Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Zoran Stanojević


Noćna straža

Radio-drama

Lica:
ČUVAR MUZEJA
INSPEKTOR POLICIJE
ČOVEK I
ČOVEK II


/ZVUČNI PROSTOR - MUZEJSKA SALA/

ČUVAR: Čuj, i ja ti držim po eksponatima šta mi treba... potrepštine većinom... Da nije toga, ni čaj ne bih mogao da kuvam... Pa evo, i sedimo na eksponatima, premda dragocene stvari, muzejske... Šta ćemo drugo... Ali, da čovek bude u eksponatu - do tvog slučaja to ovde još nije bilo. Kako si iznebuha izašao - mogao si gadno da prođeš.
INSPEKTOR: Ma hajde... Ne bi valjda pucao u kolegu?
ČUVAR: A otkud sam znao da si kolega? Sreća tvoja što ja oružje i ne punim posle onoga što je kod nas pucao na halucinaciju.
INSPEKTOR:Aha... A ovde ima halucinacija?
ČUVAR: Izgleda, mada se prvo nije ni znalo da je halucinacija. Neka žena u belom, većinom u ranim jutarnjim satima. Posle su nam tvrdili da predmetna ne postoji zato što ona spada u veoma nenaučne pojave, odnosno naučno još dovoljno nedokazane, pa se zato nema rašta pucati na nju u odbrani poverenog objekta... Uzmi još čaja. Ma uzmi, mogu opet da skuvam... A to kažem... provodi čovek noći ovde... Nervi popuste; sve ti je to živčano... Na onoga što je pucao da si naišao - tek posle bi se saznalo da nisi u vidu halucinacije, nego pravi inspektor policije... Šta drugo i da radi čovek kad mu iz eksponata izađe tako neki... Doduše, u civilnoj si uniformi, u redu, i držanje se vidi, ali ipak sam se presekao.
INSPEKTOR: Ne bih ja ni izlazio, ali neudobno unutra. Sav sam se ukočio. Taj nameštaj kad su pravili - niko na čoveka nije mislio.
ČUVAR: Da si obavestio Upravu da dolaziš, mogao si od početka lepo da sediš sa mnom a ne da se grčiš u ormanu. Ionako mi dosadno, sam-samcit po celu noć...
INSPEKTOR: A slušaj, stvar je to poverljiva, nisam mogao da obavestim nikog... Bolje ti pazi da ti se i neki drugi ne uvuče u orman kao ja što sam, pred samo zatvaranje radnog vremena kad se obustavljaju posete... A ja, kažem ti, u interesu istrage. Stvar je poverljiva do krajnosti.
ČUVAR: Ma dobro. A opet, šta bi bilo da mi u svakom eksponatu čuči po jedan? Bar da je svaki kao ti, zvanično, druga bi to stvar bila. Ja i inače svaki čas menjam radno mesto, a sve zbog nekih, da kažem, sticaja okolnosti, i drugog što mi se dešava. Ali, u redu, ovoga puta je barem zvanično, a ne neka pojava iz oblasti nenaučnog sujeverja...
INSPEKTOR: A ti lično... nisi ništa primetio u poslednje vreme? Onako, kako bih rekao... nekog neprimetnog?
ČUVAR: Pa sad... Misliš da ovde ima još nekog?
INSPEKTOR: Paaa...
ČUVAR: Uh, uh... Znaš kako je, srce mi nije baš najbolje.. Evo, ni kafu  ne držim, samo čaj... pusti te stvari. Otkad je onaj u vezi halucinacije... Pošteno da kažem, malo-malo pa mi se učini da onako, krajičkom oka, uhvatim neko kretanje.
INSPEKTOR: Znači, bio sam u pravu! Ima tu nešto!
ČUVAR: Ma ne, otkud... U Muzeju sami eksponati, kad ti kažem. Skoro da ničeg drugog i nema, osim nešto opreme u svrhu preduzimanja mera protivpožarne i druge zaštite... Mada, i ti eksponati...
INSPEKTOR: Ima nešto sumnjivo?
ČUVAR: Pa, ne baš... Ali ima pa nam dođu neki, onako, strašni. Molim te, imali smo ovde giljotinu! Kažu: prava. Za šta služi - i sam znaš... Ja u taj deo uopšte nisam ni zalazio dok nije prošla ta izložba. U redu, tolike godine sam bio policajac, ali ipak... Ja sam bio samo običan pozornik, a i to uvek u nekom mirnom kraju. Tako, većinom, dete se nezgodno zaključa a roditelji ne umeju sami da preduzmu mere... Ili lažna uzbuna povodom određene mačke... Je li, jel' ti to misliš da bi nekakvi hteli da otuđuju imovinu iz poverenog mi Objekta?
INSPEKTOR: Ne znam šta da ti kažem...  Cela ta stvar mi je nekako u magli.
ČUVAR: Samo nemoj o magli. Od onoga što je pucao ostao mi neki roman... Petparački, samo više košta... Sve neki duhovi, a većinom se čuvaru muzeja u nekakvoj magli dešavaju strašne stvari, i još mu posle niko ne veruje... Odvratna stvar, sa gađenjem sam četiri puta pročitao. /ZVECKANJE KAŠIČICE/ Ovde je i inače sablasno, čaj ne možeš čestito da promešaš... Ja, naravno, uopšte ne verujem u te naučno dovoljno neosnovane pojave, ali... Nećeš valjda i ti o duhovima, a?
INSPEKTOR: Neću, neću. /UZDAHNE/ Samo da mi je još ovo da rešim, pa mirno da odem u penziju. Ali, izmiče mi... sve mi izmiče. I kad nešto vidim, ispadne da to nije to. Evo, nedavno, vidim u jednom izlogu - lutka se mrda...
ČUVAR: Lutka?!
INSPEKTOR: /LJUTITO/ Ma u redu... tog puta jeste bio aranžer izloga, ali ja tebi kažem: ne može to svaki put da bude aranžer izloga! Nisam valjda uvek takve sreće. Je li da ne može uvek da bude aranžer izloga?
ČUVAR: Pa... valjda ne može.
INSPEKTOR: I nije uvek! Imam i dokaze! Ono kad su dovršili novi TV-centar... Mislim, dok je Novi Centar još bio nov. E, bio ja tamo u vezi obezbeđenja, i tako uhvatim jednoga! Samo je meni jedinom bio sumnjiv, a inače je mesecima sedeo u TV-centru, jednu uredničku sobu zauzeo, i uopšte. I sekretaricu mu dali, molim te! Da je tražio - i platu bi primao! A kad sam ga uhvatio - šta bude? Ispadne, bio je to novinar, pa hteo da dokaže da se u TV-centru ne zna ni ko pije ni ko plaća. Jer - tako je posle pisao u novinama - kad je to pošlo za rukom njemu, može i drugima. A šta da mu radiš? Da je tražio platu pa i hajde, ali ovako - nikakav zakon nije prekršio... Sad, dobro, na tom slučaju su utvrdili da imam smisla, pa sam poslat na doškolovanje... Tu sam u stvari i krenuo napred...
ČUVAR: Ali, kakve to veze ima...
INSPEKTOR: Ima, ima. Ko zna koliko još ima ljudi koji sede gde im nije mesto, a niko živi ne primećuje da tu ne spadaju... Taj sigurno nije bio jedini, samo nema svako nos da ga uhvati. Zato se silni provuku, što su neprimetni... I uopšte mi se čini da ljudi ima više nego što se pretpostavlja, samo su neprimetni.
ČUVAR: A gde se kriju? Zar ima mesta u geografiji a da odozgore nije neka država?
INSPEKTOR: Ljudi ipak ima više nego što se primećuje, ja kad ti kažem. Čuj, i ja sam počeo ozdole, isto kao ti, a tako se stiče nos. Jasno, danas nosu više niko ne veruje, sve bi da naučno, i smeju ti se kad kažeš ovako nešto... Ali, samo li pohvatam te neprimetne - videće se! Možda ću pred samu penziju da postanem Viši inspektor, a ne da me previđa ko god stigne. A i ako ništa od toga, svejedno.... Neka mi niko ni hvala ne kaže, bar ću ja da znam da sam uradio šta sam naumio.
ČUVAR: Pa sad, ne znam da li si baš na pravom mestu za to... Mislim, da ovde ima neprimetnih, ja bih to primetio. Ja primećujem i više nego što treba. Recimo, ono pred samu penziju, dok sam radio na jednom sportskom stadionu... Prolaze ti pored mene neki kao da me uopšte ne vide, a ja lepo Stoj, pa ih vratim. Kad, posle, ispostavi se - imali oni propusnice, samo nisu poneli, a strašno važni ljudi, pa mi naši kazali da nisam za obezbeđivanje sportskih događaja u smislu njihovog pravilnog održavanja, i tako...
INSPEKTOR: Dobro, ali zašto tako kad nisu imali propusnice?
ČUVAR: Da kažem pošteno - imala dvojica. Ali ja ti nikome ne verujem. A naročito tih dana nikome nisam verovao, zbog onog slučaja što mi se desio u lokalu.
INSPEKTOR: Kog onog slučaja?  
ČUVAR: Videćeš. Pazi: krenem ja to veče u civilu, koliko da prošetam. Nisam bio u službi, ali rekoh sebi - po ceo dan šipčiš, hajde malko prošetaj, radi zdravlja. A - računao sam - možda ću usput opaziti i kakvu nepravilnost. I tako dospem u taj lokal. Program imali, ja naručio večeru, sedim. Program teče, je li. Kad, stigne meni večera, a dođe jedan i - tap, meni za astal, i odmah počeo večeru da mi jede.
INSPEKTOR: /RAZOČARANO/ Ma da, ali ti si sve to primetio... Znači - to ne spada u neprimetno.
ČUVAR: Nego šta sam nego primetio! A i on je primetio da ga strogo gledam, ali mi onako preko zalogaja kaže: "Ja sam učesnik predstave a ovo je deo programa. Ne kvarite mi tačku! Stiže vam posle skuplja večera o trošku lokala, i još posebno nagrada."
INSPEKTOR: Hmm...
ČUVAR: To sam i ja za trenutak pomislio, ali cenim nagrade, a u službi sam samo pohvaljivan... Znaš i sam, vazda štednja, nikad novčano da dobiješ, a ni neki predmet od vrednosti.. I tako, prihvatio ja. Jede onaj učesnik, jede, okolo se smeju prisutni građani, a i ja se sve smejem i uživam što sam i sam takoreći jedan učesnik, iako inače samo stari policajac, bez umetničkih sklonosti. Ali, sad da vidiš, u neko doba dovrši taj moju večeru - i ode čovek.
INSPEKTOR: Ma što ga nisi uhapsio!
ČUVAR: A slušaj, ne hapsi se kod nas tek tako Učesnik, a, osim toga, zašto bih kad mi sam rekao da stiže nova večera, i još posebna nagrada? Čekam ja, dakle, a sve mislim - "E, za šta još ljudi neće da primaju platu, i čemu se sve građanstvo neće smejati. Platu prima što jede, i još na osnovu toga ispao komičar!" A oni okolo - tako sam ja to onda razumeo - oni okolo se smeju zato što misle da je mene neki samo izvarao, pa mi jede večeru. I tako čekam ja dalje, čekam, ali nigde večere o trošku lokala, nego mi samo stiglo da platim račun! I tu shvatim - nije taj bio nikakav učesnik programa, nego bezobraznik, pa iskoristio moju naivnost. E, sreća njegova što sam se penzionisao! Dohakao bih ja njemu kad-tad. /UZDAH/ Zbog tog slučaja posle nikome nisam verovao, pa mi se zato desilo ono sa propusnicama, i tako...
INSPEKTOR:Vidiš, glavna muka je sa tima što spadaju. Taj ti je toliko pasovao za stolom, prosto kao da tu spada, da ništa nisi mogao... Ali, ne sekiraj se. Nisi jedini kome se takve stvari dešavaju.
ČUVAR: Ha, nisam. Ma ja sam ti najveći baksuz što postoji!
INSPEKTOR: Kažem ti - nisi. Isti takav slučaj se i meni desio, samo obrnuto.
ČUVAR: Kako sad isto samo obrnuto?
INSPEKTOR: Evo kako. Ušao ja u hotel, kad - priđe mi jedan, a sve po njemu okačena zlatna dugmeta i slična oprema. I tu ti on mene pod mišku. "Vi ćete", veli on meni, "sada odmah izaći. Ni reči, i bez opiranja", veli on. "Znam ja takve! Zar ti nije jasno", veli, "da ne spadaš ovde?" E, tu me ujeo za srce. Ja tek što sam dobio unapređenje, a neki mali slučaj bio u tom hotelu, pa mene poslali da vidim šta je, da se ne zamajavaju stariji. A oni - mene našli da eliminišu! Nije im dovoljno što si pristojno odeven... U redu, izvinjavali se posle i onoliko, ali, vidim - i dalje im se ne sviđam... ne spadam ja tamo. Sad, hotel da je luksuzan - jeste. Ma čak i na nužniku im od pravog mermera pločica, a na njoj, na stranom jeziku, zlatnim slovima uklesano "Nužnik". Ne bih ja tamo ni ulazio da nisam službeno... Ali, samo još ovo da vidiš - dok su mene legitimisali, pored istog tog vratara prolazili su takvi da im pametan čovek ne bi dao ni ulazu da priđu. A ipak, njima niko ni reč da kaže! Oni, vidiš, spadaju!
ČUVAR: Hajde, uzmi još čaja i smiri se. Ja sam ti isti takav. Sedim ovde po celu noć u Muzeju, i preturam po sećanjima... I bar da se sećam nečeg lepog, nego sve tako nešto da se naježiš od muke... Tako, kao sa onim lokalom, kad mi večeru pojeo, hohštapler jedan!
INSPEKTOR: Kad reče "hohštapler"... Ono davno, kad sam bio na doškolovanju, imali smo razne predavače. Jednog obijača na primer, i uopšte, sve tako neke stručnjake, a dovedeni da nas pouče čime se sve služe prekršitelji kad krše, pa da lako prepoznamo Postupak. E, došao tako i jedan hohštapler... Taj mi je najviše i dao ideju što se tiče neprimetnih...
ČUVAR: A, slušaj, ja ti hohštaplerima ne verujem!
INSPEKTOR:To ti je pametno, ali ovaj je bio u uhvaćenom stanju, pa je gledao da nam se umili, i sve nam je istinu pričao, premda inače sklon prevarama u vidu zanata... Od toga i živeo čovek, razumeš. I sad, pazi, on nam baš prvi to i pomenuo, to o spadanju. "Mora da izgledaš k'o da spadaš", veli. "To ko uvežba, taj može tablicu sa natpisom INSPEKTOR sa vrata da vam odnese, i svi će misliti - poslao ga neko da zameni, da mete bolju. Ima vazda", veli, "da izgledaš kao da si s punim pravom tu gde si, a ko se drzne da ti priđe - snosiće posledice. Ljudi ne vole da snose posledice", veli, "pa ti neće smetati. Eto, tako nam je taj pričao. Mada ja mislim da je on to imao više kao teoretsko znanje, jer, kad je uzeo da upražnjava - tokom te delatnosti nam je i pao u šake. Zato ne znam baš koliko su nam vredela njegova predavanja, ali bolji kadar ne možeš ni da dobiješ; kako da ih uhvatiš?
ČUVAR: A, sa time moraš da se pomiriš u našem poslu. Ne možeš ih sve pohvatati, pa to ti je. Evo, u patroli... Ili ovde, u Muzeju.... Zar  ja mogu odjednom da budem svuda? A gde god ja nisam - može da bude neko drugi!
INSPEKTOR: To si izvrsno kazao. /UZDAHNE/ A i da si gde nisi, šta vredi... Evo, večeras, je li, pred samo zatvaranje, kad sam krenuo u onaj orman, ulazim ja u Muzej i  vidim jednoga - izlazi.
ČUVAR: Pa, to svi moraju kad je zatvaranje.
INSPEKTOR: E, on nije morao! Taj što sam ga video - ama isti jedan kip što sam ga pre neki dan posmatrao dok sam razgledao teren. U dlaku isti, ja kad ti kažem. Drugačije obučen, jasno, jer je dotični kip bio pretežno u golom stanju, ali inače - pljunuti kip. Prođe pored mene, i ode! Onda ja uđem i pogledam - nigde kipa na koga mi je taj ličio.
ČUVAR: E, to moram svojim očima da vidim. Pokaži mi!
INSPEKTOR: Kako mogu da ti pokažem kad kipa više nema? Otišao.
ČUVAR: Šteta. Da je tu, to bi bio dokaz.
INSPEKTOR: /TUŽNO/ Ne bi. Da je kip tu ja ne bih ni primetio da ga nema, pa ti ne bih o ovome ni pričao.
ČUVAR: Pa, jeste... Gadna stvar. Mnogo zapetljana.
INSPEKTOR: Vidiš i sam - ne možeš ništa da im dokažeš. A, da znaš, nisu oni samo u muzejima. Kakvi! Ko je, recimo, u robnim kućama, u svom onom konforu? Misliš da takvi puštaju da sve to noću zvrji prazno?
ČUVAR: Da vidiš - stvarno ne puštaju. Jednoga zamalo da uhvatim, dok sam radio u Robnoj kući. Molim te, zaspao mi u Odeljenju nameštaja... Samo, šta vredi... Mlađi čovek bio, sigurniji na nogama, a uz to, on beži za svoj račun i baš ga briga šta će da polomi, a ja ga jurim zvanično pa moram sve vreme da pazim da ne prouzrokujem oštećenja...
INSPEKTOR: Ipak, nije taj bio od onih pravih, ja kad ti kažem. Oni zaista pravi... Takav ti u robnoj kući možda godinama i stanuje, a to nikome ne pada u oči. Pa hajde sada, uhvati ga kad ga niko ne primećuje.
ČUVAR: Ma ja sam onoga primetio. Samo, umakao mi...
INSPEKTOR: Čim si ga video - nije pravi.
ČUVAR: Pa nisu valjda nevidljivi, ti što jesu pravi, a?
INSPEKTOR: Ne, ali oni spadaju, eto šta je. A ko to ume...
ČUVAR: Ali kako to... spadaju? Kako to izvode?
INSPEKTOR: Ma to za njih rade drugi. Prodavci u robnoj kući smatraju takvoga za kupca koji razgleda, kupci smatraju da je on neko od tu zaposlenih lica. A noćni čuvar misli - to je neko ko tajno kontroliše noćne čuvare, i zato se pravi da ga ne vidi, nego samo revnosno vrši obilazak, da onaj kontrolor opazi da kod njega nema ništa da promakne.
ČUVAR: Ili misli - halucinacija.
INSPEKTOR: Može i to, ali ko to misli taj većinom ćuti, jer noćni čuvar sa halucinacijama nije više za takvo mesto... Kažem ti, takav lepo može da proživi gde god hoće. A robne kuće su ogromne. Ko zna koliko tamo ima potpuno zaboravljenih odeljenja, kao ono u TV centru što sam ti pričao, pa se tu neko smesti...
ČUVAR: Dobro, ali, kad se smesti... šta taj, u stvari, radi?
INSPEKTOR: Stanuje valjda... prosto živi tu, šta bi drugo. Otkud ja znam? Kad ih pohvatam - pitaću. Mada mene više interesuje kako oni to izvode.  /GUNĐA/ Onaj hohštapler što nas obučavao ubi se objašnjavajući nam o tome.  Veli "Takav uza zid da stane - svi bi mislili da je deo zida."
ČUVAR: Nekako sumnjam da nas dvojica tu išta možemo, ovako sami-samcijati... A taj tvoj hohštapler je, i sam kažeš, ipak običan amater, čim je uhvaćen, pa nisam siguran koliko je tačno to što vam je izlagao. 
ČOVEK I: Ama u dlaku je tačno. Takav bi mogao ovog časa za sto da nam sedne, i niko od nas trojice ne bi ni primetio da taj do sada nije bio tu, i da tu nema šta da traži.
INSPEKTOR: Nego šta da bi mogao! Ima pa čovek previđa nešto, i, naravno, uvek se nađe nekakav da to iskoristi.
ČUVAR: Ljudi, ne plašite me!
INSPEKTOR: A šta se može kad je tako? /UZDAHNE/ Stvarno kad čovek pomisli... Neko takav maločas da je seo za ovaj sto - nas trojica ništa čudno ne bismo primetili. Na um nam ne bi palo!
ČUVAR: Gadna stvar...
ČOVEK I: Pa, jeste... Eto, sedimo, tiho pijemo čaj... malo je takvih mirnih trenutaka... a oko nas se možda nešto dešava, i niko pojma nema o tome...
INSPEKTOR: A šta da radiš... sve je moguće. 
ČUVAR: Jeste. Ljudi moji, u ovom našem poslu nema šta čoveku neće da se dogodi. Evo... ma zato sam otišao iz one robne kuće i po sopstvenoj želji, ne samo zato što nisam uhvatio onoga. Molim lepo, krenem ja u umivaonik. Jeste, po stoti put krenem u isti umivaonik, i odjednom - kao da nikad nisam bio u tom hodniku! Ni umivaonik ne mogu da nađem, a meni sve povereno da obezbeđujem... Posle ipak shvatim - pospan sam bio, pa prosto krenuo desno umesto levo da idem, i sve očekujem da vidim ono što se vidi kad kreneš levo, a nailazim na ono što je desno... Ali, neka sam otišao. Bolje je meni ovde, neka priča ko šta hoće.
ČOVEK I: Pa, jeste. Baš je dobro ovde. I mirno je. Mada čoveku svašta može da padne na um ovako, preko noći...
INSPEKTOR: Stvarno, sve može na um da ti padne. Evo, baš ovog časa, slično kao tebi u onom hodniku... Slušajte, pa to je ipak čudo jedno. Ovako kako sad nas trojica sedimo ja nas gledam, prebrojavam, i sve mi se čini da nas je do maločas bilo samo dvojica. Ali... bar to čovek u našem poslu nauči... mašta je dobra stvar, ali važna su fakta! /UZDAHNE/ A opet... vazda mi se onaj hohštapler muva po glavi. Ima, veli on nama, ima da izgledaš tako da te niko živi ništa ne pita! Sat čoveku sa ruke da skidaš - taj mora sam oko tebe da mete objašnjenje zašto se to dešava. Recimo, ima da se oseća kao da ste u cirkusu, pa program, pa si ti mađioničar, igraš poštenog lopova, a posle ćeš sve da mu vratiš. I još posle ima da zaboravi da je sve to sam smislio! Ko ne ume druge na to da navede - ne treba ni da se bavi kriminalom; propao je.
ČOVEK I: Sve u svemu, ispada da takvog nikako ne možeš da uhvatiš?
INSPEKTOR: Nažalost. Jer ako nekoga uhvatim to samo znači da taj nije dovoljno spretan, i da ne spada u one što ih jurim. A još može da ispadne i da je taj što ga uhvatim zaista ono za šta se izdaje, tj. onda se i ne izdaje nego stvarno jeste to što je, pa nikako nije dobro da ga uhvatiš. Kao ono kad zamalo da uhvatim mog sopstvenog Višeg inspektora, a poznajem čoveka tolike godine... Sreća te nisam imao dovoljno dokaza da on nije naš Viši inspektor, jer se posle ispostavilo da je to stvarno bio on... Ljudi, ma o ovome je teško i pričati, toliko je stvar zapetljana. A nemaš  ni dokaze da ti neprimetni vrše inkriminisane radnje. Na primer delikte, i slično.
ČOVEK I: Dobro, ali ako nemaš dokaze, šta će ti oni? Mislim, juriš ljude, a oni ništa...
INSPEKTOR: Hoću da znam gde su i šta rade!
ČOVEK I: A šta ga zna čovek... Možda prosto pokušavaju da ih svi puste na miru?
INSPEKTOR: A kakvi su to onda građani? Takav vam nema nikakve obaveze, nema ga ni u jednom spisku, samo se provlači. Drugi građani, kad ti nešto zatreba, znaš gde su, imaš kome da se obratiš. A takav ko zna gde se zavukao i - kao da ga nikad nije bilo.
ČUVAR: Pa jeste. Lažno se predstavljaju.
INSPEKTOR: Ma ne, ne. Sa tima što moraju da se lažno predstavljaju je lako. Baš sam nedavno uhvatio dvojicu. Molim ja vas, naplaćivali struju po hitnom postuku putem lažnog predstavljanja i pretnji trenutnim isključenjem iz Mreže. A građani - plaćaju. Tu ja njih pohvatam, a oni - samo se prenemažu. Sve mi nešto cvile: "Ama mi nismo dotični". "Znam", velim ja njima. "Da jeste dotični ne bi vas niko ni gonio, nego biste lepo imali ovlašćenje da vršite naplaćivanje, pa me ne bi zvala oštećena lica!"
ČUVAR: Kad pomislim... zaista, zašto takvih ne bi bilo i ovde? Mislim na te tvoje... te neprimetne... Mada je u robnim kućama udobnije. Ne vidim kako ovde može da im bude zgodno. Muzej je prazniji od robne kuće da bi se istakli pojedini eksponati, pa i usled same retkosti istih... Ovde je suviše dobra preglednost.
INSPEKTOR: Ja sam i računao na preglednost, ali eto... tu ste samo vas dvojica...
ČOVEK I: Pa, jeste...
INSPEKTOR:A takvoga uopšte ne možeš da primetiš, pa to ti je. Ja kad vam kažem, pred slikom takav da stoji - mislićeš da spada u sliku. A poštenog policajca čak i u hotelu legitimišu! Ni tu ne spada! Doduše, čovek i sam vremenom nauči da se bar donekle uklapa, ali ipak...
ČUVAR: Ma i to uklapanje... Sećam se jednom kad su se od mene prestravili, baš ovde u Muzeju. A i ja se sav presekao, ako ćemo pošteno.
ČOVEK I: A, da, sećam se. Ali, inspektor to ne zna.
ČUVAR: Dobro, onda ću ukratko. Taman sam tih dana prešao u Muzej. U to vreme sam još radio danju, a posle tog slučaja više nisam hteo. Elem, ni uniformu još nisam imao po meri, zato što sam ja malko puniji, nego mi skrpili šta se zateklo od stare odeće u muzeju, ali ipak sve probrali komade uniformi, da se vidi da sam zvanično lice i dok mi se ne nabavi odgovarajuća. A baš tih dana bila ovde jedna putujuća izložba voštanih figura... Tada su i onu giljotinu dovukli...
INSPEKTOR: Voštane figure, a? Hmm...
ČUVAR: Aha. Razne istorijske ličnosti, pa onda neki strašni prizori, kao "Džek Trbosek nad postradalom Žrtvom", i drugo. A na samom kraju, najdalje od svakog svetla, u senci poređane - sve od voska - figure sa slike "Noćna straža" od određenog Rembranta, jednog slikara iz inostranstva.
INSPEKTOR: I? Neka figura je nestala?
ČOVEK I: Obratno.
INSPEKTOR: Kako "obratno"?
ČUVAR: Evo kako. U toku vršenja službe zastanem ja pored te "Noćne straže". I tako, stojim, zadubio se u misli, a - to mi posle pričali očevici koji su sve to i videli - a posetioci obilaze. Fotografišu, i još me pipkaju za rukav; ja im se najviše dopao... U neko doba trgnem se ja, vidim vuče mi neko rukav, isprljaće uniformu, a stvar muzejska, moram kad-tad da se razdužim... E, tu da ste videli kako su posetioci odskočili. Kao opareni! Jedna se čak onesvestila... Znate i sami, za onog ko nije od naše struke, uniforma k'o uniforma, pa mislili i ja sam iz "Noćne straže", a u celoj "Noćnoj straži" ja sam im i inače izgledao najuspelije...
INSPEKTOR: Hmm...
ČUVAR: "Kao živ je izgledao", ciči posle ta što se onesvestila, a sve joj trljaju čelo nečim iz flašice. "Sigurno kad jesam živ", kažem ja, ali posle me ukorili što sam neoprezno stajao. I tu se ja naljutim pa pređem u noćnu službu. Džaba ti posao noćnog čuvara u dnevnim uslovima kad ima pa im smeta što izgledam kao da sam živ. Ovako lepo sedim, pijuckam čaj, i niko ne vrišti što sam živ, pa sam posle pola sata imao lupanje srca, a to nikome nije važno jer sam ja na dužnosti pa sve tegobe moram da podnosim.
INSPEKTOR: Svaka čast, baš imaš pamćenje. A ja, eto... svaki čas mi se učini - nešto sam zaboravio. Samo, šta vredi kad se ne sećam šta je to... Ali, kažem, ima ih i što nisu na dužnosti, a ipak se svuda uklapaju, i svi misle da spadaju tu gde su, kao ti tom prilikom u "Noćnu stražu".
ČUVAR: Na čast im i uklapanje ako to mogu da izdrže. Meni je i taj jedan jedini put bio previše.
INSPEKTOR: Tebi da, ali oni spadaju kud god hoće! Takvi dođu, odu, ne znaš ni zašto, ne znaš ni da su bili... a šta rade - ni to se ne zna. Takav u kancelariju Višeg inspektora može da upadne - niko ga ne bi ometao. Još bi moglo da se desi da pravog Višeg inspektora neko smatra za lažnog pa uzme da ga proverava... i ne bi se izvukao dok onaj lažni ne ode. Puka je sreća što se takve stvari ne dešavaju.
ČOVEK I: Slušam vas, slušam, a sve se sećam šta se meni desilo tako jednom kad sam upao na pogrešna vrata pa nisu mogli da me uklone.
INSPEKTOR: Stvarno? Tebi lično se desilo?
ČOVEK I: Aha. Radio ja u pozorištu, u svojstvu obezbeđenja, i još kao ispomoć vatrogascu za slučaj da se razvije stihija većih razmera, tolika da čak ni lice zaduženo za suzbijanje ne može samo da savlada u skladu sa propisma.
ČUVAR: I ja sam jedno vreme radio u pozorištu.
ČOVEK I: Da, ali ovo da se desi - za to ti treba moja zla sreća. Dugo sam ja tamo radio, nagledao se raznih predstava... svuda sam tačno znao gde će ko da stoji kad nešto kaže i gde će da se zatekne da bi moglo da mu padne na glavu šta je  predviđeno. I tako, jednog dana, obilazim ja u smislu provere, i desi mi se isto kao tebi ono u robnoj kući! Ko zna koliko sam puta tuda prolazio, ali tog puta pogrešim vrata i - upadnem na binu! Glumci da mi se obrate - ne smeju. Nisam uopšte predviđen u predstavi. To ti je kao što bi bilo da se opet pojavi u predstavi neki što su ga već ubili, pa više nije predviđen. Šta bilo da mi kažu - sve propada. A ja - kao u kamen da si me pretvorio. Sav sam se skočanjio, pa ni da maknem.
ČUVAR: Dakle čudo jedno kako se slične stvari dešavaju! U dlaku isto se meni desilo sa ostvarenjem "Noćna straža" od slikara Rembranta. Tako je to kad se odjednom nađeš usred umetničkog dela...
ČOVEK I: Eto, vidiš. Ali posle ja shvatio da sam postao nevidljiv... Tačno svežu ribu da sam dovukao, nasred scene sam mogao da je pržim, i ništa - predstava bi išla dalje. Mene u tekstu nema i tačka, dakle - nisam tu... Ja što vam kažem, oko mene bi igrali dalje, kao što i jesu, uostalom... Eto, tako sam ja tog puta bio nevidljiv.
INSPEKTOR: Pričao nama onaj hohštapler...  pominjao sam ga već, mislim...
ČOVEK I: /PREKIDA GA/ Znaš šta sam ja mislio... Ti kažeš - ima ljudi što svuda spadaju. A šta ako je baš suprotno... ako više nikuda ne spadaju, kao ja onog puta kada sam upao na binu? Prosto - tu si, a kao da te nema. Niko ne može ni da ti rekne "Ajde bre, udalji se mirno". To nije napisano, nema ko da kaže... Tačno da dođe i neko od onih što jesu bili u predstavi ali više tu nemaju šta da traže - isto bi bilo; oni više nisu predviđeni.
ČUVAR: Ništa ja tu ne razumem.
ČOVEK II: Ma slušajte, ne može čovek sve ni da razume...
INSPEKTOR: Deder, dajte još malko čaja... Šteta što kafe nema... Stalno se plašim - šta ako mi popusti pažnja, pa mi nešto promakne? Jer veštinu dotičnih teško je i zamisliti. Stalno ti izgleda - sve je u redu, a oni vršljaju kako hoće... Evo, na primer... ali ne. Ovako noću čoveku sve neke besmislice padaju na um... Bolje i da ne govorim...
ČOVEK II: Ako nama ne možeš da kažeš šta god ti padne na um, kome onda možeš?
ČOVEK I: Pa jeste.
INSPEKTOR: U pravu ste. No, dobro. /UZDAHNE/ Smejte se ako hoćete, ali eto... meni se maločas učinilo da nas uopšte nije četvorica.
ČUVAR: Šta kažeš? Čekaj... kako nije? Jedan... dva...tri...četiri. Jeste. Četvorica. Evo, prebroj nas sam.
INSPEKTOR: /NEMOĆNO/ Znam... znam... Uostalom, da se nešto desilo, bar jedan od nas bi to primetio, zar ne? Makar u samom uglu oka... Vi ništa niste videli?
ČUVAR: Pa, sam si kazao... ti što ih tražiš... njih nije ni moguće primetiti.
INSPEKTOR: /SUMNJIČAVO/ Slušaj, ti si mi nešto mnogo na njihovoj strani... Da nisi baš ti jedan od njih? Otkud ja znam da si ti pravi čuvar Muzeja, a? Otkud ja to znam?
ČUVAR: /UVREĐENO/ Od slučaja "Noćne straže" poznatog umetnika Rembranta niko me ovako nije uvredio! Ako treba, ja mogu i da se legitimišem!
INSPEKTOR: /I DALJE SUMNJIČAVO/ I kad samo pomislim kako si se uklapao u "Noćnu straćžu"... a? Kako si samo spadao...
ČOVEK I: Hajde, smirite se. Pa čovek mora nekud da spada.
ČUVAR: /GLASNIJE/ Uostalom, otkud ja znam da si ti pravi inspektor?
INSPEKTOR /NADVIKUJE GA, GLAS ODZVANJA KROZ MUZEJ/ I ja mogu da se legitimišem! /TUŽNO/ Mada... šta vrede dokumenti kada su oni u pitanju? Od njih ti na um ne bi palo ni da zahtevaš dokumente.
ČOVEK II: Smirite se.
INSPEKTOR: /GUNĐA/ Smirite se, smirite se... Kako da se smirim? A šta je sa onim kipom što sam ga video kako izlazi iz Muzeja?
ČUVAR: E pa ja ga nisam primetio, i to mi je milo! Šta ne vidim - nisam video, i molim lepo... /GORKO/ Samo mi još uzbuđenja nedostaju... Kažem vam, ja i inače možda samo još tri puta da se trgnem, i gotov sam. Lekar mi kaže "Ti si tvoje kafe već popio"...eto, ni to više ne smem... I još ti nekakav izlazi iz eksponata pa posle taj sumnja u tebe...
ČOVEK II: Hajde, hajde, smirite se obojica.
INSPEKTOR:Jeste, ali šta ćemo mi sa onim kipom što sam ga ja primetio, a? Meni je taj kip sumnjiv! On, smatram, spada u Neprimetne i...
ČOVEK II: /PREKIDA GA/ Kad te lepo molim, nikome ne pominji da ti je nekakav kip sumnjiv. U našem poslu, čim počneš da sumnjaš u kipove - gotov si.
ČUVAR: /GUNĐA/ Sigurno! Ili kad počneš da pucaš na halucinaciju! To isto ne valja, a nije ni naučno... I šta si toliko navalio, sve nešto neprimetni pa neprimetni. Kad su neprimetni, šta smetaju? Kome smetaju?
INSPEKTOR: Paaa... ako krše neke propise...
ČOVEK II: Ali zašto bi kršili? Evo, uzmi samo moj slučaj. Ja sam ti, recimo, isto jedan neprimetan čovek.
INSPEKTOR: Ma hajde...
ČOVEK II: Kad ti kažem! Šta sam drugo? Običan čovek, eto. Ko mene primećuje? Ko zna za mene? Ko uopšte želi da zna da li postojim? U redu, ima dok čoveka poneko još i poznaje... ali, šta kad postaneš još neprimetniji? Kad te više niko ne vidi?
ČOVEK I: Tačno. Šta ako je to kao nekakva bolest?
ČOVEK II: To sam i ja mislio. Nije da takvi hoće da budu neprimetni. Nego, prosto, jednog dana te poznaje još samo pet lica, kasnije četiri, koju godinu potom samo jedan, a onda ti i taj umre, i niko te više ne primećuje...
INSPEKTOR: Pa to onda ne bi ni bio slučaj za policiju, a? Moje je da se bavim prekršajima. I ovako kako je imam posla preko glave, samo mi još treba da budem nadležan i kad nema prekršaja... I kakav je to prekršaj kad te niko ne primećuje? To je onda čak... /ZABRINUTO/ A možda to i mene čeka jednog dana? Da me baš niko ne primećuje?
ČOVEK II: Jednog dana?
INSPEKTOR: /ZABRINUTO/ Pa dobro, ne mora baš tada... ali, jednom...
ČUVAR: Šta jednom?
INSPEKTOR: Pa to... Ode i poslednja osoba koja me je poznavala... i ko me onda primećuje? A nisam te sreće da ja ranije... Eh, baš pričam koješta. /UMORNO/ Da bar mogu da nađem nekog od tih neprimetnih... samo da mi objasne...
ČOVEK II: A možda to zbog nečeg ne bi valjalo?
ČOVEK I: Da. Možda tu čovek nešto mora sam da shvati?
ČUVAR: Ma ljudi, svi smo ti mi neprimetni. Ko te vidi kad stojiš gde ti je mesto? Vidi se samo kad na dužnost ne dođeš. Uzmi samo kako je, primerice, sa nama što život provodimo u uniformi... Svi vide samo uniformu, pa kad jednom izađeš iz nje i ne primećuju da je u njoj drugi čovek... kao da te nije ni bilo...
INSPEKTOR: Pa i mi u civilu...
ČUVAR: A čuj, ipak se po tebi vidi - zvanično lice. Inspektor, je li, civilna uniforma...
INSPEKTOR: Baca me u brigu što sam video onoga što je izlazio. Znate onaj što u vidu kipa... Mislim, kad počneš da ih primećuješ, možda postaješ jedan od njih? 
ČOVEK I: Dobro to, ali i kad postane neprimetan, čovek samo treba da nađe još nekog isto neprimetnog, zar ne...
INSPEKTOR: Sad, jeste, siguran sam da i za neprimetne postoje određena pravila i propisi, pa se to primenjuje kad god se uvodi novo lice... Recimo, postane čovek neprimetan, a to i ne zna. Nov, je li, zelen... I onda moraju da dođu drugi neprimetni, da ga lagano uvedu u stvari...
ČUVAR: Pa i treba. Mlad policajac dok sam bio, je li... Nema tu da odmah ideš sam. Mora prvo neko sa tobom, da te uvede u konkretne postupke...
INSPEKTOR: Jeste, prvo mora neko sa tobom...
ČUVAR: Pa da.
INSPEKTOR: Ali... ali to bi značilo... /NJEGOV SMEH ODJEKUJE SALOM MUZEJA/ Eh, svašta čoveku padne na um. Baš svašta. /S MUKOM ZAUSTAVLJA SMEH/
ČUVAR: Meni pričaš. Ja ono kad sam pogrešno krenuo hodnikom... Ma sitnica je dosta da se čovek sav poremeti. I još posle dođu fizička lica pa te smatraju za "Noćnu stražu"...
INSPEKTOR: Ali ipak... to bi značilo da...  da sam ja... Da ja više nisam... Ne, to je besmislica... /SMEJE SE NESIGURNO/ Besmislica! Šta ja pričam? /SIGURNIJI SMEH/ Dođu neprimetni da uvedu čoveka u stvari... E, stvarno, ima kad čovek u svoj prst pred okom neće da poveruje, a ima i kad ga uhvati pa mu svašta pada ma um... Koješta! Uhvatiću ja njih, pa ćemo saznati šta treba. Nego, sreća te nas je četvorica, a? Da okrenemo mi koju partiju karata... Pravo je čudo kako nam to do ovog časa nije palo na um... Okrenemo koju partiju karata da ubijemo vreme dok se nešto ne desi, a onda ćemo već videti...
/TIHA MUZIKA/ 

KRAJ

- 16 -