Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

MEDIJI ŠTITE NAROD OD – ISTINE

Gorki med medija
Bane Jovanović, Vitomir Teofilović
Binder, Beograd, 2012.

Bane Jovanović, Vitomir Teofilović - Gorki med medija

Bane Jovanović i Vitomir Teofilović, dob­ri poznavaoci srpske aforistike i sami afo­rističari, sakupili su pretežno savremene afo­rizme o medijima i novinarima u Srbiji, te na­činili atraktivnu i lepu knjigu Gorki med medija. U ovoj po svom intelektualnom bogat­stvu ras­koš­noj i dragocenoj knjizi, zamašan kor­pus od nekoliko stotina aforizama grupisan je prema njihovim autorima, najpoznatijim, etab­li­ranim, ali i onim manje poznatim srpskim afo­rističarima. Na taj način možemo porediti es­tetske, književne domete pojedinih naših afo­rističara u satiričnoj kritici medija i uži­vati u njihovim lucidnim uvidima i jezič­kim bravurama.

Jedno drugo i drugačije grupisanje, anali­zi­ranje i čitanje ove impresivne zbirke afori­zama – po temama i pojavama vezanim za medije (cen­zura, manipulacija, udvorički odnos medija pre­ma vlasti, "šminkanje stvar­nosti", odnos ured­nika i novinara prema politici, itd.), raz­otkriće nam stanje i probleme u našim me­di­ji­ma, a naročito onu njihovu skrivenu, tamnu stra­nu.

Istoričar, sociolog, antropolog, politi­ko­log, knji­žev­ni teoretičar ili psiholog koji bu­de naučno, metodom analize sadržaja saop­šte­nja uporedno analizirao aforiz­me nastale u Sr­bi­ji u poslednjih dvadesetak godina, do­ći će do mno­gih zanimljivih i dragocenih podataka za ove nauke. Naime, komparativna analiza pred­me­ta afo­ris­tičkih iskaza srpskih aforističara to­kom devedesetih godina 20. veka i posle 2000. go­dine, u prvoj deceniji 21. veka, pokazaće neke zna­čajne promene u izboru omi­ljenih tema na­ših satiričara. Razume se, neke opšte teme kao što su ljudska glupost, laži, prevare, licemerje i sujeta vlastodržaca, ostale su iste. Ali kada se pogleda mapa glavnih, dominantnih tema u srp­skom satiričnom aforizmu, lako se uočava po­meranje fokusa, nestajanje jednih i rađanje dru­gih dominantnih tema, očigledno, u skladu sa aktuelnim socijalnim i političkim pro­me­na­ma u srpskom društvu.

Ova pojava nije nimalo čudna, jer afo­ris­ti­čari ima­ju vrlo osetljive i precizne senzore up­ravo za detekto­va­nje glavnih, najbolnijih neu­ral­gičnih tačaka i urgentnih, tipičnih druš­tve­nih problema u određenom istorijskom tre­nut­ku. Tako, recimo, tokom devedesetih godina proš­log veka, u vreme režima Slobodana Milo­še­vića, domi­nan­t­ne teme bile su: Veliki vođa, nacionalizam, rat, ratna propaganda, Državna televizija, inflacija, beda, izbori, izborna krađa, demonstracije, brutalnost policije, zavisno sudstvo, itd., a kasnije posle Petook­to­bar­skog prevrata, sa dolaskom nove, demokratske vlas­ti, prev­la­da­vaju neke nove teme: ulazak u Evropu; transparentnost, demokratska tranzicija, privatizacija, tajkunizacija Srbije, organizovani kriminal, (ne)kultura dijaloga, (ne)tolerancija, politička korektnost, neuspesi demokratskih promena, itd.

Danas u Srbiji, hvala Bogu, očigledno ni­su više aktuelne teme kao što su brutalna iz­bor­na krađa, dikta­tu­ra, deifikovani Vođa, ali mediji i medijska manipu­la­ci­ja su i dalje jedna od glavnih meta političkog satirič­nog afo­riz­ma.
 

Muke sa cenzurom

Jedna od najvećih boljki medija je cenzura. Iz straha za vlastitu sigurnost, slobodu, poro­di­cu, ugodan ži­vot ili goli život, urednici bi­raju informacije i prećut­ku­ju one koje su "nezgodne".

Ali, razume se, niko nije spreman da kaže da u Srbi­ji ima cenzure, jer je i ta istina ne­prih­vatljiva i nep­ri­jatna. Ovo negiranje, cen­zu­ri­sanje postojanja cenzure je zgodna meta za afo­ris­tičare i njihovu ironiju.

Nije tačno da se kod nas kontrolišu novine.
To nigde niste mogli da pročitate.

(Ratko Dangubić)

Cenzura je zabranjena,
ali mi smo slobodoljubivi narod
koji prkosi zabranama.

(Đorđe Otašević)

Nije nam potrebna cenzura.
Mi o vlasti, svakako, možemo
da kažemo sve najlepše.

(Ratko Dangubić)

Ako se nekada cenzura tu i tamo i pojavi to je izuzetak koji se dešava samo iz potpuno opravdanih i jakih razloga, o čemu govori sle­deći aforizam:

Reportaža o penzionerima je cenzurisana.
Zbog scena golotinje.

(Miodrag Stošić)

Urednik neke rukopise nije mogao da objavi
jer ima ženu i decu.

(Aleksandar Baljak)

Kod nas više nema, kao nekada u doba so­ci­ja­liz­ma, partijskih komesara koji budno prate nastanak novina i revnosno vrše svoj društ­veno odgovorni cen­zor­ski posao. Danas, u demokratiji, kada je ukinuta cenzura, taj va­žan posao sasvim dobro i dobrovoljno obav­lja­ju sami urednici i novinari.

Kad smo ukinuli cenzuru,
cenzore smo postavili za urednike.

(Milan R. Simić)

Informacije moraju biti dostupne novinarima.
U protivnom bi mogle
da dopru do javnosti.

(Petar Lazić)

Kod nas nema cenzure,
ali to neodgovorni pojedinci
koriste da kažu i ono što se ne sme.

(Milan Todorov)

Ako ima nešto što je još gore, još pogub­ni­je za slobodu medija od cenzure, to je ne­sum­nji­vo – autocenzura. Najbolji, najefikasniji i naj­delikatniji (nevidljivi) vid kontrole me­di­ja je upravo autocenzura jer u tom slu­ča­ju cenzor (spo­ljašnji) je suvišan, pošto se on kao unut­raš­nji cenzor već ugnezdio u glavi medijskog rad­ni­ka. Naime, novinar je sam svestan da ga ured­nik može otpustiti, kazniti, da njegov me­dij može platiti veliku novčanu kaznu ako na­pi­še istinu koja je nepoćudna, te onda dob­ro­volj­no odustaje od onoga što mu je osnovna duž­nost – obelodanjivanje istine.

Tek u sopstvenoj glavi
rađa se cenzor pravi.

(Bane Jovanović)

Otkad sam čuo šta mislim,
ne verujem u ono što čujem.

(Brana Crnčević)
 

Objektivnost i sloboda medija

Deklarativno svi se zalažu za profe­sio­nalizam i ob­jektivnost medija. Urednici i no­vinari simuliraju, s manje ili više uspeha, nep­ristrasnost i političku neut­ral­nost. Svo­je stranačke preferencije i ideološku sub­jektivnost kriju kao zmija noge. Ali naši lu­cid­ni satiričari ne mogu se zavarati, oni sa iro­nijom i sarkazmom razotkrivaju i izvrga­va­ju ruglu ovu glumljenu "objektivnost" medija.

Izbegavaju se izjave očevidaca –
TV ne želi da bude subjektivna.

(Rade Jovanović)

Informacija treba da bude objektivna,
ali ne po svaku cenu.

(Goran Gaćeša)

Narodu treba reći pravu istinu,
a ne kako je bilo.

(Ilija Marković)

Informativni sistem ostavlja građane bez šanse.
Ili ih ubija istina,
ili podležu dezinformaciji.

(Raša Papeš)

A kada je reč o slobodi medija danas, tu pos­toji jedna zabrinjavajuća pojava. "Sloboda" me­dija pretvorila se u svoju karikaturu, u anar­hič­no i haotično ređanje jedne pored druge is­ti­ne i laži, mudrosti i gluposti, normalnosti i patologije, rasizma i tolerancije, lucidnih ana­liza i senzacionalističkih tračeva, a sve pod izgovorom "neka se čuje svačije mišljenje"! Sve je, tobož u ime slobode relativizovano do ap­surda i besmisla. Pokazalo se da ukoliko ima više TV i radio stanica, više novina i lis­to­va u kojima se može čuti i pročitati mnoštvo različitih mišljenja, utoliko se bitna istina, važno mišljenje teže može probiti. Od sveop­šte, zaglušujuće buke, graktanja, buncanja, bu­laž­njenja, lupetanja i brbljanja u jedan glas, go­to­vo je nemoguće razaznati razuman glas i čuti ne­ku artikulisanu, mudru i kritičku reč. Sve se mo­že reći slobodno, jer će se i onako izgubiti u me­dijskoj galami, a i jer niko više ne mari za kri­tičku reč.

Slobodno govorite istinu...
Niko vas ne sluša.

(Srba Pavlović)

Slobodu govora guši sloboda lajanja.

(Višnja Kosović)

Dočekali smo i mi slobodu mišljenja.
Jebe nam se šta ko misli.

(Srba Pavlović)
 

Televizija, moć manipulacije i sejanja iluzija

Od svih medija televizija je najmoćnija, najuticajnija i otud je, s pravom, najviše i na udaru duhovite kritike satiričara. Državna televizija u doba režima Slobodana Milo­še­vi­ća bila je glavna uzdanica, temelj i najmoć­ni­je oružje nedomokratske, autoritarne vlas­ti. Ona je čitavu deceniju modelovala mozak "dra­gih gledalaca" i huškala ih na rat. Ta re­žimska državna televizija, tzv. Slobo­vi­zi­ja, bila je otud velika i dragocena inspi­ra­ci­ja za najbolje srpske aforističare. Slobodan Si­mić, virtuoz satiričnog, crnohumornog afo­­rizma, sa izvrsnim smislom za tananu sa­mo­ironiju, napisao je antologijski aforizam ko­ji su studenti nosili kao parolu u pro­tes­tima '96-97. godine. On glasi:

Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram.

O pogubnom, ubitačnom dejstvu ove, po zlu čuvene, orvelovske državne televizije sjaj­no govori i čuveni aforizam Ilije Mar­ko­vi­ća: 

Šta vredi što će ukinuti smrtnu kaznu
kada će nam ostati državna televizija.

Ali i mnogi drugi vrsni srpski afo­ris­ti­čari s uspehom su se ogledali u ovoj oblas­ti, oštreći pero i danas na ovoj zahvalnoj te­m­i. To je razumljivo jer je televizija bila i os­tala jedan od stubova vlasti kao moćno i opas­no sredstvo masovne kontrole umova nesrećnih gledalaca.

Nekad se silom osvajala vlast.
Nije bilo televizije.

(Milan Beštić)

Upalili smo televizore...
To je izazvalo ratni požar.

(Rade Jovanović)

Gledaoci televizije su nezaštićeni svedoci.

(Aleksandar Čotrić)

Televizija je izazov.
Opasno je nagnuti se kroz taj prozor.

(Bane Jovanović)

Istina je bila najjače oružje.
Do pojave televizije.

(Ilija Marković)

Pa, ipak, istini za volju, nije sve tako cr­no, televizija ne mora na sve ljude da ima ta­ko veliku moć, neki pojedinci su imuni na njen uticaj.

Televizija na mene nema nikakav uticaj.
Moje selo još nije dobilo struju.

(Rade Đergović)

O smišljenoj, planskoj i veštoj medij­skoj manipulaciji ljudima, o "ispiranju moz­ga" i sistematskom prepa­ri­ra­nju uma TV sli­kom i rečju, pisali su mnogi od vrhunskih srp­skih aforističara.

Dobili smo medijski rat.
I mi smo poverovali u to što govorimo.

(Aleksandar Čotrić)
 
Televizor je prozor u svet
kroz koji gledamo tuđim očima.

(Milovan Vitezović)
Nova rubrika u dnevniku:
Neverovatno, ali ubedićemo vas.

(Miodrag Stošić)

Ne samo da šišam ovce,
ja ih i informišem!

(Nenad Vučetić) 

Da nam nije televizije, mi bismo živeli i dalje užasno, u siromaštvu, duhovnoj bedi i nes­lobodi. Ovako, zahvaljujući njoj, sve je u naj­boljem redu, živimo u demokratskoj, najslo­bod­nijoj, najsrećnijoj i najboljoj državi.

Nisam čuo da smo svi srećni!
A otkada ti je pokvaren televizor?

(Đorđe Otašević)

Izgleda da mi se kvari televizor.
Emituje mi sve lošije vesti.

(Dragan Šušić)

O televizijskom resetovanju stvarnosti i optimističkom reprogramiranju mišljenja gle­dalaca, piše i Srba Pavlović. On iro­nič­no veli:

O vođi mislim sve najlepše,
ali od državne televizije
ne mogu da dođem do reči.

I jedan drugi izvrsni satiričar, Rade Jovanović je na svoj dobro poznati britki i sarkastični način, takođe izvrsno raskrinkao samu suštinu državne televizije, a to je njen otužno sladunjavi optimizam. Zato on tobož oduševljeno uzvikuje:

Prošao sam ceo svet,
ali nigde narod ne živi bolje
nego na našoj televiziji.
 

Biti novinar - kobno zanimanje

Najmračnija strana odnosa tajkuna, kriminalaca, izvršne vlasti i tajnih službi, s jedne strane, i medija i novinara, s druge, jeste ugrožavanje rada i života novinara. Naši novinari su i pre i posle demoktratskih promena bili zastrašivani, maltretirani, pa čak i ubijani. Posebno su ugroženi novirari koji se bave tzv. istraživačkim novinarstvom, tj. koji pokušavaju da razotkriju mutne mahinacije u procesu privatizacije, poreklo novca tajkuna ili da razotkriju krupne transakcije organizovanog kriminala. Naši satiričari na svoj satirični način skreću pažnju javnosti na ovu bitnu temu i ne dopuštaju da se zaboravi nezahvalna uloga i tragična sudbina hrabrih novinara u našem društvu.

Kod nas novinari ne samo da kratko žive,
nego i ne umiru prirodnom smrću.

(Dragan Rajičić)

 Novinar je poginuo
zbog neovlašćenog i nestručnog
rukovanja činjenicama.

(Aleksandar Čotrić)

Ubijen je novinar koji je pisao
o organizovanom kriminalu.
A i pre toga je pokazivao
samoubilačke sklonosti.

(Đorđe Otašević)

 Naši novinari su pratili svaku aferu
od početka do kraja.
Sve dok ne bi nestali.

(Aleksandar Čotrić)

Sloboda štampe je zagarantovana.To mogu da potvrde
preživeli novinari.

(Vesna Denčić)

Naši aforističari, koji su ne samo satiričari već često i novinari, pošto dobro poznaju medije iznutra, o najbolnijim problemima medija i teškog, pa i opasnog novinarskog rada, govore sa ljutom ironijom, cinizmom i gorkim sarkazmom.

Šta će nam toliko nezavisnih
radio i TV stanica?!
Istina je samo jedna.

(Rade Jovanović)

 Ako je vlast uspela da ugasi taj list,
znači da nije bio nezavisan.

(Aleksandar Čotrić)

 To su špijunski mediji!
Izveštavaju o svemu što se dešava.

(Slobodan Simić)

Javnost je dobro upoznata
sa svim što se od nje krije.

(Milovan Vitezović)
Danas mi nije do istine.
Daj pivo!

(Đorđe Otašević)

 Taj novinar piše samo istinu.
Da mi je znati samo ko plaća tu budalu!

(Ninus Nestorović)

 Malo je reći da mi celovito informišemo javnost.
Mi dosta toga i dodamo.

(Aleksandar Baljak)

Samo tabloidi dosežu punu nezavisnost.
I od istine i od morala.

(Vitomir Teofilović)
 

Udvorištvo medija / sejanje optimizma

Ako je odmah posle petog oktobra 2000. go­dine postojala bojazan da će naši sa­ti­ri­ča­ri i aforističari u demokratiji ostati bez hle­ba, sada posle više od deset godina taj strah se pokazuje kao potpuno iracionalan, ne­op­ravdan i suvišan. Verujem da to na najbolji na­čin, ubedljivo pokazuju i ovi sjajni afo­riz­mi o medijima nastali u doba procvata demo­kra­tije i medijskih sloboda. Sudeći po njima me­diji i dalje manipulišu, prepariraju mozak gra­đana, seju optimizam, udvaraju se vlastodrš­cima, prikrivaju istinu i verno služe vlas­ti i tajkunima. A satiričari? Oni i dalje ra­de svoj posao. I to sjajno.

Sadite uspehe po novinama.
Tamo najbrže rastu.

(Brana Crnčević)

 Sredstva informisanja
imaju punu slobodu
u dokazivanju da nam je najbolje.

(Milovan Vitezović)

Od novinara se zahteva da budu objektivni.
Da verno prenesu ono što im se naredi.

(Aleksandar Čotrić)

 Državna televizija –
javni servis tajne službe.

(Slobodan Simić)

Značajnu ulogu u TV ima montaža.

(Slobodan Dučić)

Sve u svemu, mediji i dalje prikrivaju ruž­nu istinu, "friziraju" stvarnost, ulep­ša­vaju je, seju iluzije, a aforističari nemi­lo­srd­no razotkrivaju njihove laži i obmane.  

Žarko Trebješanin


MARATONCI TRČE NOVI KRUG

Maraton na kratke staze
Nenad Ćorilić, Nenad Vučetić, Miodrag Stošić
Vladimir Dramićanin, Srđan Dinčić, Bojan Rajević
Binder, Beograd - 2012

Maraton na kratke staze - Nenad Ćorilić, Nenad Vučetić, Miodrag Stošić, Vladimir Dramićanin, Srđan Dinčić, Bojan Rajević

Da li su Branislav Nušić i Radoje Domanović slutili da će se roditi Duško Radović i Vlada Bulatović VIB? Ko zna, možda i jesu, jer su ionako predvideli sve ovo što nam se sada dešava. Radović i VIB su imali sreću da još za života vide jednu mladu plejadu satiričara, koji su im dahtali za vratom u tom srpskom neprekidnom maratonu. I taman kad je pretilo da se taj maraton polako ukida, pojavljuju se iz tog grma velikoga mladi lavovi srpskog maratona, koji nastavljaju da trče istu onu trku koju su započeli Nušić i Domanović.

Šestorica momaka su rešila da se bave neprofitabilnom profesijom , koju naš narod često meša sa humorom – satirom. Miodrag Stošić, Nenad Ćorilić, pa drugi Nenad Vučetić, Srđan Dinčić, Vladimir Dramićanin i Bojan Rajević, pojavili su se poslednjih godina , kao po dogovoru. Prvo su nasrnuli na retke novine, koje objavljuju satiru, pa onda i na još ređe nagrade. Specijalno na VIB-ovu za mlade satiričare, koju su već dobili Vučetić, Stošić, Dinčić i Rajević. Tek što su promenili mlečne zube satire, ujedaju sve ono što ne možemo da progutamo: od političara, tajkuna, kriminalaca – sve do srpskog nacionalnog sporta – samoironije. Sve su hrabriji i hrabriji, pogotovo kad su zapazili da nama, njihovim predhodnicima, ne pada ni dlaka sa glave, jer svi počinju da shvataju satiru kao nacionalni brend, koji se ceni, pogotovo u svetu. I koji će, nadam se, biti zaštićen kao medved u Titovom lovištu, kao ajvar, kao rakija, kao gusle...

Njihovi aforizmi, naprimer, su isto tako oštri kao naši, ali su, priznajem, malo moderniji. Gotovo stendapovski, čime se poneki od njih i bave. Rastu kao autori u doba interneta, pa nije ni čudo. Njihovom oštrom oku i još oštrijem duhu ništa ne može da promakne. Tako Srđan Dinčić kaže: U Srbiji je najlakše doživeti dva metra duboku starost. – Sve sam bliži i ja tom zaključku, makar kad su godine u pitanju.

Srećom, ja sam penzioner, zaštićena vrsta, za razliku od onih koji traže posao.

Nezaposleni stalno vise na birou. Kao da nemaju druga posla – kaže Vladimir Dramićanin.

Šta oni kažu, mi čitamo. A ima onih koji i zapisuju: BIA ne govori napamet. Oni sve imaju napismeno – kaže Nenad Vučetić.

Tako mora da je štikliran negde i Nenad Ćorilić, koji tvrdi: Posvetili su se borbi protiv siromaštva, otimaju šta stignu.

I ne samo da otimaju, nego i kradu: Naši političari se dele na one koji kradu i ove koji kradu – tvrdi Miodrag Stošić.

U ovoj knjizi njih šestorica su gromki i pomalo cinični glas našeg "napaćenog naroda", pa ako se neko i pronađe u njoj, neka ne zameri. Neka im odbije na godine. Što reče Bojan Rajević:

Ispunićemo vam sve želje. Želeli vi to ili ne.

Dragutin Minić Karlo

- 7 -