidim Dudu u onim cipelicama od kartona i Nešu u onoj jednoj jedinoj crvenoj dukserici dođe mi da povratim. Eto, tačno mi se ovde nešto okrene. (Pokazuje na stomak.)
VUKOSAVA: Tiše. Probudićeš…
NEMANJA (U jednoj jedinoj crvenoj dukserici.): Gotovo je baba. Ta bi i medveda digla iz zimskog sna.
DARINKA: Iju! Ala me uplaši. Šta ti bi da tako rano ustaneš?
NEMANJA: Biznis kevo, biznis…

(Stade ispred ogledala. Baba sprema robu za pijac. Dominiraju gaće.)

DARINKA: Kakav biznis?
NEMANJA (repuje):
Uhvati se ja za vaše uže,
umalo se uže ne pretrže.
Uhvati se ja za…
DARINKA: Prekini!
NEMANJA: Šta ti je, šta se pališ? Samo repujem.
VUKOSAVA: Šta radiš? (I dalje sprema stvari.)
NEMANJA: Repujem baba, repujem.
VUKOSAVA: C, c, c…
DARINKA: Vidiš da nije normalan. Ustao kao vampir i još me zajebava.
NEMANJA: Ko te zajebava? (Zalizuje se i stavlja tamne naočari.)
DARINKA: Ti! Nije te sramota. To mi je hvala što sam od usta odvajala da bi zatrudnela i tebe donela na svet? (Nemanja se nasmeja i poljubi babu.)
VUKOSAVA: Ljubi baba… Što ti je lepa ta dukserica.
NEMANJA: Prva liga, a?
DARINKA: Zezaj, zezaj.
NEMANJA: Ova boja mi je dosadila, a i sam sebi ličim na devojčicu… Zato sam rešio da nešto šljakam.
DARINKA: Misliš, da nešto radiš?
NEMANJA: Da.
DARINKA: Falim te Bože. I bilo je krajnje vreme.
VUKOSAVA: Kakav je to posao kad tako rano ustaješ? Nije valjda da ćeš i ti kao tata?
NEMANJA: Čuće se.
DARINKA: Samo mi još to treba pa odmah možete da zovete popa. O prvo drvo ću da se obesim.
VUKOSAVA: Stani malo. Pametno je to dete. Dođi da te poljubim. (Nemanja prilazi, a Vukosava ga ljubi.)
DARINKA: Poznat je po tome. Ljudi se prosto izlomiše da kažu neku lepu reč za njega. Doduše, ne mogu da grešim dušu, njegovoj lošoj reputaciji je najviše doprineo Radiša… Ja najbolje poznajem svoje dete.
VUKOSAVA: I?
DARINKA: Jedno znam. On ne može da izmisli ni jedan posao da valja. Mora da ga je neko zavr… zavr… zavrbovao. (Zbuni se.)
NEMANJA: Nije me niko zavrbovao. Ovaj posao radim sa devojkom.
DARINKA: Cvrc, Milojka.
VUKOSAVA: Nisi u pravu. Iz ljubavi se sve na svetu rađa, kao i po neka poslovna saradnja. Je l’ tako sine?
NEMANJA (namignu): Tako ja baba. Strogo poslovno.
DARINKA: Šta vas dvoje možete da radite? Dve nacrtane ovce da vam dam na čuvanje, izgubili bi ih.
NEMANJA: Čuće se, rekoh. Nemoj da ste tako nestrpljive… A sad, moje dame, posao zove.
VUKOSAVA: Stani, idem i ja. Poći ćemo zajedno… ‘Ajde ulepšaj mi dan i ispričaj mi neki vic dok ne spakujem ove stvari.
NEMANJA: Došla muva u restoran.
- Izvolite?
- Imate sveža govna sa lukom?
DARINKA: Nemanja! Šta to pričaš? Zar nemaš ni malo poštovanja prema babi?
VUKOSAVA: Pusti ga. Na pijaci se i gore stvari čuju.
NEMANJA: Pojela muva govno sa lukom.
- Kako je gospodinu prijalo?
- Bilo je izvrsno! Bolje nisam jeo. Došla muva i drugi dan.
- Molim Vas opet ono Vaše izvrsno govno sa lukom.
Pojela opet muva govno sa lukom.
- Je li gospodin zadovoljan?
- Bilo je bolje nego juče! Sve pohvale kuvaru.
Došla muva i treći dan.
- A, pogađam: gospodin bi opet govno sa lukom!
- A ne, bez luka. Danas imam sudar.

(Sve vreme dok Nemanja priča vic Vukosava se smeje kao blesava. Darinka je ozbiljna.)

VUKOSAVA: Hooo, ha, ha… još, još.
NEMANJA: Još?
VUKOSAVA: Aha, aha… ha, ho, he…
DARINKA: Mama! (Vukosava odmahuje rukom.)
NEMANJA: Pojavili se mali zeleni…
VUKOSAVA: Vanzemljani? (Zaražen babinim smejanjem Nemanja kroz isto tako zarazan smeh nastavlja.)
NEMANJA: Da, vanzemljani… ha, ha, he… Dakle, pojavili se mali zeleni i ponuđena ljudima nagrada da ko ih vidi dobija milion dolara. Opis vanzemaljca - mali zeleni, ruke im do zemlje… I tako Muja vidi u šumi malog zelenog, ruke mu do zemlje i kaže:
- Ja sam Muja, čuvam ovce… Ko si ti?
Mali zeleni ništa ne odgovara, samo ćuti… Krene Muja rukama da objašnjava:
- Ja sam Muja, čuvam ovce… Ko si ti?
Tek će ti mali zeleni:
- Ja sam šumar i serem i ako ti ustanem, jebaću ti mater… he, ho , ho…
VUKOSAVA: Ako ti ustanem… ha, haaa…
NEMANJA: Slušaj ovaj… Ušao dizelaš u crkvu…
VUKOSAVA: Šta ti je to?
NEMANJA: To ti je paljevina koja sve uvlači u ćega.
DARINKA: Ma daj, bre, kako to pričaš?
NEMANJA: Dobro… To je mladić koji sve što ima na sebi uvlači u trenerku.
VUKOSAVA: Sve?
NEMANJA: Duksericu, džemper, jaknu…
VUKOSAVA: Tako kao ti?
NEMANJA: Neee. Ja nisam u tom fazonu.
VUKOSAVA: U redu. Nastavi.
NEMANJA: Ušao dizelaš u crkvu. Priđe mu pop, a ovaj će njemu:
- Sine, pope, gajba ti je do jaja… Samo ružni su ti ovi posteri.
DARINKA (Krsti se.): Ti si stvarno bezobrazan! Preterao si sve mere!
NEMANJA: Šta se krstiš? Opet nisi razumela ni jednu reč? E, sad je meni jasno zašto se ljudi krste u crkvi.
DARINKA: Majke ti, zašto se krste?
NEMANJA: Pa kad pop počne sa onim njegovim: - …vječnaja pamijat…, ljudima ništa drugo ne preostaje nego da se krste. Sad i tebe razumem.
DARINKA: Ma nemoj. A šta treba da radi? Da priča da ga svi razumeju? Zamisli samo sahranu: - … Sine, Šone, bio si do jaja. Mojne da kone žeka da si bio šljamura. Uvek si bio kul i u fazonu. Na finjaka si dolazio do kinte. Deca su ti uvek imala mega tikepa… najbolje u kraju. Vozio si turbo đuntu, bajo. Odvajao si samo saso mange cupi… A sada Šone, opušteno, brate…
VUKOSAVA: Manite to. To nisu stvari za sprdačinu. Bolje ispričaj još jedan vic pa idemo.
DARINKA: Nemoj mama. Vidiš da nije sav svoj. (Pali cigaretu.)
VUKOSAVA: Hajde, hajde.
NEMANJA: Hoćeš neki o babama?
VUKOSAVA: Može, ali nemoj o senilnim… Daj nešto drugo.
NEMANJA: Okej. Slušaj. (Okreće se i prema Darinki ne bi li je oraspoložio.) Baba imala mačku. Jednog dana, mačka ode u polje marihuane. Poče kiša i u jednom trenutku udari grom i zapali polje. Mačka uplašeno otrča kući i skoči babi u krilo, a baba će:
- Pis, mačko, pis! Mačka je pogleda i reče: (Nemanja podiže dva prsta.)
- Peace, babo, peace.
DARINKA: Haaa, ha, ha…
VUKOSAVA: I nije ti neki. (Ne smeje se, jer nije razumela vic.)
NEMANJA: Nije… U pravu si. (Zagrli babu i uze torbu od nje.) Hajdemo. (Kreću ka vratima.)
VUKOSAVA: E, Dašo, nemoj da zaljutiš prebranac.
DARINKA: Peace, babo. (Sa cigaretom u ustima Darinka diže dva prsta. Nemanja i Vukosava odlaze.)
 

3. DAJ MI MAJKO DRUGI ŽIVOT


DARINKA (Muva se oko šporeta i peva.):
Pao vrabac na prebranac,
pa kljuca li kljuca.
Pao vojak na devojak,
pa tuca li tuca.
Eeeeeeeeeeeja. (Duboko uzdahnu, pa nastavi da peva poznatu melodiju.)
Daj mi majko drugi život da proživim ja,
jer u ovom sreće nemam, nemam nikoga…
Bože, Bože šta sam ti ja zgrešila? Što si me tako kaznio? Što mi mlakonju u život posla? Što mi od dece napravi njegove kopije? Kažu, da se za zelen bor hvatam i on bi se zelen osušio. A, zašta da se ja uhvatim? Gde bosiljak sejem tu mi Fridrih Niče. …Da uhvatim, pa nek se osuši. (Prebira po nekim papirima.) A, nećemo tako. Nije Darinka još za staro gvožđe. (Okreće brojčanik telefona.) Devet, pet… dva.
Halo, dobro jutro, Darinka ovde. Da li je gospodin Šević stigao na posao? Hvala lepo… Halo, Milence, ti si? Pogodi ko je? Pamtiš mi glas posle toliko godina? Pa, eto, muka me naterala. Moram da te vidim da ti se izjadam. Ne znam kome bi drugom… Da, još sam sa njim… Glupo je ovako preko telefona… Da, da… Samo ti možeš da me razumeš… Dobro, dobro, izvini. Sve znam… Kada? …U redu. Obećavaš da ćeš me voditi na gurabije kao nekad? Mogli bi posle… (Naglo spusti slušalicu.)
DUŠICA: Ko to zove u ove sitne sate?
DARINKA: Iju! Zar i ti ćero Brute? …Neki manijak.
DUŠICA (Smeje se.): Šta i ja?
DARINKA (smirenije): Pa i ti ustade kao petao. Šta vam je danas deco?
DUŠICA: Neša sinoć reče da ima neka posla.
DARINKA: Za Nešu znam, a ti?
DUŠICA: Imam sastanak sa kolegom.
DARINKA: Sa nekim sa fakulteta?
DUŠICA: Da.
DARINKA: Piši propalo… Kad treba da se vidiš sa njim?
DUŠICA: U četiri sata popodne.
DARINKA: U četiri sata? Bože me sačuvaj. Pa, je li ti vidiš koliko je sad sati?
DUŠICA: Vidim, ali moram malo da se sredim.
DARINKA: Je li vredi taj toliko truda?
DUŠICA: Nemam pojma. Nikad ga nisam videla.
DARINKA: Iju?
DUŠICA: Šta se čudiš? Dopisujem se sa njim preko Interneta.
DARINKA: Inter…? Nemoj da lupaš. Poštar nam nije ulazio u kuću dve godine, otkako ga je Rosaura pocepala, a u sandučetu nisam videla ništa drugo sem računa i sektaških pamfleta. Nema od toga ništa. Ti tvoji sa mašinca vrede kao dinar devedesettreće. Znaš li ti šta je glupi mašinac? Ne znaš? To je pleonazam… Ne znam šta znači, ali pogrdno zvuči. Ma slušaj… Vidi majka da si ti mnogo učila, učila i izgleda da si preučila. Zato, bolje bi ti bilo da me slušaš, jer sa tvojom glavom nećeš daleko dogurati. Vreme ti je da se udaš!
DUŠICA: Idi, kevo…
DARINKA: Čini mi se da si krenula pogrešnim putem… Nekako si se osamila, zatvorila u sebe. Nemaš društvo, ne izlaziš, samo zijaš u kompjuter… Kako možeš da živiš bez muškarca? Samo tehnika, tehnika… Ne može plastika da zameni meso.
DUŠICA: Ko kaže? (Nepromišljeno.) Kupila sam vibrator.
DARINKA: Iju!!? Pa ti stvarno nisi normalna. Znaš da te u životu nisam udarila, a sad mi dođe da te zgromim, da te uništim, da te nema. Dođi ovamo. (Nasilno je povuče na krevet. Darinka stoji.)
DUŠICA: Šta ti je, bre? To je danas normalno.
DARINKA: Jebem li ti Sunce žarko, te da ti jebem. Serem ti se u školu koju si izučila. Jebem li ti… (Lupi rukom o sto.) E, lepo narod kaže: - Nema lude dok školu ne završi.
DUŠICA (Pokušava da pobegne.): O’ladi, kevo. Odlepićeš.
DARINKA: Da nisi mrdnula! U grob ćeš me oterati! Trebalo je tebe ranije da krivim, sad bi mi bila normalna… Hoćeš li ti mene da slušaš, ili nećeš?
DUŠICA: Hoću. (Konačno spasena, potpuno opušteno.) Načuljila sam uši.
DARINKA: Gledaj ovamo… (Obilazi oko kreveta i unosi se kao filozof.) Kao prvo, tebi fali iskustvo. Ti nemaš više vremena da biraš. Moraš da nađeš muškarca koji je ružan kao đavo.
DUŠICA: Kevooo?
DARINKA: To će ti samo podići ugled, jer niko neće reći da si pala na spoljašnjost.
DUŠICA: Ali kako da živim sa takvim čovekom?
DARINKA: Njega, normalno, šutneš. Onda nađeš drugog, pa trećeg…
DUŠICA: I dokle tako?
DARINKA: Ne gine ti da se probijaš u životu. Pazi… muškarci su kukavice. Iskusna devojka preplaši šonje, jer se oni boje da ne mogu da zadovolje njene standarde… I, da prostiš, takvi kad vide onu stvar zaneme kao da će ih progutati. Tera od sebe slinavce i mamine maze.
DUŠICA: Šta da radim kada su danas gotovo svi takvi?
DARINKA: Nisu. (Uzima krpu sa stola.) Kad ugledaš svoju žrtvu, skameniš se pred njegovom užasnom muškošću. Ako želiš da ti priđe, samo ga uplašeno pogledaj. Kad te pogleda, ti skreni pogled. To će mu laskati.
DUŠICA: Šta ako zna za one akrepe? (Zgrozi se.)
DARINKA: Utoliko bolje. Nisi se uplašila pred tolikom živom silom, a smrzla si se pred njim jednim. Nema druge, moraće da ti priđe.
DUŠICA: Šta da pričam sa njim?
DARINKA: Ti samo ćuti. Odmah će shvatiti da si izuzetno pametna devojka, što ga sigurno neće uplašiti. Muškarci u startu žene proglase glupačama.
- Drago mi je što smo se upoznali. - reci iskreno.
- Hoćemo li se videti? - to pita on.
- Doći ćeš na kaficu?
A ti:
- Možda.
Ako ti traži telefon, ti ga pogledaj onako iskosa i opako mu se naceri. (Pokazuje joj kako se to radi.) Posle toga on pada u depresiju. Moraš da ga ostaviš jedno tri dana, a četvrti mu prosto baneš u kuću.
- Zdravo! Pozivaš me na kafu?
Pre nego što stigne da vrati čeljust na gornju vilicu, ti uleti i potraži kuhinju. Počni da se smeješ kako mu kuhinja izgleda. On će te, sav crven, pozvati u sobu. Ti mu namigni i reci da znaš zašto te zove. On će reći da te ne zove zbog onog zbog čega misliš da te zove. Ti ga pitaj šta on misli šta ti misliš zbog čega te zove. Kad još više pocrveni, sedi na krevet i opipaj ga. Tu sledi pitanje:
- A, tu dovodiš ženske?
- A gde slušate muziku? - i prasni u smeh.
On će potrčati da upali radio, a ti se i dalje smej kao blesava. Na kraju će i njemu dosaditi:
- Šta ti hoćeš od mene?
- Šta ja hoću od tebe? - tu se onako zaprepastiš. Ništa drugo što ti hoćeš od mene.
- A šta ja hoću od tebe? - pitaće on.
- Dovoljno si odrastao da bi to mogao da znaš.
To je izazov na koji ne može da se ogluši. Napašće te kao mačka slaninu.
DUŠICA: Tek tako da mu se predam?
DARINKA: Neee. Opet se smeješ dok ga ne isprovociraš.
- Jesi li ti došla da me zajebavaš?
- Ne.
- Onda?
- Došla sam na kafu.
Pošalji ga da kuva kafu… Kad je bude donosio, usraće se kao grlica. Ti opet u smeh. Pitaj ga je li u svemu drugom tako nespretan.
- Hoćeš da ti pokažem?
- Hoću.
- Hoćeš?
- Pa da.
On će bezobrazno i nonšalantno skinuti gaće i gotova stvar.
DUŠICA: Valjda bi posle toliko muškaraca naučila kako se to radi?
DARINKA: Ma bi, ali nije u tome poenta.
Kad te ponosno pita:
- Kako je bilo?
Ti mu bez smeha odgovori:
- A kako bi bilo?
- Hajde sad se nasmej. -r eći će on ponosno.
- Možda bih i mogla. - a lice neka ti bude sumorno.
Onda bez reči počinješ da se spremaš. On će da se pokunji. Lepo ga pozdravi i otiđi.
DUŠICA: Idi, bre, kevo, ti si otkačena.
DARINKA: Kad shvati da je zakazao, najpre će pokušati da se bar pet puta ubije, a onda će shvatiti da je najbolje da te opet pozove.
DUŠICA: Aaaa, to li je?
DARINKA: Izvinjavaće ti se, umiljavati, a ti mu reci da će drugi put biti bolje. Dalje je sve lako. Trčkaraće oko tebe, a ti ćeš ga uvrtati kao ja ovu krpu. Na kraju mu reci da se nikad ne bi udala za njega. On će eksplodirati i zaprosiće tvoju ruku.
DUŠICA: Da, da… da, da, da, da…
DARINKA: Kao što vidiš, sa malo mozga sve se može srediti… (Ostavlja krpu.) Rešenje je muškarac, a ne vibrator. (Prilazi Dušici i ljubi je.) Pa zar da sve zube izlomiš?
DUŠICA: Baciću ga koliko sutra.
DARINKA: Eto, tako. A sad moram da idem u prodavnicu. (Sprema se da krene.) Molim te, pripazi na prebranac. Nemoj da zagori.
DUŠICA: Neće, ne brini. Ćao!
DARINKA: Ćao!
 

4. MASKA


(Na satu je 15 podeljeno sa 00. Dušica ima groznu masku na licu koja zateže bore. Raščešljava kosu ispred ogledala. Iz rerne kulja dim.)

VUKOSAVA (Vuče kolica sa stvarima.): Ustala si, ćero? Zlato moje. (Nije joj videla lice, jer je skočila da izvadi ugljenisani ručak.)
DUŠICA: Jesam.
VUKOSAVA: Dobro, bre, što Darinka nije pazila na prebranac? Vidiš da je crn kao kaluđer?
DUŠICA (nonšalantno): Pa mama nije tu. Otišla je u prodavnicu. Mene je zadužila da pripazim.
VUKOSAVA: Srećo moja. Tebe našla? Kao da ti nemaš svoje obaveze… E, e, vidi šta sam ti donela. (Pokazuje voće koje je prethodno izvadila iz torbe.)
DUŠICA: Šta? (Naglo podiže raščešljanu kosu.)
VUKOSAVA: Aaa… (Vukosava se uplaši ugledavši Dušicino lice, ispusti voće, stropošta se na stolicu i uhvati se za srce.) Kako si me uplašila… Mislila sam da ti se nešto dogodilo.
DUŠICA: To je samo maska za lice.
VUKOSAVA: Dodaj mi šećera i čašu vode.
DUŠICA: Dobro ti je? (Donosi vodu i šećer.)
VUKOSAVA: Daj, daj ne pričaj. (Pije vodu i stavlja šećer u usta.) Uh, sada je mnogo bolje. (Dušica joj nežno seda u krilo.) Ludice mala, zar hoćeš da ti ciknem? (Pokušava da je poljubi, ali joj maska smeta. Odlučuje se za kosu.)
DUŠICA: Šta ti je?
VUKOSAVA: Idi, molim te, skini tu cigansku fasadu. Tvom lepom licu ne priliče te ratničke boje.
DUŠICA: I vreme je da je skinem. Odoh do kupatila, moram i da se našminkam… Imam sastanak.
VUKOSAVA: Stvarno?
DUŠICA: Aha.
VUKOSAVA: Lutko moja. (Dušica odlazi, a baba pali radio. Čuju se zvuci valcera. U taktu valcera pokušava da prebranac vrati u život.) Muzika moje mladosti. (Čuje se zvonjava telefona.)
DUŠICA: Baba, telefon! (Glavom proviri iz kupatila.)
VUKOSAVA: Gde sada nađe? (Gasi radio i diže slušalicu.) Molim? Jeste, dobili ste pravi broj… Da… Tražite Radišu? Radiša nije kod kuće… Ne? Ko? Nisam vas dobro čula… Kako? Inspektor Čma… Da, da, oprostite… Marić. Da, živi u ovoj kući… Nije ni on kod kuće… On je kod vas? Ima crvenu duksericu, u pravu ste… On radi sa vama? Kako vam ide posao? Nisam vas razumela? Izvinite šta ste vi po zanimanju? Policajac!? (Vukosava se uhvati za srce i uplašeno spusti slušalicu… Telefon ponovo zazvoni.) Molim? Opet vi…Uhapsili ste Nemanju i njegovu devojku!? Zlato? Nemoguće, on to nikada ne bi uradio. Nije iz takve familije. Ništa nije povukao na ujake. Samo je malo pogrbljen na njih… Kako to nema veze… Izvinite, ali vi nemate pojma kakvi su to kriminalci… Bolje da ste njih uhvatili… Dobro, dobro… Doći ću… Ne dolazi u obzir. Njegovi roditelji ne smeju da znaju. Otac bi mu sam presudio. Sigurniji je kod vas… Poseta je od osam? Šta traži? Poneću mu cigarete i novu duksericu… Da, da i tojlet papir i uloške za malu… Doviđenja, doviđenja. (Jedva se dopuza do šećera i čaše sa vodom.)
DUŠICA: Šta je to sa tim telefonom?
VUKOSAVA: Ćuti malo, molim te… (Steže ruku na grudi, a drugom uzima šećer.)
DUŠICA: Šta, bre, ćuti! (Iznervirano.) Opet onaj manijak, jebem li mu mater. Našao sad i babe… Majko mila kakvih perverznjaka ima… Što se sad ne javiš, pederčino li nijedna!
VUKOSAVA (Iznenađena novim Dušicinim rečnikom.): Ćuti… (Telefon zazvoni. Vukosava uhvati Dušicu za ruku, ova se otrže i besno kriknu.)
DUŠICA: Pusti me! Sad ću da mu se najebem majke… Našao da zajebava nepismene žene… Šta je majmune! Znaš li ti koga uznemiravaš!? Odrobijaću te, ako samo još jednom pozoveš! Odraću ti kožu, nabiću te na kolac, a za dupe ću da ti vežem kantu punu pacova! Šta hoćeš!? Hoćeš zube da ti malo prošetam! Nemaš zube!? Ti bi hteo malo da sisaš pa da ti porastu!? Sisaj patku!! (Ljutito zalupi slušalicu.)
VUKOSAVA: Šta kaže? (Jedva izusti.)
DUŠICA: Šta da kaže? Usr’o se živ… Odmah je spustio slušalicu.
VUKOSAVA: Dobro je.
DUŠICA: Samo mi još to treba u životu… Ala me iznervira. (Gleda na sat.) Moram da idem… Ako se ovaj još jednom javi ti se pozovi na mene. Neće nas, bre, niko da zajebava… Je li tako Vuko?
VUKOSAVA: Tako je.
DUŠICA: Hajde, odoh ja. (Ljubi Vukosavu, na brzinu se još jednom pogleda u ogledalu i izađe. Vukosava joj mahnu.)
 

5. ZNAM TAJ VIC


(Darinka ulazi sa kesom u ruci. U kesi dva hleba i jedno mleko.)

DARINKA: Crna mama, šta će ovoliki šećer na stolu? Nije ti dobro?
VUKOSAVA: Dobro mi je… (Da Darinka ne bi nešto primetila, skupi snage da skrene sa teme.) Pobogu, Darinka, gde si do sad? Vidiš da ti je prebranac skroz izgoreo? Što ostavi dete da ga pazi?
DARINKA: Pusti sad to mama.
VUKOSAVA: Kako? Šta će Radiša da jede kad dođe sa posla?
DARINKA: Ma, neka jede…
VUKOSAVA: Šta je sa tobom? Šta se dešava?
DARINKA: Nisam ti rekla. Već odavno mi se javila strašna bol.
VUKOSAVA: Ma nemoj? (Vukosava se zabrinu.)
DARINKA: Da… Počinje od vrha nosa i teče preko čela, preko temena, niz vrat, duž kičme, provlači mi se između guzova i tu se završava.
VUKOSAVA: Gde?
DARINKA: Pa, između guzova.
VUKOSAVA: Šta to može da bude, majku mu?
DARINKA: Nisam ni ja imala pojma sve do danas… Išla sam kod doktora da vidim šta je… zato sam se i zadržala.
VUKOSAVA: I šta kaže?
DARINKA: Slušaj samo… Čekam ti ja tako u čekaonici, gde bi drugo čekala nego u čekaonici, a oko mene sve babe i dede… Sve tvoji ispisnici. Izgledaju kao mrtvaci na godišnjem odmoru.
VUKOSAVA: Nemoj tako. Ja sam zdrava.
DARINKA: A šećer? Izvini… Pomislim onako u sebi: - E, crna Darinka, izgleda da ti je došao kraj.
VUKOSAVA: Šta to pričaš? Dede, pomeri se sa mesta.
DARINKA (Pomeri se sa mesta.): Nekako, živa, dočekah svoj red, pa ću ti doktoru:
- Doktore, imam strašnu boljku.
- O čemu se radi gospođo?
- Počinje od vrha nosa i teče preko čela, preko temena, niz vrat, duž kičme, provlači mi se između guzova i tu se zavrašava. A on će ti, kao i ti:
- Gde?
- Pa, između guzova - rekoh. (Nervozno pali cigaretu.)
VUKOSAVA: Živo me interesuje šta ti je našao… E, ti sa tom tvojom cigarom… Sama sebi raku kopaš.
DARINKA: Gledao me on tako, gledao i odjednom reče: - Operisati… (Pokazuje prstom između guzova.)
VUKOSAVA: Šta, bre?
DARINKA: Pa… (Opet pokazuje prstom između…)
VUKOSAVA: Aaaa… Jasno. I?
DARINKA: Tu ti se preplašim i klis. Pobegnem glavom bez obzira. Izletim na ulicu potpuno obezglavljena… Zamalo me jedan kamiondžija nije pokupio.
VUKOSAVA: Kuku!
DARINKA: Rekoh sebi: - Darinka, smiri se… Nije smak sveta… Pa i komšiji Žiki su čupali dlaku sa tog mesta… Ostao čovek živ, bre… Ne osećajući ni jedan deo svoga tela pronađem ti tako neki restoran, sednem i naručim rakijicu, da me malo prodrma… Kad, nećeš verovati, konobarica - moja školska… Ispričam i njoj šta me je snašlo, a ona mi preporuči svoga doktora. Doduše, taj njen doktor je na drugom kraju grada, ali, pomislih, šta ću, bolje da odem da vidim šta je. Ko zna, možda se ovaj moj prešao.
VUKOSAVA: Dobro si uradila.
DARINKA: Taj drugi doktor me pažljivo sasluša, pa će ti i on: - Operisati… (Pokazuje prstom…) Opet se prepadnem. Gde sad da idem, Božiju ti majku? Šta da radim? Odem do moje frizerke… Poče sad ona da me guši, da me ispituje za koju se to priliku sređujem…
VUKOSAVA: Koliko vidim frizura ti je čupavija nego što ti je bila?
DARINKA: Ma jeste… Kažem joj ja:
- Sestro slatka, ne sređujem se ni za kakvu priliku. Dosadila mi ova kosa i život i moram da se malo promenim.
- Kako hoćeš? - veli ona.
- Radi šta znaš. Nije me briga.
Čini mi se, nije ni počela kad me upita:
- Darinka, sestro, nikako da te pitam… Što ti šiške teraš na mušku stranu? Znaš li ti, da od toga možeš da zaradiš gadnu boljku?
- Kakvu boljku!?
- Pa krene tu od vrha nosa i teče preko čela, preko temena, niz vrat, duž kičme, provlači…
VUKOSAVA (Otkri Darinkinu igru.): E, e, e, e, e, e… Pretera ga.
DARINKA: Mama, zar bi se sa takvim stvarima igrala… Pa, meni nije dobro… Potpuno sam izgubila zdravlje…
VUKOSAVA: Nemoj, molim te… Znam za taj vic… Neša mi ga je pričao. (Seti se Nemanje i sa tugom u glasu.) Ljubi ga baba.
DARINKA (uplašeno): Stvarno? A ja htela da ti ispričam.
VUKOSAVA: Batali. Ispričaj ti meni, gde si do sad i gde si kupila hleb i mleko… Da nisi možda išla do Niša? Majku mu, u celom gradu nema hleba, a?
DARINKA: Ima.
VUKOSAVA: U čemu je onda stvar?
DARINKA: Htela sam da budem malo sama. Išla sam na Savu.
VUKOSAVA: E, Darinka, Darinka… I u kući si gotovo svaki dan sama.
DARINKA: Jeste, ali htela sam da izađem malo na vazduh.
VUKOSAVA: I čemu sve to? Da nije zbog Radiše?
DARINKA: Ma, da… Nervira me… Pre neki dan ga pitam: - Da li te uzbuđujem?
VUKOSAVA: Kad to?
DARINKA: Kad si ti bila kod Zore, a deca u gradu… A on će ti meni: - Možda bi me i uzbudila da nismo u braku.
VUKOSAVA: E?
DARINKA: To me je dotuklo.
VUKOSAVA: Je li ti još nešto rekao?
DARINKA: Nije… Ali, pije… Hrče… Pa, to njegovo pišanje…
VUKOSAVA (iznervirano): A i ti si ga preterala. Kad te je doveo u ovu kuću bila si kao anđeo. Stidljiva, fina i mirna. Dobra, ne može biti bolja… Slušala si sve… A kad si saznala šta je ševa samo si cvrkutala. Razletela bi se tako po celoj kući i čini mi se da te niko nije mogao zaustaviti. Trči, meni kuvaj čaj, deci spremaj ručak, Radišu ljubi, ljubi, ljubi, ljubi… Mislila sam osušiće ti se usta… Svarno si mi prirasla za srce… A šta je danas? Flertuješ sa nepoznatim muškarcima, konobarima, taksistima, trgovačkim putnicima na proputovanju… Plaćaš njegovim čekovima za koje nema pokriće, a onda ga ponižavaš jer slabo zarađuje. Tražila si, da se zbog tvoje navodne alergije, otarasi svog omiljenog papagaja… Smeješ se na sahranama naše familije. Neprestano si nadrndana i okrutna prema njemu… Zato i pije… Nije mi jasno kako te uopšte podnosi.
DARINKA: Kako on mene podnosi? (Potpuno zaprepašćena i razljućena, vuče dim za dimom. Vukosava se povlači prema prozoru. Gleda kroz prozor i ne obazire se na Darinkin monolog.) Ceo svoj život sam u njegovoj službi… Po vas celi dan perem, peglam… kuvam, brišem, trudim se da oseti topli dom, kad se vrati sa nazovi posla, a on sa vrata ospe paljbu. Pre neki dan sam, slučajno, onako iscrpljena, stavila njegovu belu košulju u mašinu sa Nemanjinom duksericom. Umesto da mi bude zahvalan što sad ima roze kragnu, on kaže da izgleda kao rumunski peder. Čim sedne za sto traži so, kao da je jarac, onda presoli ručak, pa sam mu ja kriva što uz supu pije pivo, pa se proliti. Kad konačno pojede ručak, zavali se da gleda utakmice engleske lige i baš ga briga što meni počinje omiljena serija. Onda krenem kod komšinice da je gledam, a on cikne kao guja na vilama: (Imitira Radišu.) - Opet ideš kod švalera?! Jebeš se sa svim nacijama ovog sveta, samo su još Cigani ostali… Mada sumnjam. Onaj električar Tarzan, što se stalno vrzma oko naše kuće, nekako mi je preterano crnpurast, iako kaže da mu je to crnilo po koži izbilo od bolesne jetre… Tako ja ostanem kući, da dokažem svoju vernost, pa sam opet ja kriva kad mi ručak zagori, jer sam ujutru morala da gledam reprizu serije… A kad legnemo on odmah zahrče, a mene nemiri obuzmu, pa zaspim tek pred zoru. Čim sklopim umorne oči on ustane da piša. Zimi usput krene da džara vatru. Pokojnog bi Rodoljuba iz groba digao…
VUKOSAVA: Bolje ti je da ćutiš i da se smiriš. Evo Dušice sa nekim čovekom. (Darinka dotrčava do prozora. Ugledavši ih panično poče da sređuje kosu.)
 

DRUGI ČIN

6. ŽIVELI!


(Na satu je oko 16 podeljeno sa 00.)

DUŠICA (veselo): Stigli smo.
RADOJE: Dobro veče.
DARINKA: Dobro došli.
VUKOSAVA: Dobro veče.
DUŠICA: Ovo je Radoje, a ovo su moja mama Darinka i baka Vukosava. (Radoje ljubi ruku Darinki pa Vukosavi.)
VUKOSAVA: Odakle si sine?
DUŠICA: Znaš, bako, Radoje je moj kolega i došao je iz Kanade. Pre neku godinu je otišao tamo i lepo se snašao. Sad se vratio da otvori preduzeće. Hoće da započne neki biznis.
VUKOSAVA: Nije mu to pametno… Ovde ko započne neki biznis brzo završi u zatvoru.
RADOJE: Kako?
DUŠICA: Pusti baku. Preplašio ju je neki manijak, pa ne zna šta priča.
DARINKA: Manijak?
DUŠICA: Ma, da, onaj od jutros.
DARINKA: Iju! Je li pitao za mene? Je li pominjao gurabije?
DUŠICA: Neće Vas više uznemiravati… Zaboravimo to… Hajde Radoje, sedi… Hoćeš da stavim kaficu?
RADOJE: Može.
DUŠICA: Kakvu piješ?
RADOJE: Dugo je nisam pio, pa sam zaboravio, pravo da ti kažem. Skuvaj gorku sa malo vode. Želim da je što bolje osetim.
DUŠICA: Mama, bako, vi?
DARINKA: Stavi i za nas.
VUKOSAVA: Ja neću. Muči me nešto pritisak…
DARINKA: Nešto za piće? Imamo odličnu ubsku rakiju… Znate, moj muž je iz tog kraja.
RADOJE: Stvarno? Može… Izvinite što ću možda da budem i bezobrazan, ali… da li imate i sok na rasčinjavanje?
DARINKA: Još pitate. Ovo je masna kuća. Imamo od kupine i od višnje. (Ustaje da mu donese sok.)
RADOJE: Molio bih od višnje, ako nije problem.
DARINKA: Stiže.
DUŠICA: To je moja baka spremala. Ona ima zlatne ruke.
RADOJE: Pravo da Vam kažem, dosadili su mi oni gazirani sokovi… Nema soka dok ga Srbija ne rodi… E, Srbijo, Srbijo, vratio se tvoj Radoje!
DUŠICA: Radoje je među našim ljudima, tamo, bio veoma važna ličnost. Bio je svačija majka i svakome bi pomagao. Našao bi mu posao i stan, za početak, dok se ne snađe i to sve bez nadoknade. Naši ga zvali Era Srce… Kad im je rekao da se vraća, pola njih htelo da pođe za njim… (Darinka stavlja sok i rakiju ispred Radoja. Radoje pije.)
RADOJE: Zamislite… Ispisali parole pa meni pod prozor: …Ala je sok dobar… Ispisali parole pa meni pod prozor:
- Srce damo, al Srce ne damo!
- Ero, nemoj ko Boga te molim. Treba brat da mi dođe!
…I još:
- Ako ideš ti odoh i ja!
DARINKA: Svašta.
RADOJE: Ala je rakijica dobra… Jedva ih ubedih da ostanu.
DUŠICA: Radoje im kaže: - Ljudi, lako je Vama… (Radiša ulazi u kuću. Pijan je.)
RADIŠA: Dudo, je li se tako sa ocem priča? Jesi li to u školi naučila?
DUŠICA: Šta tata?
RADIŠA: Jebem li vam Boga dečijeg! (Obraća se Vukosavi i Darinki.) Rođenog oca ispičkaraju preko telefona. To sve pobesnelo. (Ljutito.) Šta ima za jelo?
DARINKA: A, ovo je gazda kuće - moj muž Radiša.
RADOJE: Drago mi je, Radoje. (Pruža ruku Radiši.)
RADIŠA: Meni je još draže. (Pruži Radoju ruku, jako je stegnu, a Radoje sa bolom na licu naglo okrete glavu.)
DARINKA (tiho): Opet si pio… Vidiš da čoveku smeta.
RADIŠA (Ne obazire se na ono što mu Darinka priča.): Meni je još draže, rekoh, moj gospodine. (Još jače mu steže ruku.) A koji ćete vi krivaj ovde? (Radoje se od bola spušta na kolena.) Ko ste vi uopšte? Koliko znam niste iz moje selo?
RADOJE: Sigurno.
DARINKA: Pusti čoveka… Šta si ga stegao kao Rosaura poštara… On je Dušicin prijatelj. Došao je iz Kanade.
RADIŠA: Ajde? Nisam znao da i Kanađani pričaju srpski.
DARINKA: Rođen čovek ovde, pa otišao… Šta se praviš lud? Sedi molim te. (Pomaže mu da sedne.)
RADIŠA: Ja mislio opet neki tvoj… Zamalo da mu dam da mi se upiše u leksikon.
DARINKA: Iju!
RADOJE: Ha, ha… (Gotovo usiljeno.) Naš humor… Kako mi je to sve nedostajalo…
RADIŠA: U Kanadi se niste zezali? (Pusti mu ruku.)
RADOJE: Jok. Radio sam kao konj. Upregnu te i nema vrdanja. Okreneš se levo, okrenu te desno. Okreneš se desno, oni levo.
RADIŠA: Šta si to radio kad je tako zajebano?
RADOJE: Ni sam ne znam. Sigurno nešto poverljivo. Nisam mogao da sagledam dobro… Kažem Vam, okreneš se levo, okrenu…
RADIŠA: Boli glava. Šta to piješ?
RADOJE: Rakiju i višnjicu.
RADIŠA: Nemoj da se brukaš. Baci taj sok… Dašo, daj i meni jednu. (Darinka sipa rakiju.) Sipaj i sebi, more. Ne ulaze nam Dušicini prijatelji svaki dan u kuću. (Darinka sipa i sebi.)
DUŠICA: Tata…
DARINKA: Hoćeš ti, mama?
VUKOSAVA: Ne, ne… odoh ja da legnem… moram rano da ustanem. (Vukosava odlazi do kreveta i obučena leže.)
RADIŠA: Pusti je… Hajde, živeli Vi meni i da se ne vraćate više odakle ste došli.
RADOJE: Živeli!
DARINKA: Živeli! (Svi piju.)
RADOJE: Ja sam se zato i vratio… A, evo stiže i kafa. (Dušica drži šoljice na tacni, a Radoje udiše kafu i nema nameru da prestane.)
RADIŠA: Ima li za mene?
DUŠICA: Biće… I tako im Radoje kaže: - Ljudi, lako je Vama. Svi imate žene, muževe, decu… Došlo je vreme i da se ja bračno skrasim. Moram da se vratim u majčicu Srbiju, da nađem sebi ženu i da počnem novi život.
RADIŠA: Tako, znači? E, kad je tako, da nazdravimo. Živeli! (Darinka prostreli očima Dušicu i ova spusti tacnu. Dušica shvati da je preterala sa pričom i setivši se šta joj je majka govorila ućuta i skameni se kao mermerni kip.)
RADOJE: Živeli!
DARINKA: Živeli!
RADIŠA: Dudo, zovi i Nemanju. Ovo mora da se zalije… Niste upoznali moga sina Nešu?
RADOJE: Ne… Molim Vas, da li možemo da pređemo na ti?
RADIŠA: Mislite da se savijemo?
RADOJE: Savijemo?
RADIŠA: To je Nešin fazon. Za njega glagol saviti znači preći sa Vi na ti.
RADOJE: A, tako… Da se savijemo, naravno.
RADIŠA: Ma može, bre… Sad ćeš da ga upoznaš. Pravi zvrk. (Kafu piju ko kako stigne.)
DARINKA: Neša nije tu. Otišao je da nešto radi. (Vukosava rukama prekri oči i uši.)
RADIŠA: On da radi? Nije mi jasno… Živeli!
RADOJE: Živeli!
DARINKA: Živeli!
RADIŠA: Kad nekog poštuješ, kažeš mu Vi, je li tako?
RADOJE: Da.
RADIŠA: Ja najviše cenim svoju porodicu, pa nikom od njih ne kažem Vi.
DARINKA (ironično): To nam je poznato.
RADIŠA: Šta ima da se jede?
DARINKA: Nego, šta kažete, pardon, kažeš, vratio si se da sebi nađeš ženu?
RADOJE: Baš tako… Dugo se dopisujem sa Dušicom, pa sam mislio…
RADIŠA: E, pa živeli!
RADOJE: Živeli!
DARINKA: Živeli!
RADOJE: Skupio sam hrabrost i zaprosio sam njenu ruku.
DARINKA: Iju! Tražio si ruku moje kćeri, a da ja to nisam znala? Ne ide to tako mladiću. Trebalo je da se prvo meni obratiš.
RADOJE: Mislio sam na to gospođo, ali nisam znao da bi ste mi i Vi dali.
DARINKA: Dala.
RADOJE: Pardon, dala.
DARINKA: Drugo, malo znam o tebi.
RADIŠA: Šta se ti pitaš… To je gotova stvar… Zna se ko je ovde glavni.
DARINKA: Kako da ne.
RADIŠA: U to ime živeli!
RADOJE: Živeli!
DARINKA: Živeli!
RADIŠA: Nego da te pitam, što si išao u Kanadu?
RADOJE: Morao sam. U gradu nije bilo posla za mene, a u selo da se vratim - ni za živu glavu.
RADIŠA: Kako se tamo snađe?
RADOJE: Nije bilo lako. Dugo sam tumarao dok nisam pronašao sebe. Shvatio sam da će mi biti teško bez tuđe pomoći. (Radoje pogleda Dušicu. Dušica skrenu pogled.) Presretao sam ljude, počnem konverzaciju, a oni, gledaju me čudno - misle da sam skrenuo. Toliko sam pričao, da sam dobio žvale. Zalečim se i krenem sa drugom taktikom: ćutim, neko naiđe, a ja mu pružim ruku. Sve mislim, kad pruži ruku valjda će nešto reći…
RADIŠA: I?
RADOJE: Posle, Boga mi, desetak dana, ide ti prema meni jedna grdosija od čoveka. Vodi kera. Ja mu presečem put, a on će ti: - Kuš na me, ba, jebo ti mater svoju? Bosanac. Naš čovek - pomislih. Hvala ti Bože, ako te ima.
RADIŠA: Što ti je svet mali.
RADOJE: Nije svet mali, nego je Srbija velika… Tu mu se ja predstavim, ko sam šta sam i odakle sam, a on me pozva na piće.
RADIŠA: Je li se on tebi predstavio?
RADOJE (Zamisli se i pogleda u daljinu. Radiši se učini da mu je taj detalj bitan.): Dobro si me to pitao… Nije se predstavio.
RADIŠA: To ti sigurno nije ni bilo bitno. On ti je pomogao i našao ti posao? Je li tako?
RADOJE: Tako je, tako je… Isti Dušan Purculin… (Zamišljen i dalje.)
RADIŠA: Koji Dušan?
RADOJE (Naglo skrete sa teme.): Nije važno. Živeli!
DARINKA: Živeli!
RADIŠA: Živeli! Daj da se nešto pojede.
DARINKA: Kakvo jelo? (Ustaje i pali radio. Čuju se zvuci narodnog kola.) Ćerka ti se udaje, a tebi je do jela? (Pomera se u kolenima.)
RADIŠA: Šta je baba? Zaigralo srce?
DARINKA: Zaigralo, nego šta! Hajde, Radoje, ustaj! (Radoje ustaje i pruža ruku Dušici. Dušica se okrenu i još više skameni.)
RADIŠA: Evo i mene! (Svi igraju oko stola. Kad Radoje pogleda Dušicu… Dok se kolo vije, Darinka peva:
- Joj, kolo, kolo, kolo, igra kolo naokolo,
- joj, kolo kolo, kolo rzaj, rzaj digi-digi daj…
Radiša i Radoje pevaju samo rzaj, rzaj digi-digi daj… Kolo se završava i na radiju se čuje glas spikera.
)
DARINKA: Trči Radiša! Nađi neko kolce. (Darinka i Radoje i dalje igraju, dok Radiša menja stanice. Potpuno pijan Radiša pada pored radija.) Iju!!?
RADOJE: Šta mu bi?
DARINKA: Presisao. Pomozi mi da ga odnesem do kreveta. (Ne mogu da ga podignu. Vuku ga po podu i podižu na krevet. Radiša odmah zahrka.)
 

7. PARANOJA


(Darinka, Radoje i Dušica sede za stolom. Darinka i Radoje jedno preko puta drugog, a Dušica je licem okrenuta prema publici. Rakija je ispred njih. Radiša spava i hrče. Vukosava samo spava.)

RADOJE: Čoveče, ala se prostro, mislio sam pogibe u nezgodno vreme.
DARINKA: Kakav bio takav i ostade…
RADOJE: Ovde me preseče. (Napravi zamišljeni rez od levog ramena do pupka.)
DARINKA: Nije to ništa. Neće grom u koprive… Krene da udari Nešu i zaspi…
RADOJE: I takav čovek ima ženu? I to ne bilo kakvu ženu.
DARINKA: Hvala na komlimentu. Nisi ni ti loš… Stvarno, kako je moguće da tako fin gospodin kao što si ti nije do sada našao ženu? (Sipa rakiju Radoju pa sebi.)
RADOJE: Moguće je.
DARINKA: Pa baš nijednu?
RADOJE: Imao sam neku u Kanadi.
DARINKA: Pričaj.
RADOJE: Šta tu ima da se priča? (Darinka ga pogledom natera da nastavi.) Ma, bez veze… Upoznao sam je u samoposluzi. Ispao joj limun iz ruke, ja ga dohvatio i tako… (Omirisa čašicu i isprazni je.)
DARINKA: Šta?
RADOJE: Pratila me. Izašao ja, kad, neko mi duva za vrat.
DARINKA: Ona? (Sipa Radiši rakiju.)
RADOJE: Ona. Krenem da je nešto pitam, a ona, opet stari problem - ne zna srpski?
DARINKA: Svašta. Kako ste se sporazumevali?
RADOJE: Crtajući. Nacrtam joj ruku - ona mi je da. Ona meni kobasicu ja je odvedem u restoran.
DARINKA: Jeste li se ikad svađali?
RADOJE: Nismo. Ko će tako brzo da crta?
DARINKA: Pa, jeste… I završi se, a?
RADOJE: Završi. Ona ga posle pretera. Crtala samo kobasice, jaja, Karađorđevu, doduše, nekad i voće - bananu i kivi.
DARINKA: Kako ona zna za Karađorđevu?
RADOJE: Otkud znam. To mi je i bilo sumnjivo. Mora da su je poslali oni moji iz sela da me špijunira.
DARINKA: Zamisli, pravila se mutava.
RADOJE: Zamalo da me prevari. Dobro je zakamuflirali. Majku im, ofarbali je u žuto, pa joj ovako iskosili oči. (Radoje pokazuje kako i isturi zube.)
DARINKA: I takve zube imala?
RADOJE: Aha.
DARINKA: E, opasni ti tvoji iz sela.
RADOJE: Mafija. (Isprazni čašicu neverovatnom brzinom.) Znaš li kakvog sam cimera imao dok sam studirao? Crn kao imalinom premazan. Prestavljao se kao Muhamed, a glavu mogu da dam da je Milorad Ćopin. I on se pravio da ne zna dobro srpski. Cele noći mu upaljena lampa, kao uči, a ovamo - samo otkucava. Kolege sam zvao samo sa sterilnog telefona.
DARINKA: Pusti Milorada. Reci ti meni jesi li i noći provodio sa onom žutom? (Sipa rakiju sebi pa Radoju.)
RADOJE: Misliš ono? Ona i ja?
DARINKA: Da.
RADOJE: Jok. Samo smo crtali… Posle nekoliko dana sam posumnjao i odmah je otkačio.
DARINKA: Ma šta mi napriča.
RADOJE: Istina je… Mogu i blokčić da ti pokažem.
DARINKA: Neka, verujem ti.
RADOJE: Ako koza laže, rog ne laže. (Vadi blokčić i pruža ga Darinki.)
DARINKA (Uzima blokčić.): Moj Radoje… (I ona isprazni čašicu neverovatnom brzinom.) Ovo nije banana.
RADOJE: Znam… To je Karađorđeva… Eto, ceo moj ljubavni život je stao u jedan džep.
DARINKA: Nemoj tako. Sada si okrenuo novi list.
RADOJE: Jesam, more. Živeli! (Dušica klimnu glavom, a Radoje iskapi čašicu.)
DARINKA: Živeli! Ti izvini što sam te to pitala. Mislila sam da si mnogo iskusniji, jer i ne izgledaš kao da si u povojima. Znaš, danas niko nema decu na bacanje.
RADOJE: Potpuno te razumem.
DARINKA: Kako si uopšte saznao za Dudu? Nisi nam valjda natovario mafiju na vrat?
RADOJE: Ne brini, nadmudrio sam ih. Nisu oni još dorasli Radoju mašincu!
DARINKA: Kako si im doakao? (Sipa.)
RADOJE: Majstorski. Izolovao sam se. Kupio sam računar i nisam izlazio iz sobe. Samo posao - soba, soba - posao. Uvek sam išao različitim putevima.
DARINKA: I na tom putu ti se nađe Duda?
RADOJE: Ne. Sa njom sam se dopisivao preko Interneta.
DARINKA: Inter…? Nije ni važno. Vidim da je to neka vaša lozinka. Nego, reci mi šta je pisala?
RADOJE: Rekla je da ste bogati.
DARINKA: Mi?
RADOJE: Da, a koliko vidim, niste.
DARINKA: Šta joj je to trebalo?
RADOJE: Ko zna? (Otpi malo rakije.) Ipak, to je za pohvalu. Možda je planirala da pozajmi neke stvari, da načini što bolji utisak i da me iznenadi. Lepo, lepo.
DARINKA: Šta lepo? Da je mogla, ona bi pozajmila. (Otpi i Darinka.) Ali, ko bi takvoj devojci nešto pozajmio? (Dušica ljutito reaguje, ali ništa ne progovara. Darinka je mazi po glavi.) Mamina lepotica.
RADOJE (tiho): Stvarno je malo čudna. Učinilo mi se da je pričljivija.
DARINKA: Pa i nije baš. Malo priča, ali kad zine - psuje kao kočijaš. Ipak, garantujem da ne puši, ne pije i da se ne kocka. (Dušica razrogači oči, pa se nasmeja kao da je shvatila da je to Darinkina nova taktika.)
RADOJE (Tiho i dalje.): Psovke mi ne smetaju. (Opet cugnu malo) Ipak, pisma su joj lepa i duga. Učini se čoveku kao da ih piše neka pismena arlapača. Sad me ne bi iznenadilo da joj je pisma neko drugi pisao.
DARINKA: Pa da. (Namignu Dušici.) Ona nije sposobna da išta napiše. Čak štaviše, dapače i ne zna da koristi računar.
RADOJE (Još tiše.): Nije moguće. Ne zna da koristi računar? (Piće ga je potpuno savladalo.) Možda sam malo degutantan, ali da ti se ne čini da joj je jedno oko veće od drugog?
DARINKA: Jeste, tu nema zbora.
RADOJE (I dalje tiho i kao u poverenju.): Kosa joj je masna.
DARINKA (U poverenju, ali ne tiho.): I brkovi su joj gusti. (Radoje zabrinuto klima glavom. Dušica ga ne vidi.) Kad izlazi iz kuće mora da nakači bedž "Nisam Njegoš".
RADOJE: Što ga sad ne nosi? Tu se nešto ne slaže.
DARINKA: Slobodno govori glasnije - prilično je gluva.
RADOJE: Totalno me je razočarala. Bila je jedina osoba koja mi nije bila sumnjiva, a sada vidim da se i ona lažno predstavljala.
DARINKA: A jesam li ti ja sumnjiva?
RADOJE: Taman posla. Bog i šeširdžija. (Dušica pokušava da nešto kaže, a Darinka joj stavlja ruku na usta. Taj pokret bi priličio samo okorelim alkoholičarima.) Najbolje je, ipak, da ja bežim odavde. Dosta mi je nameštaljki.
DARINKA: I ja bih najradije pobegla da mogu.
RADOJE: Ko te sprečava?
DARINKA: Ja sam majka. (Skide ruku sa Dušicinih usta i nežno je pomilova. Dušica se smiri.)
RADOJE (Ispi još jednu čašicu.): Odoh ja dok mi je glava još na ramenima. Ovo je bila najlukavija igra protiv mene koju sam do sada doživeo. (Kreće prema izlazu.)
DARINKA: Čekaj! Ja ću te ispratiti! (Negde kod vrata uhvati Radoja da ne pobegne i okrete se.) Hoćeš li pozvati Dušicu nekad na kaficu?
RADOJE: To obavezno.
DARINKA: Dudo, doći ćeš ako te pozove?
DUŠICA: Možda. (Darinka stisnu zube kao neko ko je srećan i izađe napolje sa Radojem. Dušica skoči iz stolice.) Jeeeessss!!! (Prostorija postaje sve tamnija. U jednom trenutku na sceni se ništa ne vidi.)
 

8. NOVI DAN


(Na satu je 4 podeljeno sa 15. Čuju se prvi petlovi. Radiša spava i hrče. Vukosava samo spava. Dušica sedi na onoj istoj stolici. Svetlost sve više ulazi u sobu.)

DUŠICA: Sila je keva. Izgleda da je nanjušila pravog zeta - pa ne pušta. E, Radoje, Radoje prođe ti ceo svet, ali na iskusnu kao što je Darinka još nisi naleteo. Skembaće te, a ti ćeš igrati kako ona svira. Normalno, note ćeš dobijati od mene. Ja note, ona svira, a ti igranjac. Ima da rzaš i digidajišeš sve u šesnaest. Pa šta si ti mislio, da je Darinka sisala vesla? E, burazeru moj, ona ti je mnogo perverznija. Navešće te ta da tvrdiš da je belo žuto, a žuto belo, a kamoli da kažeš da me pozivaš na kafu. Ta ti ostvaruje svoje ratne planove kao pravi general. Šta ćeš, ja ću na kraju biti pobednik, a ti gubitnik. (Ponovo se čuju petlovi.) Kad te upecam, shvatićeš da si som, ali kasno, moj Radoje, kasno. Nekad ću ti dozvoliti da kukurikneš, kao ovi petlovi, ali znaj - brzo ću ti zatvoriti usta… Kukurikneš? (Pogleda prema prozoru i shvati da je već jutro.) Jebote, pa već svanulo. Kevo, šta ga više tupiš? U čoveče, prošlo 4. Što se toliko zadržala? Izgleda da je Radoje tvrđi orah nego što sam mislila. Ma, ne brinem se, slomiće ga Daša. Ima da ga utuca i usitni, pa neće ga biti. Možda ga sad trezni, ko zna? Pa da, neće da dozvoli da potvrdi poziv onako pijan. Tako je, trezni ga sto posto… A, jeste lukava… (Radiša ustaje i očigledno ide na pišanje.) Ako me ćale vidi… de bre, pijan je k’o majka. (Radiša izlazi iz klozeta.)
RADIŠA: Ćero, još ste tu? A, jesmo igrali, Sunce ti. Gde je zetonja, da ga izljubim?
DUŠICA: Otišao je sa mamom.
RADIŠA: Gde je, bre, ona otišla?
DUŠICA: Pa da ga isprati.
RADIŠA: Ne vredi… A lepo sam hteo da mi se upiše u leksikon… Kurva. (Leže na krevet i brzo zahrka. Dušica zinu od čuda.)
DUŠICA (Tiho da ne probudi Vukosavu.): Tata, tata… (Cima ga.) Radiša, Radiša, tata… (Radiša se ne budi. Dušica zaplaka.) Šta, bre, bulazniš? Ti nisi normalan! Pijana budalo. Tata, tata… ti si lud. Ne bi mama to uradila, ne bi mama to uradila… (Gotovo se zaceni.) Ne bi mama… (Priđe Vukosavi i nju cimnu.) Baba, Vukosava. (Vukosava se odmah probudi.)
VUKOSAVA: Šta je Sunce moje? Što plačeš, šta se desilo?
DUŠICA: Tata kaže da… On je poludeo. (Sve vreme plače.)
VUKOSAVA: Šta kaže?
DUŠICA: Da je mama…
VUKOSAVA: Gde je Darinka?
DUŠICA: Otišla je…
VUKOSAVA: Ne brini, vratiće se. Znaš ti nju, ona ti je kao Lesi. Proćiće je to.
DUŠICA: Neće…
VUKOSAVA: Svađala se jutros sa tatom i ceo dan je nešto bila na tri ćoška, ali to je za nju normalno. Bilo bi mi nenormalno da je normalna… Daj, smiri se.
DUŠICA: Otišla je sa Radojem. Mojim Radojem! Moram da je nađem. Ako je istina, baciću se sa mosta… Hoću!! (Neočekivano brzo izlete napolje.)
VUKOSAVA: Dušice! Dušice, vrati se!! Vrati se!!! Vrati se!!!! (Vukosava panično odlazi do sudopere, sipa vodu u šerpu i poliva Radišu. Radiša skoči i ispravi se u krevetu.)
RADIŠA (Sa izrazom koji na licu imaju ljudi sa minimalnom inteligencijom): Šta je?
VUKOSAVA: Crn nam petak osvanu, sine moj. Ustaj brzo, trči za Dudom. Zar dete da ti strada zbog one ludače, grom je spalio!? (Vuče Radišu za ruke, dok ovaj polako dolazi k’ sebi i povezuje Dušicinu malopređašnju priču sa Vukosavinom.)
RADIŠA: Gde je Duda?
VUKOSAVA: Brzo, pošla je da se ubije zbog onog ludog Radoja i majke bestidnice. (Jedva zadržava suze.) Na most… Ona ne zna da pliva. Znaš da i iz kade izađe skroz modra… Brzo Radiša, Bog te ubio. (Vuče ga i dalje.)
RADIŠA (I sam u panici, ali više besan. Vadi pištolj iz kaputa i repetira): Ja idem da nađem kurvu, a Nemanja neka ide za Dudom. (Otvara vrata od sobe i viče sina. Sa treskom zalupi vrata.) Gde je, bre ovaj?
VUKOSAVA: Izlazi, čoveče, već jednom, ubiće se dete! Pusti sad Nemanju, on je na sigurnom. Ajooj, šta dočeka crna Vukosava! Zar si od usta odvajala ceo život svoj i mučila se za njih, a oni… Ne dam Dudu!! Ona je jedina svetla tačka u ovoj ludoj porodici. Dudo, nemoj sine, k’o Boga te molim!!! (Pada na kolena i sklopljenih ruku gleda u nebo. Za sve to vreme Radiša puni pištolj, dok mu ruke drhte. Prosipa metke po podu.)
RADIŠA: A, znao sam ja da je onaj Radoje zlo! Trebalo je ja njemu odmah da presudim, jebem li mu Sunce žeženo, ono seljačko. Pa, meni je našao kuću da raskućava! Kratko ću mu presuditi, ali samo zato što sad nemam vremena da ga čerečim!! (Vukosava skrhano seda na stolicu na kojoj je sedela Duda i jeca.) A kurvi ću staviti pištolj u usta, ne neću u usta, to bi joj bio užitak, u uvo ću da joj ga gurnem, do bubne opne, pa kad opalim da jače čuje, jebem li joj dan kad je osetila majčino mleko i naučila da sisa!!! Ubiću ih oboje, a onda i sebe, jer neću da ih robijam! U ovoj porodici zatvor je najveća bruka!!! (Besno izlete iz kuće sa visoko dignutim pištoljem. Vukosava htede nešto da mu kaže, ali samo kriknu.)
VUKOSAVA: Sine!!! Dudo, dete moje, vrati se, ljubi te baba. Naći ću ti najlepšeg momka u gradu. Pa ti si suvo zlato, šta će ti onaj golja, onaj nečovek, onaj skot! Vrati se, Dudo… Nešo. (Glas joj je sve tiši.) Doći će ti sutra baba u posetu, doneće baba voća i kolača… (Guši se u plaču. Odjednom se hvata za srce.) Aaaaaa!!! (Pada sa stolice. Posle nekoliko trenutaka pali se radio. Muzika trešti… Počinje novi dan.)

KRAJ

Beograd, 1998.

 - 16 -