Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Čotrićevo pričinjavanje vetrenjača

Pričinjavanje
Aleksandar Čotrić
Vuk, Loznica, 2011.

Aleksandar Čotrić - Pričinjavanje

Poslednjih nekoliko meseci, sticajem okolnosti, obeležila su, u mom poslu, tri pisca. Prvo sam, na molbu Milisava Savića, za njegovu izdavačku kuću "Ariadna" priredio najlepše priče i sati­re Branislava Nušića i Radoja Domanovića, a onda me je Slobo­dan Džagić, direktor izdavačke kuće "Vuk" iz Loznice zamolio da mu osmislim jednu novu biblioteku i predložim pisce, čije bi se knjige u toj biblioteci štampale. Ponudio sam biblioteku "Vedro­kazi" i u njoj, uz nekolicinu drugih autora, štampao, kao nepot­pi­sani urednik, i knjigu "Pričinjavanje" Aleksandra Čotrića.

Tako sam u jednom kratkom vremenskom periodu imao priliku da, proučavajući Nušića i Domanovića i birajući Čotrićeve priče za ovu knjigu, pravim neka nesvesna poređenja i time činim klasičnu grešku u koju su upadali i drugi kritičari pre mene, poredeći neke savremenije srpske satiričare sa velikanima naše satirične reči.

Jer, kakve veze, za početak, imaju gorepomenuti klasici srpske književnosti sa piscem, koga neki kritičari, u žaru svojih analiza, još ponekad zovu piscem "mlađe generacije" i pred kojim su, kako ja to slutim, tek njegove najbolje knjige? Mogu li se, tek tako, u jednom kraćem prigodnom ogledu, izvan vremenskog i društvenog konteksta, porediti pisci, koji na prvi pogled nisu za poređenje, kakve rizike takva poređenja nose, kuda ide savremena srpska satira i šta na tom putu traži Servantesov Don Kihot, iz naslova ovog teksta, samo su neka od pitanja na koja ću u narednim redovima pokušati da odgovorim.

Branislav Nušić, bez sumnje najperspektivniji prozni pisac svoje generacije, koji je u dvadeset prvoj godini objavio neobičan roman (pazite: namerno upotrebljavam reč – roman) "Pripovetke jednog kaplara" i nešto kasnije tri najlepše srpske satirične priče ("Hram svetog Luke u Rovcima", "Klasa" i "Kikandonska posla") bio je prinuđen da se, zbog nerazumevanja tadašnje književne kritike, preseli u dramsko stvaralaštvo (gde je ispisao naše najznačajnije komedije), ali se, ipak, kroz kratke satirične zapise, vraćao prozi i satiri. Ta kratka forma, neposredan i brz zapis, pisan za potrebe dnevnog lista "Politika", za koji – usput – piše i Aleksandar Čotrić, karakteristika je i Čotrićevog stvaralaštva.

Za razliku od Branislava Nušića, Radoje Domanović nije imao problema sa književnom kritikom. Naprotiv, on je od samog početka njen miljenik. Domanovićev stranački drug Jovan Skerlić, neprikosnoveni kritičar toga vremena, praveći nepotrebna i na Nušićev račun surova poređenja, svom ljubimcu je za života obezbedio ulazak u književnu istoriju. (Ovo se nikako ne sme dovoditi u vezu sa našim društvenim stanjem, u kojem stranački drugovi jedan drugom obezbeđuju ambasadorske stolice, mesta u upravnim odborima javnih preduzeća i tome slično.) Elem, i Domanović, ali iz sasvim drugih razloga, posle "Vođe", "Dange" i ostalih dugačkih satiričnih priča vraća se kratkoj priči, kratkoj formi, koju, kao i Nušić, kao i Čotrić, objavljuje u novinama.

Razlozi zbog kojih se ovi pisci izražavaju u kratkoj formi, prevashodno pisanoj za novine, pa tek kasnije objavljenoj u knjigama, nisu isti.

Nušić, razočaran Skerlićevom lošom kritikom, traži kompenzaciju kroz veliku popularnost koju mu svojim tiražom obezbeđuje "Politika". Usput, kao daroviti dramaturg i majstor smeha i na velikom i na malom prostoru, upisuje se kao rodonačelnik "kozerije" o čemu Antun Gustav Matoš izveštava 1912. godine zagrebačke čitaoce rekavši da je Nušić... "najviše poznat kao komičar, kao feljtonista, kao Ben Akiba, stvorio u Srbiji sasvim posebnu vrstu, vrlo modernu i šaljivu kozeriju, ležerni i graciozni listić". Između Nušićeve kozerije, "Ježeve" humoreske, koju gasi i vreme i država, i Čotrićeve kratke satirične priče ima više sličnosti nego razlika.

Domanović, opet, kao istaknuti radikal, u zanosu političke borbe, svoje kratke priče doživljava kao sredstvo te borbe. Objavljuje ih u svom listu "Odjek", boreći se za stavove Samostalne radikalne stranke, čiji je član, zajedno sa Skerlićem. "Odjek" se čita po kafanama i berbernicama, priče prepričavaju. Prepričavaju se i priče Aleksandra Čotrića, doduše više po internetu, nego po kafanama, možda zbog toga što nemaju sočnost kafanskog jezika, a možda i zato što je surfovanje po internetu jeftinije nego surfovanje po kafićima. Zbog čega je Čotrić tako privlačan za malopre pomenute surfere? Za novu generaciju, čije je ideale televizija odavno izneverila pa su, prvom prilikom, prešle na jedini medij koji vlast za sada ne kontroliše – internet, direktni satirični iskaz, kakvim se Čotrić pretežno služi, i u kojem se skoro direktno pominju značajni ministri i slično, te priče, tako kratke, efektne i pogodne za blogovsko prepričavanje, predstavljaju jedino ostrvce istine u moru laži, kojima nas svakodnevno zasipaju stranački usrećitelji, tajkuni i manipulanti javnog mnjenja.

Da li je kratka priča i za Čotrića, kao i za Domanovića, sredstvo političke borbe? Nije! Za razliku od Domanovića, on se za svoje stranačke ideale bori skupštinskim preglasavanjem, a za svoje priče istinom i književnim sredstvima. Jer, Čotrić zna, književnost nije politika. Ona je mnogo više od toga. Vreme je, to Čotrić, takođe zna, pokazalo da je Domanović pogrešio. Pišući priče sa jednim ciljem, on je ostvario drugi. Njegove priče, koje su uveseljavale kafanske goste, nisu stvorile kritičnu narodnu masu, koja bi svrgla omraženog kralja. To su učinili oficiri, koji (kakvog li paradoksa!) ne čitaju ništa sem dnevnih vojničkih zapovesti, pa i njih sporo, sričući. Ko se danas seća političkih prilika u Srbiji pred pogibiju Aleksandra Obrenovića? Niko, ili malo ko, ali svi pamtimo Domanovićeve satirične priče, koje su se piscu jednostavno otele, prerasle svoje vreme i namenu i otišle u večnost, u umetnost.

Ima u srpskoj književnosti i obrnutih primera: kada pisac, služeći se književnom formom, pokušava tu formu, najčešće kratku priču, da pretvori u sredstvo političkog obračuna, nastaju politički skandali, ali se gubi književnost. Setite se samo priče "Vojko i Savle", objavljene pre dvadesetak godina, takođe u "Politici".

Politika i književnost, dakle nikako ne idu zajedno. Čotriću je to poznato. Politikom se bavi iz svojih profesionalnih i građanskih pobuda, književnost je – međutim – njegovo sudbinsko opredeljenje. Politika ovde, i to je valjda jedini slučaj koji znam, na neki način služi književnosti. Pisac je blizu vlasti, ne zato da bi uživao u privilegijama koje ona donosi, već da bi izbliza video ono što običan smrtnik ne može – njeno naličje.

Sklonost ka kratkoj formi i njeno objavljivanje u novinama nisu, naravno, jedine sličnosti između ovih pisaca. Da bismo ustanovili i neke druge, potrebno je da se sada malo detaljnije posvetimo Čotriću.

Čotrićeva knjiga "Pričinjavanje" predstavlja nastavak njegovog književnog eksperimenta u kojem se igra sa kratkom proznom formom, koristeći najkraću – aforizam, da bi na malom prostoru izgradio nešto dužu – satiričnu priču, koja se čita onako kako je pisac i želeo: s razumevanjem, u jednom dahu, bez velikog uživanja u načinu i lepoti pripovedanja. Užitak se, uz dobro poznavanje dramaturgije, brzim eksponiranjem, brzim zapletom i još bržim, neočekivanim i efektnim raspletom, pretvara u katarzičan i gorah smeh, što je, možda, i namera ovog pisca.

Uz igru, moguće i nesvesnu, (sa likovima, formom, čitaocima i – da li se to i meni "pričinjava" – sa samim sobom), Čotrić priču sažima, zbija, zgušnjava, izbegavajući bilo kakve digresije (iako su one, to iskusni pisci znaju, osnova svakog drugog dobrog pripovedanja), koje bi čitaočevu pažnju odvukle od onoga do čega je piscu očigledno najviše stalo: brze i neočekivane poente, crno-humornog obrta, paradoksa. Aforistične rečenice, zbog kojih neki – ne poznavajući dobro ni aforizam, ni priču – Čotrićeve priče svrstavaju u takozvane AFO PRIČE, samo su pažljivo izabrani nosioci žaokastih poruka, čiji cilj nije da poremete osnovni tok priče nego da čitaocu stvore blagi pripovedački predah od satiričnog naboja, koji te priče nose i da ga, tako, veštinom finog odugovlačenja, pripreme za neočekivan šokantan kraj.

Kakve su to rečenice?

Tražeći odgovor na ovo pitanje, hteli ili ne hteli, ponovo ćemo se okrenuti Domanoviću, kao Čotrićevom velikom književnom uzoru.

Stilski čistunci njegovog vremena, koji Domanoviću katkad zameraju da "ne probira svaki put svoje misli i slike" i ne brusi preterano rečenice i pasuse (što, uslovno, možemo zameriti i Čotriću), zaboravljaju da je ovaj pisac, nadoknađujući ovakve sitne nedostatke, u srpsku književnost uneo neslućenu, do tada nezabeleženu, silinu. Ta snaga je bila potrebna da se uzburka "mrtvo more" naših uspavanih duhova i žabokrečina razmišljanja. Takva snaga, meni se čini još direktnija, ogoljenija i silnija, koju Čotrić iskazuje u knjizi "Pričinjavanje", verovatno je neophodna i srpskoj uspavanoj političkoj i filozofskoj misli, ne bi li – ako to može biti cilj književnosti – probudila naše uspavane duhove.

Kao što čitanje Nušićevih i Domanovićevih priča čitaocu omogućava književno i političko krstarenje ondašnjom Srbijom, tako i čitanje Čotrićevih priča iz ove knjige pomaže čitaocu da pronikne u suštinu srpskih "demokratskih promena", pri čemu se demokratske promene stavljaju pod navodnike jer se iza njih, počesto, kriju najveće krađe i prekrađe ovog vremena. Ni Nušić, ni Domanović, ni Čotrić, nisu u svojim pričama takozvani objektivni, skoro nezainteresovani naratori, (i to im je još jedna zajednička osobina), već angažovani učesnici tih priča, opredeljeni borci protiv svih prevara, krađa i drugih marifetluka. Pošto su nosioci tih prevara, u krajnjem ishodu, političari, rezultat te borbe unapred je poznat: sva trojica, svesno i dobrovoljno, postaju Don Kihoti srpskih vetrenjača.

Ali, ima li ova sintagma ikakvog smisla? U zemlji, u kojoj se siromašnom narodu obećavaju vetro-parkovi, a građani svakodnevno umesto na vetrenjače jurišaju na kontejnere, nije potrebno mnogo da se shvati odakle vetar duva i kakva nas oluja, na kraju od svega očekuje. Demokratija je donela pravo da se sve kaže, ali ne i mogućnost da se to objavi. Izdavačke kuće su otišle u stečaje, knjižare pretvorene u butike, satirični listovi pogašeni.

Kuda, u tom kontekstu, ide srpska satira? Nove tehnologije ubrzavaju život do potpunog besmisla, život piše romane, koji izlaze kao kratke, dajdžestovane priče, pisci se prilagođavaju internetu, jezik gubi na lepoti, rečenica na zavodljivosti. Opis postaje luksuz, atmosfera balast. Sve je tu, sad i odmah, bez tajne, direktno, maljem.

Kako će se u svemu tome snaći satiričari?

Ne znam. Jedni će, poput mene, prestati da pišu, drugi zarobljeni lepotom pripovedanja, nastaviće da ispisuju debele knjige koje neće čitati ni njihova rođena deca, treći će opet, pod pritiskom zahteva novog vremena, početi da skraćuju čak i aforizme.

A šta će biti sa Čotrićem?

Za njega se ne brinem. On će, kao najuspešniji sledbenik Radoja Domanovića, novim, osavremenjenim satiričnim sredstvima, nastaviti tamo gde je njegov slavni prethodnik stao.

Mada bih, kao njegov zemljak i prijatelj, potajno želeo da jedna od njegovih sledećih knjiga bude satirični roman, ispričan zavodljivim stilom Branislava Nušića u pričama "Hram svetog Luke u Rovcima", "Klasa" i "Kikandonska posla".

U međuvremenu, dok se to ne desi, uživajte u njegovoj knjizi "Pričinjavanje".

Milomir Đukanović

Karikatura: Predrag Koraksić Corax

- 7 -