Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Igor Braca Damnjanović Dib


Ko je ovde lud

Komedija

Igor Braca Damnjanović Dib

Lica:
STEVAN TODOROVIĆ, zvani Steva Pljoska, profesor istorije i alkoholičar
MIRKO MITROVIĆ - TOČAK, učenik, glup kao točak
MARKO POPOVIĆ - NOĆ, učenik, glup kao noć
JOVAN LITERATA, štreber
JELENA, profesorka hemije i Pljoskina žena
PROFESOR MATEMATIKE, alkoholičar
PROFESOR FILOZOFIJE, alkoholičar
PROFESOR FIZIČKOG, alkoholičar
KONOBAR
SIN Pljoskin
SNAJA Pljoskina
DRAGANA, glavna sestra
SESTRA, medicinska, a ne Pljoskina
ČETNIK, pacijent
TAKSISTA, pacijent
PECAROŠ, pacijent
POLICAJAC, pacijent

PRVI ČIN

PRVA SCENA


(Na sceni je postavljena nastavnička katedra, nasuprot njoj nalazi se šest stolova sa po dve stolice. Stolovi su poređani sa strane, sa leve tri, sa desne tri. U poslednjoj klupi sa leve strane sede dva učenika, Mirko Točak i Marko Noć. U prvoj klupi sa desne strane, ispred nastavničke katedre, sedi dečak sa naočarima – Jovan Literata. Točak i Noć gađaju papirićima Literatu, koji čita neku knjigu. Ulazi profesor istorije, čovek od 50-ak godina, rasejan, brzoplet. Ima nadimak Steva Pljoska.)

Pljoska: Dobar dan, deco.
Noć: Nismo mi deca.
Pljoska: Nego šta ste?
Točak: Mi smo tinejdžeri.
Pljoska: Kakvi, bre, tinejdžeri?! Vi ste obični balavci. Eto šta ste! Tinejdžeri?! To u moje vreme nije bilo. Ili si bio dete, ili si bio čovek. Vi biste da budete ljudi, a kad nešto pogrešite, e, onda biste da budete deca. (Seda.) ’Ajde, redar, ko nije tu?
Literata: Nije tu.
Pljoska: Pa to i ja pitam. Ko nije tu?
Literata: Redar nije tu.
Pljoska: Aha, redar nije tu. A drugi?
Literata: Ni drugi nije tu, profesore.
Pljoska: Dobro, onda ćeš mi ti reći ko nije tu.
Noć: Bolje pitajte ko je tu. (Pljoska šeta pogledom kroz učionicu.)
Pljoska: Šta je ovo, bre?!
Točak: Pa, profesore, to su ovi iz susednog odeljenja, mi nismo, oni su...
Pljoska: Ma o čemu ti, some, pričaš?!
Točak: O klupi. Oni su došli i polomili je. Nismo mi.
Pljoska: Ama, pitam gde su ostali?!
Literata: Pobegli, profesore.
Pljoska: Znači – pobegli?
Noć: Nisu, profesore, pobegli.
Pljoska: Nego?
Noć: Normalno izašli, ha-ha-ha. (On i Točak se smeju.)
Pljoska: Je l’ ti to mene, Popoviću, zajebavaš?
Noć: Ma ne, profesore, ali stvarno niko nije trčao, samo su lagano izašli. Evo pitajte Točka.
Pljoska: Ako ne verujem tebi, da pitam tvog brata lažova, je l’ to? Sve ću da ih upišem. Hajde, Literata, pričaj ko nije tu?
Literata: Ali gde ćete da ih upišete kada nemate dnevnik?
Pljoska: Aha, gle stvarno! (Ustaje.) Brzo se vraćam. (Izlazi, ali se odmah vraća u učionicu.)
Pljoska: Nisam mislio toliko brzo, ali zaboravio sam da uzmem penkalo. Bojim se da ne dobije noge.

(Uzima penkalo sa stola i izlazi. Noć i Točak ponovo gađaju Literatu. Uleće Pljoska, briše rukavom usta, stavlja dnevnik na sto, seda.)

Pljoska: ’Ajde, deco, dok ja upisujem čas, vi se spremite da odgovarate.
Noć: Literata ima već četiri ocene.
Pljoska: Pa znam, ali zato ste vi tu. Hajde Literata, reci mi ko je tu.
Literata: Marko Popović, Mirko Mitrović i Jovan Marković.
Pljoska: Znači, samo vas trojica? A, gde su vam devojčice?
Noć: Ja sam, profesore, raskinuo sa mojom, ha-ha-ha! (On i Točak se smeju.)
Pljoska: Nemoj, Mitroviću, da se praviš pametan jer je to nemoguće. A, nemoj ni da se praviš lud jer to već jesi. Danas je lako biti budala, teško je biti pametan. Pitam za devojčice iz razreda, jesu li i one pobegle ili su i one kao i ostali samo išetale?
Točak: E, one su, profesore, baš trčale.
Pljoska: Je l’ to istina, Literata?
Literata: Jeste, profesore.
Pljoska: Gde li su one pobegle, baš me interesuje?
Noć: Na koncert.
Pljoska: Kakav koncert?
Noć: Večeras peva naš najpoznatiji turbo-folk pevač.
Pljoska: Pa to je tek večeras. Znaju li oni koliko je sada sati?!
Točak: Ma, moraju da se skockaju.
Pljoska: Slušaj ti, Mitroviću, ja ako te odalamim, ima stvarno da te skockam! Slušaj ti kockasti, ti Mitroviću! Kada te pitam, hoću da mi odgovaraš normalno! Ako ti nisi normalan, barem glumi. Pa zar je danas neki pevač važniji od cara Dušana ili od Miloša Obilića?! E, šta sam ja doživeo. ’Ajde, deco, da se ispitujemo!
Točak: Evo, ja ću prvi.
Pljoska: Šta, da odgovaraš?
Točak: Ne, nego da ispitujem.
Pljoska: Kada budeš na mom mestu, e onda ćeš moći.
Točak: Ja mogu da dođem tu, kad god hoćete. A je l’ mogu onda da ispitujem?

(Pljoska lupa šakom o sto.)

Pljoska: Dosta, bre! Ti prvi odgovaraš. ’Ajde, reci mi kako je Napoleon završio svoju vojničku karijeru?
Točak: Pa, umro je.
Pljoska: Dobro, jeste umro, ali šta se dešavalo pre toga?
Točak: A pre toga je bio živ.
Pljoska: E, slušaj ti, some jedan, je l’ ti i dalje misliš da mene nerviraš?! Je l’ tebi jasno, sirovino jedna, da ako ovako nastaviš da odgovaraš, kandidovaću te za najglupljeg đaka u Srbiji?!
Točak: Pa šta ću profesore, kad ne znam tog Napoleona.
Pljoska: Naravno da ga ne znaš, kad je živeo pre dvesta godina.
Točak: A šta da radim kad ne znam ništa o njemu?!
Pljoska: Pa da naučiš Popoviću. Ti da si živeo u njegovo vreme, ti bi odavno završio zaleđen negde u Rusiji. Sada bi te izlagali u muzeju k’o mamuta.
Točak: Profesore, a je l’ mogu ja Kosovski boj?
Pljoska: Ej, oni meni da daju otkaz?! Ja koji ovde radim dvadeset i sedam godina da dobijem otkaz. Pa da li to ima negde? Kažu, mnogo pijem. Ja to ne poričem. Volim da popijem dobar konjak više nego išta. To je istina. Ali i drugi piju i to mnogo više od mene, pa nikom ništa. Samo Stevana Todorovića hoće da smene. E, pa neće moći! (Smiruje se.) Šta sam te ono pitao?
Točak: O Kosovskom boju.
Pljoska: Dobro, ’ajde pričaj.
Točak: Evo ovako. Znači, taj glavni, mislim što je bio. E, on je imao onu debelu ženu. U stvari, ona je tad bila mršava.
Pljoska: Koju, bre, debelu?
Točak: Ne znam, profesore, kako se ona zove. Možda znate, ona je glumila u "Profesionalcu", pa joj onda onaj kaže (Glumi, kao da plače.): "Pojela si babmija, debela..."
Noć: Ha, ha, ha! Ja se sećam. Pa kako ne znate, profesore. Ona debela.
Pljoska: Ko je tebe šta pitao, some jedan?! Sedi tu dok te ne prozovem.
Točak: Je l’ znate o kome pričam?
Pljoska: Znam, kako ne bih znao kada si mi ovako lepo objasnio. Pričaš o glumici Gorici Popović (Dere se.) Ali to nema nikakve veze sa Kosovskim bojem! Sedi, jedan.
Točak: Ali ja sedim.
Pljoska: Ma, možeš i da dubiš na glavi, dobio si jedan.
Točak: Ali, profesore, mi smo ostali na vašem času da bismo popravili jedinicu.
Pljoska: Znači, vi ste zbog toga ostali. Dobro, znam što si ti ostao (Obraća se Literati.), a gde su ostali?
Literata: Pa rekli smo vam. Pobegli su sa časa.
Pljoska: Kažeš pobegli?! Dobro, dobro. Videćemo ko će na kraju da beži. Jer ko zadnji beži... ovaj, ’ajde, sad ti Popoviću da odgovaraš.
Noć: Ovaj, profesore, moram malo da se podsetim.
Pljoska: Onaj, malo se podseti... ej, oni mene da šalju u "Lazu" na lečenje. Pa je l’ oni hoće da kažu da sam ja lud?!
Točak: Je l’ u Lazu Kostića?
Literata: Nije u Lazu Kostića, već u "Lazu Lazarevića".
Točak: Kao da ja ne znam ko je taj Laza bio.
Literata: Pa ko je bio?
Točak: Ne mogu sad pred profesorom.
Pljoska: Kaži, Mitroviću, slobodno, kaži.
Točak: On je bio najveći ludak u Srbiji. Bio je poznatiji i od onog Save Savanovića. On je bio duh, ali...
Pljoska: Nije ni čudo što imate takve nadimke.
Točak: Što, profesore?
Pljoska: Pa zato što si glup k’o točak.
Noć: A što mene, profesore, mešate?
Pljoska: A, ti si glup k’o noć. Savanović je bio vampir, a Lazarević je bio doktor i pisac.
Točak: Zašto to ne kažete lepo da idete u ludaru?
Pljoska (počinje da se dere i nervira): Zar ti ja ličim na budalu, a?!
Točak: Ne.
Pljoska: Pa ja ne idem u ludaru, već da se lečim od alkohola. Direktor i kolege mi prete da ću dobiti otkaz ukoliko se ne izlečim, a oni svi piju više od mene! Šalji ti svog tatu u ludaru, znaš! (Vadi pljosku iz sakoa, otpija, vraća pljosku, skače sa stolice, odlazi do police, uzima globus, donosi ga do katedre.) E, a sad ti, Popoviću, da odgovaraš.
Noć: Ali nisam se još podsetio.
Pljoska: Šta ima da se podsećaš kad ništa ne znaš. Sada ćeš da mi pokažeš kuda je Magelan putovao... Hajde, ustaj, šta sediš?! Zamislimo da ovo predstavlja Zemljinu kuglu.
Literata: To i predstavlja Zemljinu kuglu.
Pljoska: Dobro, ovo je globus i predstavlja umanjenu Zemlju. Hajde ti, Popoviću, pokaži kuda je plovio Magelan.
Noć (bulji u globus, krene prstom, pa se vrati): Pomozite malo, profesore.
Pljoska: Tebi ne može ni bog da pomogne, a kamoli ja. Hajde, Popoviću, šta čekaš? Znaš ko je bio Laza, a ne znaš gde je putovao Magelan.
Noć: Nisam to ja rekao, profesore, to je rekao Točak.
Pljoska: A, Točak je to rekao?! ’Ajde, Mitroviću, dođi i pokaži.
Točak (ustaje): Šta treba da pokažem?
Pljoska: Kakve čarape nosiš, da l’ na tufnice ili na štrafte. Pa ti ne slušaš šta ja pričam?
Točak: Ne čujem, profesore, baš najbolje. Imam upalu srednjeg uveta.
Pljoska (govori tiše): E, onda ću morati da mu zaključim jedinicu.
Točak: Nemojte, profesore, nemojte!
Pljoska: A, sad čuješ?! Pokazuj kuda je putovao Magelan inače ću ti počupati to srednje uvo.
Točak: A, znam! Setio sam se! Put oko sveta za osamdeset dana! Glavna uloga Džeki Čen.
Noć: On je sigurno glumio tog, kako se zove, Magelana!
Točak: Da, da. Pusti mene, ja znam. On je prvo ušao u banku...
Pljoska: Dosta, bre, magarci jedni! Na mesto, Mitroviću. Popoviću, dete, pa na koga si ti toliko glup?
Noć: Na tatu. Tako moja mama kaže. (Točak se smeje.)
Pljoska: Tišina, Mitroviću, ti si glup šest generacija unazad.
Točak: Ne razumem.
Pljoska: Pa, naravno, kad si glup.
Točak: Aha, sad razumem.
Pljoska: Ali to sada ne znači da si pametan. ’Ajde, Popoviću, ukoliko ne želiš da ti zaključim jedinicu.
Noć: Nemojte, profesore, molim vas. Već imam četiri zaključene.
Literata: To znači da si već ponavljao?!
Noć: Da, ali sam tati obećao da ću imati samo četiri jedinice.
Pljoska: Dobro, onda, Popoviću, reci mi nešto o bici na Čegru.
Noć: Na čemu?
Pljoska: Na Čegru, Popoviću, na Čegru.
Noć: Ovaj, znači...
Pljoska: Hajde, bekni.
Noć: Paaa mislim, ne znam kako da kažem?
Pljoska: Na srpskom, Popoviću. Ili ako hoćeš na ruskom ili na nekom drugom jeziku? Ili možda poznaješ stare izumrle jezike?
Noć: Znate, tu su bili mrtvi kosturi.
Pljoska: Šta su bili?
Točak: Mrtvi kao smrt, ha, ha.
Pljoska: Tiše, Mitroviću, ti si odavno mrtav što se istorije tiče. Objasni Popoviću.
Noć: Znači, tu je bila bitka i tu su ljudi poginuli, i onda su napravili ćelavu kulu.
Pljoska: "Ćelavu kulu"?!
Noć: Pa da.
Literata: Nije ćelavu, nego...
Pljoska: Tiše, Literata, tiše.
Noć: U stvari, nije ćelava.
Pljoska: A, znači nije ćelava, ima kosu je l’ da?! Je l’ vidiš ti ćelavi, hoću reći - Popoviću, onaj prozor? (Pokazuje prema prozoru.)
Noć: Vidim.
Pljoska: E, idi i otvori onaj prozor. (Noć odlazi, otvara).
Pljoska: Jesi li otvorio?
Noć: Jesam, profesore.
Pljoska: E, a sad iskoči. Pa ti si Popoviću mnogo glup dečko. (Popović se vraća.) Idi sedi, dobio si jedan.
Noć: Ali ja već imam jedan.
Pljoska: E, pa onda ćeš dobiti i drugog.
Noć: Mislim profesore, ja već imam jedinicu.
Pljoska: Pa šta hoćeš, nulu?! Dobro, upisaću ti nulu. I tebi i Mitroviću.
Točak: Profesore, je l’ mogu nešto da Vas pitam?
Pljoska: Pitaj, Mitroviću, ali nemoj nešto glupo, majke ti.
Točak: Profesore, pošto odlazite u ponedeljak, Noć i ja smo mislili da Vam kupimo litar konjaka za srećan put.
Pljoska: Je l’ francuskog?
Točak: Da, francuskog, profesore.
Pljoska: Aaa, pa ne može Mitroviću!
Točak: Zašto, profesore?
Pljoska: Zato što je to mito.
Točak: Koji mito, profesore, ja i Marko!
Pljoska: Korupcija, podmićivanje, some barski! Ako hoćete da posle časova izađemo tu, u kafanu, na piće, može. To može, a mito ne može!
Noć: Može, može profesore!
Pljoska: Pa, je l’ sam sad rekao da ne može?!
Noć: Ma, mislim da idemo na piće, to može.
Pljoska: Dobro, to može.

(Zvoni zvonce za kraj časa, Pljoska izlazi, Noć i Točak ponovo gađaju Literatu.)
(Zatamnjenje)
 

DRUGA SCENA


(Na sceni je postavljen jedan veliki sto i nekoliko stolica, na stolu se nalaze dnevnici, šoljice za kafu, 3 kutije jogurta i jedna kutija soka; na stolicama sede profesor filozofije, stariji čovek od oko 50 godina, ima brkove i bradu i nosi naočare; pored njega sedi profesor matematike, star oko 45 godina, takođe nosi naočare, a pored njih sede i profesor fizičkog, star oko 30 godina, obučen u sportsku odeću; pored njih, na manjem stolu, profesorka hemije, inače žena Steve Pljoske – kuva kafu. U zbornicu ulazi Pljoska, baca dnevnik na sto, pretura po ormanu, otvara fioke, nešto traži.)

Matematičar: Dobar dan kolega. (Pljoska i dalje pretura.)
Nastavnik fizičkog: Kolega vam je rekao dobar dan.
Pljoska: Ma, čujem ja šta on kaže, ali šta ima da mu se javljam kad sam mu se jutros javio?!
Nastavnik fizičkog: Pa jutros je jutros, a danas je danas.
Pljoska: A ja sam mislio da je danas sutra! Je l’ to znači da treba da ti se javim svaki put kad te vidim? Danas sam te na hodniku video šesnaest puta, je l’ sam morao svaki put da ti se javim?!
Filozof: Ne morate, kolega, ali čovek vam je rekao dobar dan.
Pljoska: A ja njemu kažem – doviđenja. Sada je kraj radnog vremena, pa prema tome, molim lepo. Časovi su se završili i sada se govori doviđenja, a ne dobar dan. Uostalom, šta se vi uopšte i mešate, je l’ vas on plaća da ga zastupate?
Matematičar: Ne plaćam ja nikome ništa kolega, nego je l’ ste vi nešto izgubili kada tu preturate?
Pljoska: Kao prvo, ne preturam, nego tražim, a kao drugo, ženo, ovaj koleginice, zašto u fioci držiš viklere za kosu?
Jelena: A, tu su! Svuda sam ih tražila (Uzima ih i stavlja u džep.) Hoćeš i ti kafu?
Pljoska: Neću i ovako mi je gorak život.
Filozof: Vi onda uzmite slatku, mislim, stavite šećera, razumete – gorko, pa stavite šećera...
Pljoska: Razumem ja šta ti pokušavaš da kažeš, ali vi filozofi uopšte nemate smisao za humor. Kada treba nešto da se zakukulji, e, tu ste prvi. Ne znate vi šta je pravi humor. Da vam ja demonstriram. Slušaj vamo! (Jelena sipa kafu, seda.)
Pljoska: Takmičili se istoričar, matematičar i filozof...
Filozof: I?
Pljoska: I istoričar pobedio, ha, ha, ha! (Svi ćute i gledaju u njega.)
Pljoska: Pa eto, po ovoj reakciji se vidi da vi uopšte nemate smisla za humor.
Nastavnik fizičkog: Kolega, je l’ vi možda tražite alkohol?
Pljoska: Tražio sam nešto da osvežim glasne žice.
Filozof: Vi, kolega, dobro znate da je u zbornici strogo zabranjeno unošenje i konzumiranje alkoholnih pića?!
Pljoska: Ma nemojte! Vi ste do juče pili iz bureta, takoreći, a danas ste kao prešli na jogurt. Vi možete da farbate direktora, ali mene ne! Pa nisam ja veverica! (Uzima jednu kutiju jogurta, otpija.)
Pljoska: Uf, al’ je dobar ovaj jogurt, ima sigurno dvadeset dva grada?!
Matematičar: Pa to mora da je neka greška!
Pljoska: Može biti da je greška (Uzima i drugu kutiju, otpija.) Jeste, u pravu ste. To je velika greška. I u ovoj je rakija. C-c-c, prosto ne mogu da verujem da ovi u mlekari toliko greše. Ej, umesto benzina – voda, umesto žita kukolj, a umesto jogurta rakija! Stvarno, ovaj narod mnogo greši.
Filozof: Mi smo, kolega, to uradili zbog vas.
Pljoska: ’Ajde, nemoj molim te da mi tu filozofiraš.
Filozof: Moram, ja sam filozof.
Jelena: Da, oni su to uradili zbog tebe jer su čuli da sledeće nedelje ideš na lečenje, pa...
Pljoska: Ženo, mislim koleginice, izađi napolje, ovi razgovori nisu za žene.
Jelena: Zašto?
Pljoska: Pa zato što žene ne treba da se mešaju u muške razgovore. Žene su tu da skuvaju kafu, posluže kafu, zaprže čorbu, ali za ovo nisu. Izađi!
Nastavnik fizičkog: A, zašto da izađe?! Ovo vam nije kolega vaša kuća i ona vam sada nije žena, već koleginica i imajte poštovanja prema gospođi.
Pljoska: Vid’ sad ovu budalu. A ko tebi daje za pravo da se mešaš i da braniš moju koleginicu, hoću reći ženu?! Šta će žena ovde, kad muškarci vode razgovor?!
Matematičar: Ona ima jednaka prava kao svi mi ovde. Žene imaju ista prava kao i muškarci. Ne smete da vršite diskriminaciju!
Pljoska: Kažeš iste su kao muškarci?!
Matematičar: Da.
Pljoska: A, kad je zovem da poguramo auto, ona kaže da zovem nekog muškarca jer su to muška posla. Kada je zovem da iznesemo gajbe iz podruma, ona kaže da nije muškarac. A, sad hoće da sedi ovde i raspravlja se sa muškarcima!
Filozof: Kolega, ovo je zbornica. Vi vaše privatne probleme rešavajte kod svoje kuće, a ne ovde.
Pljoska (krevelji se, imitira filozofa): "Kolega, ovo je zbornica". Pa valjda znam da je ovo zbornica! Au, vi filozofi ste stvarno zaguljeni tipovi.
Jelena (ustaje): Popila sam kafu i odoh. Doviđenja.
Matematičar: Doviđenja, koleginice. (Jelena izlazi).
Pljoska: Nema, mora da sluša šta joj se kaže.
Nastavnik fizičkog: Kolega, nije ona poslušala vas, već je popila kafu i izašla. Tako radi svakoga dana.
Filozof: Pustite sad to, kolega. Obrazložite mi kako smo to mi filozofi zaguljeni ljudi?
Pljoska: Zaguljeni ste k’o čarapa, kao cepanica ste zaguljeni. Eto tako!
Filozof: Kažete kao čarapa, je l?
Pljoska: Upravo to kažem!
Filozof: A, je l’ znate šta ste vi istoričari?! Vi ste najveći prevaranti na svetu! Svima je poznato da pobednici pišu istoriju, što znači da vi lažete!
Pljoska: Ja lažem?! Sve drugo si mi mogao reći, ali da lažem to nikako! Ja nikada nisam lagao. Samo kad moram i kad neću. Ako ne veruješ meni, pitaj mog brata lažova, ha, ha, ha! To se zove humor. Ti kažeš da istoriju pišu pobednici, što znači da sam ja pobednik.
Matematičar: Ja koliko znam, vi niste napisali nijednu knjigu.
Pljoska: Pre svega, filozofi su zaludni ljudi, koji nemaju šta da rade pa smišljaju razne budalaštine. Stvarno ne razumem te ljude. Legnu lenčuge na krevet i smišljaju: Znam da ništa ne znam. Ja barem to znam, a neki ne znaju ni to. Kaže jedan vaš filozof. Stvarno prava mizerija od rečenice. A, ni vi matematičari niste ništa bolji! I vi ste baš bezveze ljudi! Samo nešto izmišljaju novo. Samo neki brojevi, teoreme koje ni oni ne mogu da dokažu. A, i fizičko nije ništa!
Nastavnik fizičkog: Samo je istorija najbolja, je l’ da?
Pljoska: Pa, normalno!
Matematičar: Vi samo gledate u prošlost, gledate šta je nekad bilo, dok naše nauke gledaju u budućnost.
Pljoska: Istorija sagledava greške iz prošlosti kako bi sprečila da se ponove u budućnosti, kolege. Eto i vi ste greške majke prirode, ali će vas istorija zabeležiti kao greške koje su slučajno zalutale na ovu planetu. Nego da se mi vratimo na filozofiju! Kao što rekoh, filozofija je jedna velika budalaština, što znači da si ti jedna velika budala!
Filozof: Ne idem ja u ludnicu nego ti!
Nastavnik fizičkog: Tako je!
Pljoska (diže glas, nervira se): Ne idem ja u ludnicu, već idem na lečenje!
Matematičar: Ma, alkohol je zlo. Mi smo tu, kolega, da vam pomognemo, smirite se.
Pljoska: Ko da meni pomogne, ko da se smiri, ja sam smiren! (Dere se i trese od nervoze.) Ja, Stevan Todorović, nikada, ponavljam, nikada u životu nisam tražio, niti sam prihvatao tuđu pomoć! Ja tamo idem na lečenje i vratiću se još jači!
Nastavnik fizičkog: Neki se nikad i ne vrate.
Pljoska: Ma ko, bre, da se ne vrati, je l’ ja da se ne vratim? E, pa taj film nećete gledati! Ja sam trčao Titovu štafetu kad si ti bio ovolicki. Ja sam bio u ratu i vratio se živ i zdrav, dok si ti još vukao lončiće po pesku!
Filozof: Dobro kolega, to nije razlog da se derete.
Pljoska: Ma, ko se dere, ne derem se!
Matematičar: Evo i naš direktor će vam pomoći oko smeštaja i sve šta bude trebalo.
Pljoska (vadi pljosku iz džepa i otpija): Tog direktora sam ja doveo na tu funkciju, taj direktor je isto što i vi. Jedan nesposobni i pokvareni alkoholičar!
Filozof: Ali kolega Todoroviću, čemu galama, sedite, smirite se, hoćete sok? Dajte mi čašu.

(Nastavnik fizičkog donosi čašu, uzima kutiju sa sokom, sipa, Pljoska otpija.)

Pljoska: Pa ovo sok, bre?!
Matematičar: A šta ste vi očekivali? Znamo kako se trenutno osećate i...
Pljoska: Hoću jogurt!
Filozof: Molim?
Pljoska: Kažem jogurt!
Filozof: Ne smete da pijete jogurt kolega, zbog stomačnih problema.
Pljoska: Ma kakvih problema. Da bog da ti žena imala stomačnih problema! Daj mi jogurt!
Matematičar: Smirite se, kolega. Kao što rekoh, znamo kako se osećate, znamo da ste tužni i razdražljivi zbog rastanka. Zbog toga smo mi odlučili da vas vodimo na limunadu jer sledeće nedelje idete, pa...
Pljoska: Vodi ti svog tatu na limunadu! (Ustaje). Niko Stevana Todorovića nije pravio budalom, a nećete ni vi! Videćemo na kraju ko će biti budala! (Izlazi.)
(Zatamnjenje)
 

TREĆA SCENA


(Scena treba da bude uređena kao terasa kafane. Na sceni je postavljeno tri stola: jedan je prazan, za drugim sede profesor matematike, filozofije i fizičkog, piju pivo. Za drugim stolom sede Točak i Noć, piju pivo. Ova dva stola su udaljena jedan od drugog, treći je između. Dolazi Pljoska i seda.)

Pljoska: Aha, tu ste?!
Noć: Tu smo profesore, kao što smo se dogovorili.
Pljoska: A, vi ste već i konjak naručili. E svaka vam čast. (Uzima čašicu i ispija na eks.) Baš si dobar.
Točak: Hvala, profesore, hvala.
Pljoska: Pa ne kažem tebi, već piću.
Točak: Aha.
Pljoska: Od ovog pića nema boljeg pića. Evo, na primer, ovaj konjak koji sam ja popio, to je jedan od slabijih konjaka. Ovaj konjak je proveo u buretu samo dve godine. Treba da mi naručite, onaj pravi – od dvadeset pet godina jer je ovo za mene k’o boza. Znate? Kao da sam popio česmovaču. Konobar!
Konobar (prilazi ka stolu): Zdravo, izvolite.
Pljoska: Dupli konjak. Ali, onaj koji ja pijem.
Konobar: Od dvadeset pet, francuski?
Pljoska: E baš taj. Ovi klinci ne znaju. (Konobar odlazi.) A, vi pijete pivo?
Noć: Da se malo osvežimo, profesore.
Pljoska: Ma kakvo osveženje, kakvi bakrači! Vama je i ovako promaja u glavi, još vam piće fali! Vi ste i ovako pijani, još vam samo to treba.
Noć: Zašto, profesore, pa i vi pijete!?
Pljoska: Ja pijem konjak.
Točak: Pa i to je piće.
Pljoska: Jeste, a šta mislite zbog čega ja pijem konjak?
Noć: Valjda da se napijete. Mi smo učili iz sociologije da čovek kada ima neke probleme u porodici ili na poslu, on se napije da bi to zaboravio.
Točak: Da, odlazi u neki svoj svet.
Pljoska: Ja kad vas budem lupio po toj vašoj glavi, otići ćete vas dvojica na onaj svet, a ne u neki svoj svet. Vi znate šta kaže sociologija. A, ne znate šta je knez Lazar pričao na svečanoj večeri uoči bitke. Ja konjak pijem jer on smanjuje pritisak, a pijem više doza jer mi je baš visok pritisak.
Točak: A, nismo znali, profesore, da konjak snižava pritisak?!
Pljoska: E, pa sada znate. Dajte te flaše da ja sklonim na sigurno dok ne dođe konjak, ha, ha, ha. (Uzima flaše, otpija iz jedne, kada je video nastavnike za susednim stolom, pljuje pivo, učenici se brišu.)
Pljoska: Pa otkud ovi?!
Noć: Koji ovi, profesore?
Pljoska: Ova trojica?!
Noć: Sigurno svratili na pivo. Tu su svaki dan posle časova.
Pljoska: Kako ih ja dosad nisam viđao?
Točak: Znate, pili su unutra.
Pljoska: A sad izašli napolje pa se šepure k’o ćurani.
Noć: Mislite – paunovi?
Pljoska: Ćuti, bre, tu! Ti znaš šta ja mislim. Da znaš nešto, ne bi imao onolike jedinice. A, tako znači! (Ustaje.) Alo, alkosi, pa je l’ se takav primer đacima daje, a?!
Matematičar: O kolega, baš fino što ste nam se javili. Evo, baš smo pričali o tome da li će kolega istoričar da nas pozdravi.
Nastavnik fizičkog: A, kakav mi to primer dajemo deci?
Točak: Nismo mi deca.
Pljoska: Da, oni nisu deca. Pa još pitate kakav primer. Vrlo loš primer, eto kakav. Pijete alkohol pred decom, je l’ hoćete da postanu alkosi kao vi, to hoćete?!
Filozof: Kao prvo, kolega, ovo je kafana, a ne škola. U kafani se pije. Kao drugo, mi ne idemo na lečenje, nego vi... i četvrto...
Matematičar: Treće.
Filozof: Molim?
Matematičar: Kao treće, a ne četvrto!
Filozof: Ah, da. I kao treće, i vi pijete takođe pred decom!
Pljoska: Ko pije, ja?! Ja ne pijem. Ovde stoje dve flaše piva, a nas je trojica. (Sklanja čašicu u džep.) Ne mislite valjda da smo nas trojica podelili dva piva?! Ja sam slučajno ovuda prolazio i spazio njih dvojicu kako loču. Ja nisam kao vi. Ja sam odmah došao ovde i izgrdio ih. Ja sam odmah reagovao! Je l’ tako, deco, tinejdžeri?
Točak: Tako je, profesore.
Pljoska: Recite slobodno vašim profesorima šta sam vam rekao kada sam video da pijete pivo?
Noć: Da ćete Vi to da sklonite na sigurno mesto, pa ste posle nagli flašu, ali ste...
Pljoska: Ma, pre toga, some barski, pre toga Popoviću!
Noć: A, pre toga ste nam rekli da Vi pijete konjak zato što imate visok pritisak.

(Pljoska se nervira, udara Popovića po glavi.)

Matematičar: Pa zašto, kolega pobogu, udarate dete po glavi? Nije vam ono krivo što vi pijete. (Dolazi konobar.)
Konobar: Izvolite konjak.
Pljoska: Kakav, bre, konjak, ko ti je naručio konjak?!
Konobar: Pa, vi.
Pljoska: Ma, koji mi?! Mi ne pijemo, je l’ tako, deco?
Točak: Nismo mi deca.
Pljoska: Pitao sam je l’ tako?!
Točak: Tako je. Mi ne pijemo.
Pljoska: ’Ajde, nosi to.
Konobar: Kako da nosim, kada ste mi to naručili?
Pljoska: Vid’ sad ti ovog. Au bre, pa oko mene sve kreten do kretena. Jesi l’ ti gluv ili ne čuješ dobro?! Nosi to odavde! (Konobar odlazi.) To je ono kolege i bolno što se vi ne lečite iako ste alkoholičari. To je problem!
Nastavnik fizičkog: Znamo, kolega, da je vama bolno. Jer istina istina boli, zar ne?! Ha, ha, ha!
Matematičar: Živeli, kolega, živeli.
Pljoska: E crkli da bog da. A, da će bog! (Seda.) Sedite deco.
Noć: Ali, profesore, mi nismo ni ustajali.
Pljoska: A i vi, pa kakvi ste, bre, to đaci?
Točak: Što, profesore?
Pljoska: Znate, kad profesor ustane i vi treba da ustanete, a ne da tu sedite kao drvene Marije. Profesor se mora poštovati! (Njih dvojica ustaju.) A što sad ustajete, sad je kasno, proš’o "Ćira" odavno.
Točak: Pa, profesor fizičkog je ustao.
Pljoska: Ma, sed’ dole, kakav profesor?!
Noć: Naš profesor fizičkog. Vi ste rekli da svoje profesore treba da poštujemo.
Pljoska: O bože, kakva su ovo deca?! Rekao sam, ali ne svakog, već samo profesora istorije. Šta misliš da on ovako ustane da ide u klonju šesnaest puta, pa da li biste vi stalno ustajali?
Nastavnik fizičkog (prilazi): Kolega, mislim da nema potrebe da se rastanemo ovako.
Pljoska: Kako ovako? Pa ko se uopšte i rastaje?
Nastavnik fizičkog: Vi za dva dana idete, pa sam mislio da se rastanemo kao ljudi. Dođite, sedite za naš sto.
Pljoska: Eto, a ja sam baš mislio da se rastanemo kao životinje. Ne pada mi na pamet da sedim sa vama. I ja ne sedim na stolu, već na stolici.
Nastavnik fizičkog: To sam i mislio.
Pljoska: A ja sam mislio da si ti krenuo u klozet. ’Ajd požuri, da ne bude kasno.
Nastavnik fizičkog: Dobro, kako želite. (Odlazi.)
Pljoska: Ne želim nikako. Ne želim da imam ništa sa vama. Kako glup čovek! On izgleda zna samo da trči za loptom. Gde sam ono stao sa pričom?
Noć: Da se profesori moraju poštovati.
Pljoska: Greška!
Točak: Kakva greška?
Pljoska: Moraju se poštovati samo profesori istorije, ostali nisu važni jer istorija je jedina prava i kompletna nauka.
Točak: Pa je l’ to, profesore, znači da je istorija najvažnija?
Pljoska: Naravno, Mitroviću, kako si ti pametan dečko. Je l’ vidiš da možeš kad hoćeš, a? Istorija je, bre, učiteljica života!
Točak: A je l’ to znači da moramo da poštujemo samo učiteljice, a ostale ko šiša?
Pljoska: Tako je. Ma šta, bre, ti lupetaš?! Taman sam pomislio da imaš nešto u toj glavi, a ti opet lupetaš. Ti ćeš meni da kažeš ko me šiša?! Pa frizer, ko će nego frizer, neće valjda odžačar?! Mene ima samo da poštujete i nijednog drugog profesora, je l’ jasno?!
Točak: Jasno, profesore.
Noć: A, meni stvarno nije jasno ono što je rekao.
Točak: Ako ste rekli da moramo da poštujemo samo učiteljice, šta ćemo da radimo mi koji smo imali učitelje?
Pljoska: Čuj sad ovo. Sa koje si se ti planete otkačio? Pa, ti nisi ni slušao šta sam ja pričao sve ovo vreme?! Joj, ne mogu da se borim sa vama. Evo i pritisak mi je skočio. ’Ajde, naručite mi konjak da se vratim u normalu inače ću sa vama da poludim, pa posle stvarno neću iz "Laze" ni da izađem.
Noć: Ali profesori gledaju.
Pljoska: Ma, zabole me đon za profesore. Konobar!
Konobar (stiže): Izvolite.
Pljoska: Daj mi, Mile, dupli konjak.
Konobar: Pa, malopre ste rekli da ne pijete.
Pljoska: Šta malo pre?
Konobar: Da, malopre sam vam doneo konjak, a Vi…
Pljoska: Ma šta mi pričaš, čoveče!? Mile, dete moje, donesi ti meni dupli konjak, je l’ ti razumeš ovo što izlazi iz mojih usta? (Balavi).
Noć: Profesore, izlazi vam pljuvačka iz usta. (Pljoska se briše.)
Pljoska: Pa zbog pritiska, a i šećer mi je pao. Pobogu, čoveče, šta više čekaš, donesi mi piće! (Konobar odlazi.) Koja budala. On zna šta je bilo malopre. Malo pre je – malo pre. Ovaj svet je postao prava ludnica. Joj, bože (Gleda u nebo.), pa što me ne spasiš ovih budala? Zašto ja moram čitav život da se borim sa njima?! On zna da ja ne pijem, koliko godina ovde pijem, jedno te isto piće, a on…
Točak: Ali, malopre ste rekli…
Pljoska: Evo ga sad i ovaj. Ma, ćuti, bre, kretenu jedan neopevani! Nemoj da me prekidaš kad pričam.
Točak: Izvinite.
Pljoska: A, šta sad izvinite, šta sad? Prvo mi živce rasturiš, pa posle izvinite. Tako i ova trojica. Ama, oni su tolike pijandure da bi mogli da popiju cisternu. Kad bi im čovek doterao cisternu punu piva, oni bi to sve popili.
Noć: Svašta.
Pljoska: Naravno da je svašta. Čovek mora da ima meru u životu. Ne treba da čeka da mu uzimaju meru za mrtvački sanduk, to je posle kasno.
Točak: Profesore, mom dedi kad je umro, nisu tako uzimali meru. On je dobio sanduk otprilike, mislim kakav je bio u mrtvačnici, malo su mu noge virile jer je bio dugačak čovek, ali snašli smo se nekako.
Noć: Ni mom dedi nisu uzimali meru.
Točak: Tvoj deda nije ni umro.
Noć: Pa to i kažem.

(Pljoska ih gleda kao da je stvarno zainteresovan za njihov razgovor.)

Pljoska: Jeste l’ sad završili?
Noć: Jesmo.
Pljoska: A, ti Mitroviću?
Točak: Jesam profesore.
Pljoska: Ja za svoje godine nisam video ovakve budale. Pa vi ste budale nad budalama! Pa je l’ ste vi šarani čuli za stilske figure, za aluziju, za ironiju, za alegoriju, za paradoks, je l’ ste čuli za to?!
Točak: Nismo, profesore.
Pljoska: Pa i nije čudo što imate jedinice iz srpskog. A, onda ste sigurno čuli za onomatopeju?
Noć: Nismo profesore.
Pljoska: Nemoguće da vi magarci niste čuli za onomatopeju?! (Dolazi konobar.)
Konobar: Izvolite vaš konjak.
Pljoska: Dao te bog videti. Je l’ dupli?
Konobar: Jeste, dupli.
Pljoska: E, super. (Uzima čašu i ispija). E ček, ček. (Konobar se vraća.) Donesi još jedan, dupli. E sad mi je malo bolje. Bilo mi je baš rizično i to zbog vas. Lakše se diše! Kao što rekoh, čovek u životu mora imati meru. I u piću, i u jelu i u svemu. Je l vi slušate ovo što vam ja govorim?
Točak: Slušamo, profesore.
Pljoska: ’Ajde, čovek može da popije pet, šest konjaka ili desetak piva, ali ovi vaši profesori alkosi, ove budaletine bi popile cisternu.
Noć: Ali to ste već rekli, profesore.
Pljoska: Pa znam da sam rekao. Ali hoću da naglasim da sam se ja čitav život borio protiv raznoraznih budaletina i kretena. Svojoj drugoj knjizi ću dati naziv kako sam se borio protiv raznih budala i dileja.
Točak: A, kada ćete tu knjigu da izdate?
Pljoska: Kad napišem prvu. (Dolazi konobar.)
Konobar: Izvolite.
Pljoska: Je l’ dupli?
Konobar: Jeste, dupli.
Pljoska: Super. (Konobar odlazi.) Sada ću vam, deco, reći šta je meni rekao moj otac kada me je izbacio iz stana.
Točak: Marš napolje.
Pljoska: Ne, ne pre toga. Moj ćale mi je rekao: "Sine moj, za život i na život moraš da se navikneš. Kao prvo, moraš da poštuješ starije". (Njih dvojica zveraju okolo.) Ali i ja sam zverao tako kao vi, pa mi je on zalupio vrata pred nosom. U stvari, prvo sam izašao, pa je on zalupio vrata. Jer da sam ostao unutra, to lupanje vratima ne bi imalo nikakvog efekta. (Ustaje, ispija konjak.) E pa, deco, lepo je bilo popričati sa vama, ali ja sam ipak oženjen čovek, ja ne mogu da sedim kao vi.
Točak: A, ocene profesore?
Pljoska: Kakve ocene?
Noć: Pa obećali ste da ćete da nam dati dvojke, ako vas izvedemo na piće!
Pljoska: Šta je sa vama, kakave ocene? Pa nije ovo škola da vam dajem ocene. Ovo je kafana. I još uvek se pitam kako vi maloletnici smete da sedite u kafani?! Jedino što mogu da ocenim jeste konjak. Bio je fantastičan! (Kreće.)
Noć: Ali profesore obećali ste! (Pljoska se vraća.)
Pljoska: Reći ću vam još jednu stvar koju je moj otac rekao meni: "Ne veruj ljudima jer ljudi lažu!" (Odlazi.)
Noć: Šta ćemo sad?
Točak: Nemam pojma.
Noć: Ja nemam dovoljno para.
Točak: Nemam ni ja.
Noć: Šta ćemo? Hajde da bežimo.

(Konobar dolazi.)

Konobar: Samo ja, momci, da naplatim, pa posle bežite. Iz škole možete da bežite kad god hoćete, ali iz kafane ne možete dok ne platite.
Točak: Ali mi nemamo.
Noć: Mi smo prevareni.
Konobar: Pa to znači ako ste vi prevareni da treba i ja da budem prevaren?
Točak: Profesor nas je prevario.
Konobar: Ma kakav profesor?
Noć: Onaj što je sedeo sa nama, što je pio konjak, onaj naš profesor istorije.
Konobar: Pa to je vaš profesor, a ne moj. Profesore i roditelje ne možeš birati. Koji ti zapadnu. ’Ajde dosta priče, da ja naplatim.
Noć: Ali nemamo dovoljno para!
Točak: Samo ovo. (Pokazuju novac.)
Konobar: Pa onda, momci, kuhinja vam ne gine. ’Ajde, polazite!
Točak: Ali ja ne znam da kuvam.
Konobar: Ko je lud da tebi da da kuvaš. Idete da perete sudove. (Odlaze sa scene.)
Nastavnik matematike: Šta mislite, kolege, da li će se Todorović uopšte i vratiti iz ludnice?
Nastavnik fizičkog: Teško, on je stvarno lud. Čas se smeje, čas se dere. Ne možeš mu ući u trag.
Filozof: Em je lud, em je alkoholičar. (Ustaju.) Mada nikad se ne zna. Danas ima više ludaka na ulicama nego u ludnici. (Odlaze.)
(Zatamnjenje)
 

ČETVRTA SCENA


(Scena je nameštena kao dnevna soba, kao kuhinja, Jelena je pored šporeta, ulazi Pljoska).

Pljoska: Zdravo. (Seda za sto.)
Jelena: Je l’ si se setio?
Pljoska: A, šta to?
Jelena: Pa da dođeš kući?!
Pljoska: A, pa to se ne zaboravlja. To ti je draga moja kao vožnja bicikla. Možeš ponekad da padneš ili da ti se probuši guma, ali da voziš ne zaboravljaš.
Jelena: A, je l’ možeš da zaboraviš da piješ ili je i to kao vožnja bicikla?
Pljoska: Molim?
Jelena: Opet si pio?!
Pljoska: Pa naravno da sam pio. Pa je l ti znaš ženo da čovek može mnogo duže da izdrži bez hrane, nego bez tečnosti?!
Jelena: Znam ja za to, ali kada se kaže tečnost, misli se na vodu, a ne na alkohol!
Pljoska: A, pa pio sam ja i vodu, ali slušao sam sinoć u vestima da je ova naša voda tehnički neispravna, da je puna kamenca. Bojim se da ne oštetim bubrege.
Jelena: Pa jesi li ti božiji čoveče normalan? (Pljoska skače.)
Pljoska: Pa zašto mi postavljaš takvo pitanje?! Zašto ne bih bio normalan?!
Jelena: Pa zato što su se časovi završili u jedan sat, a sada je pet.
Pljoska: Pa kakve to veze ima? Ti time hoćeš da kažeš da čovek koji ne gleda u sat nije normalan, je l to ti ženo hoćeš da kažeš?
Jelena: Ne, nego hoću da kažem da za dva dana ideš na lečenje, a ti se šetaš po gradu.
Pljoska (seda, uzima čašicu sa stola, vadi pljosku iz sakoa i sipa): Draga moja, ja idem samo na pregled, a ne na lečenje. Pa nisam valjda ja lud da sedim tamo sa onim ludacima? ’Ajde, ženo, postavi mi da ručam, nešto sam ogladneo.
Jelena: E, pa ručak je odavno prošao.
Pljoska: Gde je prošao, ja ga nisam video, ha, ha. To se zove humor. To je ono što tvoje kolege sa posla nemaju.
Jelena: Ma vreme ručka je odavno isteklo, večera će za dva sata.
Pljoska: Ma kakva dva sata, hoću odmah da jedem!
Jelena: Pa jedi.
Pljoska: Pa šta da jedem?
Jelena: Pa jedi… Ništa. Eto šta ćeš da jedeš. Kada je trebalo da jedeš, ti si bio u kafani pio. Ručak se pojeo, čekaj večeru.
Pljoska: ’Ajde, ženo, nemoj da me zavitlavaš, pa osećam čak odavde da nešto lepo miriše, šta to kuvaš u tom loncu?
Jelena: Tvoje čarape i gaće, hoćeš da jedeš?
Pljoska: Neka, čekaću večeru. (Nasipa još jednu čašicu i otpija.) Nego, sad se ja setih.
Jelena: Da se nisi možda setio da si ti danas ručao?
Pljoska: Ma ne, nego se setih (ustaje i odlazi do šporeta)... Je li, bre ženo, da ja tebe pitam.
Jelena: Pitaj.
Pljoska (unosi joj se u lice): Zašto si ti na njihovoj strani?
Jelena: Na čijoj strani, šta pričaš?
Pljoska: Na strani onih mamlaza.
Jelena: Ma kojih onih mamlaza? I nemoj da mi se unosiš u lice. Isparavaš!
Pljoska: Onih ludaka iz zbornice. Odgovori ti meni zašto ti ne braniš mene, nego me zajedno sa njima napadaš? Pa onako udruženi hoćete da me uništite, da me satrete (Dere se.) Kao bednog crva zgazite, da me… (U sobu ulazi njihova snaja, nosi korpu sa stvarima, odlazi do daske za peglanje.).
Snaja: Dobro veče.
Pljoska: Dobro veče, snajka. Evo vidiš šta je prava supruga. Svoga muža pere, pegla…
Snaja: Ne perem ga ja, sam se pere.
Pljoska: Ma mislio sam, pereš mu stvari…
Jelena: Ne pere ona njegove stvari. Ja perem njegove stvari. Ona pere svoje i dečje.
Pljoska (seda za sto): Eto ti ga sad. Čovek se oženio, a majka mu još uvek pere stvari. Pa što meni moja majka ne pere stvari?
Jelena: Pa zato što je umrla.
Pljoska: Ma, mislim kad je bila živa. Čim sam se oženio, meni je moja žena i prala i kuvala, a ovo danas… (Jelena ga ućutkuje, pokazuje na snajku.)
Pljoska: A, gde ti je onaj mamlaz od muža?
Snaja: Spava.
Pljoska: Spava!
Snaja: Da.
Pljoska (sipa još jedan konjak): E, bože moj i Bogorodice trojeručice Ljeviška, pa je l’ vi čujete ovo? Ovo nema nigde! Pet sati, a on spava. Au, ženo, pa rodila si magarca.
Jelena: Nemoj dete da mi diraš.
Pljoska: Dete! Ima trideset godina i on je za tebe dete. Pa ja sam onda u pubertetu ako je on dete!
Jelena: On je moje dete.
Pljoska: Pa valjda je i moje? Nije on, ženo, dete, on je jedno obično magare, jedan mazgov. To ti je isto kao ona priča. Hraniš magare, hraniš dok ne odraste, misliš kad poraste pomoći će ti, nosiće teret, ali jok, on prvom prilikom tebe pljus (Udara se po čelu.) kopitom u čelenku!
Jelena: Nemoj dete da mi zoveš magarcem.
Pljoska: Pa šta je drugo nego magarac. Ne mogu konjem da ga nazovem jer je konj elegantna životinja. Spava do pet sati, pa šta će noćas raditi?
Jelena: Pa ti dobro znaš da se skoro zaposlio kao čuvar banke i da radi noću?
Pljoska: Ček, ček. Kako ja to ne znam?
Snaja: Pa taj dan ste bili pijani. U stvari, te dane, pa nismo stigli da vam saopštimo tu radosnu vest.
Pljoska: Koji mi pijani? A, misliš ja? Pa nemoj, snajka, da mi persiraš, ne snalazim se baš najbolje u tome. Ja jesam pametan za dvojicu, ali ne moraš da me oslovljavaš u množini. Ja pijan, ja nikada nisam pijan, snajka. Pa što ti, ženo, to ne pričaš meni? Zašto mu ja onda dajem i dalje pare?
Jelena: Plata mu je mala.
Pljoska: I moja je mala, pa ništa! Ja sam u njegovim godinama radio na šljunkari, pa samo puca. Tovario sam pesak. Nije to kao danas rovokopači i kamioni, sve ručno. A, on tek se prvi put zaposlio u tridesetoj.
Jelena: Nema on trideset, već dvadeset i sedam. I nije mu prvi put. Znaš da je radio i u kiosku?
Pljoska: Jeste, dva meseca. Šije mi ga Đura, dva meseca. Ja sam tovario pesak dve godine pa mi se ruke otegle do zemlje. Ceo dan lopatam pesak, pa posle noću ne mogu da spavam od grčeva. (Ulazi sin u sobu.)
Sin: Dobro veče.
Pljoska: Dobro jutro sine, dobro jutro.
Sin: Kakvo jutro. Kevo, nisam valjda pogrešio?
Jelena: Ma, nisi sine. Sad je pola šest.
Sin: Uveče ili ujutru?
Jelena: Ma, pola osamnaest.
Sin: Uh, uplaših se da nisam prespavao posao?!
Jelena: Nisi, sine, nisi. (Sin seda za sto.).
Pljoska: Kod tebe je sine sve moguće. Za tebe nije čudo i da prespavaš čitav dan. Ti bi mogao ko mečka da prespavaš čitavu zimu, samo da nemaš onu sitnu decu da ti grizu uši.
Sin: Šta je sa njim, je l’ opet pijan?
Pljoska: Nisam ja pijan. Ja pričam istinu. Ti koliko si lenj, prošle godine si zakasnio prvi dan na posao. Uspavao se čovek. Dobio posao, a nije tamo proveo ni dva minuta, a već je dobio otkaz. Mora da si ušao u "Ginisa"?
Sin: Pa, dobro to. Malo sam zaginuo predhodnu noć kod Raleta, pa sam se uspavao.
Pljoska: Zaginuo, ti si zaginuo, a kad ja ostanem malo duže u kafani, vi kažete matori se napio. Ja nisam zaginuo?!
Jelena (prilazi stolu): ’Ajde, pusti dete sa tim pričama. Hoćeš li da jedeš?
Sin: Hoću, kevo, baš sam gladan.
Pljoska: Čekaj malo. Pa kako za njega nije prošao ručak, a za mene jeste?! Je li ženo?!
Jelena: On dete noćas radi celu noć, mora da jede. Ti možeš da čekaš večeru.
Pljoska: A ja mislio da je on noćas radio ceo dan! Ne mogu ja da čekam ništa. Ja hoću da ručam! On ima svoju ženu pa neka mu kuva!
Snaja: Ja peglam, ako ne vidite?!
Pljoska: Pa ne mislim trenutno. Šta si snajka radila pre toga?
Snaja: Prala stvari.
Pljoska: Pre toga?
Snaja: Pa šta je ovo, je l’ ovo kviz?
Pljoska: Dobro, dobro, neka, neka, nema veze. Može Steva i bez ručka i bez večere. Gladov’o je Steva i ranije. A, zašto je Steva gladovao?! Zbog ovog ovde magarca i njegovog brata koji dvadeset godina studira u Beogradu! Zato Steva gladuje! Odvajao sam svako parče hleba od usta, a oni…
Jelena (postavlja tanjir sinu, baca tanjir ispred Pljoske): Na! Najedi se!
Pljoska: E, tako. (Smiruje se.)
Sin: Miro, hoćeš li i ti da jedeš sa nama?
Snaja: Neću, jela sam ja.
Pljoska: Ma, dođi snajka, probaj, da vidiš kakav je paprikaš, prste da poližeš. Skuvala ga moja Jela, ih, miriše k’o mađarski gulaš.
Snaja: Neka, hvala vam lepo.
Pljoska: ’Ajde ti, ženo, da jedeš.
Jelena: Neka, jela sam ja.
Pljoska: Ma nisi ti Jela, nego Jelena, ha, ha.
Jelena: Mnogo si zanimljiv.
Sin: Je li, ćale, kad ideš u ludnicu?
Pljoska: Ne idem ja u ludnicu već na psihijatrisko posmatranje!
Sin: Nije šija, nego vrat. Dobro, kad ideš na to lečenje?
Jelena: U ponedeljak.
Sin: ’Ajde, čuvaj se tamo. Nemoj da praviš probleme.
Pljoska: U bre, kako se brine za oca. Koliko ti sada treba?
Sin: Čega?
Pljoska: Dobro ti znaš. U šta si se sad uvalio?
Sin: Ni u šta. Mira i ja smo razmišljali da kupimo klimu. Sad svi to imaju, je l’ tako, dušo?
Snaja: Tako je.
Pljoska: Ti i ovako klimaš, još ti i klima treba pa da te rasklima skroz.
Sin: Pa, vratiću ti!
Pljoska (pretura po džepovima, sinu pokazuje šipak): Evo ti ga na! ’Oćeš još. Evo ti još jedan! (Ustaje.). Pa dokle misliš da te ja ranim, mazgo jedna lenja.
Sin (ustaje): Idem ja, ovaj opet pijan. Hajde, Miro. (Sin i snajka izlaze.).
Jelena: A, da jedeš?
Sin: Ne mogu više, kevo, jeo sam.
Pljoska: Trideset godina ja njega finasiram, pa da sam narodna banka puk’o bih!
Jelena: Pa ti si puko odavno, ali ne u finansijskom smislu. Otera mi decu. Ti ako si takav, ja nisam. Ja svoju decu volim.
Pljoska: Kad ne dam, onda sam pijani matorac, a kad dam, onda nema veze da li sam pijan ili nisam. E, pa neće moći. I Steva se opametio. On misli da sam ja pao s Dunje?! E pa nisam, sine moj.
Jelena: Nego si pao sa kruške. ’Ajde, ako si jeo, idi lezi, odmori se. Treba sutra da se pakuješ.
Pljoska: Idem, idem, ali pare ne dam! Pa nije Steva pas’o rosnu travu!
Jelena: Ma ne treba nikome ništa da daješ, samo idi lezi.
Pljoska (smiruje se): Čekaj da pospremim sto, pa ću onda da idem da legnem.
Jelena: Neka, ja ću.
Pljoska: Ne, ne, ženo, ja ću. Idi ti prilezi, malo odmori.
Jelena: Ma, kako ja da legnem kad treba da spremam večeru i da dete ispratim na posao.
Pljoska: A, njemu slobodno reci da neće dobiti ni dinara! (Ponovo se dere.) Neka zaradi. Snajki i deci ću dati, a njemu neću ni dinara!
Jelena: Dobro, idi sad.
Pljoska: Idem, idem. (Kreće ka vratima, pa se vraća.). A, je l’ ti smeš sama?
Jelena: Šta?
Pljoska: Pa da ostaneš sama?
Jelena: Pa nije mi prvi put. Šta je tebi, čoveče? Idi odmori se. Mnogo si umoran.
Pljoska: Idem, idem. (Odlazi.)
Jelena: Ovaj il’ je pijan il’ je lud. Trećeg nema.
(Zatamnjenje)
 

DRUGI ČIN

PRVA SCENA


(Scena je postavljena kao dnevni boravak, na sredini se nalazi sto sa dve klupe, u ćošku leži krevet. Na krevetu sedi čovek od oko četrdeset i pet godina i kao peca; na klupi do publike sedi bradati čovek, od oko pedesetak godina sa četničkom kapom na glavi, puši zamišljenu cigaru; na drugoj klupi sedi čovek sa kačketom na glavi na kojem piše "Brzi taksi", od oko četrdeset godina. Ulazi Pljoska sa glavnom sestrom Draganom. Nosi jogurt u tetrapaku).

Dragana: Uđite, gospodine Todoroviću. Pokazala sam vam vašu sobu, a ovo vam je dnevni boravak. Tu se družite sa ostalim pacijentima, razgovarate, igrate karte.
Pljoska: A, šah?
Dragana: Šah, "Ne ljuti se čoveče" i "Mice" ne smete igrati.
Pljoska: A, zašto?
Dragana: Zato što neki pacijenti bukvalno shvataju pojam pojesti, pa posle moramo da ih vodimo kod doktora.
Pljoska: Ali, ja nisam vaš pacijent, ja sam samo došao na pregled.
Dragana: Dobro, dobro, u redu je. Hajde pokrenite se, šta ste se ukočili?
Pljoska: A, je l se svi oni leče od alkoholizma?
Dragana: A, ne. Ni jedan od njih se ne leče od alkoholizma. U ovoj bolnici ima nekolicina takvih, ali su oni u samicama. Ovde su ljudi koji pate od blage šizofrenije, imaju tako ponekad ispade, ali to se sve ređe dešava. Dva, tri puta na dan. Hajde, upoznajte se sa ljudima. Dajte mi taj jogurt, šta ste ga tako stegli ko slepac kokošku?
Pljoska: A, neka, neka. Ako ste mi oduzeli alkohol, nemojte mi uzimati jogurt.
Dragana: U redu. Ali i kod nas u kuhinji ima jogurt, tako da niste morali da ga donosite. Hajde sada se lepo upoznajte sa pacijentima. Pa, vi ste valjda bivši profesor, valjda znate sa ljudima?
Pljoska: Zašto bivši?
Dragana: Pa mislim, trenutno niste, pa zbog toga. Ako vam nešto treba, zovite dežurnu sestru. Doktor i ja ćemo vam dolaziti u vizitu. Doviđenja, gospodine Todoroviću, i želim vam ugodan odmor. (Dragana odlazi.)
Pljoska: Dobar dan. (Taksista spava, četnik ga gleda sumnjičavo, kao otresa cigaretu.)
Četnik: Pomaže bog. Da nisi ti njihov? (Kao uvlači dim.)
Pljoska: Čiji njihov?
Četnik: Da nisi crveni? (Kao izduvava dim Pljoski u lice.).
Pljoska: Kako misliš crveni? Možda sam malo pocrveneo, ali to je zbog vrućine.
Četnik: Ma jesi li ti komunista?
Pljoska: Ma kakav komunista, ja sam apolitičan.
Četnik: Dobro. (Ponovo mu duva u lice.)
Pljoska: I nemoj mi duvati u lice!
Četnik: Što, smeta ti dim?
Pljoska: Kakav dim?
Četnik: Pa dim od cigare?
Pljoska: Ma kakav dim čoveče, smeta mi beli luk. Najeo si se belog luka, pa vonjaš k’o đubre iza štale. (Pljoska odlazi do kreveta, pecaroš peca.)
Pljoska: Dobar dan. (Pecaroš ćuti, Pljoska glasnije.)
Pljoska: Reko’ dobar dan!
Pecaroš: Pssst! Tiše, plašiš mi ribu. (Šapuće.)
Pljoska: Šta ti plašim?
Pecaroš: Ribu. Pa zar ne vidiš da pecam?
Pljoska: Šta pecaš?
Pecaroš: Ti ili si lud ili si pijan. Pa zar ne vidiš da pecam ribu?
Pljoska: Ne vidim.
Pecaroš: Pa ti si onda ćorav! I podigni te noge, iskvasićeš ih… Aha, evo ga mrda! (Kao namotava najlon, bori se sa štapom.) ’Ajd’, ajde. Opa, gde ćeš? Veliki je komad u pitanju! Pa pomozi čoveče, otkinuće se!
Pljoska: Šta da ti pomognem?

(Pecarošu kao puca kanap, pada u krevet.)

Pecaroš: Eto otkači se. A, ti nećeš da mi pomogneš! Izlazi iz mog čamca. Izlazi baksuze!

(Pljoska ustaje iz kreveta, seda na klupu pored Četnika.)

Pljoska: Šta mu bi?
Četnik: Pa otkačila mu se riba. (Ponovo kao povlači dim.)
Pljoska: Pa koja riba, kad nema nikakve ribe?
Četnik: Ma on to umišlja. (Duva Pljoski u lice, Pljoska se pomera na potpuno suprotan kraj klupe.) Malo je skrenuo. Pusti ti njega. On tako ceo dan, dok ga ne odvedu na spavanje.
Pljoska: Ceo dan kao peca?
Četnik: Da.
Pljoska: A, kako je on završio ovde?
Četnik: Zbog ribe.
Pljoska: A, pa dešava se. I ja sam kada sam bio mlađi imao jednu baš dobru devojku, ali me je ostavila. Jesam patio, ali nisam skrenuo kao on. Ma ima devojaka koliko hoćeš.
Četnik: Ma nije zbog devojke, već zbog ribe, zbog neke ajkule. Bio je na svetskom prvenstvu u pecanju ajkula, negde tamo gore u severnom moru. (Kao puši.). Bio je uhvatio najveću ajkulu i sa njom se borio trideset i šest sati, ali se ona na kraju otkačila i otišla. I on je tada puk’o.
Pljoska: Jadan čovek.
Četnik: A, zbog čega si ti ovde?
Pljoska: Zbog alkohola.
Četnik: A, alkos?
Pljoska: Ma namestile mi kolege.
Četnik: A, sada si prešao na jogurt?
Pljoska: Otkriću ti nešto, ali nemoj nikome da kažeš, je l’ obećavaš?
Četnik: Obećavam.
Pljoska: Zakuni se!
Četnik: Čiče mi.
Pljoska: Ma nemoj u čiču i u strinu da mi se kuneš. Zakuni se u svoj život.
Četnik: Pa meni je čiča Dražin život draži od mog. Života mi moga, nikome neću reći. Reci slobodno.
Pljoska: U ovoj flaši jogurta nije jogurt.
Četnik: Nego?
Pljoska: Konjak. (Otvara tetrapak i otpija.) Hoćeš li ti malo?
Četnik: Neću, ja samo pijem šljivovicu. A, čime se baviš, mislim šta si po zanimanju?
Pljoska: Ja sam istoričar. (Četnik skače, pošto je Pljoska seo na kraj, pada. Četnik ga diže, ljubi ga, Pljoska se briše.)
Četnik: Spasioče moj! Takvog sam čekao šest godina.
Pljoska: Stani, čoveče, ne znam šta pričaš. O čemu se radi?
Četnik: Ti si istoričar, a nisi crveni?!
Pljoska: Pa nisam komunista, već sam ti rekao.
Četnik: Moraš mi, pobratime, reći jednu stvar. Ja znam da to nije istina, ali ipak da proverim.
Pljoska: Reci.
Četnik: Ti baš znaš dobro istoriju, mislim, je l’ si profesionalac ili si onako amater?
Pljoska: Ma imam dvadeset sedam godina radnog staža. I doktorirao sam na temu Prvog svetskog rata.
Četnik: A, koliko poznaješ Drugi?
Pljoska: Šta drugi?
Četnik: Pa Drugi svetski rat?
Pljoska: Dobro.
Četnik: Dobro, je l’?
Pljoska:Da, dobro. Pa hoćeš li reći već jednom čoveče?!
Četnik: To su crveni izmislili, samo da bi meni naudili. Pričali su mi da je moj čiča uhapšen. Ti mi kao pravi istoričar možeš reći da li je to istina.
Pljoska: Kako ti se zove čiča?
Četnik: Draža.
Pljoska: Ih, Draža. To nije ime, to je nadimak. Daj mi puno ime i prezime.
Četnik: Đeneral Dragoljub Mihajlović zvani Draža.
Pljoska: A, on! Ja mislio ti mi pričaš o svom stricu?!
Četnik: Ma ne, nego o mom komadantu. Pričali mi komunisti da je Draža uhapšen i da izgleda više nije živ. Ti sigurno znaš istinu?
Pljoska: Znam. Draža nije živ, mrtav je.

(Četnik skače, skida cipelu sa noge, preti Pljoski.)

Četnik: Sada ću da te zakoljem! Ti lažeš! Draža je živ! (Taksista skače i savlađuje Četnika.)
Pljoska: Sestro! Sestro!
Četnik: Džaba zoveš sestru, neće ti ni sestra, ni brat pomoći kad te ja dočepam. Lažovu jedan!
Pljoska: Pa ti si me pitao, rekao sam ti istinu. (Dotrčava glavna sestra Dragana i još jedna sestra.)
Dragana: Opet, Simiću, pravite probleme, pa zar se nismo lepo dogovorili?
Četnik: On je lažov. Ubiću ga!
Dragana: Sestro, dajte injekciju. (Sestra kreće da da injekciju Dragani.)
Dragana: Ne meni! Njemu! (Sestra mu daje injekciju, izvode ga iz sobe.)
Četnik: Živ je Draža, umro nije!
Pljoska: Pa i nije umro. Ubijen je!
Taksista: Dođite, gospodine, sedite kod mene. (Pljoska seda kod taksiste na klupu.)
Taksista: Gde idemo?
Pljoska: Molim?
Taksista: Pitam gde idemo?
Pljoska: Ne razumem, nećemo nigde, gde ćemo?
Taksista: Mislim, gde da vozim?
Pljoska: Šta čoveče da voziš?
Taksista: Pa seli ste gospodine u taksi. Recite destinaciju.
Pljoska: Ma seo sam na klupu. Ni u kakav taksi nisam ja seo. (Pokušava da ustane, ali ga taksista sprečava.)
Taksista: Sedite gospodine. Samo recite kuda ćemo?
Pljoska: Ma svejedno. Vozi gde hoćeš.
Taksista: Hoćete da idemo u obilazak grada?
Pljoska: Ma vozi, gde hoćeš. (Taksista kao pali kola, vozi.)
Taksista: Brm... brm... Takvi su ljudi danas retki.
Pljoska: Kakvi, kao onaj ludak?
Taksista: Ma ne. Nego kao vi. Nisam skoro vozio nekoga u obilazak grada. Svi negde žure, sve kratke ture. Ali, vama svaka čast.
Pljoska (gleda ga sa čuđenjem): Da, da. A, koliko si ti dugo ovde?
Taksista: Brm... brm... Bip... bip... (Kao svira.) A, šta ste me pitali?
Pljoska: Koliko si dugo u ovoj ustanovi?
Taksista: Brm... brm... Tri godine.
Pljoska: A, onaj ludak?
Taksista: Koji ludak, ovde ima mnogo ludaka?
Pljoska: To si u pravu. Onaj što je hteo da me zakolje cipelom.
Taksista: Brm... A, onaj četnik? To niko ne zna. Dugo je on ovde. Ne voli, brm... brm, on da mu se kaže da je Draža mrtav.
Pljoska: Pa ako ne voli, zašto me je onda pitao? (Ispija konjak iz tetrapaka.)
Taksista: Pa on se nada.
Pljoska: Čemu se nada?
Taksista: A, je l’ ste li se vi vezali?
Pljoska: Molim?
Taksista: Mislim, je l’ ste vezali pojas. Danas su velike kazne.
Pljoska: Aha, da, da. Nego, je l’ ovde ima neko kako bih rekao… normalan, mislim nemoj da se uvrediš, ali mislim od osoblja, neki doktor?
Taksista: Brm... brm... Pravo da vam kažem ovde niko nije normalan, ni doktori ni sestre. Znate… Bip! Bip! (Kao upravlja volanom, izbegava sudar, naglo koči.)
Taksista: Auuu, za malo! Jeste li videli vi onu budalu! Alo, majmune, gde prelaziš na zeleno?! Zamalo da ga zgazim. Je l’ ste vi dobro, da se niste povredili?
Pljoska: Nisam, nisam. Nego ja bih da izađem, nešto mi je muka.
Taksista: Ali, niste videli naš gradski muzej, stvarno je predivan.
Pljoska: Neka, drugi put.
Taksista: Dobro, kako želite. Samo da naplatim.
Pljoska: Šta da naplatiš?!
Taksista: Pa vožnju.
Pljoska: Kakvu vožnju, bre!
Taksista: Gospodine, nemojte da se pravite ludi!
Pljoska: Pa ko se pravi lud, ja se ne pravim lud!
Taksista: Pa ako se ne pravite, to znači da vi jeste ludi?! Ali to kod mene ne prolazi druškane. Pare na sunce!
Pljoska: Ma kakve pare, kakvo sunce? Za šta pare?!
Taksista: Je l’ ste lepo seli kod mene u taksi i rekli da hoćete da vas vozim u obilazak grada, je l’ tako bilo?
Pljoska: Nije!
Taksista: Kako nije?!
Pljoska: Pa čoveče, dođi sebi, ja i ti smo sve vreme sedeli na klupi. Ti si nešto zvrndao, škripao, trubio i sad hoćeš to da mi naplatiš. Pa da li si ti normalan?!

(Ulazi čovek koji u ruci nosi metlu, a obukao je plavi radni mantil, na glavi mu je kačket na kome je zalepljen natpis milicija).

Policajac: Dobar dan, gospodo. Kakava je ovo rasprava nasred ulice. Zakrčili ste saobraćaj.
Pljoska (lupa se po glavi): Joj, još jedna budala! Pokojna Vukosava, siđi sa nebesa da vidiš šta mi rade!
Policajac: Gospodo, o čemu se ovde zapravo radi?
Pljoska: Ko si sad pa ti?
Policajac: Organu javnog reda mora se persirati. Nismo mi na ti!
Pljoska: A, ti si kao policajac?
Policajac: Zašto kao?
Pljoska: Pa da nisi možda pravi sa tom metlom?
Policajac: Kakvom metlom?
Pljoska: Pa tom što držiš u ruci.
Policajac: Nije to metla, to je pendrek.
Pljoska: A, onda sam ja Napoleon Bonaparta ako si ti policajac!
Policajac: Ne znam ja ko ste vi, to ćemo tek da utvrdimo.
Taksista: Pomozite mi, gospodine.
Policajac: Recite šta se desilo?
Taksista: Ovog dotičnog gospodina, inače teškog alkoholičara sam ja vozio čitav sat po gradu, a on sad neće da mi plati.
Policajac: Dajte mi dokumenta. (Taksista mu kao daje.)
Taksista: Izvolite.
Policajac: Hvala. Gospodine napustite vozilo.
Pljoska: Ko, ja?
Policajac: Jok, moj deda Savatije. Ček, ček! Pa vi niste vezani!
Pljoska: Molim?!
Policajac: Vi niste vezali pojas!
Pljoska: Ja mora da ovo sanjam. Uštini me molim te. (Taksista ga štipa, Pljoska vrišti i skače.) Aaaa! Je l’ si ti noramalan bre!
Taksista: Pa jesi li rekao da te uštinem?
Pljoska: Jesam, ali nisam rekao da mi otkineš šniclu!
Policajac: Gospodine, dajte mi svoja dokumenta.
Pljoska: Ma nemam dokumenta. Ma ljudi, aman, zaman, pa ovo je ludnica, a ne ulica!
Taksista: Slažem se sa vama. Gužve su ogromne.
Pljoska: Stvarno ljudi, fora vam je uspela. Sada prestanite i pustite me na miru. Shvatio sam. Vi glumite vozača i policajca i kao gužva u gradu. Stvarno je super fazon, ali dosta je, stvarno. (Otpija konjak.)
Policajac: Gospodine, hoćete li mi vi dati svoja dokumenta ili ću morati da upotrebim silu?
Pljoska: Kakvu, bre, silu, je l’ ti meni pretiš? Ja jesam mali čovek, ali sam velika budala i jak sam kao bik. Upozoravam vas da se ne igrate vatrom!
Taksista: Ja hoću da se moj račun izmiri.
Policajac: I ja hoću da gospodine platite kaznu! (Pecaroš kao baca štap.)
Pecaroš: Pa dosta, bre, više! Evo još jedna riba mi se otkačila! Ako mislite večeras da jedete riblju čorbu budite tihi!
Policajac: Samo ja da naplatim kaznu od ovog gospodina, pa ti posle pecaj. (Policajac i taksista kreću ka Pljoski.)
Pljoska: Upozoravam vas! Ja znam karate osam dana. Mislim crni pojas osmi dan! (Mlatara rukama i nogama.)
Pljoska: Hajaaa. Sestrooo! Haaaa! Sestrooo! (Dotrčavaju sestra i sestra Dragana.)
Dragana: Mir, mir, šta se ovde dešava?
Policajac: Neće da plati svoj dug!
Dragana: Hajde smirite se. Sestro dajte injekciju. (Sestra hoće da da injekciju Dragani.)
Dragana: Pa pobogu sestro, njima dajte injekciju. (Sestra daje injekciju Taksisti i policajcu.)
Dragana: Vodi ih. Hoćete li i vi jednu?
Pljoska: Ne treba meni.
Dragana: Pa šta je sa vama, gospodine Todoroviću?
Pljoska: Muke, sestro, muke.
Dragana: Glavna sestra.
Pljoska: Molim?
Dragana: Ja sam glavna sestra.
Pljoska: Muke, glavna sestro. Pa što ste me pustili među ove ludake. Ne znam šta da radim. Onaj hoće da me zakolje cipelom, onaj me vozio na klupi sat vremena, onaj drugi hoće da me pendreka metlom. Pa pobogu, setro, učinite nešto. Hoću kući!
Dragana: Pa ovo je vaša kuća, gospodine Todoroviću.
Pljoska: Ne dao bog da je ovo moja kuća. I kod moje kuće zna nekad da bude ludnica, ali ovako nikad nije bilo. Želim da idem kući. Evo, obećavam da više neću piti. Hoću da se vratim u školu, nisam ja za ove ludake.
Dragana: Ovde ste tek jedan dan, a već kukate. Morate se malo navići. Morate biti bolji sa ljudima. Kako ste vi došli, tri čoveka ste vratili u samice, a za mesec dana je trebalo da izađu. Morate se bolje ponašati.
Pljoska: Ne želim da se družim sa njima! Hoću svojoj kući! Ovde su svi ludaci! (Otpija konjak.). Ovde nema normalnih ljudi, svi ste vi ludi!
Dragana: Sestro! (Dolazi sestra.). Dajte injekciju! (Sestra ponovo hoće da da injekciju Dragani.)
Pljoska: Ne njoj! Meni sestro, meni. (Sestra mu daje injekciju i hvata ga pod ruku da ga izvede).
Pljoska: Ne znate vi sa kim se kačite! Niste vi upoznali Stevana Todorovića! Sve će vas Steva zajebati, sve! (Sestra ga izvodi sa scene.)
(Zatamnjenje)
 

DRUGA SCENA


(Pljoska je na lečenju već mesec dana. Scena je postavljena isto kao i prethodna, pecaroš peca na krevetu, taksista sedi na svom mestu, Pljoska i Četnik sede na klupi.)

Četnik: Pa pobratime, znači komunisti su pukli?
Pljoska: Pukli kao zvečka, čuj zvečka, ma pukli su k’o plastična kanta.
Četnik: Znači Tito je poginuo na Drvaru?
Pljoska: Ma jašta pobratime. Kada su se Švabe spustile padobranom, to je bilo ljudi k’o pleve. K’o mravā! A, drug, mislim taj Tito, on brže bolje pa pobegne u pećinu.
Četnik: Šta će u pećinu, pa nije on medved?
Pljoska: Pa da izvuče živu glavu.
Četnik: I?
Pljoska: Pa i ruke i noge, šta bude mogao, ali glava je glavna.
Četnik: Ma šta je posle bilo?
Pljoska: Nećeš verovati.
Četnik: Hoću, što neću verovati, svom pobratimu?
Pljoska: Pobratime, njega je ubio medved.
Četnik: Idi!
Pljoska: Gde?
Četnik: Ma da li je to moguće?
Pljoska: Sve je moguće kod tih "crvenih".
Četnik: Naš "Čiča" nije takav. On se ne krije po pećinama. Uvek je u prvim borbenim redovima.
Pljoska: Da, da.
Četnik: I šta je onda bilo?
Pljoska: Pa to sam ti već pričao. Sve je to zapisano. Onda je Draža došao sa svojim četnicima i pobio Nemce. Zbog toga je Hitler izvršio samoubistvo i rat se završio. Sada Draža ima najopasniju vojsku u Evropi.
Četnik: Ma kakvoj Evropi, na svetu!
Pljoska: Da, da na svetu.
Četnik: Joj, pobratime moj, nemaš pojma koliko sam srećan. Moram ti otkriti svoju tajnu.
Pljoska: Reci!
Četnik: Ali onako u poverenju.
Pljoska: Pa ti znaš mene. (Otpija konjak iz ambalaže za jogurt.)
Četnik: Planiram da pobegnem odavde.
Pljoska: Zašto? Pa ovde ti je baš lepo.
Četnik: Ma nije. Ovde nema ni novina, ni televizije. Ništa ne mogu da saznam novo. Tebi dolaze u posetu i rodbina, a i oni tvoji učenici, pa ti doturaju nove informacije, ali meni niko ne dolazi.
Pljoska: Pa tu sam ja. Ja ću te obaveštavati.
Četnik: Nije to to. Ja bih voleo da obučem uniformu pa da stanem pred Čiču. Kakva je sad uniforma naše vojske?
Pljoska: Lepa.
Četnik: Znao sam. Mora biti lepa. Naš komadant ima osećaj za lepo. Jesi li ti video njegov imidž? Takav imidž nema niko.
Pljoska: Nema, pobratime, nema. Nego meni je, pobratime, drago što si ti prestao da pušiš.
Četnik: Pa nisam skroz, ali zahvaljujući tebi, još malo ću prestati skroz. Sad zapalim još poneku samo kada sam nervozan. Hvala ti što si me izlečio.
Pljoska: Ništa zato. Valjda pobratim za to služi.
Četnik: E, dobro, hajdemo na večeru.
Pljoska: Ne mogu, imam čas vožnje.
Četnik: Pa dobro, onda se vidimo na večeri. Sačuvaću ti najbolji komad mesa. (Ljube se tri puta, Četnik izlazi, Pljoska ustaje, odlazi do taksiste.)
Taksista: Kasnite, tačno tri minuta i šezdeset tri sekunde. Vidite da se to ne dogodi više.
Pljoska: Znaš, bio sam sa četnikom, pa…
Taksista: Ako želite da postanete pravi taksista, morate poštovati vreme. Nama taksistima vreme je sve i svja. Naše obaveze su: stići na vreme, izbeći nevreme i tako dalje, ali to ćemo na teorijskim časovima. Sedite u vozilo. (Pljoska tobože seda.)
Taksista: E, tako. Šta prvo radite?
Pljoska: Pa, vozim. (Otpija.)
Taksista: Ne, ne polako. I u kolima se ne pije!
Pljoska: Ali, ovo je jogurt!
Taksista: Ne, ni jogurt, ni kiselo mleko, ništa se ne sme unositi u vozilo! I znam da to nije jogurt, već konjak. Ukoliko želite da postanete pravi taksista i ukoliko želite da vaše taksi vozilo uvek bude čisto, nikada ne smete unositi piće i hranu u njega.
Pljoska: A, mušterije?
Taksista: Mušterije mogu. One su uvek u pravu.
Pljoska: Čak i kada isprljaju sedište?
Taksista: Mušterija je uvek u pravu, ali pod jednim uslovom.
Pljoska: Kojim?
Taksista: Mušterija je uvek u pravu samo ako plati. Hajde, upalite motor.
Pljoska: Pa zar ovo nije auto?
Taksista: Da, na to sam mislio. Upalite motor auta. (Pljoska kao pali.)
Pljoska: Vr-vr-vr… Ne može. Presis’o.
Taksista: Ma kako presisao?! Jeste li stisli gas?
Pljoska: E pa nisam.
Taksista: Pa stisnite. (Pljoska kao stiska.)
Pljoska: Vrm-vrm… Brm. Evo ga. Brm, brm…
Taksista: Nemojte turirati hladan auto. Dobro, šta sada radimo?
Pljoska: Vozimo.
Taksista: Kako vozimo, kada niste spustili ručnu? (Pljoska kao spušta ručnu.)
Taksista: Dobro, šta sada?
Pljoska: Pa sad vozimo!
Taksista: Kako da vozite kada niste ubacili u brzinu. Vi biste samo da vozite. (Pljoska kao ubacuje u brzinu.)
Taksista: Dobro. I šta sad?
Pljoska: Ne znam.
Taksista: Pa vozimo!
Pljoska: Brm-brm... Koliko ti dugo taksiraš?
Taksista: Dugo. Ej! Jeste li vi vezali pojas?!
Pljoska: Umalo da zaboravim! (Kao vezuje pojas.) E, tako. Sad mi milicija ne može ništa!
Taksista: Morate paziti na te stvari. Policija vreba na svakom ćošku. Zamislite vi to (Dere se.) da sad, na primer, iza ove krivine čeka jedan policajac i baš nas zaustavi! (Dolazi onaj isti policajac iz prethodne scene.)
Pljoska: Nije trebalo to da kažeš.
Taksista: Kao da nas je čuo. Upali migavac i skreni.
Pljoska: Misliš žmigavac?
Taksista: Ne, ne. Kaže se migavac, a ne žmigavac.
Pljoska: Ma, kaže se žmigavac.
Policajac: Dobro veče.
Pljoska: Dobro veče.
Taksista: Dobro veče.
Policajac: Vaše isprave molim.
Pljoska: Kod nas je sve ispravno. Mislim, ništa nije pokvareno.
Policajac: Mislio sam dokumenta.
Taksista: Dozvolite da se ja obratim. Ja sam instruktor.
Policajac: Čega konstruktor?
Pljoska: Ne konstruktor, nego instruktor.
Policajac: Sačekajte sada kada pričam sa njim.
Taksista: Ja sam instruktor vožnje. Inače se bavim taksiranjem. Evo sve potrebne dozvole. (Kao daje, policajac gleda.).
Policajac: Ne vidim dobro. Šta ovde piše? (Pokazuje Pljoski, ovaj bulji, ali pošto u ruci nema ništa, on ne zna šta tačno treba da kaže.)
Pljoska: Ovaj, ne vidim ni ja dobro. Nisam poneo naočare. Pitaj njega, on je mlađi.
Taksista: Tu piše Stojan. To je moje ime.
Policajac: Aha. Dobro.
Pljoska: Je l’ sve u redu. Možemo l’ da idemo?
Policajac: Možete, ali pre toga da utvrdimo da li je ovaj pod kolima živ.
Pljoska: Koji pod kolima?
Policajac: Izađite molim vas iz kola. (Pljoska izlazi.)
Pljoska: Ja ne vidim nikoga.
Policajac: Moram da priznam da ste vozili polako, ali ona je ipak mrtva!
Pljoska: Znači, zgazili smo ženu? (Policajac se saginje kao ispod kola i ustaje pokazujući prst.)
Policajac: Ne, zgazili ste buvu! Je l’ vidite? (Pokazuje.) Ali sada nema veze i ovako mi je kraj radnog vremena. Možete se vratiti u svoje vozilo. Doviđenja i srećan put. Pažljivo vozite. I nemojte da vam se ovo više dogodi!
Pljoska: Neće, neće. (Uzima tetrapak i otpija, ulazi u kola.) Sada možemo da nastavimo.
Taksista: Nažalost, naš čas je istekao. Nastavićemo sutra. Moram na večeru. Hoćete da vas odvezem do menze?
Pljoska: Ne, hvala ti. Idem na pecanje.
Taksista: Dobro, onda ako upecate nešto, vi javite.
Pljoska: Važi. Doviđenja. (Izlazi iz kola, odlazi kod pecaroša, izuo je papuče i kao gazi po vodi, ulazi na krevet, odnosno čamac, taksista izlazi sa scene.)
Pljoska: Kako ide?
Pecaroš: Pecaroša nikada to ne smeš da pitaš. Evo ti štap.
Pljoska: A, zašto ne smem da ga pitam?
Pecaroš: Zato što je to baksuz. Nikada ne smeš da ga pitaš šta radi i kako ide. Upamti to dobro. (Pljoska kao zabacuje štap.)
Pecaroš: Pa džaba to radiš.
Pljoska: Pa znam. Mislim, zašto?
Pecaroš: Pa zato što nisi stavio mamac.
Pljoska: Ajde stavi mi ti molim te. (Otpija iz tetrapaka.)
Pecaroš: Stalno ja da ti stavljam mamac. Nauči već jednom. Kakav si ti pecaroš?
Pljoska: Pa ja sam ribolovac. (Pljoska kao zabacuje.)
Pecaroš: Eto šta uradi!
Pljoska
: Šta?!
Pecaroš: Pa vidiš da ti se najlon zakačio gore na granje. Sada moramo da ga pokidamo. (Pecaroš kao ustaje, seče najlon.) Nema veze. Evo ti drugi štap. (Daje mu kao drugi štap.) Nikad od tebe neće biti pravi ribolovac.
Pljoska: Pa pravi sigurno neće, nego, kada si ti počeo da se baviš pecanjem?
Pecaroš: Ih, ja pecam od malih nogu. Imao sam sigurno pet godina kada sam upecao prvog soma.
Pljoska: Moja žena je imala dvadeset i četiri kada je upecala soma, to jest mene, ha, ha. Aha! Evo je mrda! (Kao namotava najlon, bori se sa ribom.) Evo je, vuče. Baš je jaka. Pomagaj!
Pecaroš: Drži je, drži je! (Nakon nekog vremena kao izvlače veliku ribu.) Au kolika je, svaka ti čast.
Pljoska: Jedva smo je izvukli.
Pecaroš: Svaka ti čast. (Čestita mu, ulaze glavna sestra Dragana i sestra.)
Sestra: Dobro veče.
Pljoska: Dobro veče.
Pecaroš: Dobro veče.
Sestra: Još ste tu, a večera se postavlja?!
Pljoska: Evo upravo smo krenuli.
Pecaroš: Da vidite samo koliku smo ribu upecali!
Dragana: Dobro, dobro. U redu je, Tasiću. Vašu ribu ćemo gledati neki drugi put. Idite sada na večeru. Sestro, vodite ga u menzu. Ja ću ostati sa gospodinom Todorovićem.

(Sestra izvodi pecaroša, Pljoska je ustao sa kreveta, kreće.)

Dragana: Sačekajte, gospodine Todoroviću. Mi imamo nešto da odradimo.
Pljoska: Pa zar opet, sestro?
Dragana: Ja sam glavna sestra!
Pljoska: Pa zar opet, glavna sestro? Pa već dve nedelje svako veče to radimo, pa ne mogu više!
Dragana: Hajde, hajde. možete vi to. (Dragana leže na krevet.) Hajde, gospodine Todoroviću, dođite.
Pljoska: Ali može neko da naiđe!
Dragana: Neće niko, svi su otišli na večeru.
Pljoska: A, reci te mi glavna sestro, šta ja imam od toga?
Dragana: Da li ćete doći ukoliko vam kažem da ćete sledeće nedelje biti pušteni kući i da ćete dobiti prevremenu penziju? (Pljoska se zaleće na krevet.) Stanite, pobogu! Ponesite stolicu. (Pljoska uzima stolicu, seda pored kreveta.) E tako, da počnem.
Pljoska: Znači sledeće nedelje idem kući?
Dragana: Da.
Pljoska: I dobijam penziju?
Dragana: Pa pobogu, ja sam ta koja priča, vi samo slušate.
Pljoska: Ali, sestro, nisam ja doktor. Ja sam ovde samo pacijent!
Dragana: Između doktora i pacijenata ovde nema razlike.
Pljoska: Ali zar ovde ne postoji ni jedan doktor koji bi vas saslušao?
Dragana: Ne, svi su oni u ovo vreme kod svojih psihijatara.
Pljoska: Dobro, onda počnite.
Dragana: Hvala. Znate doktore ja…
Pljoska: Pa rekao sam vam, ja nisam doktor! Ja jesam doktor nauka, ali nisam lekar!
Dragana: Znam da niste, pa nisam valjda izašla iz ludnice pa ne znam da razlikujem doktora od doktora nauka. Ali prosto mi je lakše da vas zovem doktore. Lepše je to nego psihijatre, zar ne?
Pljoska: Da, da. Nastavite.
Dragana: Doktore, ponekad se osećam kao da ludim. Pogotovo kada sam ovde, u ovoj ustanovi.
Pljoska: Ne, nemojte da mislite da je to zbog ove ustanove. To je zbog atmosferskih prilika. Znate?!
Dragana: Da, ali kada uđem ovde, osećam se nekako. ne znam kako to da definišem, nekako je monotono, zatvoreno.
Pljoska: A, vi onda ostavljajte otvorena vrata, pa neće biti zatvoreno. Ja mogu odmah da vam kažem svoju dijagnozu.
Dragana: Već?!
Pljoska: Pa nije već. Ja ovo isto slušam već dve nedelje. Na osnovu toga ja sam doneo dijagnozu. Vi ste usamljeni!
Dragana: Tačno doktore, kako znate?
Pljoska: Nije sada to bitno. Bitno je da ja idem… ovaj bitno je to da vi što pre morate da nađete sebi nekoga… Ne, ne gledajte u mene. Ja sam oženjen čovek i imam dva matora deteta, a imam i unučiće. Imam čak i dve pudlice!
Dragana: Ali sa vama bih mogla da pričam svakog dana. Vi biste mi donosili dijagnoze. Jednom rečju, bili bismo srećni.
Pljoska: Ne, nemojte, molim vas! Vama je potreban odmor, putovanje, neko mlad, pun snage.
Dragana: Doktore, je l’ vi verujete u bajke?
Pljoska: Ne, zašto pitate?
Dragana: Pa zašto ih onda meni pričate?!
Pljoska: Ne, to nisu bajke. To je dijagnoza. Vama je potreban odmor. Potrebno vam je sunce, more. Vi biste trebali da otputuje!
Dragana: Ali sa kim doktore, sa kim?
Pljoska: Pa sa taksistom!
Dragana: Molim? Pa zar vi hoćete da me sastavite sa nekim tamo ludakom?
Pljoska: Nije to neki tamo, on je ovde! To je naš taksista. On je mlad, a i dobro vozi. Vozio bi vas gde god zamislite. Ali bukvalno gde god zamislite.
Dragana: Stvarno tako mislite?
Pljoska: Pa stvarno. Steva nikad ne laže. Osim… mislim, ako ne verujete meni, vi pitajte… stvarno bih sada morao na večeru. Hoćete li i vi?
Dragana: Ne, neću. Hvala vam. Ostaću ovde da razmislim o svemu. Ipak ste vi u pravu. Meni je potreban odmor. Nisam bila na odmoru još od srednje škole.
Pljoska: Znači, da se polako spremam?
Dragana: Da, naravno. Sledeće nedelje izlazite.
Pljoska: Doviđenja. (Izlazi.)
Dragana: Doviđenja, doktore… Kako pametan čovek! Šteta što su svi pametni ljudi danas u ludnicama!
(Zatamnjenje)
 

TREĆA SCENA


(Scena je postavljena kao i u prethodna: taksista spava na klupi, pecaroš peca, a Pljoska i Četnik sede na klupi.)

Četnik: Pobratime, šteta što odlaziš, stvarno šteta!
Pljoska: Odlazim tek za tri dana.
Četnik: Pa brzo će proći tih tri dana. Eh, blago tebi.
Pljoska: Misliš? Ma jok pobratime. Ovde je najbolje. Kod kuće je najgore! Tamo i žena i deca, pa onda kolege, pa učenici. Ma da poludiš, ništa drugo!
Četnik: Kakve kolege i učenici kada ti, pobratime, ideš u prevremenu penziju, tako si mi ti rekao?!
Pljoska: Ah, da. Ja zaboravio. Eto nekako sam zavoleo taj posao. Jednostavno volim istoriju.
Četnik: Istorija je, pobratime, prava stvar. Prava nauka.
Pljoska: Stvarno?
Četnik: Pa da. Da nije istorije, mi ne bismo znali da je crveni Tito poginuo. (Ulazi sestra.)
Sestra: Gospodine Todoroviću, imate posetu.
Pljoska: Opet moja porodica, a lepo sam im rekao da izlazim u četvrtak.
Sestra: Ne, nisu oni.
Pljoska: Onda su ona dva balavca.
Sestra: Nisu ni oni.
Pljoska: Pa ko je onda?!
Sestra: Vaše kolege sa posla. (Pljoska se beči, počinje da kašlje, Četnik ga lupka po leđima.)
Pljoska: Kah, kah…
Četnik: Evo ti, pobratime, popi malo jogurta.
Pljoska: Ne, ne nikako jogurt!
Četnik: Zašto?
Pljoska: Samo vodu. Oni nikako ne smeju da vide taj jogurt! Sakrij to! (Četnik mu sa stola daje čašu vode.)
Četnik: A zašto?
Pljoska: Zato što su oni navučeni na jogurt.
Sestra: Da ih uvedem?
Pljoska: Uvedite ih. Kada sam izdržao sve, izdržaću i ovo!
Četnik: Kako misliš, pobratime, da su oni navučeni na jogurt?
Pljoska: Oni kada vide flašu sa jogurtom, odmah navale da piju i popiju sve. (Ulaze profesor matematike, profesor fizičkog i profesor filozofije.)
Matematičar: Dobar dan, kolega Todoroviću. (Zdravi se sa svom trojicom.)
Pljoska: Kakav dobar dan, kad napolju pada kiša. Kako može biti dobar dan?!
Nastavnik fizičkog: Bravo, kolega. Još uvek imate onaj isti smisao za humor, bravo.
Pljoska: Da, ja ga nisam izgubio, a što je najgore, vi ga još uvek niste dobili.
Filozof: Pa kako ste kolega, kako se osećate?
Pljoska: Ne osećam se na alkohol kao vi. Ja koristim parfeme.
Filozof: Ha, ha. Vickasto, nema šta. Mislio sam kako vam je ovde, kakvo je društvo?
Pljoska: Društvo je super. Bolje je nego vaše.
Matematičar: Je l’ možemo negde da sednemo? (Četnik ih gleda mrko, nervozan je, kao pali cigaretu.)
Pljoska: Sedite, slobodno. Dvojica tamo, jedan ovamo. Pobratime, ti opet pušiš?
Četnik: Samo jednu, ovi mi tipovi unose nervozu.
Pljoska: Važi, ali samo jednu! (Profesor fizičkog seda pored Četnika, a matematičar i filozof pored taksiste, taksista se budi.)
Taksista: Dobar dan gospodo, gde idemo?
Matematičar: Dobar dan.
Filozof: Kako mislite "gde idemo"?
Pljoska: Kolega, to nije nikakva filozofija. Čovek vas je jednostavno pitao, gde idete?
Filozof: Ali mi nigde ne idemo, tek smo došli!
Taksista: Seli ste kod mene u taksi, a to automaski znači da vi želite negde da idete.
Matematičar: Ne, gospodine, niste nas razumeli. Mi smo došli kod našeg kolege u posetu.
Nastavnik fizičkog: Da. I nismo došli taksijem, već gradskim prevozom.
Četnik: A, ja mislio seoskim.
Taksista: Vi gospodine preko puta se ne mešajte! (Obraća se profesoru fizičkog.) Ako želite da se vozite, morate da sačekate. Pa vidite valjda da imam mušterije!
Matematičar: Kolega Todoroviću, šta je ovo za ime boga?
Pljoska: Pa to je taksi. Zar ne možete da shvatite šta vam čovek objašnjava pola sata?
Taksista: Znači, gde vozimo?
Filozof: Ali mi…
Taksista: Hoćete u obilazak grada?
Matematičar: Ma vozite, bilo gde!
Taksista: Dobro, dobro. Nemojte da se nervirate. Ja znam da vi turisti samo negde žurite. Ali lepo se smestite i uživajte. I obavezno vežite pojas!
Filozof: Kolega Todoroviću, da li ste čuli da…
Taksista: Molim vas, nemojte da izvirujete kroz porozor! Sedite, krećemo! Brm-brm... (Taksista kao vozi, profesori su zbunjeni, sede i ćute.)
Matematičar: Ali kakav prozor, ja ne vidim nikakav prozor?!
Pljoska: To vam je, kolega, kao i matematika. Imate jednu realnu vrednost, pa dotate jednu imaginarnu. I na kraju dobijete nešto.
Matematičar: Pa šta dobijemo?
Pljoska: Ili batine ili visok pritisak, ili u najgorem slučaju metak u čelo! (Profesori su sada uplašeni, sede i ćute.)
Nastavnik fizičkog: Čuli smo da vam dolaze Mitrović i Popović. Moram da priznam da otkako vas obilaze, mnogo su se popravili. Ne samo iz istorije, nego i iz ostalih predmeta.
Pljoska: Pa zar oni nisu ponavljali razred?
Nastavnik fizičkog: Je l’ se priča koliko ćete još ostati ovde?
Pljoska: Priča se, priča.
Nastavnik fizičkog: Je l’? Koliko, još godinu, dve?
Pljoska (skače): Šta!.. (Smiruje se, seda.) Šta godinu, dve. Još tri dana kolega, još tri dana. Nije Steva veverica! (Dolazi policajac.)
Policajac: Dobar dan, gospodo!
Matematičar: Šta je sada ovo?
Taksista: Pa policija, zar ne vidite?!
Filozof: Kuku, šta nas ovo snađe?! Kolega Todoroviću, pomagajte!
Policajac: Idite gospodine u crkvu, pa kukajte. Vi turisti ste pravi plačljivci. Dajte mi isprave. (Taksista kao daje.)
Policajac: U redu je. (Kao vraća.) A, tako gospodo turisti…
Filozof: Nismo mi nikakvi turisti, mi smo došli u posetu kod našeg kolege Todorovića.
Policajac: Ma kod kakvog kolege!? To mene ništa ne zanima. Zašto vi, gospodo, niste vezali pojas? To mene zanima!
Matematičar: Kakav pojas za ime boga?!
Policajac: Kakav pojas, pa zašto se vi turisti uvek pravite ludi?
Filozof: Ali, mi nismo turisti!
Policajac: Pa šta ste onda, ludaci?!
Filozof: Samo smo došli u posetu kod kolege Todorovića, ovog ovde. (Pokazuje.)
Policajac: Dobro, nije bitno. Niste turisti, nego ste posetioci. Ma da ste i marsovci. Ne interesuje me! Mene interesuje zašto se vi niste opasali?!
Matematičar: Molim vas, nemojte da se ponašate tako prema nama.
Policajac: Kako tako?
Matematičar: Drsko.
Policajac: Pa vi se tako ponašate prema meni. Niste vezali pojas, a nećete da mi date svoja dokumenta kako bih mogao da napišem kaznu.
Nastavnik fizičkog: A, šta ste vi kada tražite dokumenta?
Policajac: Vi se, molim vas, ne mešajte.
Nastavnik fizičkog: Kako da se ne mešam. Pa to su moje kolege. Je l’ postoji ovde neki doktor, gde je ona sestra? Sada ću ja njih da pozovem!
Četnik: Izvinite, pre nego što krenete, je l’ mogu nešto da vas pitam? (Kao uvlači dim.)
Nastavnik fizičkog: Naravno, samo izvolite. E, hvalim te bože, jedini čovek koji je ovde normalan. Pitajte. (Četnik duva u profesorovo lice.)
Četnik: Mislim, meni su pričali i ja još mnogo znam o tome. Zahvaljujući najviše ovom mome pobratimu, ali da li mi možete reći, šta je najnovije, mislim šta ima novo? Njemu su u posetu dolazili pre pet dana. A, možda se u međuvremenu desilo nešto novo.
Nastavnik fizičkog: A, izvinite, gde to?
Četnik: Pa kod nas u državi. Je l’ ima nešto novo? Znate, mi nemamo novine ni televiziju, pa ne znamo ništa. (Kao uvlači dim.)
Nastavnik fizičkog: A, pa nema ništa novo, sve staro i pocepano, ha, ha! Izvinite me, idem da pozovem sestru da smiri ovu dvojicu.
Četnik (duva profesoru u lice): Je l’ vama smeta ovaj dim?
Nastavnik fizičkog: Koji dim?
Četnik: Pa od cigare?
Nastavnik fizičkog: Ma ne osećam ja nikakav dim, već beli luk. Smrdi vam iz usta.
Četnik: A, tebi miriše? Šta, ti svako jutro jedeš pohovane ljubičice, pa ti miriše iz usta?!... Nego, izvinite, a je l’ mogu još nešto da vas pitam?
Nastavnik fizičkog: Pitajte slobodno. Kako dobar čovek. A, ne kao ovaj ovde. (Pokazuje na policajca.)
Policajac: Vi se ne mešajte!
Nastavnik fizičkog: Pitajte.
Četnik: Kako je čiča?
Nastavnik fizičkog: Hvala na pitanju, nije loše, ali ovo vreme mu smeta. Čim padne kiša, on ne sme napolje. Odmah počne da ga guši, a i koleno ga odmah koči.
Četnik: Pa sigurno ga guši, što mnogo puši. A, zašto ga boli koleno?
Nastavnik fizičkog: Pa zato što je bio ranjen u ratu.
Četnik: Kada?
Nastavnik fizičkog: Pa u Drugom svetskom ratu. Valjda kada je bio onaj Igmanski marš. Valjda ste čuli za to?
Četnik: Nisam.
Nastavnik fizičkog: Kako niste! Pa kada su partizani prešli preko planine…
Četnik: Koji partizani, pa čiča nije partizan!
Nastavnik fizičkog: A kako vi znate da moj čiča nije bio partizan?
Četnik: Pa ne pitam te za tvog čiču, već za Čiča Dražu!
Nastavnik fizičkog: Koji čiča Draža? Pa Čiča Draža je streljan pre sto godina, a vi me pitate za njega.

(Četnik skida papuču, skače na profesora, kao hoće da ga zakolje, policajac skače na profesore, taksista takođe, Pljoska takođe skače na profesore, kasnije im se priključuje i pecaroš, koji u početku kao štapom bije "svoje", kada vidi da je pogrešio, bije profesore.)

Pljoska: Vi ste došli mene da zajebavate! Vi ste našli Stevu da pitate kako mu je i kad izlazi! Prokleti bili! (Uleću glavna sestra Dragana i sestra.)
Dragana: Juuu... Šta je ovo? Šta se ovde dešava?! Sestro brzo injekciju! (Sestra kreće sa injekcijom ka gomili.) Meni sestro, meni. Pa posle njima. (Sestra daje injekciju Dragani, a potom i ostalima.)
Dragana: Sve ih vodite u samice!
Sestra: I goste?!
Dragana: I goste! Sve, sve! Ne mogu da ih gledam očima. Ostavite mi Todorovića! (Kada su svi izašli.) Todoroviću, ovo što ste uradili će vas koštati još šest meseci!
Pljoska: Oni su došli mene da provociraju!
Dragana: Upravo ste prokockali i penziju i odlazak! Nije trebalo to da uradite!
Pljoska: Pa ja nisam, oni su!
Dragana: Idite Todoroviću. Inače ćete dobiti još više! (Pljoska izlazi.) Pa šta je ovo pobogu! Umesto da otpustim jednog ludaka, ja sam dobila još trojicu. Kakav je ovo posao, sve ludak do ludaka!
(Zatamnjenje)
 

ČETVRTA SCENA


(Posle dve nedelje, Pljoska je izašao iz samice. Scena je postavljena kao prethodna: Pljoska sedi na klupi, pije konjak iz tetrapaka, na krevetu pecaroš peca, ulazi sestra.)

Sestra: Gospodine Todoroviću, imate posetu.
Pljoska: Ko je?
Sestra: Ona dva dečaka.
Pljoska: A, oni su. Konačno. Neka uđu. (Sestra izlazi, ulaze Točak i Noć.) Pa gde ste vas dvojica?
Točak: Evo nas, profesore.
Pljoska: A što vas nema ranije?
Noć: Pa učili smo, profesore, a i vi ste bili u samici.
Pljoska: Ja sam izašao iz samice odavno. Jedva sam izdržao bez ovog jogurta. Je l’ ste doneli?
Noć: Jesmo profesore, jesmo, evo izvolite. (Vadi iz torbe dva tetrapaka jogurta.)
Pljoska: Sedite, šta tu stojite k’o ulična rasveta?! (Sedaju.)
Točak: Profesore je l’ istina ono šta se priča?
Pljoska: Čuj sad ovog! Pa šta se to priča, Mitroviću? Kako ja mogu znati šta se priča, some balavi?!
Točak: Pa dobro, profesore, šta se odmah derete? Sačekajte, reći ću vam. Je l’ istina da su profesori došli da vas obiđu, pa su i oni ostali ovde?
Pljoska: E, to je istina. Oni su mislili da Stevu provociraju, ali Steva nije veverica, sve ih je Steva strpao u ludaru! Otkrili ovi lekari da su oni pravi alkosi. Eno ih tamo, sad se tresu zbog krize. Čak su im vezali i ludačke košulje, ha, ha.
Noć: Jadni oni.
Pljoska: Ma šta jadni! Šta si ti imao iz matematike Popoviću?
Noć: Keca.
Pljoska: A, iz filozofije?
Noć: Isto keca.
Pljoska: Pa što su onda jadni? Tako im i treba.
Noć: Ali i kod vas sam imao keca.
Pljoska: Pa imao si zato što ništa nisi znao, eto zašto si imao. (Otpija jogurt.).Čujem da sada imate dobre ocene?
Točak: Da. Iz hemije kod vaše žene smo dobili trojke.
Pljoska: A, iz istorije šta imate?
Točak: Ja četvorku, on trojku.
Pljoska: Pa loše. ’Ajde, ja ću časkom da vas naučim. Pitajte šta vas interesuje?
Noć: Je l’ istina, profesore, da je Čarli Čaplin imao četiri žene?
Pljoska: Pa jesi li ti blesav?!
Noć: Što profesore?
Pljoska: Ama pitaj me šta te zanima iz istorije! Ima da vas naučim dok kažeš ašov.
Noć: A, to! Je l’ znate nešto o Mongolsko-kineskom ratu?
Pljoska: Čuj, je l’ znam! Postavljaš glupo pitanje. Pa, naravno da ne znam. Mislim ne znam nešto, znam sve. Znate, ti Kinezi su ranije bili glupi ljudi, neorganizovani. Ona šaka Mongola, tek sišla takoreći sa drveta i odluče da osvoje Kinu. I potegne jedan car sa svojom vojskom na Kinu. E, kolika je Kina! Milijardu ljudi, a Mongola ima toliko da mogu da stanu u jedan kineski ve-ce…
Točak: A, pa to znam profesore. To sam odgovarao.
Pljoska: Pa ti znaš, ali ne zna on.
Točak: Neka, ja ću mu objasniti. Nego, profesore, ovo ne razumem. Bio sam ovde hiljadu puta, ali nikako da vas pitam.
Pljoska: Pitaj, ali nemoj nešto van pameti.
Točak: Kako to, profesore, može. Mislim, kako ovo postoji u ludnici?
Pljoska: Koje, ovakvi intelektualci kao ja?
Točak: Ma ne, nego kako ovde postoji ova dnevna soba, zar ne bi bilo logično da svako ima svoju sobu, a ne svi da živite ovde?
Pljoska: Logično bi bilo da ti ne postavljaš takva glupa pitanja, ali ’ajd’ sad. Pa je l’ ti Mitroviću misliš da je ovo hotel „Metropol“, pa da svako ima svoj separe? Pa i u hotelu imaš dvokrevetne, trokrevetne sobe. Ovo je ludnica, čoveče, a ne hotel. Istina da ima i te samice, ali to je za prave ludake kao što su vaši profesori.
Noć: Pa oni su samo zavisnici, a ne ludaci kao i vi.
Pljoska: Ko je bre lud! (Skače.) Ti mene porediš sa ludacima! Pa malo mi je što se borim sa ovim budalama, nego još moram da se raspravljam sa tobom! (Otpija konjak, seda, smiruje se.)
Noć: Ne razumete profesore, šta hoću da kažem...
Pljoska: Ma sve ja razumem. Sve Steva razume. Stevu su godinama zezali i to u kontinuitetu, ali nije Steva...
Točak: Veverica!
Pljoska: Ma nije Steva budala. Sve će njih Steva na kraju da zajebe. Pamtite moje reči. (Iza scene se čuje glas.)
Glas: Oglasiii! Najnoviji oglasii. Šalabalabulbuluuu! Kupite oglaseee!
Noć: Vid’ ovu budalu! (Pokazuje prema čoveku koji se dere.)
Točak: Nije to ništa brate, vid’ tek ovu budalu! (Pokazuje na pecaroša.)
Noć: Pa šta taj? Taj je standardan.
Točak: Kako?
Noć: Kako kako? Pa lepo. Zar ga nisi video ranije?
Točak: Nisam, keve mi, da ne kažem majke mi.
Pljoska: Au, bre Mitroviću, pa gde gledaš? Taj čovek tu peca deset godina, a ti ga tek sad vidiš.
Točak: Šta radi?
Pljoska: Pa vidiš šta radi.
Točak: Glumi ludilo, eto šta radi.
Noć: Profesore, je l’ mogu nešto da vas pitam?
Pljoska: ’Ajd pitaj, ali ako je opet nešto glupo, lupiću ti šamar!
Noć: Onda ništa.
Pljoska: ’Ajde pitaj, neću ti ništa... Samo ću te klepiti po glavi.
Noć: Pa hteo sam da pitam šta je sa onom vašom sestrom?
Pljoska: Gde se seti toga? Pa ti znaš da sam se ja posvađao sa njenim mužem i da je nisam video dvadeset godina. Nemam pojma šta je sa njom, što pitaš?
Točak: Niste ga razumeli, on ne pita za vašu sestru.
Pljoska: Dobro, to smo razlučili. Saznali smo šta Popović ne pita, e još da saznamo šta Popović pita!
Točak: On pita za onu sestru što vam je obećala da ćete izaći odavde, ona što ste joj glumili pedijatra.
Pljoska: Nije pedijatra, nego psihijatra.
Točak: Pa to. Šta je sa tom sestrom?
Pljoska: Glavnom!
Točak: Molim?
Pljoska: Ne kaže se molim nego šta. Nisam ja svetac pa da se meni moliš. Ona nije obična sestra, ona je glavna sestra. Pa ništa, otišla je žena kako sam joj savetovao na odmor.
Noć: Je l’ sa taksistom?
Pljoska: Da, sa njim.
Noć: Svaka vam čast, profesore, pa vi ste pravi doktor.
Pljoska: Pa da je moj pokojni otac uložio malo više u mene, ja bi’ danas bio ovde glavni, mislim sa one druge strane, a ne ovde sa ovim ludacima.
Točak: Sa koje druge strane?
Pljoska: Pa svuda imaš dve strane. Ovde imaš pametne i ludake. E, ja bi’ bio glavni među pametnima. Mada ovde i ne postoji baš neka razlika.
Točak: Znači da ste vi sad sa ove prve strane, vi ste onda ludi.
Pljoska: Opet on! Pa tebe je majka ispustila na glavu kad si bio mali. Šta si navalio na to k’o baba na žvaku. Baba hoće da žvađe žvaku, a nema zube. Tako i ti. Hoćeš nešto da pričaš, a nemaš...
Noć: A, nema usta!
Pljoska: Čuj sad i ovog. Ima usta, ali nema mozga. A, i ti, šarane, nemaš mozga.

(Pauza.)

Noć: Profesore. Kako ste vi tako, kako da kažem, mirni, mislim, ne derete se?
Pljoska: Pa moram da budem miran kada su me nakljukali ovim lekovima. Jedem više lekova nego hleba. Pojeo sam više lekova nego dete bombona. Nagutam se ovoga, pa ne znam gde se nalazim. Ne znam gde je levo. Zapadnem u neki trans, pa mi sve ravno do Kosova. A, tek kad mi roknu onu injekciju, kao da me je nokautirao Tajson. Tako se posle osećam.
Točak: Ali kako smete da pijete onda konjak kad pijete lekove?
Pljoska: Ovo nije konjak, nego jogurt.
Noć: Kako jogurt kad...
Pljoska: ’Ajd, čoveče, ne balavi! Kakve to veze ima što pijem lekove?
Točak: Profesore, baš ste se dobro setili ovoga sa jogurtom.
Pljoska: Pa ja sam genije.
Noć: Zar to niste videli od profesora, tako ste nam pričali?
Pljoska: I da jesam, pa šta? Gde su oni sada, a gde ja? Nose ludačke košulje, ha, ha.

(Uleće Četnik sav uznemiren, nosi novine.)

Četnik: Joj, pobratime, pomagaj. (Trese se.) Nekoga ću ubiti! (Učenici ga gledaju.)
Pljoska: Šta se desilo?
Četnik: Šetao sam po hodniku, izlazio sam iz ve-cea. Bio sam tamo pola sata, ti znaš da imam tvrdu stolicu pa…
Točak: Pa hoćete li onda klupu?
Pljoska: Dobro, nećemo u detalje, konkretno šta se desilo. Odmah u srce!
Četnik: U srce?
Pljoska: Da!
Četnik: Pa kada sam izašao, mislim kada sam sve obavio i…
Pljoska: Rekli smo u srce!
Četnik: Dobro. Našao sam ovo! (Pokazuje novine.)
Pljoska: Našao si novine, pa šta?
Noć: Pa možda čovek nije imao čime da se obriše, ali je te novine kasno našao?!
Pljoska: Tišinčina! I šta onda pobratime?
Četnik: Pa u tim novinama piše… piše (Sve više počinje da se trese.)
Točak: Al’ se trese kao trola kada ide "Knez Mihajlovom".
Pljoska: Rekao sam, tišinčina vas dvojica! ’Ajde, pobratime, sedi. Smiri se. Kakve to veze ima što si našao novine?
Četnik: Pa tu piše…
Pljoska (uzima novine, čita.): A, pa to! I ti u to veruješ?
Četnik: Pa verujem. To su ipak novine, a što nije bilo u novinama, nije se ni desilo. Ja verujem novinama.
Pljoska: A, svom pobratimu ne veruješ?
Četnik: Pa verujem, ali…
Pljoska: Odakle ti ove novine?
Četnik: Pa kažem ti, našao sam ih u hodniku.
Pljoska: A odakle novine u hodniku?
Četnik: Izgleda da ih je neko izgubio?
Točak (pipa se po džepovima): Pa ja sam ih…
Pljoska: Tiše! Pa zar ti ne vidiš, moj pobratime, da je to neka zavera?
Četnik: Kakva zavera?
Pljoska: Pa neko ti je poturio novine da bi te isprovocirao. Rekao sam ti već hiljadu puta da je Čiča živ i da niko ne traži njegov grob jer je živ. Je l’ bi ti, pobratime, tražio grob nekoga čoveka koji je živ?
Četnik: Ne bi!
Pljoska: Pa ne bi. Naravno da ne bi. I šta piše u novinama, jesu  l’ ga našli?
Četnik: Nisu.
Pljoska: Pa naravno da nisu kad ne postoji. Jer je Čiča živ, zato i nema grob. (Četnik se smiruje, grli Pljosku, ljubi ga.)
Četnik: E, idem odmah da objavim demant.
Pljoska: Idi i slobodno reci ovo što sam ti ja rekao. A, novine ću ja zadržati. E, sačekaj! (Četnik zastaje.)
Četnik: Reci, pobratime?!
Pljoska: Pa jesi li video nešto?
Četnik: Šta, u novinama?
Pljoska: Ma ne, nego jesi li primetio nešto?
Četnik: Ne, nisam.
Pljoska: Pa prestao si da pušiš.
Četnik: Gle stvarno. Pa ja više ne pušim! Izlečio sam se! Hvala ti, pobratime, puno! Idem i ovo da objavim!
Pljoska: Idi, idi.
Noć: Profesore, znači svaka vam čast. Pa vi ste pravi ludak, mislim u pozitivnom smislu. Baš ste lik. Obradiste čoveka dok kažeš britva.
Pljoska: Pa vaš profesor zna sa ljudima. Nisam ja kao oni vaši profesori, oni neće nikada izaći odavde, a Steva će, bože zdravlja, za koji mesec odavde. U prevremenu penziju, pa pravac Sava. Ima da sednem na obalu i da pecam. Evo, kao ovaj tamo. Njemu je sve ravno do Crne Gore. Ma njemu je i Crna Gora ravna kao Vojvodina.

(Ustaju.)

Točak: Profesore, mi idemo. Doći ćemo za dve nedelje kada vam bude trebao jogurt, ha, ha. (Zdrave se.)
Pljoska: Važi, deco, videćemo se.
Točak: Nismo mi deca.
Pljoska: Da, da.
Noć: Profesore, još jednom svaka vam čast. Pravi ste doktor.
Pljoska: Pa i sa ludacima mora neko da radi. I ludaci su ljudi.
(Zatamnjenje)
 

PETA SCENA


(Posle dva meseca. Scena je postavljena kao prethodna: na krevetu peca pecaroš, Četnik sedi na klupi, tužan je, Pljoska pakuje stvari u kofer.)

Četnik: Eh, pobratime, samo da znaš koliko mi je krivo.
Pljoska: Zašto?
Četnik: Kako zašto? Pa zato što odlaziš. Šta ću ja da radim bez tebe?
Pljoska: Pa isto što si radio i sa mnom. Da veruješ u Čiču, a ja ću kao što sam ti obećao da te posećujem svake nedelje, je l’ važi? (Okreće se ka Četniku.) Pa ti si opet počeo da pušiš?!
Četnik: Pa šta ću, moram.
Pljoska: Ma baci to! (Tobože mu izbija cigaru iz ruke.) Gde si to našao?
Četnik: Uzeo sam od pandura.
Pljoska (seda): ’Ajde čoveče, šta si se utronjao?
Četnik: Šta sam radio?
Pljoska: Pa mislim, šta si takav, šta si obesio nos? Odlazim, pa šta?!
Četnik: Kako pa šta? Kako ću ja bez tebe?
Pljoska: Opet on. Budi dobar, pa ćeš i ti izaći.
Četnik: A, šta ću napolju?
Pljoska: Kako šta ćeš?
Četnik: Pa gde ću? Za vojsku sam mator, a nemam nigde nikoga. Ni kučeta ni mačeta. Jedino što mi je ostalo je Čiča… i ti! A, i ti sad odlaziš. Pa kako ću ja da znam šta se dešava?
Pljoska: ’Ajde, nećemo da se raspravljamo. Valjda si ti Čičin vojnik. ’Ajde ustaj! Mirnooo! (Četnik skače.) E, tako. Ti si pravi vojnik. Rekao sam ti nema šta da brineš. I nemoj slučajno da čujem da si pušio, je l’ jasno?!
Četnik: Jasno!

(Ulaze sestra Dragana, Pljoskina žena, sin i snaja.)

Dragana: Gospodine Todoroviću, jeste  li spakovali stvari?
Pljoska: Jesam, jesam. O, jeste  li stigli? (Zdravi se sa sinom i snajom, grli se sa ženom.)
Sin: Kako si, ćale?
Pljoska: Ti bolje ćuti.
Sin: Zašto?
Pljoska: Koliko si mi puta bio u poseti za ovih šest meseci, koliko sam bio ovde?
Sin: Paa…
Pljoska: Tri puta. Ja sam brojao. Pa kako te nije sramota.
Jelena: Sačekaj čoveče, smiri se.
Pljoska: Ja sam miran kao jagnje. Hladan sam kao špricer. Ne nerviram se ja, taman posla, nego samo pitam.
Snaja: Ako niste znali, vaš sin je dobio stalni posao, pa zbog toga nije mogao da dolazi u posetu.
Pljoska: Je l? Ipak su te primili da čuvaš banku?
Sin: Ma ne.
Jelena: Pa je l’ se ti ne sećaš šta sam ti pričala? Ako on nije dolazio, ja sam dolazila svake nedelje. Zar se ne sećaš da sam ti rekla da je naš Zoran dobio posao u struci?
Pljoska: Nisam čuo. Ali ako je to istina, dođi da te otac izljubi. (Ljube se.) Svaka čast, sine! Mislio sam da od tebe nikad neće postati čovek, a ti si dobio posao u struci. Nema, na oca si sto posto. A, koja je beše tvoja struka?
Sin: Stočarstvo i povrtarstvo.
Pljoska: Šta?!
Dragana: Pa nije valjda da vi niste znali koju je školu vaš sin završio?
Pljoska: Ma kakav sin, on je klada od čoveka. On je magarac. Baš me interesuje kako magarac može da se bavi povrtarstvom kada će on sav taj zeleniš da obrsti!
Dragana: Gospodine Todoroviću, nemojte da se nervirate. Svaki posao je za čoveka.
Pljoska: Jeste, al’ za magarca nije! Dobio posao u struci, ja mislio on inžinjer, profesor, političar, lopov, a on, šije mi ga Đura, stočar! Pa to može i bez škole!
Dragana: Hajde, smirite se. Morate biti srećni. Danas izlazite posle šest meseci.
Pljoska: Da, da. U pravu ste. Nego, gde je onaj drugi?
Snaja: Koji drugi?
Pljoska: Pa snajka, ja imam još jednog magarca. Samo što taj magarac ne zna da pase, nego ga ja hranim. Zašto on nije došao, da ne polaže možda opet pravo Staroga Rima? Sto dva puta je, glavna sestro, on polagao taj predmet. Tri profesora je on sahranio iz tog predmeta, a ni kod jednog nije mogao da položi.
Jelena: Pre nego što počneš da klevećeš svog sina, sačekaj da te obradujem.
Pljoska: ’Ajde, ženo, obraduj me. Da nije možda taj predmet ukinut?
Jelena: Nije ukinut, već je tvoj sin diplomirao!
Pljoska: Pa ti to mene zezaš?
Snaja: Ne, istina je.
Pljoska: Pa vi se to sa mnom šalite?
Sin: Ma jok, ćale. Dejan je konačno završio fakultet!
Pljoska (krsti se): U hvala ti bože i Bogorodice ljeviška trojeručice. Pa ovo je moj najradosniji dan. Dve mazge koje sam godinama nosio na grbači sam skinuo. Hvala ti bože! Ima boga, ima!
Dragana: Hajde, pozdravite se sa vašim drugovima, vidite kako je Simić tužan?
Pljoska: Sestro, glavna sestro, pa nisam vas pitao kako ste se proveli na odmoru?
Dragana: Sjajno! Verila sam se. (Pokazuje prsten.)
Snaja: Kako je lep.
Sin: Ne brini i ja ću tebi da kupim isti takav kad dobijem platu.
Pljoska: Nemoj snajka da se nadaš. On od njegove plate može da kupi samo toalet papir da obriše… nos. Ali čim dobijem penziju, ja ću ti kupiti minđuše. Ipak si ti pomagala mojoj ženi dok je bila sama. Nego, gde je taksista?
Dragana: Radi.
Pljoska: Taksira?
Dragana: Upravo to.
Pljoska: Jadni oni ljudi koje on vozi.
Dragana: Pa on ne vozi ljude.
Pljoska: Nego šta vozi, džukele?!
Dragana: Upravo tako. Vozi pse i mačke poznatih ljudi, odnosno ljudi sa estrade.
Četnik: Pa gde ih to vozi?
Dragana: Je l’ vam bolje, Simiću?
Četnik: Jeste, bolje mi je. Šta ću, pomirio sam se sa sudbinom. Mada se mi nikada nismo ni svađali.
Pljoska: I kako mu je sad, je l’ dobro?
Dragana: Da, baš mu je fino. Sa životinjama može i da razgovara i o politici, i da psuje, i da grdi i da peva, niko mu neće zameriti. Jednom rečju, pronašao je sebe.
Pljoska: E, svaka mu čast. Da ovaj moj barem vozi taksi bilo bi lepo. A, gde su deca?
Snaja: U vrtiću su.
Pljoska: Hajde, pobratime, da se izljubimo k’o braća rođena, da se rastanemo ko pravi ratnici. (Četnik ustaje, ljube se tri puta.) Pazi, nemoj slučajno da čujem da si propušio!
Četnik: Neću, obećavam.
Pljoska: Čiče ti!
Četnik: Čiče mi!

(Pljoska izuva papuče, odlazi do kreveta, kao ulazi u čamac, pozdravlja se sa pecarošem.)

Pljoska: Pa druže moj, sve najbolje. Želim ti da upecaš kapitalca!
Pecaroš: Hvala, kolega. Nikada neću zaboraviti onu ribu koju si ti ulovio. Svima ću pričati o tome. (Pljoska izlazi iz čamca.)
Pljoska: Doći ću ja jednog dana da te vodim na Savu. Ja i ti ćemo biti pravi pecaroši.
Pecaroš: Važi, važi. Srećan put.
Pljoska: Hvala. Pa, glavna sestro, još i mi da se rastanemo, pa da idem svojoj kući. (Ljube se tri puta.)
Dragana: Doktore, sve najbolje vam želim u životu i da uživate u penziji još mnogo godina. Blago se vama što imate ovakvog čoveka pored sebe. On je meni pomogao da sredim svoj život. I udala sam se, a mislila sam da ću umreti sama.
Pljoska: U svakom slučaju ćete umreti sama, ali imaćete sa kim da delite sreću i tugu.
Jelena: Izvinite, ali da niste možda malo stari za udaju?
Dragana: Ne. Vaš muž je rekao, citiram, da svaki čovek u svom životu ima svojih pet minuta. I da samo od njega zavisi da li će ih iskoristi i na koji način. Kraj citata. Vaš muž je pravi Mesija.
Sin: Je l’ mislite na fudbalera ili na proroka?
Dragana: Na proroka, naravno. Idem ja samo da vam pripremim papire koje treba da potpišete.
Snaja: Važi, važi.
Pljoska: E, a sad Steva da proglasi svoju pobedu. Lepo je Steva rekao da će ih sve zajebati. To je i uradio! Sve vreme sam se pitao ko je ovde lud? To je kao kada dramski pisac napiše neko delo sa naslovom "Bolest jedne kokoške", a u samom se delu uopšte ne spominje ni bolest ni kokoška, već nešto sasvim levo. Postavlja se pitanje ko je tu lud? Da li onaj koji je to delo napisao, ili reditelj koji režira, ili glumci koji glume ili pak gledaoci koji to gledaju? Tako je i ovde. Da li je Steva lud što je zajebao doktore, sestre, ludake, kolege strpao u ludnicu i dobio prevremenu penziju – ili je lud neko drugi?!
Jelena: ’Ajde, šta sad to pričaš? Izlaziš kao izlečen čovek, a tako se ponašaš!
Sin: Neka ga, kevo. Neka se izduva.

(Ulazi Dragana nosi papire.)

Dragana: E, evo. Gospodine Todoroviću, potpišite ove papire i slobodni ste.

(Pljoska potpisuje, zdravi se sa Draganom i izlaze.)

Sin: Doviđenja, sestro.
Dragana: Doviđenja. (Kada su izašli, Dragana seda pored Četnika.) Pa on je zaboravio jogurt. Da vidim baš zašto toliko voli ovaj jogurt? (Uzima jogurt i otpija, pljuje.) Pa ovo je konjak, bre!
(Zatamnjenje)

KRAJ

- 16 -