Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Nepresušno vrelo ideja

Švedski sto
Slobodan Simić
Agora, Zrenjanin, 2011.

Slobodan Simić - Švedski sto

Slobodan Simić je najznačajniji savremeni srpski pisac sati­ričnih priča. Ovaj "srpski Čehov" zaslužio je takav status sto­tinama svojih izuzetno uspešnih priča koje neprekidno nastaju u njegovoj književnoj manufakturi još od polovine osamdesetih godina prošlog veka.

U proteklih četvrt veka Simić je čitaoce uvek fascinirao nepresušnim vrelom originalnih ideja koje su i najvažnije za uspešnost priče. Svaka njegova literarna minijatura je uni­katna, neponovljiva i sofisticirana.

Simić ne piše, radi pukog pisanja. Oglašava se samo kad ima šta da kaže i onda to čini zadivljujuće prefinjenim, duhovitim i satiričnim iskazom. Koliko je strog kada sudi o društvenim manama, još je stroži prema sebi. Zato se odlučuje da obja­vi samo potpuno uspele i dorađene priče, na kojima je vidljiv minuciozan rad.

Simić piše jasno, lapidarno i koncizno. Visoki artizam postiže aforističarskim izražava­njem i autentičnim motivima koje raspričava na samo sebi svojstven - "simićevski" način.

Simićeve priče su duhovite poput Kišonovih, lucidne kao Harmsove, crnohumorne poput Birsovih i provokativne kao priče Dovlatova, ali se razlikuju po tome što sadrže snažnu satiričnu poruku i što svaka ima nepredvidivu poentu,

U njegovim delima nema suvišnih rečenica, a kamoli reči. Simić poput Danila Kiša uspešno primenjuje postupak sažimanja i sledi mišljenje Ive Andrića "o prednosti gumice nad olovkom" i većem zadovoljstvu "u brisanju, nego u pisanju".

Simićeve književne vinjete su vešto vođene od početka do kraja, čvrsto su strukturisane i podsećaju na monumente isklesane iz jednog komada.

Pripovedanje Slobodana Simića je najbolje i najpotpunije svedočanstvo o Srbiji na kraju dvadesetog i početku dvadeset prvog veka. Simić je hroničar ovog smutnog vremena, s izvanrednim darom za uočavanje sitnica koje znače suštinu, majstor je zanimljivog pripovedanja i čudotvorac je koji na apsurdan način raspliće svoje pripovesti.

Kolokvijalni rečnik daje živost i autentičnost Simićevim storijama.

Njegovi junaci su, na jednoj strani, obični ljudi – gubitnici u tranziciji, sluđeni pacijenti, nezaposleni intelektualci i polugladni penzioneri, a na drugoj su beskrupolozni političari, podmitljivi činovnici, gramzivi tajkuni i osioni mafijaši. Na neminovnom sukobu među njima Simić gradi zaplete koji se razrešavaju eksplozivnim i iznenadnim obrtima. Zato, kod ovog autora, koji je s pravom nazvan "Domanovićem naših dana", uvek očekujte neočekivano.

Svaki susret s njegovim radom, što je slučaj i s ovom knjigom priča, izaziva iskreno čitalačko zadovoljstvo i ogromnu duhovnu radost.

Može li više očekivati od književnosti?
Teško!

Aleksandar Čotrić


S(t)rpljen-spasen

Srp nad Everestom
Milan Janković
IP Dobar naslov, Beograd, 2011.

Srp nad Everestom - Milan Janković

Mada je srbnutih u zdrav mozak više no anđela na vrhu igle, za Milana Jankovića, požarevačkog literarnog spahiju i mar­ginalca od zakletve, možemo reći da je samo – srpnuo, i to vragometnim romanom "Srp nad Everestom"

Odvažite li se na uspon dug 300 stranica, vrh čitalačkog is­kušenja (i zadovoljenja) ošinuće vas oštrim vazduhom spoz­naje i vidikom pred kojim ćete (iskupljujući kohorte onih koji zabadaju glavu u oportunistički pesak) shvatiti da je, nakon što ste se nadoticali najdubljeg dna, vreme da malo zajod­lujete i s krova sveta.

Ali, ne usokolite se previše, jer svet u Jankovićevom romanu ponekad (a i češće) izgleda kao da ga je na papir bacao Kafka, a crtežima ukrasio Dali.

Glavna junakinja piščevog brevijara mnogoznanja (jer njega, kao iskusnog i radoznalog čitaoca i uočavača sve zanima, pa ga sve i boli), novinarka je zlehudinijevskom sudbinom onemogućena na bilo kakav pokret osim, često na pragu psihološkog samoubistva, misaoni kolut unazad. Za sebe (kad dođe do reči od pedesetak nestrpljivih junaka) kaže da je "prašnik za oplodnju splina“, pa ipak ovo nije "mala knjiga krečena u crno“, kako bi neko mogao pomisliti, jer srećom Janković radije dlan prisege polaže na "Gargantuu i Pantagruela“ nego na Sveto pismo.

Autor nas vodi kroz nenadigrivu književnu premetaljku, gde se reči sustižu i potpliću, a on gleda da svakoj stavi soli na rep, promulja je do smisla i natrag.

U tom kalamburu nema čega nema, pa smo zasuti naramcima citata, dozama etičkih opijata, sekvencama filmskih i generacijskih omaža, uputstvima za sve vrste bizarnih (zlo)upotreba čoveka. Sa Jankovićevim junacima lutamo obilazeći gradove i hadove, čitamo natpise iz novina i sa ruševina, prepuštamo se gurmanlucima, kolebamo između leksilijuma i delirijuma, i svojski čudimo kako se pakao u poslednje vreme toliko izgradio.

Uz pretpostavku da osnove enologije Janković drži u malom prstu (ili na mekom nepcu), izvesno je da mu ni etnologija nije strana, posebno kad se tiče očuvanja starih reči i (ka)lemljenju novih, začikavajućih. Tako njegovi junaci (i alter egoisti) pokazuju da živimo u doba kad cveta hiljadu karaktera, a najlepše ode se ciguligaju na ivici kratera.

Jedino s Jankovićem isplati se ponovo proljumati kroz žigosane devedesete, jer je ponekad pravi merak setiti se situacija u kojima je ljudskost odbijala uskosti primitivizma i zaumizma. Pisac ne dopušta da bilo koja činjenica ostane ispod sača, sve provlači kroz emotivno knjigovodstvo, a nešto od tih žiganja i katarzi prelazi i na čitaoce.

Milan Janković se, kroz fabulom krcate solilokvije svoje junakinje, nada da će stvoriti reči skućene u knjizi. Preko praga te kuće niko vas neće preneti, ali u njoj uvek možete računati da je za vas na vreloj plotni postavljen fildžan viška. Šta više očekivati (i dobiti) od knjige?

Predrag Ž. Vajagić

- 7 -