Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Katarina Nikolić


Lica

(drama)

Likovi:
Ivan (23)
Mihajlo (22)
Petra (23)
Nepoznati

Mrak. Vrisak. Svetlo. Ivan davi Nepoznatog konopcem. Mihajlo pridržava Nepoznatog, sprečava ga da se pomera. Nepoznati vrlo brzo umire. Mihajlo ga drži dok Ivan gleda okolo gde da ga smeste. Mihajlo ne može da izdrži teret tela, spušta ga na pod. Petra sedi na krevetu i posmatra braću. Kad se ubistvo završi ustaje, otvara frižider i pije sok iz flaše. Prosipa. Ivan otvara plakar i vadi stvari, oslobađa prostor.

IVAN (Petri): Petra, uzimaj ovaj kofer i ubacuj ove stvari.
PETRA: Zašto ja?
IVAN: Petra, uključi mozak, Petra. Uključi tu tvoju lepu glavicu da je ne bi’ ja uključio.

Mihajlo stoji pored tela Nepoznatog. Izgleda da je jedino njega potreslo mrtvo telo.

MIHAJLO: Nećeš valjda da ga staviš u plakar?
IVAN: Tako smo se dogovorili zar ne?
MIHAJLO: Molim te, ne govori to.
IVAN: Šta da ne govorim? Dogovorili smo se. Ti, Peca i ja. Svi smo se dogovorili da on bude u plakaru.
MIHAJLO: Ne znam, više mi se ne čini kao dobra ideja.
IVAN: Pa znam, ti si jednostavno takva ličnost. Danas ti se čini ovako, sutra onako. Ti si kukavica. To si nasledio od ćaleta.
MIHAJLO: Nisam ja kukavica. Jednostavno, šta ako... npr. počne da smrdi.
IVAN: Kad počne da smrdi, kraj.
MIHAJLO: Kraj?
IVAN: Ne zamajavaj me glupostima. Hajde, podigni ga.

Ivan prilazi Mihajlu i oni zajedno podižu Nepoznatog i dovlače ga do plakara.

IVAN: Drži ta jebena vrata Petra!

Petra pridrži vrata i braća uguraju telo Nepoznatog u plakar. Pokušavaju da zatvore, ali ne mogu. Ivan ugurava telo Nepoznatog, ne bi li vrata plakara mogla da se zatvore. Mihajlo i Petra ga gledaju.

IVAN: Tako, sad je odlično.

Lupi ćušku Petri.

IVAN: Šta sam ti rekao za jebene stvari?
PETRA: Evo!

Ivan skida rukavice i stavlja ih u fijoku.

PETRA: Dobro je što nema krvi, ne bih podnela da vidim krv.
IVAN: Lepo sam ti rekao da je konopac najbolje rešenje.

Mihajlo seda na stolicu.

IVAN: Šta bih mogao da kažem posle svega?
MIHAJLO: Nemoj.
IVAN: Hajde, nazdravićemo! Nazdravićemo!

Odlazi po "džeka".

MIHAJLO: Odakle ti to?
IVAN: Kupio sam juče.
MIHAJLO: Kad juče?
IVAN: Dobro, prekjuče. Zar je bitno?
MIHAJLO: Nešto me stomak boli.
IVAN: To mora da je trema. I u školi si imao tremu. Znaš li to Petra?
PETRA: Šta?
IVAN: I u školi je imao tremu, kad počne da odgovara istoriju, ruke mu se tresu, a obrazi mu postanu rumeni, oči ovolike! Hahah, kakva je bio cava, neviđena.
MIHAJLO: Mislim da ću da povratim.
IVAN: I uvek je imao petice, sve te kurave su ga volele. Davale su mu šakom i kapom.
PETRA: Zvuči kao opasan tip.
IVAN: Možda samo zvuči.
MIHAJLO: Napićemo se, zar ne? Napićemo se i igraćemo.
IVAN: Ne baš. Nećemo da se napijemo. To je tako prosto. Najlakše. Želim da budem trezan. Danas smo dobri momci. I ti Petra. I ti si dobra devojka.

Ivan ljubi Petru.

PETRA: A da igramo? Da se zabavljamo?
IVAN: Može.
MIHAJLO Petra je l’ ti misliš da sam ja zabavan? Imam nešto humora u sebi?
IVAN: Ne koliko i kukavičluka.
MIHAJLO: Peco, ti si objektivna, reci mi.
PETRA: Šta ja znam, ponekad umeš da budeš zabavan.
MIHAJLO: Hočeš da čuješ vic?
PETRA: Hajde, može.
MIHAJLO: Nemoj da se smeješ ako ti nije smešno.
PETRA: Meni je uvek smešno.
IVAN: To je tvoj problem. Ne znaš da ispričaš vic. Moraš odmah, s neba pa u rebra. Okolišaš, zavlačiš nas. Treba da budeš brz.
MIHAJLO: Čak Noris ima iPhone sa celom jabukom.

Svi ćute. Ivan počinje da se smeje. Petra za njim. Svi se smeju. Cerekaju se, valjaju se. Njima je smešno.

MIHAJLO: A šta kaže profesor kada Čak Noris zakasni na čas? Ne znate? Izvini što smo došli ranije.

Smeh. Cerekanaje, valjanje.

MIHAJLO: Kako se zove motociklista bez kacige?
SVI ZAJEDNO: Donator organa.

Smeh, cerekanje, valjanje.

IVAN: Znaš Bili Bicera?
MIHAJLO: Pazi njega, znam li Bili Bicera?
PETRA: Je l’ to neki pevač?

Smeh, cerekanje, valjanje. Njihov smeh ispunjava celu prostoriju. Njihov smeh je smešan.

IVAN: Možda treba da damo malo "džeka" i našem drugu iz plakara?

Mihajlo i Petra prestaju da se smeju.

IVAN: Šta je sad? To vam nije smešno?

Petra pogleda u Mihajla.

PETRA: Pa i jeste smešno u neku ruku.
IVAN: Naravno da je smešno. Ha-ha-ha! Jer, ako vam izgleda tragično, onda s vama nešto nije u redu.
PETRA: Ivane, koliko ti imaš godina?
IVAN: Koliko i ti.
PETRA: A to je?
IVAN: Dvadeset i tri, mislim.
PETRA: Je l’ to mnogo? Ili malo?
MIHAJLO: Kakve veze ima? Sutra ćeš imati dvadeset četiri, dvadeset pet, dvadeset šest, dvadeset sedam... I šta onda?
PETRA: Ima veze, ti ćeš biti mlađi od nas.
MIHAJLO: Pa ako tako gledaš...
IVAN: Ti si kučka Peco. Kučka!
PETRA: Zašto?
IVAN: Zato što mi se sviđaš.
PETRA: Ni to nije toliko bitno.
IVAN: A šta jeste? Ovaj majmun u plakaru?
PETRA: Meni nije bitan.
IVAN: A tebi Mihajlo?
MIHAJLO: Zašto?
IVAN: Odgovori.
MIHAJLO: Nije.
IVAN Šta ti je uradio?
MIHAJLO: Ništa.
IVAN: Eto, vidiš.
MIHAJLO: Ali tebi je uradio, a ja sam ti brat.
IVAN: Vidiš Mihajlo, nisi u pravu.
MIHAJLO: Nisam?
IVAN: Nisi u pravu!

Mihajlo i Petra ustuknu, nisu ovo očekivali.

IVAN: Kažem, nisi u pravu. Ovaj majmun u plakaru, učinio ti je toliko zla da nisi svestan.

Mihajlo i Petra ćute.

PETRA: Jeste, mene je gledao tim svojim pederskim, urokljivim očima. A ko zna, možda je i drkao kod kuće i mislio na mene.
IVAN: Eto, vidiš da je čovek-zver! Šta je tebi uradio Mihajlo?
PETRA: Sigurno nešto strašno zar ne?
MIHAJLO: Kad sam bio mali, uzimao mi je džeparac, a ponekad me je i tukao.
IVAN: To sam bio ja.

Ivan i Petra se smeju.

IVAN: Ne laži. Reci stvarno šta ti je uradio. Reci batice...
MIHAJLO: Smejao mi se.
IVAN: Smejao ti se?
MIHAJLO: Da.
IVAN: To je baš surovo.
MIHAJLO: Jeste.
PETRA: A možda te je samo gurnuo u prolazu?
MIHAJLO: Možda i to.

Ivan ustaje i pušta player.

IVAN: Peco, hajde da igramo. Hajde Peco.

Ali, Petra ne želi da igra, seda u fotelju. Player okreće "Boogie stop shuffle", Charles Mungus. Pesma u potpunosti dočarava atmosferu drame. Sledi, igra. Petra ih posmatra, smeje se. Muzika je glasna. Braća se glupiraju. Mihajlo je nespretniji od svog brata.

MIHAJLO: Pravimo budale od sebe.
IVAN: Ja pravim budalu od sebe?
MIHAJLO: Svi mi. Mi pravimo budale od sebe.
IVAN: Ništa loše nismo uradili.
MIHAJLO: Osećam se glupo.
IVAN: Ja volim muziku. Tišina me plaši. Čak i kada je smešno.
MIHAJLO: Šta fali tišini?
IVAN: To govoriš jer nemaš pojma da igraš. Izgledaš glupo, zato se i tako osećaš.
PETRA: Ne mora da zna da igra. Mnogi ne znaju da igraju.
IVAN: Ne mogu da zamislim da neko ne zna da igra.
PETRA: Ali tako je.
MIHAJLO: Ti si besan čovek! Zato i igraš!
IVAN: Jesam li ja besan čovek Peco?
PETRA: Onaj taksista, onaj što su ga ubili... znate?
IVAN: Da, šta sa njim?
MIHAJLO: Ubili su ga za neku sitnu lovu.
PETRA: Mislite da je to bilo samo zbog para?
IVAN: Bilo bi bolje da je samo zbog toga. Ovako, priča je glupa.
PETRA: Nije priča.
IVAN: Molim?
PETRA: Kažem, nije priča.
IVAN: Peco, znaš li ti da je Mihajlo trenirao karate?
PETRA: Stvarno?
IVAN: Što joj ne ispričaš?
MIHAJLO: Nema tu šta da se priča. Morao sam da naučim da se branim.
PETRA: Ali od čega?
MIHAJLO Od ovakvih. (pokazuje na Ivana)

Ivan se smeje.


IVAN: A ja sam mu lepo rekao da je bolje da ide na boks. Malo surovosti nije na odmet.
PETRA: Grozno, ne volim krv.
MIHAJLO: Ali ona je u tebi.
PETRA: Ne vidim je.
IVAN: Peco, izgovori ovo: "Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču".
PETRA: Zašto?
IVAN: Hajde izgovori!
MIHAJLO: Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču!
BRAĆA ZAJ: Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču! Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču! Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču!

Petra pokušava da izgovori ali greši. Braća se smeju. Ritmično ponavljaju. Četiri čavčića na čamčiću čučeći cijuču! Tapšu i kruže oko Petre. Petra se smeje.

PETRA: Vi ste bolidi! Ponekad vas žalim.
IVAN: U redu je Petra. Ista si kao i mi. Nemoj sebi da daješ preveliki značaj.
PETRA: Ne dajem.
IVAN: A sad me poljubi.

Petra ga hladno ljubi u usta.

MIHAJLO: Ali nas je troje? Treba da bude tri čavčića.
PETRA: Tu lepo kaže četiri.
IVAN: (smeje se) Smešni ste. Zaboravili ste onog u plakaru.

Smeh.

PETRA: I šta su uopšte ti čavčići?
MIHAJLO: Čavke Peco, čavke.
PETRA: Čavke?
MIHAJLO: Vrane. Grozne vrane.
PETRA: Ne volim ptice.
MIHAJLO: Zašto?
PETRA: Jednom me je jurio jedan petao. Kljucnuo me je. Bilo je strašno.
IVAN: A onda je njegova glava završila u supi. Gledao te je iz tanjira.
PETRA: Odvratan si.
IVAN: Možeš misliti kljucnuo te je petao.
PETRA: Baš si divljak!
IVAN: Peco dušo, svi smo mi divljaci. Hajde, pleši sa mnom!
PETRA: Ne.
MIHAJLO: Pretpostavljam da moram da se složim da je ovaj svet jedno obično govno.
IVAN: Govno? Ne! Baš je sladak!
PETRA: Ponekad mi se gadiš.
IVAN: Zašto?
PETRA: Ne znam.
IVAN: A Mihajlo? Je l’ ti se on gadi?
PETRA: Ne.
IVAN: Peco, ti si jedna ogromna hijena.
PETRA: A šta si ti?
IVAN: Hijana si Peco!
PETRA: Hijena sam.
IVAN: Mihajlo, zamisli samo da rokneš tog petla svojim renoom. Onako, zaletiš se i bam!
MIHAJLO: I šta onda?
IVAN: Poleteo bi.

Ivan se smeje, Mihajlo se smeje.

MIHAJLO: Do krova jebote.
IVAN: I nazad.

Smeh.

PETRA: Samo se vi cerekajte. A šta će biti kada vam dođu ćale i keva? Kad otvore plakar i vide...
MIHAJLO: Dolaze tek za nedelju dana.
IVAN: Vide šta? Da čujem - šta?

Ivan joj prilazi, hvata je grubo za mišicu.

PETRA: Kad vide - leš!
IVAN: Leš?
PETRA: Da, leš.
IVAN: Zar to nije čovek?
PETRA: Mrtav čovek.
IVAN: A zašto je mrtav, moliću?
MIHAJLO: Da, zašto je mrtav?
IVAN: Jesmo li rekli zašto je mrtav! Zašto je mrtav Peco?
PETRA: Ostavi me.
IVAN: Zašto je mrtav kolačiću?
PETRA: Zbog tebe!

Petra se udaljava od njega.

PETRA: Zbog tebe, da, da, da... zbog tebe.

Petra se smeje, provocira ga.

IVAN: Mihajlo, čuješ li hijenu?

Ivan imitira "hijenu".

IVAN: Životinjice, dođi, dođi... dođi hijenice... oooo hijeniceeee...

Ivan kreće preko kreveta da je dohvati.

MIHAJLO: Bez sado-mazo scena. Ne želim to da gledam.
IVAN: Hijeniceeee.

Petra beži oko stola, kreveta, igraju se "mačke i miša". Petra se smeje.

IVAN: Peco, dođi Peco... Zašto je mrtav čovek u našem plakaru?

Ivan se obraća Peci kao da je devojčica, tepa joj.

IVAN: Pecoooo. Odmah da si došla bezobrazna hijenice!
MIHAJLO: Bio je silovatelj, zar ne? Silovao je malu decu.
IVAN: Čuješ šta kaže Mihajlo? Čuješ?
MIHAJLO: Možda je ubio svoje roditelje.
IVAN: Hijeniceee.
MIHAJLO: Možda je ubio nekog konopcem.

Mihajlo se smeje.

MIHAJLO: Baš je smešno ubiti nekog konopcem. Ili je preciznije: udaviti nekog konopcem? Zašto konopcem?
IVAN: Tako je moralo biti.
MIHAJLO: Nije moralo da bude tako.
IVAN: Dobro, nije.

Ivan uspeva da dohvati Petru. Prilazi joj, golica je, grli. Smeju se. Iznenada, Petra lupa šamar Ivanu. Svi su iznenađeni, čak i Petra.

MIHAJLO: Peco?

Ivan gleda u Petru. Petra izgleda kao da će da zaplače. Ivan odlazi i sipa piće sebi i bratu. Petra i dalje stoji sama.

MIHAJLO: Šta ako neko ukapira da smo to mi učinili?
IVAN: Reći ćemo da je to tvoje maslo, je l’ tako Peco?

Petra ćuti.

MIHAJLO: Ne uvlači me u vaše glupe igrice. Čuješ?
IVAN: Je l’ tako Peco? Reći ćemo da je Mihajlo ubio onog smrada u plakaru?
MIHAJLO: Brat si mi, ne bi to uradio.
IVAN: Kakve veze ima što smo braća? Šta sve to znači? Ništa. Mogu da te ubijem na spavanju, ne bih trepnuo.
MIHAJLO: Ti voliš da snimaš filmove, izgleda.
IVAN: Kakve filmove?
MIHAJLO: Voliš da snimaš filmove u svojoj glavi. Evo, na primer - vestern.
IVAN: Šta imaš protiv vesterna?
MIHAJLO: Nemam ništa.
IVAN: Čak bi trebalo da voliš vestern.
MIHAJLO: Zašto?
IVAN: Ti bi bio dobar šerif.
MIHAJLO: Da, šerifi uvek obrnu neku dobru mladu koku.
IVAN: Pa da. A i ne pucaju tek tako.

Ivan ustaje i počinje da broji korake.

IVAN: Hajde, hajde!

Mihajlo ustaje, Petra ih znatiželjno prati.

IVAN: Peca može da bude naš plen. Šta kažeš Peco? Hoćeš? A taj plakar može da bude tvoj salon?

Peca ustaje. Ivan "umire" od smeha. Mihajlo se smeje, ali ni Petra ne ostaje ravnodušna.

IVAN: Hajde, na deset okrećeš i pališ. Hoćeš ti mene da ubiješ ili ja tebe?
MIHAJLO: Zar ne možemo oboje da preživimo?
IVAN: A neeee! Peco, daj nam dva noža!
PETRA: Ne, ne - nožem!
IVAN: Daj dva noža!

Petra pogleda u Mihajla.

MIHAJLO: Peco, daj dva noža!

Peca im dodaje. Igra. Udaljavaju se od istog mesta brojeći korake, a onda posle "deset" okreću se i bacaju noževe. Mrak. Petrin vrisak. Iluzija je gotova. Svetlo. (kao na početku) Ivan kleči pored Mihajla, gleda u ranu.

IVAN: Ništa strašno brate. Malo sam te okrznuo.

Mihajlo drži rukom svoju ranu iz koje curka krv. Ivan uzima flašu "džeka" i stavlja mu u usta.

IVAN: Hajde, otpij malo! Biće ti dobro.

Mihajlo guta. Ivan poliva ranu pićem. Mihajlo ispusti jedno kratko "Aaa".

IVAN: Petra? Petra?

Petra ne reaguje, plače.

IVAN: Petra! Donesi iz prve fijoke zavoj!
MIHAJLO: Iz druge!
IVAN: Iz druge!

Petra polako odlazi do fijoke, uzima zavoj.

IVAN: Brže Petra, brže.

Ivan uzima nož kojim je gađao brata i seče zavoj. Previja mu ranu. Petra ih posmatra, stoji kod Mihajla.

IVAN: Vidi šta ti je život. Nož koji te je zamalo ubio, sad će da te spase.
PETRA: Mihajlo, hoćeš li sada da umreš?
MIHAJLO: Petra, jesi li ti normalna?
IVAN: Nije. Naravno da nije normalna. Pogledaj je! Izgleda kao pokisla pacovčina.
MIHAJLO: Petra, skloni se. Dobro sam.
IVAN: Neće on da ume Peco, neće. Nisam ni gađao da umre.
MIHAJLO: Ja tebe jesam.
IVAN: Trebalo je da budeš brži.
PETRA: Lepo sam vam rekla da ne podnosim krv. Jednostavno je ne podnosim.

Ivan pomaže Mihajlu da ustane, stavlja ga na krevet.

MIHAJLO: Dobro sam, mogu sam.

Petra prilazi Mihajlu.

PETRA: Bio si blizu smrti. Kako se osećaš?
MIHAJLO: Kao prepoređen.
IVAN: Preterujete.
PETRA: Obojica ste govnari.
IVAN: Šta misliš Peco, koliko vredi jedan ljudski život?
PETRA: Zavisi čiji.
MIHAJLO: Znaš onog Baneta, veterinara?
IVAN: Onog što nam je lečio Mitu? Ala je taj mačor bio lud.
PETRA: Šta se desilo sa Mitom?
IVAN: Crk’o je.
MIHAJLO: Bio je lud.
IVAN: Ne stvarno lud, ali se čudno ponašao. Bio je opasan mačor.
MIHAJLO: Da. Mačke su tako neotesane.
IVAN: I šta sa tim Banetom?
MIHAJLO: Pričao mi je da treba da operiše neku kobilu od 50.000 evra.
IVAN: Teška neka kobila.

Smeh.

MIHAJLO: Nije mu bilo svejedno.
IVAN: Ni meni ne bi bilo.
PETRA: Grozno.
IVAN: Šta kolačiću?
PETRA: Nemoj da me zoveš "kolačić".
IVAN: Slatka si Peco.
PETRA: Ljudi su lepi, ružni, inteligentni, glupi. Ne mogu da budu "slatki". To je odvratno.
IVAN: Dobro, Peco, inteligentna gluperdo.
MIHAJLO: Ta kobiletina vredi više od čoveka.
IVAN: Izgleda. Ne znam zašto tebe to brine? Kobile su baš dražesne.
MIHAJLO: Dražesnije od nas?
IVAN: Naravno.
PETRA: Od mene nije bolja.
IVAN: Peco, kobilice moja.

Ljubi je u obraz.

IVAN: Filozofija je u sledećem. Čovek može da bude kobila, ali kobila ne može da bude čovek.
MIHAJLO: Moraću da razmislim o tome.
PETRA: Ja neću. To je čista glupost.
IVAN: Peco, Peco... stalno se opireš i milsliš da si bolja od nas. Ti si običan voajer.
PETRA: Voajer?
IVAN: Da, voajer. Sedela si i gledala kako mi odrađujemo posao.
MIHAJLO: Peco, ostavi se toga. Nemoj da nasedaš.
IVAN: (Petri) Nećeš da mi pokvariš raspoloženje. Ne dam ti. Nemaš pojma koliko sam dobro raposložen. Mogao bih da napišem pesmu koliko sam dobro rasposložen.
MIHAJLO: Kad bi znao da pišeš.
IVAN: Kad bih znao da pišam?

Mihajlo se smeje.

IVAN: Pa znam da pišam. Dobro znam da gađam wc-šolju. Trudio sam se. Je l’ tako Peco?
PETRA: Tako je.
MIHAJLO: Izgleda da ne gađaš dobro samo wc-šolju nego i ljudske noge.

Braća se smeju.

IVAN: Oprosti brate.
MIHAJLO: Oprostio bih ti da si me ubio. Ovako, svejedno mi je.
IVAN: Da, čemu žaljenje.
MIHAJLO: Izbegavanje kazne, zar to nije nekako kvarno?
IVAN: Jeste, ako si slabić.
MIHAJLO: Ne plašim se kazne.
IVAN: Ćuti!
MIHAJLO: Kakav je to smrad?
IVAN: Smrad?
MIHAJLO: Već je počeo da smrdi!
IVAN: Ja ništa ne osećam.
MIHAJLO: Smrdi, kad vam kažem.
PETRA: Mihajlo, ne smrdi. Stvarno ne smrdi! Ne može da smrdi! Ne sad!
IVAN: Da, sad kad se zabavljamo.
MIHAJLO: Neka me kazne, u redu je.
IVAN: Slušaj dobro šta ti govorim. Neću dozvoliti da budem uhvaćen. Ni zbog tebe ni zbog bilo koga drugog.
MIHAJLO: Ivane, moj stomak. Moj stomak je kriv.
IVAN: U redu je.
MIHAJLO: On je ubica, silovatelj, pedofil, ratni zločinac. Zar ne?
IVAN: Ne znam, pitaj Pecu.
MIHAJLO: Peco, odgovori. On je ubica, silovatelj, pedofil, ratni zločinac. Zar ne?
PETRA: Da, jeste.

Ivan prilazi Petri.

IVAN: Mihajlo, misliš li da je Petra lepa?
MIHAJLO: Jedna od najlepših.
IVAN: Čuješ li Peco? Najlepša si.
MIHAJLO: Petra, šta ti je?

Petra seda pored Mihajla.

PETRA: Iscrpljena sam. Hajde, ispričaj mi neki vic.
MIHAJLO: Koji?
PETRA: Onaj o glisti.
MIHAJLO: O glisti? Taj je glup.
PETRA: Hajde, ispričaj mi.
IVAN: Ja ću ti ispričati.
PETRA: Ne. Hoću da mi Mihajlo ispriča.
IVAN: Mihajlo, ispričaj jebeni vic.
MIHAJLO: Kako hoćete. Vozi glista bicikl...

Petra već počinje da se smeje.

MIHAJLO: ...I sretne svinju. Svinja počne da se smeje. Glista pita svinju "Zašto se smeješ?". Svinja odgovara: "Kako možeš da voziš bicikl kad nemaš noge?". Glista se seti (da nema noge) i padne.
IVAN: Najgluplji vic ikada, a ona se smeje kao luda.
PETRA: Krivo ti je jer se smejem njegovom vicu.
IVAN: Drago mi je što se smeješ ludice. Tvoj smeh je muzika za moje uši.

Petra ga gađa jastukom.

PETRA: (Mihajlu) Stvarno si trenirao karate?
MIHAJLO: Da.
PETRA: Koji pojas imaš?
IVAN: Bože, Petra, koji pojas ima? Kakvo je to idiotsko pitanje?
PETRA: Možeš li bar jednom da umukneš!
IVAN: Pa bolje da ti kažem istinu, nego da te laže... A lagaće, namazan je on...
PETRA: (Mihajlu) Crni? Je li tako?

Ivan se smeje.

IVAN: Pih, crni! I preko toga...
MIHAJLO: Nije crni...
PETRA: Pa dobro, samo sam pitala.
MIHAJLO: Zeleni.
IVAN: A to je odmah posle žutog.
PETRA: Žutog?
IVAN: Da, prvog, onog za mekušce.
PETRA: Šta je loše u tome?
MIHAJLO: Bilo je korisno. Naučio sam sve što treba da znam.
IVAN: A to je?
MIHAJLO: Da mi se ne sviđa karate.
IVAN: Kad sam bio mali ložio sam se na Brus Lija. Hteo sam da budem Brus Li. Hteo sam da imam vernog učitelja, možda čak i svog oca - ali on je bio zauzet opijanjem. Ćale, vidi ga sad. Isti ti.
MIHAJLO: Šta to znači?
IVAN: Imate isti pogled. Tužan pogled. Otkad je trezan, manje mi se sviđa.
MIHAJLO: Nisam ja kao on.
IVAN: Jesi.
MIHAJLO: Ti si kao on!
IVAN: Svi govore da ti ličiš na njega.
MIHAJLO: Koji svi?
IVAN: Svi.
MIHAJLO: Ali ja nisam on! Ja te nisam tukao! Nikad! Nikad nisam želeo da se tučem sa tobom.
IVAN: Prekini da govoriš tako o ćaletu!
MIHAJLO: Dobro, neću.

Petra prilazi Ivanu.

PETRA: Pogledaj me!
IVAN: Kaži Peco...
PETRA: Nisam znala da te je tukao.
IVAN: Hoćeš li sada plesati sa mnom? Hoćeš li moći da igraš sa mnom?
PETRA: Ako želiš.
IVAN: Ako želim? A šta ti želiš Peco?

Petra ćuti.

IVAN: Ona ćuti. Ćuti! Nema šta da kaže! Dok sam stezao grkljan ovom majmunu, o čemu si mislila Peco?
MIHAJLO: Šta je sa vama?
IVAN: Šta je sa njom?
PETRA: Gde si ti bio Mihajlo?
MIHAJLO: Kada?
PETRA: Onda?
MIHAJLO: Bio sam...
IVAN: U plakaru!

Ivan se smeje. Tišina.

PETRA: Jesi li video nešto iz plakara?
MIHAJLO: Video sam.
PETRA: Šta?
MIHAJLO: Granje.
PETRA: Granje?
IVAN: On je video granje a ja sam video čoveka koji trči, kao bačen sa papira. Nizbrdo. To sam video. To je moj san.
MIHAJLO: Košmar?
IVAN: Naravno.
MIHAJLO: I sanjali smo ga zajedno.
IVAN: Zajedno ili ne, u čemu je štos?
MIHAJLO: Peco, sad je zaista vreme da pustiš neku muziku.
PETRA: Neki tvist?
MIHAJLO: Šta god. Uskoro ćemo da se potučemo.
IVAN: Da, bilo bi sjajno.
PETRA: Nemojte da se tučete. Nema svrhe.
IVAN: Hoćeš prvo da ti ispričam taj san? Pre nego što se potučemo, mislim.
MIHAJLO: Hajde.
IVAN: Čovek koji trči nizbrdo, kao sa papira bačen - izgleda da sam to ja. Sve je nekako sivo. Ni crno, ni belo. Sivo.
MIHAJLO: (smeje se) MGM studio!

Braća zajedno imitiraju lava sa špice MGM studija.

MIHAJLO: Ta-na-na-naaaaa!
IVAN: Ćuti! Ćuti!
MIHAJLO: Ćutim.
IVAN: Senka nekog čudovišta juri iznad moje glave.
MIHAJLO: Čudovišta?

Petra ih gleda. Mihajlo i Ivan izvode svoju predstavu.

IVAN: Lav sa orlovskim krilima i kandžama.

Mihajlo prsne u smeh.

IVAN: Trebalo bi da ga se plašim, ali ne - trčim iz sve snage. Klizim. Oko mene je ravno, trava i neko daleko, mnogo daleko drveće. Bar mi se tako čini na početku. Međutim, grešim. Priroda se pretvara u industrijsku zonu i sada sam okružen nuklearnim fabrikama. Na sred puta sam. U jednoj širokoj ulici.
MIHAJLO: To se ne viđa svaki dan.
IVAN: Tu je neko bure sa vodom, prilazim mu. Stavljam ruku u vodu i osećam da mi je hladno. Smrzavam se. Shvatam da sam u snegu do kolena.
MIHAJLO: Volim sneg.
IVAN: Ovaj sneg ne možeš da voliš.

Mihajlo ustaje, Petra ga prati pogledom. Ivan je po prvi put ozbiljan, ali to ni Mihajlo ni Petra ne primećuju. Ivan je usredsređen na svoju priču, svoj san.

IVAN: I kad podignem pogled oni su tu. Lica. Mnogo lica. Nepoznata i strašna lica. Gledaju me. Mrze me. Te njihove oči su iste. Te njihove oči su jedno ogromno oko!

Ivan prilazi Mihajlu. Petra je uznemirena.

MIHAJLO: Čije oko?

Mihajlo postavlja pitanje potpuno retorički. Jer, Mihajlo zna čije je to oko.

MIHAJLO: Onog u plakaru.
IVAN: Žao ti je čoveka u plakaru?
MIHAJLO: Nije.
IVAN: Jer, ako ti je žao, onda ti zaslužuješ da budeš na njegovom mestu.
MIHAJLO: Taj čovek je košmar svih nas, je l’ tako Peco?
PETRA: Da.

Petra prilazi Ivanu, hvata ga za mišicu.

IVAN: To oko, to prevrtljivo, grozno, krvavo oko!
MIHAJLO: Zašto smo ga ubili?
IVAN: To oko! TOooo JEeeee TVOooooJE OKOooo U PLAaaaaaKARU!
MIHAJLO: (smireno) Zašto smo ga ubili?

U trenutku, Ivan izgleda da je strašno uznemiren, ali onda se smiruje i ponaša kao da se ništa nije desilo.

IVAN: Zbog košmara. Zbog svih košmara na planeti.

Ivan se smeje. Petra mu prilazi.

IVAN: Šta? Šta je bilo Peco? Šta je sa njom? Šta želiš Peco?

Petra se udaljava.

MIHAJLO: Ona je ljubav. Ti si ljubav, Peco.

Ivan prilazi Petri i kreće da je poljubi. Petra se odmiče.

IVAN: Vidiš, ne želi da me poljubi. Misli da sam lud.
PETRA: Obojica ste ludi.
IVAN: Ali jedan je sigurno luđi, zar ne?

Petra ne odgovara.

IVAN: Koliko si me puta odbila? Milion? Milion i sto. Milion i dvesto. Milion i tristo. Milion i četiristo. Milion i petsto.

Ivan je hvata za mišicu.

MIHAJLO: Ne želim ovo da slušam!

Stavlja šake preko ušiju.

MIHAJLO: Lalalalalala-lala-la...la-la-la...

Petra se otima.

PETRA: Ne volim te.
IVAN: Ne čujem? Reci glasno.
PETRA: Ne volim te.
IVAN: Reci šta imaš da kažeš!
PETRA: Ne volim te!
IVAN: Odlično, tri puta "ne volim te" i naša je ljubav poništena. Oslobađam te.

Petra skače na Ivana i počinje da ga šamara, da ga grize, vuče, udara. Ivan se cereka. Mihajlo pokušava da ih razdvoji, uspeva, i tuča između Petre i Ivana se pretvara u tuču između Mihajla i Ivana. Ali to nije prava tuča. To je još jedna njihova "igra" uz mnogo smeha. Mešavina karatea, boks kretanja i kung-fua. Ivan izgleda kao pomahnitali Brus Li. Napada Mihajla koji zauzima svoj karate stav. Petra se "valja" od smeha. Ivan "odvaljuje" kung-fu poteze. Sve u svemu, smešno. Ali ipak uspevaju da udare jedno drugo. Jedanput Ivan Mihajla, dva puta Ivan Mihajla i jednom - na kraju - neočekivano Mihajlo udara Ivana. Teško dišu. Ivan obilazi krug oko stola, za njim Mihajlo. Petra se premišlja, ali ih prati. Hodaju polako, pa brže. Mihajlo i Petra izgledaju kao pačići koji prate svoju majku. Ivan se zaustavlja ispred plakara.

MIHAJLO: Zašto si nas doveo ovde?
IVAN: Pogledajte ovo umetničko delo.
MIHAJLO: Muka mi je!

Petra pokušava da ode, ali je Ivan uhvati za mišicu.

IVAN: Šta vidiš Mihajlo?
MIHAJLO: Plakar.
IVAN: Znaaaam da je plakar. Ali, šta predstavlja? Znam da je plakar čoveče.
MIHAJLO: Ne znam šta predstavlja. Muka mi je.
IVAN: Peco, šta je ovo?
PETRA: Ne znam ja sve.
IVAN: Znaš šta Petra, ne znaš ti ništa!

Gura je.

PETRA: A ti znaš? Nemaš pojma. Ti si jedno obično govno.
IVAN: Govno? Znam da sam govno. Ali koja vrsta govneta?

Mihajlo se smeje, ali je Petra iznervirana.

MIHAJLO: Izvini Peco.

Mihajlo klekne, gleda plakar.

IVAN: Ja sam ubio za tebe.
PETRA: Za mene? Ne bih rekla.
IVAN: Žene! One nikad neće razumeti.

Ivan seda na kauč, Mihajlo takođe. Malo kasnije, između njih, Petra.

MIHAJLO: Bio je zločinac. Džoker ubica. Je l’ tako?
IVAN: Tako je.
MIHAJLO: Trgovao je smrću. Ubijao je nedužne.
PETRA: Majke, očeve, sinove, ćerke - decu!
IVAN: Tako je.
MIHAJLO: Nasilje može da se opravda, zar ne?

Ivan ćuti. Petra ćuti.

MIHAJLO: Muka mi je.
IVAN: Još uvek?
MIHAJLO: Da.
PETRA: Hoćeš da ti donesem nešto? Hoćeš da povraćaš?
MIHAJLO: Ne.
IVAN: Ti baš imaš sreće!
PETRA: Da.
IVAN: Ti baš imaš mnoooogo proklete sreće, znaš?
MIHAJLO: Kakve sreće?
IVAN: Fantastične.
PETRA: Možda ću je i ja imati.
IVAN: Možda.
MIHAJLO: Kakve sreće?
IVAN: Imaš tu paklenu mučninu u stomaku, zar ne? I to je nešto.
MIHAJLO: Voleo bih da je tako.
IVAN: Tako je.

Zvuk sirene.

MIHAJLO: Je l’ to sirena?
IVAN: Da.
PETRA: Dolaze po nas?
IVAN: Nije moguće.
MIHAJLO: Šta ćemo da radimo?
PETRA: Ja ću da odem.
IVAN: Kuda?
PETRA: Ne mogu da kažem.
IVAN: Svejedno. Pa je l’ krećeš?

Petra ćuti. Niko se ne pomera.

MIHAJLO: A da ispričam vic? Hoćete vic? Znam da hoćete!
IVAN: Bilo bi sjajno. Posle možemo i da zaigramo.
MIHAJLO: Čekajte da razmislim.
IVAN: Hajde već jednom.
MIHAJLO: Padne zeka u rupu... Je l’ zeka? Mislim da je zeka.
IVAN: Nikad nećeš naučiti.
PETRA: Hoćeš li da umukneš!
IVAN: Evo, neka priča.
MIHAJLO: Pa je l’ zeka? Šta? Šta je bilo? Šta me gledate?

Mihajlo se cereka. Mihajlo usredsređeno pokušava da se seti vica. Petra se naslanja na Ivanovo rame.

MIHAJLO: Setiću se, majke mi...

Neko vreme samo sede. Ivan i Petra, tupog pogleda. Mihajlo zamišljen.

KRAJ

 16