Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Piše: Sandra Vujović


OMAJA ili SUŽNJI

(drama)

LICA:
PROFESOR – egocentričan, srednjih godina, vječito sa "nosem" u knjigama.
BRZI – srednjih godina, priglup, ali "atletski građen".
NADA – poslednja nada...
MUSA – djeluje znatno starije nego što jeste. Blago retardiran ili samo izgleda tako.
SENKA – Nadina majka, sijenka nekadašnje ljepotice pune života
ŠEF – Stariji tamničar, sa velikim iskustvom
ZAMJENIK – mladi tamničar, koji će uskoro naslijediti svog šefa koji mu je idol.

RAĐAMO SE KRIVI,
RAĐAMO SE POGREŠNI,
RAĐAMO SE GLUPI,
RAĐAMO SE TRAGIČNI.
RAĐAMO SE SMIJEŠNI,
RAĐAMO SE SLIJEPI,
RAĐAMO SE UPLAKANI,
RAĐAMO SE U TAMNICI...

Negdje na Balkanu...
 

PROLOG ili Dundulis

/Noć.
Žrtvenik. Obredna igra koja nalikuje dodolskom ritualu.
Senka, okićena vijencima cvijeća i lišća, igra u zanosu. Oko nje su Brzi, Profesor, Musa i Šef, igraju i pjevaju. Kako pjesma i ritual snaže, tako jača i njihova zanos. Lica pokrivaju maskama.
Obred polako prerasta u dionizijske orgije, a magla, polako, obavija učesnike.
Vremenom, magla postaje sve gušća./

SVI:
Mi idemo preko sela,
Oj dodo, oj dodole,
A oblaci preko neba,
Oj dodo, oj dodole,
Mi uđosmo u to selo,
Oj dodo, oj dodole,
A oblaci u to polje,
Oj dodo, oj dodole,
Da se spusti gusta magla,
Oj dodo, oj dodole,
Da ispuni grla bijela,
Oj dodo, oj dodole,
Da do glasa ne dolaze,
Oj dodo, oj dodole,
Da pritisne zemlju suvu
Oj dodo, oj dodole,
Da iz zemlje čuda niču.
Oj dodo, oj dodole,
Da se oca ne bojimo,
Oj dodo, oj dodole,
Niti sina njegovoga,
Oj dodo, oj dodole.
Da nam vid naš sad zalije,
Oj dodo, oj dodole,
Da nam um naš sad omaja,
Oj dodo, oj dodole,
Da slijedimo našeg vođa,
Oj dodo, oj dodole,
Kom' smo slijepo podaništvo.

/Šefi Senka, u zanosu, na žrtveniku, vode ljubav, dok ih ostali, gledaju i bodre, u skladu sa ritualnom igrom.
Senka ostaje da leži na žrtveniku, dok muškarci podižu šefa na ruke i slave njegov "podvig". Šef ih, jednog po jednog, okiva lancima oni, sa ponosom i radošću primaju svoje lance. Dok traje okivanje, Senka se, na žrtveniku porađa. Novorođenče podiže ka nebu, zavija ga u bijeli šal i ostavlja na žrtvenik, pa odlazi po svoje lance. Nad novorođenčetom se spušta mali, metalni kavez./

Magla i potpuni mrak

 

DIO PRVI ili Uslovni refleksi

/Sasvim obična tamnica. Ni po čemu drugačija, ni po čemu posebna u odnosu na druge. Memljivi kameni zidovi, metalne rešetke, dotrajali namještaj... Na prozorskim rešetkama se nalazi nekoliko novogodišnjih ukrasa, metalni kreveti, sto, stolice i jedan sobni bicikl. Na zidovima su, običnom bijelom kredom, bez ikakvog reda i distancirane jedna od druge, ispisane riječi označene brojevima: 1 - SLOBODA, 3 - SMRT; 4 -UŽIVAM, 7 - LANCIMA.
Zatvorenici spavaju na svojim krevetima. Zazvoni budilnik ispod kreveta na kome spava Brzi, on ga odmah isključi, naglo skoči iz kreveta i "baci se" na jutarnju gimnastiku. Radi sklekove, čučnjeve, trči u mjestu. U neprestanom je "spidu". Svi, osim Nade, polako ustaju iz kreveta. Nada i dalje leži i pokušava da spava.
Profesor se lijeno proteže. Primjećuje se da je lijepo spavao. On i Senka razmjenjuju poglede krišom.
Zatvorenici na sebi imaju okove i dugačke lance. Dužina lanaca varira kod svakog od njih. Profesor ima najduži lanac. Samo Nada nije u lancima./


BRZI: Je'n, dva, tri! Je'n, dva, tri! Dva, dva, tri! Je'n, dva, tri!
NADA: Mišićavi, umukni!
BRZI: U zdravom tijelu zdrav duh! Tako kažu i Profesorove debele knjižurine. Je l' tako, Profesore?
PROFESOR: Tako je!
NADA: Ne mogu ni jedno, jebeno, jutro da spavam!

/Senka, sa snebivanjem i neprijatnošću, opomene Nadu./

SENKA: Nado, rečnik!
NADA: Koji će mi kurac rečnik? Ne prevodim Šekspira!
SENKA: Znaš na šta sam mislila!
NADA: Ma, zabolje me! Nek se nosi u pizdu materinu i on i njegovo vježbanje!
PROFESOR: Djevojka tvojih godina bi morala da povede računa o...
NADA: Koji vam je svima?! Jebo te, pun mi vas je kurac! Kako ko oči otvori, tako počinje da smara! Ej, matorci, a šta mislite da se malo igramo eutanazije? Napravim milosrdno djelo i, na obostranu korist, vas sve poubijam k'o stoku, a onda se vratim na spavanje! Valjda se tada, jednom u životu, jebeno naspavam kao čovjek!
SENKA: Profesore, oprostite, molim Vas! Nije tako mislila.
BRZI: Dva, dva, tri, četiri! Ko ne pegla strije, bolje da ge nije! Je'n, dva, tri, četiri...
SENKA: Evo, mila, bićemo tihi. Nemoj da se ljutiš i nerviraš. Oprosti. Nastavi da spavaš.

/Nada ustaje iz kreveta/

NADA: E, kurac! Sad kad ste me razbudili! Senka, gladna sam. Je li stigla klopa?
PROFESOR: Omladina! Em bi da spavaju do podne, em bi jeli čim oči otvore!
SENKA: Nije još. Brzo će. Malo smo poranili jutros...
NADA: Eto! A što vi mislite, zbog čega prespavah dvije trećine svog života? A? Spavam jer ne podnosim glad! Dok spavam, makar na to ne mislim!
PROFESOR: Ne pričaj gluposti. Ovdje nikad nismo gladni.
SENKA: Hrane nas uredno i redovno.
PROFESOR: Tačno. Da li znaš da bi tamo, u svijetu, draga moja Nado, ti ustajala u cik zore i putovala dva sata metroom do svog radnog mjesta? Ne bi spavala do podne. I to, ako imaš sreće! Ako nemaš, spavaš u kartonskoj kutiji ili drvenom buretu, pod nekim mostom.
NADA: Kao Diogen iz Sinope! Koja je on faca!
PROFESOR: Musa, voda! U tom svijetu, ljudi moraju da rade kao konji za suvi komad hleba. Žive kao najgore roblje.
NADA: Ma, da! Ovo je jebeni raj na zemlji!
PROFESOR: Kao termiti. Rade pognute glave, ne misle, ne vode isprazne razgovore, ne odmaraju. Rade da bi otplaćivali svoj život na kredit.

/Musa ustane, poslušno, ali bezvoljno, ode po vrč sa vodom i poliva Profesora dok on umiva lice. Prilazi im Senka i uzima vrč iz Musinih ruku./

SENKA: Neka, Musa, ja ću. Je li dobra voda, Profesore?
NADA: Oho ho! Izgleda da je Profa dobro gurao u noćnoj smjeni. Senka se sva izlomi oko njega!
SENKA: Iju, Nadice, sram te bilo! Oprostite, Profesore, opet je ustala na lijevu nogu...

/Musa odlazi do stolice u ćošku. Ispod ruke nosi malu, drvenu kutiju koja ima maleni katanac. Sjedne na stolicu. Oko vrata mu, na parčetu konopca, visi ključ od katanca. Ne skidajući lanac sa svog vrata, otključa katanac. Iz kutije vadi svoj pušački pribor. Vješto savija u rizli duvan, praveći gotovo savršenu cigaretu. Izgleda kao da želi da ga svi ostave na miru i da bude što manje primijetan. Dok savije duvan, on nerazgovjetno mumla. Kako vrijeme odmiče, mumlanje postaje artikulisanije i snažnije./

NADA: Musavi, zapakuj i meni jednu!
SENKA: Nadice, dušo, pušenje nije dobro po zdravlje!
NADA: Od kud ti, sveg ti, znaš šta je dobro, a šta ne?! Da si znala što je dobro, ne bi bila ovdje gdje jesi! Ja bih se rodila napolju, na suncu, a ne u ovoj memli... U stvari, još bolje - je se ne bih ni rodila jer tebe ne bi napumpao neki od ovih degenerika! I kako ti, takva jebena glupača, možeš bilo kome da kažeš da je nešto dobro po njega?
PROFESOR: Zašto joj dozvoljavate da tako razgovara sa Vama? Ona nema ni trunke poštovanja! Ni trunke!
SENKA: Eh... ne smeta meni. Razumijem ja to. I ova tamnica, i ovaj život... Neka, mlada je. Samo da je dobro i zdravo.
NADA: Šta ti, koji moj, razumiješ?! Nemaš ti pojma! I, kao, još smo na "Vi"? Ajde, ajde, svi znamo da se trpate tamo u ćošku, kad mislite da mi spavamo!
PROFESOR: Ne razgovaraj tako sa majkom ili ću da te...!
NADA: Da me pukneš?! Da me ošamariš? Odvališ? A zašto? Jesi li mi možda ti tata?
PROFESOR: Hvala lijepom bogu, nisam. I što te više posmatram, sve mi je draže zbog toga. Djevojko, jadan je otac takve kćeri.
NADA: Otkud znaš da nisi? A? Otkud, kad si se, zajedno sa ostalima, verao po ovoj nesretnici, k'o klinac po komšijskoj trešnji!
PROFESOR: Ne nasijedam ja na tvoje jeftine provokacije. Ja, sa sigurnošću tvrdim, da nemam nikakve veze sa tvojim začećem! Ja tvoju majku, za razliku od tebe, duboko poštujem.
NADA: Ma, nemoj mi reći! Zato je zaskačeš kad god ti se prohtije. A ova jadnica se navikla da, bez frke, raširi noge čim neko odriješi gaće. Nekad mi se čini da joj to dođe kao uslovni refleks. Isto ko onaj ker iz čuvenog Pavlovljevog eksperimenta. Balavio i lučio pljuvačku kad god bi Pavlov upalio svijetlo. Je l' tako, Profesore?
SENKA: Nadice! Treba da se stidiš! Kako te nije starmota da izgovaraš takve stvari?
NADA: Čega da se stidim, "mamice"? Nazivanja stvari pravim imenima? Cccccc!
PROFESOR: Ja... ja... ja... se užasavam svega što dolazi iz tvojih usta! Kao jedan intelektualac, nalazim se visoko iznad tih... tih... tih najnižilh ljudskih nagona!
NADA: Važi, Profesore! Rispekt!
PROFESOR: Jedan slavni filozof je govorio da apstiniranje vodi ka kreativnom procesu. NADA: Ej, zabolje me što je filozof govorio! Ja kažem da smaraš za medalju, pa bi malo mogao da apstiniraš na tom polju.
SENKA: Nado! Nado, sram te bilo! Izvinite, gospodine Profesore. Molim Vas, oprostite joj. Nekad je, jednostavno, spopadne to njeno raspoloženje i ja ne znam šta tad da radim s njom. To su te nezgodne godine...
PROFESOR: Opravdanja! Opravdanja! Opravdanja! Svi vječito imaju neka opravdanja! Ali, ne! To kod mene ne prolazi! Ne postoji opravdanje za... za... za bezobrazluk i nezahvalnost! To mi je hvala što sam je naučio da čita i piše! Što sam joj posuđivao knjige i trudio se da joj, u ovim... ovim... ovim neuslovima, pružim obrazovanje dostojno jednog homosapiensa! Šta god da čovjek uradi, ne valja! Omladina je uvjek nezahvalna i obijesna! Toliko obijesna da, bez sustezanja, nasrće na starije u svojim bezumnim pohodima. Ali, čak ni to nije najgore! Gore od svega je što misle da su najpametniji! Da sve vide, sve razumiju i sve znaju! I, znate šta, pljujem ja na to njihovo znanje i pamet! Pljujem sa... sa... sa gnušanjem i prezirom!
MUSA: Znači. Svojim. Vlastitoj. Znači. Svojim. Vlastitoj. Znači. Svojim. Vlastitoj...
PROFESOR: Evo je i ovaj ludak ponovo počeo! Ućuti već jednom! Nisi ni svjestan koliko mi ideš na živce! Znate... Znate, Hitler je ovakve spaljivao u pećnicama! Davio ih i trovao u gasnim komorama! Pretvarao ih u sapune i svijeće! Oni su najgore zlo koje je zadesilo ljudski rod! Oni su kamen spoticanja na čovjekovom putu evoluiranja ka nadčovjeku! Nadčovjaku čiji je korijen u intelektualcu!
NADA: Ja ne bih tako rekla! Najgore zlo su oni koji sebe nazivaju intelektualcima!
PROFESOR: Evo! Evo! Korpus delikti! Svi ste mi svjedoci! Ona mene neprestano provocira! Poput neke zmije otrovnice, samo sikće i prska svoj otrov zagađujući njime čak i vazduh koji dišemo!
BRZI: Dobro, de, Profesore i ti ga sad pretjera!

/Nada sjedi u ćošku i puši svoju cigaretu. Prilazi joj Brzi. On je zadihan od vježbanja. Svoje oznojeno tijelo briše peškirom./

NADA: Šta je?!
BRZI: Mani se intelektualnih razgovora i dođi da skupa zagrijemo mišićna vlakna. Znaš kako kažu: u zdravom tijelu - zdrav duh.
NADA: Brzi, Brzi, Brzi... To ti nije loša ideja, znaš? Ajde protegni svoja mišićna vlakna do iščeznuća jer povećavaš, i onako nepodnošljivu, količinu dosade. Jebo te zdrav duh u svaku rupu na tijelu!
PROFESOR: Eto, vidiš! Ona ni za koga nema lijepu riječ! Ne! Samo otrov i gorčina! I otkud to, pitam se? O, ogorčena mladeži, na tebi li svijet ostaje!? O jadni svijete, šta li tebe čeka?! Musa, šah!

/Musa, poslušno, postavi ispred Profesora tablu i šahovske figure. Svi zatvorenici se nalaze u nekom svom poslu ili jutarnjem ritualu. Brzi nastavlja da vježba. Musa vadi iz svoje kutije kredu i dopisuje na zid riječ: 2 - ZNAČI, 6 - SVOJIM, 13 - VLASTITOJ. Senka, vukući svoje lance, namiješta krevete. Profesor sjedi na stolici i slaže šahovske figure na tablu. Nada sjedi naspram njega. Igraju šah./

PROFESOR: Musa, koncentracija!
NADA: Što ga, koji kurac, stalno maltretiraš? Nije on tvoj rob!
PROFESOR
: Ja sam predstavnik ove ćelije i on ima da radi šta mu ja kažem!

/Musa donosi lavor sa vodom i Profesor u njega spusti svoja stopala./

NADA: Ma, nemoj! Profo, ne seri, svega ti! Navrzao si se na njega zato što ne smiješ na nas ostale. Brzi bi te samljeo, Senka bi skupila noge, a ja bih te skratila za glavu. Iživljavaš se nad slabijim od sebe. Sramota! Uvjek sam očekivala više od tebe. Šah! Da te sad vidim!
PROFESOR: Provokacije, provokacije, provokacije! Ali, draga moja, u kriznim trenucima, moj mozak ne reaguje na provokacije. Pozdravi se sa lovcem!
SENKA: Opet magla. Magluština... Toliko je gusta, da mogu ukus da joj osjetim. Sunce kroz nju ne probija. Nekad sam jako voljela zimsko sunce. Posebno izjutra. Sunce bi me probudilo, ja bih izašla napolje i šetala vlažnim ulicama koje su mirisale na crnu kafu i svježe pecivo...
BRZI: I ja se sjećam sunca! Brate, znao sam da odvalim, iz cuga, trčanje. Deset kilometera, bez stajanja! Sija jutarnje sunce, ja se preznojavam i držim tempo... To su bili dani!
NADA: Sunce je središnja zvijezda sunčevog sistema. Njegova energija omogućava život na zemlji i utiče na njenu klimu. Oko njega kruži osam planeta i njihovi sateliti, meteori i čestice kosmičke prašine... Uvjek veliko tijelo privlači ona manja, zanemarljiva i beznačajna. Je li tako, Profo?
PROFESOR: Kažu da Sunce nije toliko daleko u odnosu na druge kosmičke distance, a opet, koliko god blizu bilo, do njega se ne može. Vidiš ga, imaš ideju o njemu, ali ga nikad nećeš rukom dotaći. Ako pokušaš, spržiće te. Čak ne možeš istrajno ni da gledaš u njega. Zaslijepi te. Ono je velika tajna...
NADA: Isto ko' sloboda! Šah!
PROFESOR: Brbljanje, brbljanje, brblajnje! Stalno neko... neko... neko nesuvislo brbljanje!
NADA: Tu moram da se složim sa tobom! Kakav je naš život? Šah. Budimo se ujutru, ustajemo, jedemo, pijemo, brbljamo. Vršimo fiziološke potrebe, brbljamo, jebemo se, brbljamo, ogovaramo, zabijamo nož u leđa zarad ostvarivanja nekih sitnih ličnih ciljeva, brbljamo pa odemo na spavanje. I sve u krug! Jebem ti ja takav život!
SENKA: Srećo majkina, nije ovo život, ovo je samo obična igra. Velika igra.
NADA: Jebem ti, Senka, takvu igru s glupim pravilima! Šah mat.
PROFESOR: Čista sreća! Nisam mogao da se koncentrišem. Još nisam doručkovao, a kad ne jedem moj mozak odbija da radi.
NADA: Da... kriva je glad.
BRZI: Sportista mora da bude dostojanstven i u porazu i u pobjedi.

/Profesor ignoriše Brzog./

PROFESOR: I glad i tvoje nesuvislo trabunjanje! Ne dozvoljavaš čovjeku da se koncentriše! To nije fer plej! Ne! Ovdje se radi o čistom varanju! Prevara!
NADA: Šesnaest - pet, Profo! Apsolutna dominacija ove otrovnice! Nada RULES!!!

/Profesor, iznerviran porazom, sa gnušanjem, primijeti novogodišnje ukrase na rešetkama./

PROFESOR: Otkud ovaj... ovaj... ovaj kič?!
NADA: Ja sam ga okačila! Našla sam stare ukrase, tamo u kutiji, u uglu. Uskoro će Nova godina, pa sam htjela da unesem malo prazničnog raspoloženja. Imaš nešto protiv?
PROFESOR: Kako, molim? Novu godinu smo proslavili prošlog mjeseca!
NADA: Da, onu svjetsku, zvaničnu. Za koji dan će naša nova godina. Još jedna godina koju provodimo u tamnici. Moja osamnaesta, a vaša dvadeseta! Zar niko, sem mene, ne uviđa značaj tog jebenog jubileja?
BRZI: Uviđam ja! Odlična ideja! Fenomenalna! Fantastična! Vrhunska! Treba napraviti veliku proslavu i pravu gozbu!
NADA: Ej, ajd' ne seri, majke ti! Prosto je žalosno koliko si glup!

/Brzi, uvrijeđen, odlazi i nastavlja sa svojim vježbama./

NADA: Senka, napuniću osamnaest godina.
SENKA: Hoćeš, srećo, blago majci! Hoćeš, ljepoto majkina!
NADA: Po svim zakonima, tad postajem punoljetna. Imaću pravo da saznam ko je moj otac. Ako Senka neće da mi kaže, moraće neko od vas.
SENKA: Vidi, majka ti plete džemper. Daj da probamo rukave.

/Senka, brže-bolje, izvadi svoj pribor za pletenje i prinese ga Nadi. Mjeri dužinu rukava na Nadinoj ruci./

SENKA: Biće gotov do tvog rođendana. Vidi kako je divan!
NADA: Ostavi me na miru!

/Nada gleda u riječi ispisane na zidu. Sjedne pored Muse./

NADA: Jasno mi je kako su ovi moroni završili u ovoj podrumčini, al' mi, brate, nije jasno ko tebe zajeba da skončaš ovdje?!
MUSA: Omaja. Magla. Percepcija. Omaja. Magla. Percepcija. Omaja. Magla. Percepcija.
NADA: Možda si u pravu. Ja sam odlučila da idem odavde, znaš. I to vrlo brzo. Ne mogu više da ih gledam. Imam plan. Moraš da mi pomogneš. OK?
MUSA: Plan.
NADA: Obećavaš?

/Iznenada, začuje se oštar zvučni signal i crvena lampa počne da treperi u ritmu zvučnog signala./

PROFESOR: Doručak!

/Profesor, Senka, a i svi ostali, uzmu svoje činije za hranu i, poput poslušnih vojnika, poređaju u vrstu. Ulaze Šef i Zamjenik.
Pod Šefovim nadzorom, zatvorenici dobijaju porcije hrane koje dijeli Zamjenik./

Mrak
 

DIO DRUGI ili Igrati je lako, ali kad znaš kako


/Kancelarija. U kancelariji su Šef, Zamjenik i Profesor. Kancelarija je opremljena opremom za video nadzor. Na velikom ekranu se vide zatvorenici u ćelijii. Oni obavljaju svoje uobičajene dnevne aktivnosti. Šef lista papire koje je dobio od Profesora. Zamjenik, kamerom, bilježi tok razgovora.
Profesor sjedi na stolici. Predusretljiv je i ponizan./

ŠEF: Da vidimo...
PROFESOR: Tu sve piše! Mislim da ništa nije izostavljeno. Sigurno nije izostavljeno. Znate da ja uvjek vodim mnogo računa o detaljima. Ipak, često u detaljima počivaju ključne stvari, te ih, s toga, ne treba zanemarivati. Ispuštanje samo jednog, naizgled nevažnog, detalja ponekad odvodi u katastrofu.
ŠEF: Da...
PROFESOR: Vi znate da sam ja sa vama od početka. Znate koliko se zalažem, koliko mnogo ulažem, koliko dajem od sebe da bi ova ideja opstala i rezultirala savršenim uspjehom... I ne radim to iz sebičnih, ličnih razloga! Ne! Borim da dokažemo svijetu kako je naš način jedini ispravan i kako se savršenstvo može doseći isključivo strahopoštovanjem, čeličnom rukom i besprekornom disciplinom. Samo tako će se, od bezoblične mase, načiniti savršeno društvo. To je dug i mukotrpan proces, ali ja osjećam i uviđam da smo na pravom putu. Dobrom putu. Ali, taj... taj... taj... naš put, ponekad ima i kamenje. A kamenje valja ukloniti da se o njega ne bi spoticali. Zar ne?
ŠEF: Jasno...
PROFESOR: Danas je mala Nada ponovo držala zapaljive govore. Ja znam da je ona još jako mlada, dijete, tako reći, i da, s toga, mnogi ne bi pridavali puno važnosti onome što ona, u svojoj mladalačkoj naivnosti, blebeće. Ali, ja nisam jedan od tih. Ne! Ja sam analitičan i oprezan čovjek. Ništa ne prepuštam slučaju. Ne, tim prije, jer ono što ta djevojčica govori, polako ali sigurno, ulazi u uši onih koji je slušaju.
ŠEF: Shvatam...
PROFESOR: Znam kako teku te stvari. Znam! Proučavao sam taj fenomen i opisao ga u tomovima knjiga! Da, da! Stotinu puta izrečena glupost odjekuje u praznim glavama neukih polako se pretvaravši u uzvišenu mudrost. A to je, bogme, opasno. Pitanje je vremena kad će ostali prihvatiti njene ideje i slijepo ih slijediti. Evo, sve tu piše. Korpus delikti! Brzi, sportista, počeo je da je sluša i da je podržava. Tragično je, a ujedno i smiješno, koliko se taj bijednik bori za njenu naklonost. Musa je odavno prati kao kučence. Ne vjerujem da taj idiot razumije puno toga, ali uspjela je da ga kupi izigravajući njegovu zaštitnicu. A gospođa Senka je, ipak, njena majka...
ŠEF: Pričajte mi o gospođi Senki. Zašto mislite da bi je podržala? Zašto nju, a ne vas ili mene?
PROFESOR: Sasvim je prirodno da majka uvjek podrži plod svoje utrobe.
ŠEF: Možda.
PROFESOR: Tačno! U pravu ste! To se nikad ne zna. Prioriteti nisu nepromjenjiva konstanta, naročito ako znaš kako da ih pravilno usmjeravaš. Kako bilo da bilo, savjetujem vam da, pod hitno, nešto preduzmete. Ja... ja... ja više ne mogu da izlazim na kraj sa njenim otrovnim strijelama. Ako ovako nastavi, može postati veoma opasno i naša ideja će biti ozbiljno ugrožena. I vi, kao i ja, dobro znate da rulji ne smijete dozvoliti čak ni da razmišlja o slobodi jer sloboda postaje najopasnije oružije u rukama čovjeka.
ŠEF: Da...
PROFESOR: Najviše me brine Brzi! Ta glupa mišićna masa može biti tempirana bomba i, za sada, on jedini otvoreno pruža podršku maloljetnici. Ako mene pitate, bez razmišljanja bih ga eliminisao iz igre.
ŠEF: Razmisliću o tome.
PROFESOR: Momentalna i neopoziva diskvalifikacija!
ŠEF: Možda... Zahvaljujem. Možete ići.
PROFESOR: Nadam se da ćete znati da cijenite moje zalaganje...
ŠEF: Jasno... Nagradi Profesora sa po pola metra, povećaj njegova dnevna sledovanja hrane i uvedi sledećeg. Jasno?

/Zamjenik odloži kameru i, na Profesorove lance, doda još lanaca. Profesor je ponosan. Šef odlazi. /

PROFESOR: Brzi se neće dobro provesti. Šef uvjek nađe najbolji način da se izbori sa problemom. Veliki, veliki čovjek! Daleko je dogurao. Malo govori, a kaže mnogo! A znaš da je, na samom početku, i on bio zatočenik. Baš u našoj ćeliji. Bili smo veliki prijatelji. Učio sam od njega, on od mene. Mudar čovjek. Veoma brzo je napredovao. On zna kako se savršeno vodi ova igra. Poznaje je u duši.
ZAMJENIK: Jeste! Moj Šef je veliki čovjek! Najveći! On je moj idol! I ja sam od njega mnogo naučio i još učim. Prvo što me naučio je da izbjegavam najočiglednije, da uvjek uradim ono suprotno od očekivanog, da tajna leži u napetosti, zapletu i obrtima! Samo tako se može kupiti potpuna pažnja širokih masa.
PROFESOR: Uvjek je znao sa ljudima. Usuđujem se reći da je genije! Bog ove igre! Njen suvereni vladar!
ZAMJENIK: Čast mi je da radim sa Šefom. Kaže da ga je igra, na ovom nivou, odavno zamorila. Prelazi na veći nivo, kompleksinji. Napreduje. Kad se povuče sa položaja, ja ću preuzeti njegovo mjesto. Već me priprema za to.
PROFESOR: Ti?! To ne može biti! Ne! Ali, ti si običan žutokljunac! Nesposobni potrčko! Ti čak nisi od početka u ovoj igri! Ti ne možeš da budeš novi Šef! Ne! Šta ti možeš da znaš o tome kako se upravlja odvratnom ruljom?! Ja sam zaslužio to mjesto! Ja sam se za njega borio sve ove godine! Ovo je nepravda! Velika nepravda! Pogledaj ti ove lance! Znaš li šta simbolišu?
ZAMJENIK: Gluposti?
PROFESOR: Oni su simbol vijernosti, odanosti, zalaganja! Vidiš li koliki su!? Što su duži, to im je vrijedost veća! Na ovim lancima nedostaje još svega pola metra da dosegnu onu težinu koja igrača iz tamnice vodi u tu uniformu, ovu kancelariju i onu udobnu fotelju! A, ja sam se, bogme, dokazao!
ZAMJENIK: Žao mi je, Profo. I u ovoj igri ti je sreća ko u kocki. Prevrtljiva. Nekad te usere, a nekad ti okrene leđa. Zarđao si, drugar. Prošla su vremena stare škole. Dolaze neki novi kadrovi, sposobniji, spretniji, lukaviji... Traže se druge vrijednosti. Jebi ga, Profo.

/Zamjenik i Profesor odlaze. Šef se vraća, a za njim ulazi Senka. Šef da rukom znak Zamjeniku da ostane van kancelarije. Senka je napeta. Njeno držaje otkriva nekadašnju "bliskost", intimnost sa Šefom./

SENKA: Nisi me dugo pozivao k sebi. Mislila sam da si me sasvim zaboravio. Prošlo je puno vremena... Skoro da sam zaboravila kako...
ŠEF: Ostavi se toga, Senka!
SENKA: Odvratna sam ti? Imaš pravo. Znam, nisam više mlada. Ja sam samo sijenka one žene. Pogledaj mi kožu. Naborana i siva. Ne smijem se. Jedem, spavam i starim.
ŠEF: Nada...
SENKA: Za koji dan će napuniti osamnaest godina. Tako brzo... Baš je porasla. Lijepa je i pametna. I kao mala je bila jako lijepa i jako pametna. Pametno, veselo i milo dijete. Kao da sam je juče rodila, a ona sad postaje žena.
ŠEF: Nada se kreće po nestabilnom tlu. Po tankom ledu. Postaje problematična.
SENKA: Mlada je. Ne zna za bolje.
ŠEF: I mi smo nekad bili mladi, Senka.
SENKA: I mi smo, baš kao i ona, vjerovali u nešto. Nada nije kriva što se ta naša vjerovanja ne poklapaju.
ŠEF: Sredi to. Počisti nered za sobom.
SENKA: Šta hoćeš da kažeš?
ŠEF: Dozvolio sam ti da rodiš, poštuj to. Ne dovodi me u situaciju u kojoj moram da preduzmem stvari u svoje ruke.
SENKA: Kako možeš to da kažeš? Ona je tvoja ćerka!
ŠEF: To nije važno. Ja tu ništa ne mogu. Služba je služba i služi nekim višim ciljevima. Ućutkaj malu. Mnogo priča. Od previše velikih riječi dobijam nesnosne glavobolje.
SENKA: Pretvaraš se u čudovište. Više te ne prepoznajem. Žrtvovala dvadeset godina svog života...
ŠEF: Zaboravila si kako se igra ova naša igra, Senka? Na kraju može biti smo jedan pobjednik. Igra se na veliko. Ulozi su ogromni. Na tebi je sva odgovornost. Ako zatajiš...
SENKA: Dijete mi ne diraj! Da se nisi usudio! Čuješ?

/Šef joj prilazi i grubo je baca na pod. Vodi ljubav sa njom. Grubo, žestoko, životinjski, pokazujući svoju dominantnost. Sex je kratak i silovit. Senka je potčinjena i poslušna./

ŠEF: Sredi stvar, Senka. Jasno?
SENKA: Jasno.

/Senka odlazi. Ulazi Zamjenik i uvodi Musu i Brzog. Brzi je uplašen i zbunjen. Musa je hladnokrvan. Izgleda kao da ga se niko i ništa, oko njega, ne tiče. Zamjenik odvodi brzog do malog stola u ćošku na kome se nalazi hrana. Brzi jede halapljivo i željno. Oduševljen je voćem, koje, očigledno, nije dugo jeo.
Šef vezuje Musu, njegovim vlastitim lancima, za drvenu napravu koja nalikuje srednjevjekovim spravama za mučenje. Musa tiho ječi uz bolne grimase. /


Mrak
 

DIO TREĆI ili Diogen iz Sinope


/Profesor slaže šahovske figure na tabli. Musa, izmučen i u veoma lošem stanju, iz svoje kutije vadi špil karata i otvara pasijans (ili tarot). Dok to radi, mumla nazive karata. Senka, sjedne na stolicu i plete. Brzi vozi sobno biciklo. Nada, u dosadi, šetka po ćeliji./

BRZI: Kasne sa doručkom.
SENKA: Sad će oni, samo što nisu. Ipak, ne možemo reći da ne vode dobro brigu o nama. Na suvom smo, toplo nam je i imamo tri obroka dnevno.
NADA: Dva! Svega dva! Donose hranu u vrijeme ručka. Sveli su nam klopu na dva obroka dnevno! Zar to niko ne primjećuje?
PROFESOR: Sasvim dovoljno za pristojan život.
NADA: Za opstajanje u životu. Samo što ovo nije život, već igra! Igra! Igra! Igra! Jebeni homo ludens! Hajde da se igramo!
SENKA: Ova magla... sedmicama pritiska. Ne razabire se ni dan ni noć.
BRZI: Kako da se igramo? Čega?
NADA: Zagonetnih ličnosti!

/Nada uzima fenjer i hoda po ćeliji držeći ga visoko iznad glave i trežeći nešto./

NADA: Ko sam ja? Ha? Pogodite! Pomoći ću vam. Tražim čovjeka.
PROFESOR: To je lako. Diogen iz Sinope. Između ostalog, poznat po tome što je Aleksandru Velikom rekao da mu se pomjeri sa sunca. Pravio mu je sijenku dok je ležao na suncu.
NADA: Da! Bravo, Profesore! Da li će se sijenka ikad skinuti sa našeg sunca?

/Nada sjedne za sto i otpočinje patriju šaha sa Profesorom./

NADA: Stvarno, da li je ikad ikome od vas palo na pamet da izađe odavde?

/Niko ne odgovara na njeno pitanje./

NADA: Tako sam i mislila. Razumijem ja to. Jebeno je lakše biti kućni ljubimac, nego divlja životinja. Manje je stresno i opasno. Evo, uzmimo na primjer papige. Njima je život u kavezu k'o život u carskoj palati. Hrana i piće stiže tačno na vrijeme, ima je koliko mogu da pojedu, pažnje im ne fali i bezbjedno je. A ako bi papigu pustili na slobodu, ko zna šta bi je snašlo. Napolju vrijebaju razne opasnosti, zar ne? Može neka mačketina da je skemba. Može da najebe od drugih ptičurina koje bi joj očerupale svo perje i iskljuvale je do smrti. Svašta može da je snađe. I šta će da bude? Kavez ili džungla? Dakle, za papigu, izbor je jasan – kavez. A, opet, s druge strane, postoje papige koje žive vani, u prirodi. Te papige mogu da lete kud god zažele, da se sparuju sa kim hoće... One su slobodne da same kroje svoju sudbinu. Šah!
PROFESOR: Ućuti već jednom! Dekoncentrišeš me! Ti ćeš da nam držiš slovo o papigama! Nikad ih nisi očima vidjela!
NADA: Čitala sam o njima u tvojim knjigama. Što više čitam, to više želim vani. Napolju se dešava život. Ovo ovdje je čisto sranje. Šah!
PROFESOR: Moje knjige da više nikad nisi rukom pipnula! Moje su i više ti ih ne dam!
BRZI: Ja se slažem sa Nadom. Možda je sada napolju mnogo bolje. Prošlo je toliko godina. Sigurno se sve promijenilo i sugurno je sada tamo neki novi svijet. Na kraju krajeva, niko od nas nije ovdje po kazni. Tamnica je bila naš izbor, a to znači da možemo odavde da izađemo kad god poželimo!
SENKA: Iju!
PROFESOR: Brzi! Da više nikad nisi izgovorio takve gluposti! Je li ti jasno?!
BRZI: Ali, mislio sam...
PROFESOR: Mislio si? Čime li si ti mislio?! Drži se ti svojih sklekova i tegova, a umne rabote ostavi onima kojima ih je bog namijenio!

/Nada, veoma zainteresovana, prilazi Brzom./

NADA: Pustite ga da govori! Šta hoćeš da kažeš?
SENKA: Ništa, srećo moja, lupeta kao i obično! Ne slušaj ga! Nemoj da mi truješ dijete glupostima! Znam zašto to radiš! Da bi joj se pod suknju uvukao!
BRZI: Ali, ali, ali... Ja sam samo... Mi smo...
PROFESOR: Sram da te bude! Možeš otac da joj budeš!
NADA: On mi je otac?!
BRZI: Nisam! Ja nisam nikad...
SENKA: Nado! Iju! Taman posla!
BRZI: Ja gospođu Senku oduvjek poštujem kao stariju sestru...
PROFESOR: Aha! Eto! Priznao je! Voli piletinu! Pedofil! Treba te... treba te... treba te kastrirati!
NADA: Je li on?! Govori! Čuješ šta te pitam?!
SENKA: Crno dijete, šta ti pada na pamet?!
NADA: Ko je onda?! Nemoj mi samo reći da si me začela opštenjem sa svetim duhom! Iz onog što ja znam, duh ti ga sigurno nije zavalio, ali jeste neki otac ili sin!
BRZI: Vi ste svi ludi! Hoću napolje! Puštajte me odavde!

/Iznenada, začuje se oštar zvučni signal i crvena lampa počne da treperi u ritmu zvučnog signala./

PROFESOR: Hrana!

/Profesor, Senka, a i svi ostali, uzmu svoje činije za hranu i, poput poslušnih vojnika, poređaju se u vrstu. U ćeliju ulaze Šef i Zamjenik. Šef se šetka ispred zatvorenika. Zastajkuje ispred svakog od njih i zagleda im se kratko u lice. Svako od njih reaguje na drugačiji način. Profesor je snishodljiv, Senka zbunjena i postiđena, ali i pomalo koketna, Nada je ravnodušna, a Brzi uplašen. Musa ga gleda i osmjehuje se. On ne osjeća strah i čini se da ni ne shvata ko stoji ispred njega. Šef se najduže zadrži baš pred Musom.
Zamjenik, bez riječi, sa stola pokupi špil karata, šah, Profesorove knjige i Senkin pribor za vezenje. Potrpa ih u veliku korpu. Iz ćelije izgura sobni bicikl. Odlaze./


NADA: Ej, a hrana??!!
SENKA: Molim vas, nemojte džemper! Za Nadicu je! Sjutra joj je rođendan! Nemojte, preklinjem vas!
BRZI: Šta bi ovo, ljudi?!

/Musa ispisuje riječi: 16 - ZATOČENIK, 17 – I, 18 – ROB. Zatvorenici su poprilično nervozni./

Mrak
 

DIO ČETVRTI ili Rađanje i rana smrt jedne revolucije


/Zatvorenici su veoma nervozni, napeti, histerični. Brzi i Profesor su kao zvjeri u kavezu. Nada leži na svom krevetu. Senka je u panici, ali se trudi sa to prikrije. Musa sjedi na stolici i tupo zuri u ostale./

BRZI: Trideset i šest sati... trideset i šest sati nismo jeli.
NADA: Zar su svi slijepi, gluvi i nijemi? Zar ne vidite šta nam rade? Muče nas! Dresiraju nas kao pse! Kao životinje! Ja ne mogu više ovako! Predlažem da ih, kad opet uđu ovamo, iznenadimo i zaskočimo. Brojniji smo, savladaćemo ih očas posla. Samo moramo da se ujedinimo i organizujemo.
PROFESOR: Ona predlaže diverziju! Pobunu! Puč! Ona želi sve da nas pobije! Sotona!
SENKA: Nado, zaveži! Ućuti! Smjesta da si umuknula!
NADA: Senka, jebi se! Neću da ćutim! Sve su vam oduzeli, pa čak i dostojanstvo, a vi ih i dalje branite! Kakva je to usrana podanička crta usađena u vašim genima?!
BRZI: Trideset i šest sati nismo jeli... Trideset i šest sati nismo jeli! Heeej! Treba nam hrana! Heeeej! Čujete li me??!! Otvorite!!!
SENKA: Sigurno ih je nešto omelo. Hranu su nam uvjek uredno dostavljali.
BRZI: Ja sam sportista i moram da imam redovne obroke. Moram da jedem nakon vježbi! Izgubići na mišićnoj masi! Heeeeej! Otvorite!
NADA: Ne brini, Brzi, Senka tvrdi da je klopa ovdje redovna i uredna!
PROFESOR: Da bar nisu sve odnijeli... I šah i karte... da su makar nešto ostavili, lakše bi podnosili ovo čekanje. Ali, ne! Sve su odnijeli! Sve! Moje knjige! Knjige i moje spise! Odnijeli su čitavo moje životno djelo! Odnijeli su čak i moje olovke! Šta ću sad da radim?
NADA: Iskuliraj, Profo, vidiš da ih sve boli kita za tvoje jebene knjige! Gladni su.
SENKA: I moje pletivo... a danas bih završila džemper. Ostala je samo kragna. O, Bože! U ovoj ludnici sam sasvim zaboravila. Nadice, srećo majkina... Dušo majkina...
NADA: Da! Nek mi je srećan rođendan! Danas Nada, od majke Senke i neznanog oca, puni osamnaest godina.
SENKA: Srce majkino... Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan, našoj Nadi rođendan, rođendan, rođenda. Živjela, živjela i sretna nam bila, živjela, živjela i sretna nam bila...
NADA: Batali, Senka. Ne balavi po meni. I bez toga, situacije je dovoljno mučna i odvratna.
PROFESOR: Ona! Ona je svemu kriva! Balava lajavica! Zar neće niko da odreaguje? Zar niko ne želi da joj jednom za svagda zapuši usta?!
BRZI: Heeeej!!! Odavno je prošlo vrijeme ručka!
SENKA: Sigurno ih je nešto omelo. Nije ni njima lako. Težak je to posao.
NADA: Možda se vani događa nešto što ne možemo ni da naslutimo.
PROFESOR: Kao na primjer, šta?
NADA: Revolucija!
BRZI: Ne zanima me nikakva revolucija! Moram pod hitno da jedem!
PROFESOR: Ma kakva revolucija? To je mit! Bajka za malu dječicu! Ja to najbolje znam!
NADA: Pleonazam! Ne može se reći za "malu dječicu" jer je to pleonazam!
PROFESOR: Mala dječica! Mala kućica! Mali čovječuljak! Mogu da govorim šta hoću i kako hoću!
NADA: Sve dok time ne govoriš NIŠTA! Čim kažeš NEŠTO, oni upadnu i uskrate ti svaku životnu radost! Korpus delikti!
PROFESOR: Sve je ovo zbog tebe! Ti si svemu kriva! Ti neprestano laješ kao bijesno pseto! Ti i ovi niži oblici inteligencije koji te podržavaju!
NADA: Žao mi je što sam vam sjebala koncepciju, ali nisam imala tatu da me nauči poslušnosti. Jebem ti ovakav život! Moram pod hitno da izađem odavde. Mi smo, ovdje, izolovani od svijeta, a svijet možda ključa u novoj revoluciji.
SENKA: Nado!
PROFESOR: Sve same gluposti! Govoriš same gluposti! Nemaš ti pojma o revoluciji!
NADA: Želim da makar vjerujem da je samo pitanje dana, sata, minuta u kome će se ova magla podići, a rešetke nestati, da mogu, kao čovjek, da pogledam u sunce!
PROFESOR: Ja, ja sam učestvovao u dvije velike revolucije! Ma, šta, učestvovao! Bio sam među pokretačima, vođama! Napisao sam na stotine stranica o tome. Desetine hiljada rečenica, stotine hiljada riječi...
NADA: Ispraznih i beskorisnih.
PROFESOR: To su bila vremena. Rušili smo čitave sisteme i podizali nove, iz temelja.
NADA: A svaki novi gori od prethodnih! Jakih mi revolucija! Navučeš vuneni džemper, visoko podigneš index iznad glave i juuuriiiiš!

/Profesor pjeva, ne obazire se na Nadin komentar./

PROFESOR:
Ustajte svi na zemlji kleti,
Svi sužnji koje mori glad!
Nepravdi razum sad se sveti,
Tutnji već i selo i grad.
Nek tiranstvo sruši naša snaga,
Bezbrojno roblje sad ustaj!
Nek svijetu starom nema traga,
Svoj bijedi sjutra biće kraj!

NADA: Umukni! Umukni smjesta! Nemaš pravo da pjevaš tu pjesmu! To je pjesma radnika. S njom su proleteri, svih zemalja, lica garavih od uglja, teških metala, visokih peći krenuli u svoju revoluciju. Mi nismo radnici! Mi smo paraziti! Paraziti koji čekaju na svoju sigurnu koru hleba, a za uzvrat daju slijepu poslušnost! Mi smo kerovi iz Pavlovljevog eksperimenta!
PROFESOR: Šta ti hoćeš, mala? Dosta mi je tvog brbljanja! Nikad nisi upoznala niti okusila život van ovih zidina!
NADA: Da! Zahvaljujući tebi i takvima kao što si ti! Uostalom, čini mi se da se svaka od tih revolucija vodila da bi jedni kreteni smakli druge kretene i sjeli za kormilo. E, sad, neko je imao više sreće, a neko ko se zajeb'o je završio ovdje.
PROFESOR: Ja nju više ne mogu da podnesem! Ona ne zna o čemu govori! Ona stalno lupeta gluposti! Ja... ja... ja sam to radio iz patriotskih pobuda! Ja sam imao ideale u koje sam čvrsto vjerovao!
NADA: Radio, imao, vjerovao – past tense iliti perfekat!
PROFESOR: Kod mene nikad nije bilo ni najmanjeg poriva za bilo kakvom vlašću!
NADA: Ma, nemoj mi reći! Zato si buđavim kobasicama i suvim korama hleba potkupljivao ove jadnike da te izaberu za predstavnika ćelije? Zato se utrkuješ sa ostalima oko dužine lanca koji nosiš? Misliš da nisam shvatila! Gospodin Profesor želi da napreduje u igri i od zatočenika postane tamničar!
SENKA: Nado, prestani da govoriš gluposti!
PROFESOR: Pa šta ako je tako?! Nemaš ti pojma! Takva su pravila igre! Imam sva prava na to! Ja sam za svoje lance mukotrpno radio dvadeset godina i zaslužio sam ih!
NADA: Pa, da! O tome ti i pričam! Zaslužio! Svugdje na svijetu, lanac je simbol ropstva, samo ovdje, lanac je simbol statusa, prestiža! Što si podređeniji, to ćeš lakše napredovati do izobilja! Majku li vam poremećenu! I? Šta ćeš sad da uradiš? Puzaćeš pred njima, klečaćeš, prodaćeš nekog od nas, da bi ti vratli tvoje dragocjene knjige i dodali još pola metra čeličnih alki? Beskičmenjački! Nikad neću pristati na takav život! Treba mi revolucija! Moja revolucija!

/Musa na zidu kredom ispisuje riječi: 5 - U, 12 - PO, 8 - OGREZLI. Prilazi mu Profesor i počinje da se otima o kredu sa Musom. Musa ispušta neke neartikulisane krike, pri tom izgledajući kao dijete kome pokušavaju da otmu njegovu najveću dragocjenost. Kredu ne da. /

PROFESOR: Evo opet ovaj degenerik! Sa glupim brojkama i nebuloznim riječima! Daj! Daj mi tu kredu! Daj mi je, kad kažem!
NADA: Ostavi Musu na miru! Skloni se od njega! Dođi, Musavi!

/Musa dotrči do Nade i se sakrije iza nje. Nada ga umiri. Grli ga pokroviteljski i tapše po ramenu./

NADA: Musavi, sve je OK. Spakuj nam po jednu.

/Musa pobjegne u ćošak, šćućuri se i savija duvan. Nada se unese Profesoru u lice./

NADA: Da ga više nikad nisi pipnuo! Je li jasno?!
PROFESOR: Eto, upravo ovo je uzrok naše propasti! Agresivna omladina koja nema ni trunke poštovanja prema starijima!
SENKA: Više nema ni kapi vode.
BRZI: Heeeej! Ja ne mogu... ja ne mogu više... ja ne mogu... ja ne mogu više... ja ne mogu... je ne mogu više... je ne mogu...
PROFESOR: Zašto ga stalno braniš? Misliš da ti je on tata? Ha ha ha ha! Da bi gospođa Senka mogla sa njim...?
NADA: Ne, ali bi mi bila čast da jeste! Iako svi vi mislite da ja Musa budala, on, bolje od svih vas zajedno, savršeno shvata šta se ovdje događa! Svi ste vi budale! Svi! Neviđene budale! Jadni ste! Vi niste ljudi! Vi ste obično roblje! Zamorci u ogledu u kome se ispituje izdržljivost vaših elastičnih kičmi!
SENKA: Nema hrane... Nema vode... Ni kapi vode... Šta je ovo sa nama? K'o da nas je neko očarao, um pomračio. U ovoj magli, ja više ništa ne razabiram.

/Brzi, u naletu histerije, prilazi teškim, metalnim vratima i snažno lupa na njih. Nada sjedi pored Muse i njih dvoje mirno puše svoje cigarete./

NADA: Obećaj mi da ćeš mi pomoći da odem odavde. Ja danas moram da odem odavde.
MUSA: Plan. Sunce. Omaja. Magla. Percepcija. Omaja. Omaja. Omaja. Omaja. Omaja.
SENKA: Nado, srećo, želiš da znaš ko ti je otac? Tvoj otac je jedan monstrum! Nisam htjela da to ikad saznaš. Srećo majkina, majka je htjela da te poštedi. Ali, sad je došlo vrijeme da saznaš.
BRZI: Nema vode! Nema vode! Dehidriraću! Umrijeću! Svi ćemo umrijeti! Svi ćemo umrijeti! Svi ćemo umrijeti! Svi ćemo umrijeti! Vode! Vode! Vode! Vode! Vode! Svi ćemo umrijeti! Vode!
PROFESOR: Prestani da urlaš!
BRZI: Svi ćemo umrijeti! Svi ćemo umrijeti! Svi ćemo umrijeti, zar ne shvataš!? I tebe su prejebali kao sve nas! Osvijesti se! Svi ćemo da pocrkamo kao pacovi!
SENKA: Hoću napolje! Čujete li me! Hoću napolje! Imam pravo da izađem kad god poželim! Želim napolje! Pustite me odavde! Otvori vrate, znam da me čuješ!
PROFESOR: Otvori! Otvori, kad kažem!
SENKA: Ušli smo ovdje dobrovoljno i rečeno nam je da možemo da izađemo kad god poželimo! Imamo svoja prava! Mi nismo vaši zatvorenici, mi smo samo učesnici u glupoj nagradnoj igri!
BRZI: Neću više da učestvujem u vašoj igri! Odustajem! Prekidam! Dosta je! Sve ste nas prevarili! Nasamarili ste me lažnim obećanjima! Hoću napolje! Neću više da se igram!
PROFESOR: Protestvujem! Ulažem protest! Čujete li me!
SENKA: Otvori vrata, zlotvore! Pocrkamo... Tvoja čerka je ovdje! Tvoja krv! Tvoja loza! Nado! Nado, dođi! Dođi, srećo! Dođi da te otac vidi! Dođi da upoznaš oca. On će nas sada pustiti odavde. Otvoriće vrata i mi ćemo izaći. Otvori! Ona je tvoja ćerka! Otvori! Pusti nas odavde!
NADA: Pomozi mi da se oslobodim. Samo na tebe mogu da računam. Samo ti me razumiješ. Ja danas moram da dotaknem sunce. Sloboda, čuješ? Sad! Odmah!
MUSA: Sloboda sad... sloboda odmah... sloboda sad... sloboda odmah...Percepcija!
PROFESOR: Otvorite vrata, stoko prevarantska! Dvadeset godina za vas vučem ove lance! Dvadeset godina! I zašto? Da bi, umjesto mene, napredovao neki balavac! Poltron! Žutokljunac! Otvarajte! Ja ima svoja prava! Ulažem zalbu na regularnost ove igre! Dvadeset godina čekam unapređenje!
BRZI: Kad izađem odavde, sve ću da vas pobijem! Al' ću prvo da počnem od ovih koji su mi na dohvat ruke!

/Profesor i Brzi se tuku./

NADA: Sad, Musavi! Sad, šta čekaš! Obećao si!

/Musa, svojim lancima, davi Nadu. Njeno tijelo se nekoliko puta trzne, pa sasvim umiri. Njeno bezivotno tijelu uzima u naručje i nosi ga ka prozoru sa rešetkama kroz koje se probijaju blistavi sunčani zraci. Spusti je na tlo, tako da zraci padaju pravo na nju. Uzima svoju kredu i na zidu ispisuje riječi: 9 - U, 10 - SOPSTVENOJ, 11 - GLUPOSTI, 14 - VOLJI, 15 - SAM./

SENKA: Gdje je moja Nada? Nado?
MUSA: Sunce... Sloboda... Sunce... Sloboda...
SENKA: Nado? Nadice?! Nadice?!! Srećo, majkina??!! Naaadoo!

/Ponovo se oglasi sirena i ponovo zatreperi crveno svijetlo. Zatvorenici se, držeći svoje činije, poređaju u vrstu./

Mrak
 

EPILOG ili Hleba i igara


/Raskošna scenografija, upravo onakva kakva je svojstvena za trećerazredne REALITY SHOW-ove. Blještava i prepuna kiča. Prostačko shvatanje glamura gotovo vrišti iz svakog detalja. Neon, plastika.
Na sredini scene su četiri stolice i veliki sto na kome je postavljena gozba. Svijetleći znak za publiku na kome piše APLAUZ i veliki ekran na kome se odvijaju projekcije video zapisa i fotografija./


ŠEF, off: Dobro veče, poštovana publiko! Dobro došli u Vaš omiljeni i najgledaniji show – "U TAMNICI"! Kao što znate, sa nama su finalisti! Poslednjih četiri takmičara. Oni koji su sve izdržali i ostali istrajni! Naše zvijezde! Naši šampioni! U ovom show-u su ispratili staro i otpočeli trošenje novog stoljeća! Oni danas slave svoj veliki jubilej – DVADESET GODINA "U TAMNICI"! 7305 dana u realitiju!!! 7305 dana ili 175320 sati ili 10519200 minuta ili 631152000 sekundi! Ja nalazim da su ovi podaci nestvarno fascinantni! Zar ne zaslužuju aplauz? Tako je! Hvala! Stvarno ste divna i dragocjena publika. Pozdravimo finaliste realiti show-a "U TAMNICI"!

/Ulaze Profesor, Senka, Brzi i Musa. Zadovoljni su. Mašu publici, "koketiraju" sa kamerama. Sjednu za sto i halapljivo, zadovoljno jedu. Ulaze Šef i Zamjenik. Zatvorenici im nazdravljaju i pozdravljaju ih sa ovacijama. Iza njihovih leđa, na velikom ekranu, prikazuju se simci na kojima su njih četvoro prije dvadeset godina. Smjenjuju se za govornicom./

BRZI, off: Nisam ti ja za neku regularnu šljaku. Mis'im, znaš ono – šljaka od 9 do pola keca, pa pauza za rucak, pa od keca do petice. Ne. Nisam ja za lupanje pečata, lizanje koverti, javljanje na telefon, nošenje džakova. C! Ja sam rođen za ovakve stvari. Rođen sam da vodim ljubav s kamerom. Vidi mišiće? Brate, a? Šta kažeš? Gledaj profil, jedan... drugi... anfas. Vidjećeš! Biću SUPER STAR!
PROFESOR, off: Ja sam slobodan čovjek. Imam krov nad glavom, tri obroka dnevno... Na suvom sam i toplom. Pijem čistu, nezagađenu vodu. Nisam gladan. Moje kolege, tamo, negdje u svijetu, grcaju u kreditima, dave se u dugovima i još moraju da rade. Ja – NE! Veoma sam zadovoljan mojim tamničarima. Uvažavaju moju ličnost, uredno me hrane. Dozvoljavaju mi da se razvijam kao intelektualac. Obezbjeđuju mi svu neophodnu literaturu. Nije da se hvalim, ali veliki sam prijatelj sa Šefom naše ćelije. Ovo je izvrstan show! Ostaću do kraja u ovom show-u. Kog kraja? Mog kraja!
SENKA, off: Da gledam u kameru? Treba li da poziram ili može i ovako? Ovako? OK! Šef naše ćelije je tako divan! On je tako lijep, visok i zgodan! Od svih šefova, svih ćelija, ovaj naš je najljepši! Ne, nisam manekenka... hahahahaha. Ja sam zaljubljena! Omađijana! Među nama rečeno, da li mislite da imam šansi kod njega? Jesam li dovoljno lijepa? Da li ću da mu se dopadnem?
MUSA, off: Omaja je biće iz balkanskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija, omaja. Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promjene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vrijeme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tad bi se omaje pojavljivale, ukazivale ljudima. Čovjek kome se ukazalo neko od ovih bića, koja mogu preuzeti bilo kakav oblik, dobijao je želju da je slijepo slijedi do svoje smrti...

Mrak

KRAJ

- 16 -