Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Maya Sangoma


Gas maska

(drama)

lica
Svi likovi su izmišljeni. Svaka njihova sličnost sa ličnostima u stvarnom životu je slučajna. Sve situacije su izmišljene. Svaka njihova sličnost sa situacijama u stvarnom životu je slučajna.

VIŠNJA KOS: 47 godina, slobodna umetnica, diplomirala je slikarstvo. Jednom nedeljno se pojavljuje na TV u svom šou programu "Na ćoše", koji je kolažnog sadržaja. Umetnički posmatran, šou program je ispod svake kritike, ali emisija je gledana i to vrlo gledana, što i nije neko iznenađenje. Na toj TV stanici, obično, umetnički sadržaj i stopa gledanosti su uvek na suprotnim stranama. Udata je za Milorada Maksića, lekara i profesora univerziteta, koji je svoj identitet stekao tek kad je sreo Višnju. Pre toga niko živi nije znao za njega, a ni on sam nije znao za sebe. Imaju jednog sina. Njegovo ime je SLAVUJ ZAR, on ima 22 godine i studira slikarstvo. Višnjaje veoma poznata u tzv. kulturno-umetničkoj  javnosti grada, naročito po svojim skandaloznim performansama. Ona je ćerka  čuvenog Mihaila Kosa, koji je bio olimpijski pobednik u rvanju grčko-rimskim stilom, nekoliko godina pre nego što se Višnja rodila. Bio je miljenik i prijatelj komunista, prethodnih vlastodržaca i skoro svi u zemlji su čuli za njega. Za njegovo ime nisu bili vezani nikakvi skandali.
MILORAD MAKSIĆ: star oko 50 godina, lekar, magistar nauka, doktor nauka, specijalista kardiolog i profesor Medicinskog fakulteta. Dobitnik je mnogih (skoro svih) priznanja iz njegove struke i to sve zahvaljujući vezama svoje žene. Nije da je on loš stručnjak, predavač i operator i tako to: da bi čovek stigao dokle je on stigao ipak mora da ima nekog da ga pogura. On je potekao iz neugledne porodice, ali mi nećemo pričati o tome, jer bi to moglo da zamagli njegove dosadašnje uspehe i odlikovanja, znate kakvi su ljudi, a naročito bi to iznerviralo Višnju.On misli da jeidejni i faktički osnivač tajne, umetničke i politčke organizacije TRUSKOR, tačnije, čiste nacističke organizacije, alinije, to je, ustvari, Višnja, njena je ideja i sve je njeno.
SLAVUJ ZAR: takođe Maksić, ali mi mu prezime nećemo više vezivati za njegovo lepo ime, inače bi ga moglo pokvariti. Star je 22 godine i vrlo je traljav student slikarstva. Mrzi ga da slika, ustvari, on ne voli da slika, to što se našao na akademiji lepih umetnosti je samo zato što njegova mama misli da je to najprestižnija stvar na svetu. On retko odlazi na Akademiju i to samo onda kad mu ponestane droga. Svi njegovi profesori zatvaraju oči pred tom činjenicom da on ne posećuje časove, osim, naravno, jednog, koji kao da uopšte ne razume pravila igre po kojima  igra to društvo. Taj jedan profesor Akademije je najveći neprijatelj porodice Maksić, to jest: Višnje Kos, Tate Maksić i Slavuj Zara. On ne pripada organizaciji "Truskor", ali sumnja da njegovi roditelji imaju neke veze sa nekom tajnom organizacijom, najverovatnije nacističkom.
MILKA I SVETA PEVČEVIĆ: Stari oko 55 godina, povratnici iz inostranstva. Svi veruju da su oni puni para, što je njima životno važno, a oni, ustvari, troše poslednje pare od kuće koju su imali u inostranstvu. Bavili su se svakojakim poslovima, na kojima su uglavnom gubili novac, ali su zato sigurno na jednom poslu zarađivali, a to je preprodaja kradene robe. Ne bi to oni radili, ali šta će, kad im nijedan pošten posao nije polazio za rukom. Tačnije, prodavali su kradene aute i tehničku robu. Nekoliko puta im je policija kidala poslovne veze, ali njih nikada nije uhvatila. Tajnu organizaciju "Truskor" oni smatraju poslednjim utočištem, koje bi im pomoglo da se dočepaju nekog političkog položaja, koji bi im dao šansu da se bave proverenim kriminalnim poslom, kojim su se bavili u inostranstvu. Oni uopšte sebe ne vide kao kriminalce, oni misle da su pametniji, snalažljiviji, smeliji, čak, i vredniji nego one dileje koje rade od jutra do sutra za platu.
RATKO SIMIĆ: Star oko 60 godina. Niko ne zna tačno iz kog je on grada, u stvari, zato što on ima stan u Glavnom gradu i vrlo često boravi u njemu. Svi misle da je razveden. Bogat je, izgleda, vrlo bogat. Niko ne zna kako je stekao svoje bogatstvo. On je član tajne organizacije "Truskor" iz čistog ubeđenja. Mrzi sve demokratske pokrete u zemlji i smatra da su se isuviše namnožili i svuda su se raširili posle odlaska komunista sa vlasti. Veruje da samo čvrsta ruka može da vlada njegovom i svakom drugom zemljom.
MILOŠ KARAULAC: 25 godina. Student glume. Zgodan. Nesiguran u sebe i u svakoga. On je ljubavnik Višnje Kos već tri godine. Član je "Truskora" od njegovog osnivanja. Nije politički opredeljen. Izmišlja i laže sve oko sebe da mu je deda bio bogat i da su mu komunisti, po dolasku na vlast, sve što je imao oduzeli. Ne zna zašto je član tajnog udruženja "Truskor". On samo zna da je on tamo gde je i Višnja. Ona mu naređuje šta i kako će da radi, on je sve sluša iako nije srećan zbog toga. Svi znaju da je on Višnjin ljubavnik, samo njen muž, Milorad Maksić, nema pojma. Kad bi mu neko i rekao, on ne bi poverovao u to.
SONJA: Pevačica narodne muzike, godine neodređene. Nezadovoljna društvenim statusom, brakom, ličnom finansijskom situacijom, uopšte, nezadovoljna – svim i svačim. Nafrakana, zategnuta, doterana i lepa, stvarno lepa. Ona je vrlo radoznala. Prosto mora da bude na izvoru događaja. Svoje članstvo u "Truskoru" ona vezuje za poznanstvo sa Višnjom. "Truskor" je za nju avantura, prkos.
DRINKA JOVANOVIĆ: Pisac ljubavnih, više seksi romana. Blizu je 60 godine, ali niko joj ne bi dao te godine. Tiraži su joj manji od popularnosti, zato što narod nema para za knjige. Ona je svoju popularnost stekla još dok je bilo para. Dugogodišnja je prijateljica  Višnje Kos i to je jedini razlog zašto se našla u Truskoru. Potpuno je apolitična.

Jedan po jedan lik se predstavlja publici i ostane onoliko na pozornici, koliko dugo spiker čita o njemu ovo što je napisano. Glumac samo stoji na pozornici ne izgovarajući ništa, nezainteresovan. Kad se završi čitanje o jednom liku, on odlazi i pojavljuje se drugi. Ovi likovi ispod ovog teksta se neće predstavljati publici.
MAJKA SVETE PEVČEVIĆA: Stara oko 75 godina.
DVA SLUŽBENIKA OBEZBEĐANJA POZORIŠTA
DVA POLICAJCA
DVA PRIJATELJA PORODICE PEVČEVIĆ
ŽENA (prijateljica porodice Pevčević)
NEKO (ima ih nekoliko)
NOVA TRI ČLANA TRUSKORA
DVA PARA "LISICA"
 

ČIN I / SLIKA 1

KAZNA


Dnevna soba porodice Maksić.
Na sceni su: Višnja Kos, dr Maksić i sin, Slavuj Zar. Ova soba je pretrpana jastučićima raznih boja i oblika. Na zidovima vise lavlje glave, afričke maske, paunova i nojeva pera i slike nepoznatih majstora u bizarnim okvirima. Po komodama i svuda po podu su figure i figurine raznih životinja, među njima se ističu dugovrate žirafe iz Afrike.

VIŠNJA KOS: Taj čovek nema pojma o životu… Koliko li je samo puta do sada pogrešio?
SLAVUJ ZAR: Previše. Zato što nikad nije bio kažnjen.
VIŠNJA KOS: Ostali profesori su razumni od početka?
SLAVUJ ZAR: Da, sa drugima nemam problema.
VIŠNJA KOS: Ja sam do sada samo pretila, zato se on osilio... Vreme je da ga naučim pameti.
SLAVUJ ZAR: Šta misliš, da li će posle toga da me pusti na ispitu? On mi izgleda, nekako, vrlo tvrdoglav.
MILORAD MAKSIĆ: Vi oboje znate da ja nisam za to. Samo kad se setim koliko sam se naradio za vreme studija.
SLAVUJ ZAR: Tata, sad je drugo vreme. U tvoje vreme se samo crnčilo... Sad je najvažnije da se snalaziš.
MILORAD MAKSIĆ: I danas nije sramota raditi.
VIŠNJA KOS: Dragi, zar moramo opet da se vraćamo na početak? (Nežno ga pomiluje po glavi).
MILORAD MAKSIĆ
: Neke vrednosti su, ipak, ostale.
SLAVUJ ZAR: Ali, on me stvarno mrzi!
MILORAD MAKSIĆ: A možda bi ti mogao malo da legneš na knjigu.
SLAVUJ ZAR: Ne znam, tata, zašto mi ne veruješ. Moj život je zbog njega postao prava mora.
MILORAD MAKSIĆ: Nemoj da preteruješ, pa on je samo jedan od tvojih profesora.
SLAVUJ ZAR: Dovoljan je samo jedan da ti zagorča život.
MILORAD MAKSIĆ: Kakve su to teške reči... sine?
SLAVUJ ZAR: Prosto osećam da je on uzrok svih mojih nesreća.
MILORAD MAKSIĆ: Kako tako govoriš? Kakve nesreće ti imaš tako mlad?
VIŠNJA KOS: Sine, smiri se, on nije vredan tvojih živaca, niti toliko reči.
SLAVUJ ZAR: Višnja, ovo s njim predugo traje, zagorčao mi je život skroz.
VIŠNJA KOS (obraća se sinu): Nemoj, dragi, tako ružne reči da upotrebljavaš. Te će reći preći na tebe, one su kao čičak, prosto se lepe za čoveka... od ružnih reči čovek poružni... zaboravi na njega, zaboravi na sve... prepusti sve meni. Ko je, dragi moji, (obraća se obojici), ovde najveći stručnjak za rešavanje problema? Hajde, hajde, recite!?
MILORAD MAKSIĆ: Znam, sve znam, ali bi naš sin mogao da počne da se uči radnim navikama.
VIŠNJA KOS (odmerenim, monotonim i nežnim glasom): Šta će mu radne navike? Da se navikne da radi?... on neće morati da radi. On je naše jedino dete i mi ćemo mu ostaviti dovoljno da neće morati da se muči.
MILORAD MAKSIĆ: Ali... Višnja...
VIŠNJA KOS: Neće morati da ustaje  svako jutro u šest,  juri za autobusom i preskače preko tela da bi se nekako ugurao u njega… Prosto me muka hvata da sve to nabrajam...
MILORAD MAKSIĆ: Samo sam mislio...
VIŠNJA KOS: Svi koji ustaju u to vreme i jure za autobusima sigurno nemaju nikakva priznanja, stalno su umorni i hronično bez para... Zar mi našem sinu želimo takvu sudbinu?
MILORAD MAKSIĆ: Naravno da ne želimo… razume se.
SLAVUJ ZAR: Višnja, ja sam već dosta poznat kao tvoj sin. Zamisli mene da trčim za autobusom? Višnja (on svoju majku nikada ne zove mama, zato što je to njena izričita želja), za početak mi je to do voljno… to što sam tvoj sin. Niko mi nije zatvorio vrata pred nosom, naravno, mislim na žurke.
MILORAD MAKSIĆ: Sve je to lepo. Ne kažem da taj gospodin, tvoj profesor, nije zaslužio konsekvence, kad se drznuo da udari na našu porodicu…  A šta ćemo da mu radimo?
VIŠNJA KOS: Ništa nećemo da mu radimo... samo ću ja da se raspričam  u nekim novinama, pri nekom osvrtu, na nekom mestu, nije važno gde, samo treba da se zucne nešto o njemu i počeće da mu gori ispod tabana u našem glavnom gradu. Nije ni on tako nepoznat u našoj javnosti. Ima da ga ubodem direktno u srce... rečima.
SLAVUJ ZAR: A šta ćeš da pričaš? Šta bi bilo najefektivnije, mislm da me ne muči više.
VIŠNJA KOS: Na primer, može da bude interesantno njegovo poreklo, neka porodična prljavština, žena ima ljubavnika, daju mu studenti pare da bi dobili veće ocene… svako ima nešto što bi želeo da sakrije i da zaboravi, to je neminovno.
MILORAD MAKSIĆ: Droga, draga, droga...  nju si zaboravila, ona je najefikasnija u ovakvim obračunima. (Na pomen reči "droga" Slavuj Zar ustane sa svog mesta i sedne na neko drugo). Neeee, draga, ko će to za pare da veruje? Nije to ekonomija, ovo je umetnost.
VIŠNJA KOS: Hoće, hoće! Ti nemaš pojma u kakvu lavinu može da se pretvori jedna prava reč. Veruj mi! To je već toliko puta isprobana stvar.
MILORAD MAKSIĆ: Kako je taj čovek mogao, kako je imao hrabrosti da se suprotstavi nama? Možda on ima nešto lično protiv nas.
SLAVUJ ZAR: Ne protiv nas, samo protiv mene. On me mrzi od prvog dana studija. Potpuno me ignoriše... kao da nisam tu. Ponekad ja odem na njegov čas, tek da izvidim situaciju… Svi ostali profesori su ljubazni prema meni, onako kako treba.
VIŠNJA KOS: Oh, svi ti seljaci, dođu iz neke nedođije, nikada ne nauče pravila ponašanja i onda nas prosto teraju da im dajemo lekcije... pa se onda bune...
MILORAD MAKSIĆ: Za sve treba čvrsta ruka.
VIŠNJA KOS: Ne znam zašto se ranije nisam obračunala sa njim.
SLAVUJ ZAR: Višnja, ja sam ti odavno govorio...
MILORAD MAKSIĆ: Mora da se zna red i prvenstvo. Da se zna ko čeka na red, ko je na mestu, čije dolazi, čije prolazi... Sve ti je danas poremećeno... Hvala ti bože što nikada nisam bio član ni jedne partuje, posle komunističke. Njihov sam bio član, kao i svi, jer se moralo... Tada je vladao red. Ovo danas je čista anarhija. Neko mora da napravi red.
SLAVUJ ZAR: Ti odmah počinjes sa političkim prevaspitavanjem... Višnja, moram da te pitam, kad misliš da bi ja trebalo da vidim rezultate tvoje akcije?
VIŠNJA KOS: Odmah, čim nađem zgodnu priliku. Ništa ti ne treba da radiš,  sad je sve u mojim rukama. Ti sad mirno spavaj, dušo moja. (Pogladi sina po glavi).
MILORAD MAKSIĆ: Uskoro nam dolaze prijatelji na žurku ili na sastanak. Ti si, nadam se, obavešten?
SLAVUJ ZAR: Jesam i izaći ću, ne brini. Ali, da nije možda došlo vreme da me predstavite vašim prijateljima? Ili još mislite da sam ne dorastao za tu situaciju?
VIŠNJA KOS: Dušo, nije to. Ti znaš da nije to!
SLAVUJ ZAR: Ne znam da nije to!
VIŠNJA KOS: Moraš da veruješ da je to u tvom interesu.
SLAVUJ ZAR: Ako je to neko umetničko udruženje, možda bih i ja mogao da upadnem unutra.
VIŠNJA KOS: Jeste umetničko ali je i političko. Ti, dušo, ne treba da prljaš tvoje ručice sa politikom. Tu smo nas dvoje da prljamo ruke, da te zaštitimo...
SLAVUJ ZAR: Ručice! Kažeš ručice... OK, OK, previše me štitite.
MILORAD MAKSIĆ: Nikad dobrog nije previše, sine moj. Nas smo dvoje svega imali premalo i zato smo predodređeni da menjamo tvoju sudbinu – ti imaš i uvek ćeš imati svega previše.
VIŠNJA KOS: Izvini, dragi, moja porodična situacija je bila daleko bolja nego tvoja.
MILORAD MAKSIĆ: Višnja, šta pričaš... šta ti je... kakve sad to ima veze?... Prirodno je da te mi, tvoji roditelji, štitimo... Sve što mi hoćemo je da menjamo sudbine ljudi – nabolje naravno, ali sve ima svoje vreme.
VIŠNJA KOS: Samo da te, ponovo, podsetim da nije bilo isto odrasti u glavnom gradu i u tamo nekoj palanci.
MILORAD MAKSIĆ: To stvarno nema nikakve veza sa ovom temom.
VIŠNJA KOS: Ti si prvi pomenuo.
SLAVUJ ZAR: Tata, govorio si previše proročki.
MILORAD MAKSIĆ: Svako ima svoju sudbinu, tvoja je da budeš zaštićen, što uopšte nije loše.
VIŠNJA KOS: Samo ti, dragi, mirno spavaj, ovaj tvoj problemčić će uskoro biti rešen.
SLAVUJ ZAR: Onda, idem ja.
MILORAD MAKSIĆ: Doviđenja sine.
VIŠNJA KOS: Zdravo dušo.

Zatamnjenje scene.
 

ČIN I / SLIKA 2

TAJNI SASTANAK "TAJNOG TRUSKORA"


Scena je potpuno ista – salon porodice Maksić. Na pozornici su: Višnja Kos, Milorad Maksić, Milka i Sveta Pevčević, Ratko Simić – novokomponovani bogataš, Sonja – pevačica novokomponovane, narodne muzike, Miloš Karaulac – student glume, ljubavnik Višnje Kos i Drinka Jovanovic, pisac ljubavnih romana.

DRINKA JOVANOVIĆ: Dragi prijatelji, sveži ste kao zumbul. Sad kad ste se vratili sa vašeg putovanja po Kini, pričajte, sve nam ispričajte...  tako sam radoznala.
VIŠNJA KOS
: Zaista, možemo da krenemo od neformalnih stvari. Iako svi nisu prisutni na ovom sastanku, mi ćemo ipak podneti danas naš izveštaj. Drinka, dušo, ja znam šta biste vi voleli da čujete, ali to ćemo vi i ja, posle, uz kaficu. Može?
DRINKA JOVANOVIĆ
: Vaša priča mora da je jako interesantna i znam da bi svi voleli da je čuju.
MILORAD MAKSIĆ
: Mi smo najviše vremena proveli u razgovorima sa našim istomišljenicima u Kini. Pričali smo o idejnim aspektima naše borbe, o metodama prevaspitavanja društva, o konkretnim akcijama. Najviše smo se zadržali u razgovorima oko načina preuzimanja vlasti, o podrivanju takozvanih demokratskih režima, koji su najciničnija izmišljotina moderne civilizacije. Demokratija je licenca za anarhiju, nerad, otimačinu, organizovani kriminal, bespravno bogaćenje, siromaštvo, nepismenost itd. i itd. Na kraju sastanka ću vam podeliti moj esej "Demokratija = anarhija" pa na sledećem sastanku možemo da diskutujemo o tome.
VIŠNJA KOS
: Naši prijatelji i istomišljenici su bili baš divni prema nama. Sastanci nam nisu bili strogo formalni, zbog tajnosti naših društava. Pričali smo šetajući se ulicama, sedeći po restoranima, a naročito, kad smo posetili kineski zid. To je bio nezaboravan doživljaj. Kad pomislite da je to jedina građevina koja se vidi sa meseca, osećate se, nekako, neuništivo... kao da ste u epicentru sveta... (U sobi se oseti komešanje, kašljucanje). Na te znake Višnja Kos se uozbilji i kaže svom mužu: Dragi, molm te, ti nastavi. Znate, ja sam ponekad isuviše poetična.
MILORAD MAKSIĆ
: Pri prvom susretu, mi smo jedni drugima podelili odlikovanja naših organizacija. Tako da smo Višnja i ja dobili po "srebrno komoranovo pero", kao predsednik i potpredsednik organizacije, a mi smo njima isto dali "veliku povelju maslinove grane".
SVETA PEVČEVIĆ: Da li su oni obećali neku konkretnu pomoć u rušenju vlasti, to nas  više zanima?
VIŠNJA KOS: Molim vas tiše. Takve stvari mi govorimo u šiframa. Nećemo valjda dozvoliti da nas vlasti imaju u šaci.
MILKA PEVČEVIĆ: Pređite, molim vas, na konkretne predloge, akcije, dogovore i šta ti ja znam, svi bismo hteli da znamo sve o tome.
MILORAD MAKSIĆ: I mi, kao i oni radimo ilegalno i čekamo naš trenutak – da možemo da reagujemo. Mi smo dobili podršku od njih za naše dosadašnje delovanje. Mislim na umetničko političke performanse moje žene, koji su odjeknuli u našoj javnosti. Obećana nam je svaka podrška za naše akcije koje ćemo sprovoditi ubuduće.
MILKA PEVČEVIĆ: Ostavite, molim vas, sada performanse.
VIŠNJA KOS: Ne znam šta vi imate protiv performansa?
MILKA PEVČEVIĆ: Nemam ništa, ali imamo mi o mnogo važnijim stvarima da raspravljamo.
SVETA PEVČEVIĆ: Da li ste dobili neku materijalnu pomoć od njih?
VIŠNJA KOS: Nismo. Svrha našeg puta je bila u razmeni iskustava i planova za buduće delovanje.
MILKA PEVČEVIĆ: Sad mi je tek skroz maglovita svrha vašeg puta!
SVETA PEVČEVIĆ: Znači, opet, ništa konkretno.
RATKO SIMIĆ: Meni je svejedno. Svejedno mi je šta ste od njih čuli, šta ste vi njima rekli i kakva ste odlikovanja dobili. Mene samo jedno zanima... kad ću ja svojeručno da jebem mater ovima na vlasti. Ja sam spreman da dam sve što imam za tu stvar. Ja zato ovde mirno sedim i čekam da dođe taj trenutak.
MILKA PEVČEVIĆ: Gospodine Periću, ako je vama mila samo osveta, to je razumljivo, ali među nama, ovde, ima onih, koji u novoj, budućoj vlasti, vide sebe na čelnim pozicijama potpuno spremnih da se žrtvuju za opšte dobro.
RATKO SIMIĆ: Svako ima svoje ciljeve, gospođo.
SONJA: I ja tako mislim. Mislim da bih bila mnogo uspešnija i produktivnija na nekoj političkoj funkciji. Prosto me svrbe prsti da započnem sve to. Nije da i ja ne bih volela da nekom jebem mater u sadašnjoj vlasti, a i šire... Pa kad se baš izjašnjavamo i ja ću da vam kažem šta mislim o ovima na vlasti – sve bivši gologuzani, ali iskreno govoreći ja nemam političke ambicije. Meni je moja popularnost inače preko glave, šta mi treba više. I ovo mi je ponekad previše, prosto me tera da pobegnem na neko pusto ostrvo. Ovde mi se dopada što mi gradimo nešto dobro za naše društvo za našu bolju budućnost. Ta misija me očarava.
SVETA PEVČEVIĆ
: Mi koji smo mlađi, nama treba akcija i to odmah.
DRINKA JOVANOVIĆ
: Gospodine Pevčeviću, pa nemojte, molim vas, da se vređamo. (To je rekla više u šali nego u zbilji).
SVETA PEVČEVIĆ: Nisam ništa loše hteo da kažem o vama i o vašem političkom stavu. Vi ste se kao pisac i osoba potvrdili, zadovoljni ste svojim životom i to je sjajno. Mi, koji se nismo potvrdili, mi smo za akciju i to odmah.
VIŠNJA KOS
: Mi smo govorili o podršci naših istomišljenika iz Evrope na prethodnom sastanku. U našem radu je važno strpljenje… i… sačekati pravi trenutak za akciju. Mi imamo mnogo toga zacrtanog u našim dokumentima, ali mi sa tim dokumentima ne smemo da mašemo, to je osnovno pravilo tajnosti. To je prvo pravilo svih nama sličnih organizacija. Što manje ljudi zna to smo  mi sigurniji u svojimsredinama. To je razumljivo. Ponekad su potrebne godine i godine rada da bi se nešto ostvarilo.
MILORAD MAKSIĆ
: Mi imamo naše planove delovanja koje stalno usklađujemo sa našim istomišljenicima iz Evrope i sveta. Ja sada prosto ne smem da izustim koje su sve organizacije sa nama u društvu. Svi znamo pravila organizacije, ali neki papiri su dostupni članovima i mi smo spremni da ih zajedno pregledamo sa vama. Oni se nalaze u sefu u našoj kući i dostupni su samo članovima organizacije.
MILKA PEVČEVIĆ
: Ja bih volela da pogledam ta dokumenta. (Ovo izgovara malo nepoverljivo)... ali me pritiska ta prevelika tajnovitost naše organizacije.
MILORAD MAKSIĆ
: U tome i jeste naša snaga; da protivnik ne zna šta hoćemo, ni kad  hoćemo, ni kako hoćemo. Samo tako iznenađenje će biti potpuno. Mi nismo militantno osposobljeni, nemamo vojsku kao neke naše sestrinske organizacije, ali ideološki mi smo daleko ispred njih. I ta, naša ideološka snaga, ponekad, može da bude jača od oružja.
SVETA PEVČEVIĆ: Gde i vojsku još da izdržavamo. Odkud' nam toliki budžet!
MILORAD MAKSIĆ: Tačno je da je to skupo. Mi se u to ne upuštamo koliko zbog materijalnih prilika, toliko zbog velike potrebe naše organizacije da bude tajna.
VIŠNJA KOS: Molim vas poslužite se sami pićem iz bara, a ja ću sada vam donesem kafu.

Gosti su se razmileli po salonu i sipaju sebi piće. Stigla je kafa. Svako uzima svoje piće i vraća se na mesto.

SONJA
: Reci mi, draga, šta si videla u Kini što bi nas žene naročito interesovalo: neka magična akupunktura, specijalne kreme, lekoviti čajevi?
VIŠNJA KOS: Ima puno toga, sve ću ti pokazati posle sastanka.
MILOŠ KARAULAC (do sada je samo ćutao i ne baš naročito slušao šta drugi govore): Ja znam zbog čega sam ja ovde. Da se pravda ispuni. Mom pradedi su komunisti sve oduzeli. Sadašnja država vraća što je tada oduzeto, samo nama ne. Vratili su nam samo neku crkavicu. Kao, dokumenti o vlasništvu nisu verodostojni. Ja znam da sam ja taj koji ima da se obračuna sa državom u ime moje porodice.
SONJA: Nisam znala da ti je pradeda bio tako bogat.
MILOŠ KARAULAC: Jeste, jeste, ali mu ona komunistička kopilad sve oduzeše. Posle su moj otac i moj deda debelo propatili zbog toga. Ostalo nam je samo ime, sve su nam  oduzeli.
SONJA: Razne nepravde postoje na svetu. Šta ćete.
RATKO SIMIĆ: Ja te dečko razumem. Razumem tvoju ljutnju. Ponekad, ako jednoj generaciji načiniš nepravdu, posle toga još dve tri generacije ne mogu da se oporave od tog šoka. Meni se to nije desilo. Ja sam moje zaradio, ko im jebe mater, ali razumem te... potpuno te razumem. (Ovaj gospodin se prilično neartikulisano izražava, samo je jasan – veoma jasan, kad izražava mržnju prema demokratskoj vlasti).
VIŠNJA KOS
: Društvo da li se slažete da se vratimo, da tako kažem, na dnevni red?

Čuje se žamor i žagor odobravanja.


VIŠNJA KOS
: Dragi sad je na tebe red.
MILORAD MAKSIĆ: Najznačajnije posle ovih priznanja, koje je dobila naša organizacija, a uručena su Višnji meni, je to da su nam naši prijatelji obećali da će nam priteći u pomoć i da će nas podržati u slučaju da se odlučimo za akciju… Tu se, naravno, prvenstveno misli na političku akciju, ali o tome ne bi trebalo previše da pričamo. Mi jednom nedeljno proveravamo kuću, da vidimo da nismo slučajno ozvučeni. Nikad se ne zna. Što se mene tiče, ja bih ovim našim impotentnim političarima sve sručio u lice, koliko sutra, ali srećom Višnja je staloženija, ona me uvek povlači za rukav kad pređem crtu u javnim nastupima. Ona, srećom, urođeno, ima taj diplomatski regulator, tako da svi njeni javni nastupi su čisti kao suza i niko ne može po zakonu da nam nađe ni najmanju začkoljicu. Stalno se trude da isčeprkaju nešto, ali za sada mogu samo da nam pljunu pod prozor... kako se ono kaže.
VIŠNJA KOS
: Oh, dragi, kako lepo pričaš. (Ovo izgovara u pola glasa, pevljivo, mazno).
MILORAD MAKSIĆ
: Da li verujete da su naši dragi prijatelji iz Kine čuli za Višnjinog gospodina oca, čak i tamo ga se sećaju, toliko daleko je njegova popularnost otišla.
DRINKA JOVANOVIĆ
: Ma nemojte? Kolika daljina, a ljudi ga i tamo znaju. Što je to divno. Ja bih volela da i za mene oni saznaju jednog dana.
VIŠNJA KOS
: Ko zna, draga Drinka, sad kad su se otvorili, možda će hteti da štampaju vaše  knjige.
SONJA
: Šteta što Kinezi ne vole našu muziku. Zamislite koja bi to bilal ova...

Svi se slatko nasmejaše, ništa podrugljivo, onako – pristojno.


MILOŠ KARAULAC
: Svaka čast tom narodu, oni su pokazali svima u svetu kako se vlada masama. Ništa nema bez čvrste ruke. Dokle li će da doguraju sa ovim otvaranjem to ćemo tek da vidimo.
VIŠNJA KOS: Miloše, dušo, isuviše si napet. Opusti se. Mi možemo da rešavamo situaciju ovde,  kod nas, pa nećemo se sada, valjda, brinuti za ceo svet.
MILOŠ KARAULAC: Znam, ali, uhvati me neka nervoza kad pomislim koliko ima nepravde na ovom svetu.
RATKO SIMIĆ: Ja te potpuno razumem, mladiću.
VIŠNJA KOS (obraća se Milošu Karaulcu): Samo se ti meni smiri.
MILKA PEVČEVIĆ (prilično iznervirana ovim maženjem Višnje i Miloša): Ja sam nestrpljiva zato što sve ide sporo. Došli smo iz inostranstva i sad hoćemo što pre da započnemo ovo što ćemo raditi ovde, a evo, skoro  godinu dana, mi tapkamo u mestu. Ništa ne radimo, ne pomeramo se s mesta, a dali smo masne donacije za našu zajedničku stvar.
VIŠNJA KOS: Strpljenja, dušo, strpljenja, mi smo na Balkanu, a ovde, ipak, treba više vremena da se neka stvar reši nego u inostranstvu.
MILKA PEVČEVIĆ: Menjaju se vlade, svi izlaze na izbore, a mi, koji bi trebalo da imamo najveću snagu i najveću podršku masa sedimo sakriveni u hladu, dogovaramo se sa Kinezima bog te pita o čemu. Ja mislim da bi mi trebalo da preispitamo naše akcije, ako uopšte imamo neke. Naročito bi trebalo da preispitamo tajnovitost. Ja mislim da bi nam narodne mase listom prišle.
MILORAD MAKSIĆ: Varate se, varate se gospođo. Dugo niste bili u zemlji pa ste, izgleda, zagubili kompas. Naročito se varate u pogledu naroda ili masa.
VIŠNJA KOS (uskače mužu u reč): Kad ste vi, draga gospođo, pre desetak godina ušli u autobus, u našem glavnom gradu, vi niste mogli da dišete. E tu se situacija znatno promenila – sada vam treba gas maska ako hoćete da se vozite autobusom.
MILKA PEVČEVIĆ: To je vrlo vickasto što ste rekli, možda je i umetnički rečeno, ne znam, ali to sa gas maskom mi ništa ne govori o ubrzanju procesa po pitanju naše stvari. Moj muž i ja, postajemo nervozni, hoćemo da vidimo neke rezultate, neko približavanje cilju...
VIŠNJA KOS: Draga moja, kad smo tek krenuli, pre tri godine, bili smo potpuno sami, bez igde ikoga, danas smo uspostavili veze sa više od sto pedeset ovakvih svetskih organizacija, podobijali smo razne titule, što nije priznanje samo meni i mom mužu nego celoj organizaciji...
SONJA: I videli ste svet i upoznali mnoge ljude.
VIŠNJA KOS: Razmenili iskustva sa raznim organizacijama u svetu.
MILKA PEVČEVIĆ: I koliko smo se pomakli u osvajanju vlasti, što je naš krajnji cilj? 
MILORAD MAKSIĆ: Mnogo, mnogo... sve smo mu bliže i bliže.
SVETA PEVČEVIĆ: Da li bar možete da nam kažete koje je vreme u pitanju? Koliko ćemo još morati da popričekamo to...
MILORAD MAKSIĆ: Ja bih voleo da mogu da vam kažem, ali ne mogu. Ja samo znam da smo mi na dobrom putu i da sigurno stižemo tamo.
MILKA PEVČEVIĆ: Mnogo ste me utešili.
SONJA: Dok čekate da se situacija u zemlji promeni, u našu korist, naravno, vi biste mogli nešto da radite. Možda da otvorite neki biznis od tih para što ste doneli i čekanje bi vam lakše palo.
MILKA PEVČEVIĆ: Vi ste, Sonja, sada počeli da se bavite deljenjem besplatnih saveta!?
SONJA: Samo... vidim da ste dosta nervozni, pa sam mislila da vam ovim savetom mogu pomoći.
MILKA PEVČEVIĆ: Zadržite svoje savete za sebe, možda će vam zatrebati.
SONJA: Ja nisam, uopšte, mislila da se vređamo, zaista, mame mi.

Nastane mala, ali neprijatna, pauza među sagovornicima.

MILOŠ KARAULAC
: Ovde nam treba vazduha. (Ustaje i otvara prozor).
MILORAD MAKSIĆ: Možemo li sada da se vratimo na političke teme?
DRINKA JOVANOVIĆ: Možemo, možemo.
RATKO SIMIĆ: Ja bih voleo da mi udruženje da bilo kakav konkretan zadatak da ga izvršim… Toliko sam dugo čekao...
DRINKA JOVANOVIĆ: Pa, mogli biste da uđete u naš umetnički odbor.
RATKO SIMIĆ: Gospođo, vi mora da se šalite sa mnom, zar ne? Kakve trice i kučine? Kažete Umetnički odbor! Neviđeno!
DRINKA JOVANOVIĆ: Možda ne izgleda tako konkretno, na prvi pogled, ali ima velikog efekta na našu umetničko – političku scenu.
VIŠNJA KOS: To ja stalno govorim. Ono što mi postigemo performansom nikako ne bismo mogli političkim mitinzima i kad bi nam bili dozvoljeni.
SONJA: Politički mitinzi su tako dosadni. Ako ste bili na jednom danas, već sutra želite da ga zaboravite.
RATKO SIMIĆ: Izvinjavam se, ali vam je sve to luk i voda. Nećete mi valjda reći da sa tim performansama rušite vlast. Manite me se, bre. Vi se bavite tim političkim suknjicama i roze mašnicama... Mene da trpate u to... Gospođe… neće moći... Svašta!
DRINKA JOVANOVIĆ: Menjamo svest birača i glasača, a to vam je isto.
RATKO SIMIĆ: I to vam je politička akcija... neverovatno... Drage gospođe, osećam se kao da sam pao s Marsa.
MILORAD MAKSIĆ: Ja ću da se vratim na Kineze, ako dozvolite, i na njihovu konkretnu situaciju... oni su tajna organizacija, ali uspevaju da imaju regularni militari trening. Oni imaju jako mnogo članova, sa naše tačke gledišta, velike donacije, i oni to sebi mogu da priušte.
RATKO SIMIĆ: Molim vas da da se zapiše, nadam se da se svi slažemo, da se spremimo za sledeći sastanak, na kome ćemo konačno početi da planiramo konkretne akcije. Čekanje se isuviše odužilo.
MILKA PEVČEVIĆ: Kao da ste mi oteli reči iz usta.
SVETA PEVČEVIĆ: I ja se slažem, krajnje je vreme da se nešto preduzme. A vi Višnja?
VIŠNJA KOS (obraća se mužu): I ja se slažem, i ti, dragi, zar ne?
MILORAD MAKSIĆ: Mogu li da zaključim da će sledeći sastanak biti posvećen konkretnim predlozima za akciju.

Sa svih strana se čuju reči kao "može" "bilo je krajnje vreme" ‘"konačno" i sl.

VIŠNJA KOS
: Ako smo iscrpli sva politička pitanja, ja bih volela da sa umetničkim odborom udruženja razmotrim pitanja vezana za naš sledeći performans. Ostali članovi udruženja mogu da se povuku u mali salon i eventualno nastave političku diskusiju, a moj mali umetnički odbor, koji večeras nije u punom sastavu, ostane na svom mestu da razmotrimo pripremu našeg sledećeg performansa.

Napuštaju pozornicu Milorad Maksić, gospodin i gospođa Pevčević i Ratko Simić (koga Drinka povlači za rukav, da sedne, to jest da ostane na sastanku umetničkog odbora. Naravno, on joj se otima. Sve se to odigrava u šaljivom tonu. Na pozornici ostaje Umetnički odbor "Truskora": Višnja Kos, Miloš Karaulac, Sonjai Drinka Jovanović.


VIŠNJA KOS
: Naši performansi su uglavnom unapred najavljeni, sve zato da bi privukli što veći broj posetilaca, ali ovog puta će da bude drugačije. Ovom performansu odgovara elemenat iznenađenja, koji isto tako može da odjekne daleko. Evo, o čemu je reč; u pripremi je nova predstava u Pozorištu na brdu. Tema predstave je vrlo škakljiva. Nisam uspela da se dočepam teksta, ali sam iz pouzdanih izvora saznala da je autorka pomenula mene u negativnom svetlu, mene i moje prijateljice. To ste vi, drage moje. (Okrene se M. Karaulcu i kaže). Dragi i ti si pomenut.
MILOŠ KARAULAC: Šta ja? Sram je bilo. U kom kontekstu?
VIŠNJA KOS: U kontekstu sa mnom, u kom drugom kontekstu?
SONJA: A šta kaže o meni i Drinki? Ja lično volim kad me pominju, pa makar bilo i nešto loše. Eto, šta ću, rođena sam da se priča o meni. To je moja estradna sudbina.
VIŠNJA KOS: Sonja, molim te... nije mi do šale.
DRINKA JOVANOVIĆ: Ja sam, takođe, polaskana, što me je pomenula, šta god da je.
VIŠNJA KOS: Nemojte tako. Morate bar malo biti ljute kad ljudi u negativnom kontekstu govore o vama... Nazvala je naše udruženje nacističkim.
SONJA: Može da me uhvati za... štrufnu.
DRINKA JOVANOVIĆ: To nije lepo od nje. Šta ona zna o tim stvarima? Mi smo toliko zadužile kulturu ove zemlje, da nam se niko nikada ne može odužiti za to.
VIŠNJA KOS: Ona nema pojma. Ja uopšte nisam mogla da provalim odakle se ona pojavila, kao da je iznikla iz zemlje.
MILOŠ KARAULAC: Niko ne zna. Svuda sam se raspitivao.
VIŠNJA KOS: Da li vas dve nešto znate o njoj?
DRINKA JOVANOVIĆ: Ja sam odavno naučila da je negativan publicitet isto publicitet i ja se ne bunim.
VIŠNJA KOS: Ali, ovo što ja pripremam će izazvati još više publiciteta od te njene drame... sigurna sam da će vam se dopasti.
DRINKA JOVANOVIĆ (teatralno ustane i šeta po sobi dok govori): Dušo idemo odmah u boj, obožavam performans, obožavam publicitet. Ako počnu dosta da me slikaju moraću da kupim neke rezervne delove. (Drži se za grudi i svima je jasno koji će rezervni delovi biti kupljeni prvi)

Svi se slatko nasmejaše.

SONJA
: I ja isto obožavam publicitet. Što se tiče rezervnih delova –oni su kod mene na mestu.

Svi se ponovo slatko nasmejaše.


SONJA
: Da ne obožavam publicitet, još uvek bih bila u nekoj bolnici zarobljena kao medicinska sestra, kako sam sebe zamišljala kad sam bila mala i čistila bih... sad neću da kažem šta, da ne pokvarim trenutak. Bože oprosti (prekrsti se).
VIŠNJA KOS: Kao i uvek, mi nemamo napisan tekst, to je zastarelo, svako će pričati i raditi šta hoće, kao i do sada. Svi znamo šta nam je tema; pljuvanje, grebanje i čupanje za kosu dotične.
MILOŠ KARAULAC: A ja, mogla bi bar da mi daš neku određeniju ulogu, ipak sam ja glumac, majku mu.
VIŠNJA KOS: Možeš i ti, majku mu, kao ostali, da sam osmisliš svoju ulogu.
MILOŠ KARAULAC: Kako? Niko od tebe ne može da dođe ni do reči, a kamo li do izražaja.
VIŠNJA KOS: Nemoj tako, dragi... to nije tačno. Ti si samo preosetljiv.
MILOŠ KARAULAC: Preosetljiv. Opet ću da budem tvoja pratilja, kao dvorska dama Kraljice Natalije – Draga... pa ti sad vidi šta ti je moja karijera.
VIŠNJA KOS: Draga je postala kraljica, pa ti sad vidi.
MILOŠ KARAULAC: Misliš i ja imam šansu da postanem kraljica?
VIŠNJA KOS: Ako si dovoljno strpljiv. U našoj vladi će obavezno biti mesto za tebe. Tvoja budućnost je zagarantovana i prosto je vidim kako ti se smeši.
MILOŠ KARAULAC: Postao sam nervozan, i ja bih voleo da se stvari odvijaju brže.
VIŠNJA KOS: Razumem te dušo, razumem, to što ti osećaš je tipično za mladost, hoćeš sve, hoćeš ođednom i to odmah. (Nežno ga pomiluje po glavi).

Njen umetnički odbor zna za njenu ljubavnu tajnu, kao i svi članovi "Truskora", cela kulturna i nekulturna javnost njene zemlje, svi izuzev njenog muža. I njen sin zna, naravno.

MILOŠ KARAULAC
: Višnja, nije samo to. Kao da živim usred mutne bare i samo mi oči vire.
DRINKA JOVANOVIĆ: Karaulac i ti si počeo pesnički da se izražavaš. Pa to je divno. Probaj da pišeš pa da ti i ja postanemo kolege.
MILOŠ KARAULAC: Ovo što ja osećam je jako daleko od poezije. Prosto me ponekad plaši.
VIŠNJA KOS: Jaoooo, dragi, nemoj tako, nemoj da preteruješ... štaaa onda sam i ja blatnjava... pazi šta govoriš! Ceo moj život sam se trudila...
SONJA: Ej, mali, ti si pre upao u crnu rupu nego u baru.
MILOŠ KARAULAC: Nemoj da me zoveš 'mali'.
SONJA: Ja se ne bi ljutila kad bi mene zvali  m a l a, naprotiv, bila bih veoma zadovoljna.
MILOŠ KARAULAC: Kako ko  nismo mi svi isti.
VIŠNJA KOS: Dragi, videćeš proći će te to. To ti je kao ono: posle kiše dolazi sunce, to je neminovno.
MILOŠ KARAULAC: Kod mene je samo izvesna kiša. Gde je to neminovno sunce, gde je, reci mi!
DRINKA JOVANOVIĆ: Ja ozbiljno mislim, Karaulac, da bi ti trebalo da se ogledaš i u poeziji.
MILOŠ KARAULAC: Drinka, molim vas ostavite sad ogledanje, ostavite to... nije mi do poezije... nije mi ni do čega sad...
DRINKA JOVANOVIĆ: Ja mislim da ti imaš talenta.To sam htela odavno da ti kažem.
MILOŠ KARAULAC: Možda sam ja samo zalutao u glumu... možda sam ja samo zalutao u život.
VIŠNJA KOS: U moj život dragi, nisi zalutao...
MILOŠ KARAULAC: Zalutao sam u svoj život, Višnja... u svoj život...
DRINKA JOVANOVIĆ: Možeš ti i jedno i drugo da radiš, uporedo.
MILOŠ KARAULAC: Drinka, molim vas... vi još o tome... sad sam u takvom stanju da ne mogu ništa da radim.
VIŠNJA KOS: Samo si malo postao malodušan. Sve će to, dragi, uskoro proći.
MILOŠ KARAULAC: Ne znam... ne znam...

Nastane kratka, ali mučna pauza.

VIŠNJA KOS
: Sad ću sve da vam objasnim, ko ima koju ulogu, kada i gde nastupamo... Kostimi, oh, kostimi su savršeni. Svi nosite ogromne šešire. Ne zna se koji je lepši.
SONJA: Koje je boje moj?
VIŠNJA KOS: Šaren je, svi su šareni.
MILOŠ KARAULAC (obraća se Višnji): A ti ne nosiš šesir?
VIŠNJA KOS: Ne, ja ne nosim šešir.
SONJA: Hoćeš li opet da se skidaš na sceni?
VIŠNJA KOS: Pa naravno. To je sada svetski trend. Seks sels.
DRINKA JOVANOVIĆ: Sve znam o tome, samo me pitaj. Sve sam ja to napisala... po ko zna koliko puta u mom životu.
MILOŠ KARAULAC: Ništa nema bez seksa. Možeš da se trudiš koliko hoćes, samo se jednom skini i pokaži golu guzicu, odmah te svi slikaju, pričaju o tebi…
VIŠNJA KOS: Vidiš, dragi, kako si to lepo zapazio, a ja to pričam već godinama.
SONJA: Stvarno, Karaulac, pa što je ne pokažeš?
MILOŠ KARAULAC: Ja još verujem da imam nešto i u glavi.
SONJA: Nisam mislila da te vređam, mame mi.
MILOŠ KARAULAC: Ma pusti me, molim te, nije mi ni do čega.

Zatamnjenje scene
 

ČIN I / SLIKA 3

VREĐANJE DRAMSKOG PISCA


Scena je skoro potpuno prazna, samo ima sto i stolice. Sede: Višnja Kos, Miloš Karaulac, Sonja i Drinka Jovanović. Svi osim Višnje imaju neke, blago rečeno, čudne šešire. Različitih su boja i smešni su, čak i Karaulac ima safari šesir. Samo Višnja nema šesir. Ona nema nikakvu bluzu. Bradavice su joj pokrivene sacrnom selotejp trakom. Oko vrata ima lepršavu maramu koja je koliko toliko pokriva. U jednom momentu ona će skinuti maramu i ostaće skoro obnažena.

VIŠNJA KOS
: Ja ću vam dati znak kada upadamo u pozorište, a vi me samo sledite.
SONJA: 'Oćeš li da joj očitaš lekciju?
VIŠNJA KOS: Kako da ne! Nije ona ni prva ni poslednja, koja je pokušala da me ujede... i to na kakav način.
DRINKA JOVANOVIĆ: Šta misliš kako će ona da reaguje?
VIŠNJA KOS: To me, stvarno, nije briga. Ja sam ljuta na nju što se uopšte usudila da negativno govri o meni... ali je to na neki način i inspirativno.
SONJA: Obožavam performans.
DRINKA JOVANOVIĆ: I ja isto. Prosto me podmlađuje. (Ona se sama nasmeje svojoj šali).
VIŠNJA KOS: Ona sigurno nije iz ovog grada. Mora da je odrasla u nekoj teškoj selendri, samo treba da isčeprkam u kojoj.
DRINKA JOVANOVIĆ: Meni izgleda dosta pristojna osoba na osnovu onoga što sam čula.
VIŠNJA KOS: Kako pristojna, Drinka, draga, možda za druge. A što je baš mene našla da ubaci u tu predstavu i to u negativnom kontekstu.
DRINKA JOVANOVIĆ: To nije lepo. Stvarno nije lepo.
MILOŠ KARAULAC: Darling, da li ti možeš da se setiš tačnog broja ljudi, koje si opaučila u tvojoj emisiji, u intervjuima, u performansama.
VIŠNJA KOS
: Dušo to je drugo. To nije isto.
MILOŠ KARAULAC
: Kako nije isto? Zašto nije isto?
VIŠNJA KOS: Dušo, ti znaš onu latinsku poslovicu: "Što je dozvoljeno Jovu nije volu".
MILOŠ KARAULAC: Ko je ovde Jov a ko je vo?
SONJA: Karaulac, vas dvoje kao da ste se pokarabasili?!
VIŠNJA KOS: Mnogo je postao zahtevan.
MILOŠ KARAULAC: Nije više lud... nije više lud kao što je bio.

Nastane mala, neprijatna pauza.

DRINKA JOVANOVIĆ
: Hoćes li da skineš tu traku u završnici?
VIŠNJA KOS
: Ne znam, još nisam odlučila (vrti glavom). Koja guska. Eto meni zapade da je učim kako će civilizovano da se ponaša u našemglavnom gradu. Ti iz naših selendri su najopasniji. Čim se negde natrće i dobiju reč, odmah hoće ceo svet da izvrnu naglavačke. Ova gospođa, a možda je i gospođica – ne verujem, će da zapamti svoju prvu premijeru. Neka se malo i njena creva prevrću, ne samo moja.

Nastane mala pauza, niko ništa ne govori samo svi vrte glavama,tj. šeširima.


VIŠNJA KOS
: Ja mislim da će joj ova lekcija biti dovoljna da me ostavi na miru.
DRINKA JOVANOVIĆ: Da li ja treba nešto da kažem? 
VIŠNJA KOS: Dovoljno je samo da si prisutna. Što nas je više to je bolje. Biće slikanja koliko hoćeš, čekaj samo sutrašnje novine.
DRINKA JOVANOVIĆ: Možda samo jednu rečenicu... onu moju čuvenu.
VIŠNJA KOS: Je l’ onu što je i vrapci znaju?

Svi se nasmejaše.

VIŠNJA KOS
: Kaži je ako hoćeš, ali i ne moraš. Sve ću ja da joj skrešem u lice. Jedva čekam da se suočimo nas dve. Prošle noći nisam mogla da spavam sve misleći na to šta ću joj sve reći.
MILOŠ KARAULAC: A šta ja da kažem?
VIŠNJA KOS: Ti bi mogao da kažeš nešto uvredljivo na račun njenog izgleda. Čula sam da je daleko od prve mladosti.
MILOŠ KARAULAC: Ooooooo.... to se traži!
VIŠNJA KOS: Mali, ti pazi šta govoriš!
MILOŠ KARAULAC: Sad me i ti zoveš 'mali'... Mogu, valjda, malo da se šalim.

Višnja Kos odmahne rukom. Polako ustane i polako krene prema prvom redu gledališta. Njeno društvo je sledi. Zbaci sa sebe maramu i ostane samo sa crnom trakom preko grudi, polugola. Nagne se prema piscu drame i kaže:

VIŠNJA KOS
: Ti, ko si ti uopšte? Odakle dolaziš? Ko ti je dao pravo da pljuješ po ljudima koji su zadužili kulturu ovog grada, dok si ti pobegla i lutala svetom... Čujem da si završila istoriju umetnosti. Znaš koje završavao istoriju umetnosti u tvoje doba – samo oni, koji nisu mogli da se upišu ni na jedan odsek Akademije umetnosti.
DRINKA JOVANOVIĆ
(polako se približi prvom redu i skrivajući se iza leđa Višnje Kos  kaze): Sram te bilo, sram te bilo, sram te bilo!

Obezbeđenje, čovek u uniformi, se polako približava pozornici i sam je iznenađen, ne zna kako da reaguje, kaže:

OBEZBEĐENJE: Izvinite gospođo!
VIŠNJA KOS: Šta izvinite, molim vas! (Ponovo se okrene autorki). Kladim se da si konkurisala na dramaturgiji i da te nisu primili.

Pojavljuje se još jedan čovek iz obezbeđenja.

OBEZBEĐENJE I ILI II: Gospođo, ne možete tako da budete obučeni u pozorištu.
VIŠNJA KOS: Da li vi uopšte mene znate?
OBEZBEĐENJE I ILI II: Kako da ne. Naročito tako obučenu.
VIŠNJA KOS: To je umetnost, neznalice, umetnost! Ovo što ja radim je umetnost. Zove se performans. Da li si ikada čuo za to?
OBEZBEĐENJE I ILI II: Vi to možete da radite, ali ne smete da ometate izvođenje predstave.
VIŠNJA KOS: Što vam je predstava! Taj pisac vam samo zna da vređa ljude. Valjda imam pravo da reagujem. I niko ništa da učini po tom pitanju, moram sve sama, kao i uvek. (okrene se piscu predstave i kaže): Ti misliš da je sa ovim među nama sve završeno – ti ja smo tek počele!
OBEZBEĐENJE I ILI II: Sklonite se, sklonite se iz pozorišta. Ne možete tako da vređate pisca drame.
VIŠNJA KOS: Kakve su ono insinuacije u pogedu mog umetničkog udruženja  Truskor? Da li znaš da za to mogu da te tužim!

Sada je obezbeđenje na poizornici. Nežno, ali odlučno guraju Višnju Kos sa scene, ona  je još uspela da dobaci autoru drame ove reči:

VIŠNJA KOS
: Videćemo ko će imati više slika u novinama sutra, ti ili ja.

Ostali glumci u ovoj slici su uglavnom klimali glavom ili prozborili "da" ili "ne" i  "stvarno" kao odobravanje Višnjinim rečima.
Zatamnjenje  pozornice.

GLAS SPIKERA: Ne izvinjavamo se gledaocima za predviđeno ometanje predstave. Nastavićemo sa predstavom posle regularne pauze.

Kraj prvog čina.
 

ČIN DRUGI / SLIKA 1

SVE O GOSPODINU I O GOSPOĐI PEVČEVIĆ


Salon gospodina i gospođe Pevčević: Nije tako pretrpan kao salon gospodina Milorada Maksića i Višnje Kos. Slične ili iste stvari se nalaze i u njihovom salonu.
Oni sede zamišljeni i zabrinuti. Njihovo dvoje dece studira u Njujorku, sin slikarstvo a ćerka menadžment. Ne zna se šta je prestižnije. Oboje bi trebalo da su na trećoj godini.

SVETA: Trebalo bi mi da napravimo neki alternativni plan, pošto se ovo sa Truskorom  vrlo odužilo.
MILKA: Naše zalihe su sve tanje i tanje. Mi smo sve isprodavali, ostala nam je samo ova kuća, a i ona je pod kreditima do krova. To samo znamo mi, a ostali neka misle da smo mi bogati.
SVETA: Naš imidž je do sada neokrnjen, ali pući će sve ako uskoro ne nađemo neko rešenje.
MILKA: Ti i ja smo se uvek dobro slagali. Bog zna da nikome zlo nismo mislili. Malo smo naginjali ka... u biznisu, ali niko zbog toga nije stadao.
SVETA: Nije stradao. Nismo mi bili gangsteri. To je samo zakon asfalta, džungle. Morali smo da se snalazimo, zar ne? Ko nije umeo da se snađe, bez igde ičega se vraćao kući. Samo dovoljno inteligentni su uspeli da se snađu, niko kao mi, naravno... a sad je to prošlo, ne vredi žaliti.
MILKA: Do sada smo mi uvek izlazili kao pobednici.
SVETA: Biće dana, biće dana... Milka.
MILKA: Ako prodamo ovu kuću, mi možemo da napravimo neku priču da je to kao za neko investiranje, nek bude sve u neku tajnovitost uvijeno, to uvek pali, ovde ljudi veruju u sve. Više veruju u laži nego u istinu... Tako je uvek bilo, a sad naročito.
SVETA: Gde da prodamo kuću. Moja bi majka svisnula od tuge.
MILKA: Ona je najmanji problem. Ona mora da se privikne na novu situaciju i to je sve. Nama je mnogo teže nego njoj. Ona ima svoju penziju i to je njoj uvek bilo dovoljno. Ona nema ni o čemu da brine.
SVETA: Milka, ne želim da razgovaramo o kući i o majci tako. To me samo vređa.
MILKA: Najmanja mi je briga to što te vređa. Mene ovakva situacija izluđuje.
SVETA: Sve je urađeno onako kako si ti htela i vidiš ispalo je loše. Zašto sad mene okrivljuješ? Ja sam uprljao ruke, a ti si samo sve nadgledala u rukavicama.
MILKA: 'Oćeš sad mene da okriviš za sve? Da si se samo više potrudio mi bismo sad bili na konju. Ne bismo ni morali da se vraćamo u ovu vukojebinu, samo da si me poslušao – ali tačno kako sam ti rekla.
SVETA: Mogao sam ja i da se zaglavim u zatvor, da sam te sve poslušao. Da nisi to možda htela?... Da nismo pobegli na vreme ja bih sada kroz rešetke pričao sa tobom.
MILKA: Da si samo malo bio raznovrsniji, da si preskočio svoje glupe principe, kojih si se držao kao pijan plota, mi bismo sad bili još uvek tamo i imali bismo para koliko hoćeš.
SVETA: Moji su principi svetinja za mene. Ja ne prljam ruke tako, ja se ne igram tuđim životima...  Hiljadu puta sam ti to rekao.

Ustaje i hvata se za čelo. Šeta gore dole po salonu.

MILKA
: 'Ajde smiri se. Nećemo više o tome.
SVETA: Ja uvek pomislim na našu decu. Kako mogu tuđoj deci da radim o glavi? Milka, to nisam radio i nikad neću raditi. Imam ja svoj moral.
MILKA: Smiri se, smiri se.
SVETA: Pa što ti nisi uzela stvar u svoje ruke, kad sam ja toliko bio smotan.
MILKA: Ako si mislio da se svađamo, neće moći. Bilo pa prošlo... Muka me hvata od ovih sastanaka u Truskoru. Šta bi ovim našim ljudima da nam ih preporuče. Ja ne znam šta ćemo mi da radimo ako uskoro ne bude nekih događaja kod njih.
SVETA: Nije mi drago što ovako ti i ja moramo da razgovaramo. U srećno vreme se nikada nismo svađali.
MILKA: Ovim našim prijateljima možemo da damo mesec dva da reše naš problem, više mi ne možemo da čekamo... Nema više para... Nikako mi nije jasno kako to da ti ovde ne možeš da nađeš neko trange frange društvo. Pre našeg odlaska si mogao i mi smo živeli pristojno.
SVETA: Kako? Oni žive u uverenju da sam ja pun para. Zar se nisam, koliko juče, interesovao za kupovinu ovog, pa onog preduzeća. Za njih sam ja neka druga liga. Oni misle da bi se obrukali kad bi mi pričali o svojim "trange frange" poslovima... Meni je žao što ti patiš. Ceo moj život, sa tobom, sam se trudio da ti budeš srećna...Ti si uvek bila mozak svih operacija, a ja sam ih izvršavao. Mi smo uvek izlazili kao pobednici, dok je išlo. Ali, oni glupi političari pokvariše zemlju, pokvariše privredu, pokvariše sve... Prirodno, i nama pokvariše posao. Ja njih krivim za sve. Ti političari su, bre, gamad najobičnija.
MILKA: Sveto, Sveto, nemoj da se uzrujavaš...To nam neće pomoći. Moramo deci poslati nešto para. Oni se muče, dovijaju se kako mogu, da bi nekako preživeli u toj džungli na asfaltu: čuvaju decu, kelnerišu, ali sve je to sitno, život je skup.
SVETA: Srce mi se stegne kad pomislim na njih kako se muče. Mi ih držimo u uverenju da su to naše vaspitne metode. I oni misle da mi imamo para kao što smo imali kad su oni bili mali. Do sada smo bar mogli da im redovno kupujemo avionske karte, da zadržimo privid... da je sve po starom, da je sve u redu.
MILKA: Prosto ne znam šta bi nam najbolje bilo da radimo sada... Ja se stvarno plašim budućnosti.
SVETA: Možda bi najbolje bilo da počnem da radim nešto sa ovim što nam je ostalo, nešto što će mi brzo vratiti uloženi novac, ali to nije lako. Ovde su veliki nameti na biznis... Nikad nisi siguran, može sveda krene nizbrdo... prosto nisam pametan.

U sobu je ušla majka Svete Pevčevića. I ona živi u istoj kući, pošto je to njena kuća. Milka i Sveta su dogradili mali deo, sve ostalo im je ona poklonila. Ona predoseća da oni imaju velikih problema sa finansijama, ali nikada o tome ne priča sa njima. Ušla je stara gospođa Pevčević, stala na vrata i počela da jeca. Jedva uspeva da kaže samo jednu rečenicu:  Dođite, dođite... poooginulo vam je dete u... Njujorku.


MILKA
: Poginulo dete!? (Vrisne i padne u Svetine ruke).

Scena se zamrači.
 

ČIN II / SLIKA 2

ŽALOST

Scena je ista kao i prethodna: Pevčevići su u crnini, okruženi prijateljima. Majka Pevčević i baba Pevčević imaju crne marame i drže maramice na očima.

SVETA PEVČEVIĆ
(objašnjava prijatelju šta se u stvari dogodilo): Mi smo našu decu naučili da rade, da sami privređuju za svoj život i za školovanje. Oni su vredna deca. Naš pokojni sin je puno radio, nije baš morao toliko, ali on je bio vredan. Sad ga više nema zato što je bio vredan. (Okrene glavu od sagovornika i briše maramicom oči).
PRIJATELJ PORODICE: Ali, Sveto, što mu dozvoliste tako opasan posao da radi.
SVETA: Nismo ni znali, on je krio od nas.
PRIJATELJ PORODICE: Ali, trebalo je da imate bolju kontrolu.
SVETA: Oni su tako dobra deca da smo mislili da ih ne treba kontrolisati. (Ponovo briše suze sa nosa).
PRIJATELJ PORODICE: Sad je kasno za sve.
SVETA: Kasno je za sve... kasno... Za sve su krive te proklete zapadne metode vaspitanja.
PRIJATELJ PORODICE: Zar je moguće da sva deca tamo rade i sama otplaćuju svoje studije?
SVETA: Sva. Skoro sva.
PRIJATELJ PORODICE: Zato brzo i završavaju fakultet, a ne k’o ovi naši ovde... Drži se, moj prijatelju... Sad dobro pazite na vašu ćerku... Neka vam je bog čuva.
SVETA: Hvala, hvala ti.
DRUGI  PRIJATELJ PORODICE (nekom do sebe): Dete je palo sa dvadeset šestog sprata dok je pralo prozore. Zar je on morao svoj život toliko da izlaže opasnosti kod bogatih roditelja… Tu meni nešto nije jasno.
PRIJATELJ PORODICE: Tako se to radi u inostranstvu, valjda?
DRUGI PRIJATELJ PORODICE: Svejedno, treba svoju decu čuvati!
PRIJATELJ PORODICE: Sad je gotovo. Njega više nema.
DRUGI PRIJATELJ PORODICE: Najteže je onima koji ostaju.
PRIJATELJ PORODICE: Ali, dete je imalo tek dvadesetak godina.
DRUGI PRIJATELJ PORODICE: Kakav gubitak!

Dijalog se prenosi na drugu grupu u kojoj su Milka Pevčević i baba Pevčević.

MILKA
(ženi koja sedi do nje): Nemojte me ništa pitati. Strašna je to tuga.
ŽENA (Milki): Nećemo, nećemo. Jeste tuga. Strašna.
MILKA: Jadno moje dete!
ŽENA (Milki): Nemoj, Milka, šta ćeš, božija volja. Imaš ono drugo dete, pazi na njega, šta ćeš.
MILKA: Trebalo je bolje decu da čuvamo.
ŽENA: Kako da ih mi danas sačuvamo?
MILKA: Da smo znali, da smo samo znali…
ŽENA (Milki): Kad bi čovek samo znao. Milka plače. Prilazi joj muž i grli je.
SVETA
(Milki ali da ga čuju i ostali): Ah, te naše zapadne metode vaspitanja. Pogrešili smo. Strašno smo pogrešili.
MILKA: O bože, o bože… Da smo samo znali.
SVETA: Jadno naše dete. (Počinje da jeca). Sve… miislim da će se pojaviti.
BABA PEVČEVIĆ (govori nekom do sebe): On je, jadan, bio dobar student… Voleo je da dođe ovde i uvek mi je donosio poklone iz Njujorka (počne da plače). Sad mi je ostala samo unuka i ona je dobra, dobra je bila prema meni, ali njega, mog unuka, ne mogu da prežalim... Da samo mogu da vratim film unatrag, da mogu da ga upozorim... (Briše suze maramicom). Nema veće nesreće nego kad izgubiš dete. Jadan moj sin. Šta li je sad u njegovoj duši. Trebalo je da dođe kući za mesec dana, ali sudbina je htela drukčije... što mene bog ne uze... ja sam se naživela. On je uvek bio ozbiljan, kao da je, otkad se rodio, bio čovek, kao da nikad i nije bio dete.

Na sceni se pojavljuju M. Maksic i Višnja Kos. Prilaze Pevčevićima da izraze saučešće.

PRVA ŽENA (drugoj): Pogledaj! To je ona.
DRUGA ŽENA: Zamisli! Ono joj je valjda muž.
PRVA ŽENA: Čula sam ja da su oni prijatelji.
DRUGA ŽENA: Svako sa svojima se druži.
PRVA ŽENA: Para paru traži.
DRUGA ŽENA: Para paru stiže. Tako ti je svuda. Pa i kod nas.
PRVA ŽENA: Nekako mi sitna ova Višnja. Na televiziji izgleda drugačije.
DRUGA ŽENA: Tamo ih našminkaju da sami sebe ne mogu da prepoznaju.
PRVA ŽENA: Ja ne znam šta ona tačno radi, ali važi za veliku umetnicu. Svi je znamo sa televizije... a šta tačno radi... ne znam.
DRUGA ŽENA: Kod nas, tih umetnika, ima ko... da ne kažem sad... ne valja se...
PRVA ŽENA: 'Ajde, nemoj... ne valja se...

Polako se ljudi razilaze, pri odlasku se pozdravljaju sa Pevčevićima.

NEKO: Primite nase saučešće, još jednom.
NEKO: Imate ćerku, mislite na nju.
NEKO: Držite se u ovim teškim trenucima.
NEKO: Ako vam nešto zatreba, samo nam se javite.

Polako svi izađu sa scene i ostanu samo Sveta i Milka Pevčević.

SVETA
: Imamo još taman toliko para za karte do Njujorka, da ga dovezemo ovde i da ga sahranimo. (pokrije rukama lice i zagrli ženu)

Scenu prekrije mrak.  

 

ČIN II / SLIKA 3

ODJECI PERFORMANSA

Scena je ista kao u Slici 3 u prvom činu: prazna je, samo ima sto i stolice. Na sceni su: Višnja Kos, Miloš Karaulac, Drinka Jovanovic i Sonja. U istoj su odeći kao što su bili u slici 3, samo je Višnja Kos za ovu priliku obukla bluzu. Šeširi su razbacani oko njih, po podu.

VIŠNJA KOS
(ustane i okreće se po sceni): Vidite ovo mesto – ono će ući u istoriju naše kulture, kao i naši performansi. Mi uvek ovde planiramo naše akcije, odavde krećemo u boj... Prošla su tri dana od poslednje akcije, mogli bismo da malo prodiskutujemo odjeke iste.
DRINKA JOVANOVIĆ
: Nisam baš sve čitala, ali znam unapred šta su rekli.
SONJA: Ja sam nešto sva izbečena na fotografijama. Kao da je neko hteo namerno da me unakazi.
MILOŠ KARAULAC: Kako? Pa ti se uopšte i ne vidiš ispod onog šešira.
SONJA: Postoji pravo muško oko, koje vidi i ispod šešira. Nemoj sad da me nerviraš... Svašta!
VIŠNJA KOS: Sonja, dušo, izgledala si perfektno. Veruj mi.
SONJA: Baš si me utešila.
VIŠNJA KOS (odmahne rukom prema Sonji): Ono što smo očekivali to smo i dobili. Čak nas je neko stavio na yu tube. Sad smo i u kompjuteru. Ovdašnji blogeraši su uglavnom sa podsmehom pričali o događaju, ali od njih nije ni za očekivati ništa bolje. Ko su pa oni, a i jako malo sveta ima kompjutere. Ostale kritike su uglavnom informativne sa puno fotografija... Moj muž je, kao i uvek, oduševljen. On mi je čestitao. Mog sina nisam videla više od tri dana, ali ja uglavnom imam njegovu podršku.
DRINKA JOVANOVIĆ: Sve u svemu – zadovoljavajuće... dva plus.
VIŠNJA KOS: Drinka, draga, to je malo, bar tri plus. Je l’ može?
SONJA: Ja dajem više. Jedino su fotografije, jao, kao i uvek jako loše. Inače događaj je bio na nivou. Niko ne može ništa da nam prigovori, možda samo gospođa, pardon, gospođica, pisac drame... ha ha ha...
VIŠNJA KOS: Nisam našla ni jedan njen komentar, a s obzirom na događaj, trebalo bi da prozbori kroz dupe, ako ne može drukčije... ha ha ha...
SONJA: Ja ću da pratim još nekoliko dana, možda će ipak da se javi.
DRINKA JOVANOVIĆ: Ja moram da vam kažem da se ipak javila... i to u emisiji "Replika".
OSTALI (povikaše): I šta je rekla, šta je rekla?
DRINKA JOVANOVIĆ: Ne mnogo. Kad su je pitali da komentaruiše događaj, ona je rekla, da je gospođa, to jest vi Višnja, reagovala, to jest prepoznala se kao u onoj narodnoj priči "Dobar dan zla ženo".
VIŠNJA KOS: To je rekla? "Što sam zla..." i to je sve? E, pa sad mislim da bi stvarno trebalo da je tužim. (Počinje da viče). Ne mogu da verujem da me jedna glupča kao ova, ovoliko može da iznervira. Moj muž me voli i poštuje kao boga, moj sin takođe, svi moji prijatelji iz Truskora, toliki prijatelji iz inostranstva, tolika odlikovanja koja sam dobila, tolika podrška iz celog sveta… i nađe se jedna ona da me tako srozava...
MILOŠ KARAULAC: I ja sam gledao tu emisiju, ali se plašim da ti kažem … znaš šta je još rekla, ali nemoj više da se uzrujavaš...  mislim da bi trebalo da ti kažem ovo što je rekla...
VIŠNJA KOS: Hajde kaži, hoću da znam šta je rekla.
MILOŠ KARAULAC: Nemoj posle …
VIŠNJA KOS: Neću.
MILOŠ KARAULAC: Rekla je da ljudi sebe vide i da se prepoznaju po slikama i imidžima koje su sami stvorili o sebi  i da su oni uglavnom lažni. Ona kaže da ona vidi ljude kakvi su oni u stvari, ona ih vidi po principu carevog novog odela: Nema laži, nema prevare, nema pardona.
SONJA: Nešto mnogo koristi narodne poslovice.
MILOŠ KARAULAC (Sonji u uho): To su više narodne priče i bajke, Sonja.
SONJA: To je isto.
VIŠNJA KOS: To je rekla?
DRINKA JOVANOVIĆ: Kako je nije sram?
VIŠNJA KOS: Znači ja ne znam ko sam ja, ni moji bližnji, ni moji prijatelji, ni cela kulturna javnost našeg grada. Niko ne zna ko sam ja, nego samo ona. Da li ona zna ko je moj otac. Da li zna da njega ceo svet zna. On je bio olimpijski pobednik. Ja nisam tikva bez korena, kao što je ona.
DRINKA JOVANOVIĆ: Polako, dušo, mi to ne znamo... to za korene.
MILOŠ KARAULAC: Šta si se razvikala. Ceo svet zna ko ti je otac, sigurno i ona zna.

Višnja se umorno sruči u stolicu.

MILOŠ KARAULAC
: Znaš šta? U pravu je ta žena. Toliko ima šminke i maski kod nas da ti se prosto smuči život.
SONJA
: Glumac, nemoj sad da se prenemažeš. Šta će nam takva osoba u našoj sredini?  Mi se odlično snalazimo među našim slikama o sebi. Pazi, majku mu. Ona će da nam kaže… Svi smo samo čekali na nju – da nam otvori oči.
DRINKA JOVANOVIĆ
: Sad bi trebalo da porušimo sva saznanja o sebi i o drugima, da porušimo sve veze među nama i da od sad samo posmatramo sve  i s t i n i t o. Gde bi nas to dovelo?… Meni je sasvim svejedno. Moji čitaoci, kakva god da sam ja, vole da čitaju moje knjige, i to je meni važno. Dok je god ljudi, zanimaće ih seks i tu nema ništada se menja... a kritičari... na njih sam prestala da se osvrćem još na početku moje karijere.
SONJA
: Blago vama što ste tako flegmatični.
DRINKA JOVANOVIĆ
: Ja  sam uvek takva bila. Mene teško šta može iznervirati. Ovo nebo je veliko. Svako može da se izražava na svoj način – ja na svoj, ona na svoj... i u tome je sva lepota... u  raznovrsnosti.
MILOŠ KARAULAC
: Gospođa Drinka je najveći filozof među nama... što i priliči piscima. Mogli bismo nešto da naučimo od nje.
VIŠNJA KOS: A vređanje, molim vas lepo... vređanje? Ja vas poštujem, gospođo Drinka, ali niste u pravu: Ovakvim, kao što je ova gospođa pisac, odmah treba pokazati zube čim kroče na našu umetničku scenu – da se ne bi previše osilili.
SONJA: Višnja, ovo je kao da ste mi pokupili reči iz usta. Jedno je filozofiranje, a drugo je vređanje.
VIŠNJA KOS: Mislite da bi trebalo da držimo novajlije u naručju kao da su bebe. Nikada! Nikada to nije bilo u ovoj sredini i nikad i neće biti... i još da joj damo licencu za vređanje.
SONJA: Gorak je naš umetnički hleb i treba ga braniti svim što imamo.
MILOŠ KARAULAC: Kad vas čovek sluša pomislio bi da je okupacija zemlje u pitanju a ne jedan pozorišni komad. (Počinje da se smeje dok ga Višnja ne preseče pogledom).
DRINKA JOVANOVIĆ
: Biće još takvih pozorišnih komada, predosećam.
VIŠNJA KOS: Samo mi ostaje da se nadam da će sledeći put da okrpinekog drugog a da će mene ostaviti na miru.

Drinka se nasmeja.


DRINKA JOVANOVIĆ
: Višnja, nemojte da ste na kraj srca.
VIŠNJA KOS
: Verujte mi da se ne osećam dobro. Sve ovo, što se desilo proteklih nekoliko dana, me prosto izluđuje... Pevčevići izgubiše dete... kakva strašna smrt... sa dvadeset šestog sprata...
DRINKA JOVANOVIĆ
: Da zaista... čula sam... Draga, mi imamo dovoljno prašine da napunimo oči naših neprijatelja, oči naše publike, a boga mi, i  oči naših kritičara.

Drinka se iskreno i zvonko nasmeje, ostali se isto nasmejaše, ali nekako, usiljeno.


VIŠNJA KOS
: Kako to mislite? Da nismo dovoljno dobri?
DRINKA JOVANOVIĆ (ne osvrće se na pitanje V. K.): Mi ćemo, uvek, da publici i našim poštovaocima  damo pravo objašnjenje.
VIŠNJA KOS (nešto povišenim glasom): Naši performansi su uvek eksplicitni – ne ostavljaju ništa nedorečeno… Samo se uvek gnušam pred pokušajima tih novopristiglih u ovaj grad, u ovu kulturu, koji imaju samo jedan cilj - da diskredituju nas, nas, koji smo, u svemu, na čvrstim pozicijama.
DRINKA JOVANOVIĆ: Pa vidite, draga, da  nam ne mogu ništa.  Što više njihovih napada to više performansi… Vi svi znate koliko ja volim performans.
VIŠNJA KOS: Tačno je to, da njihovo provociranje, pokreće u meni kreativnu energiju.
SONJA: I ja se uvek obradujem svakom novom performansu. I u nama se pokreću kreativni impulsi... Karaulac, šta si se ućutao?
MILOŠ KARAULAC: To je dobra prilika da potsetimo svet na naše postojanje.
SONJA: I to što kažeš.
VIŠNJA KOS: Ako me slučajno još jednom pomene, izaći ću joj ja na pozornicu sa gas maskom i biće joj više nego jasno šta sam htela time da kažem.

Svi se nasmejaše osim Višnje Kos.
 

ČIN II – SLIKA 4

SVAĐA


Na sceni je deo salona i spavaća soba Višnje Kos. Ona je u krevetu sa Milošem Karaulcem. Njena spavaća soba je isto tako pretrpana uspomenama u obliku jastučića, slika i statua, sa njenih mnogobrojnih putovanja po svetu.


VIŠNJA KOS
: Dragi, kao da su ti se neke mračne sile uselile u dušu, treba ih isterati. (Mazi ga po čelu).
MILOŠ KARAULAC: Ne, nego sam progledao.Valjda čovek ima pravo da progleda.
VIŠNJA KOS: Nekako si se otuđio, dušo, postao stranac u našoj vezi… izgubio si entuzijazam… To je sve zbog stresnih proteklih nekoliko dana.
MILOŠ KARAULAC: To nije bio stres, to je bio dobar zemljotres. (Smeje se – nekako bezvoljno).
VIŠNJA KOS: Tebe sve to kao da zabavlja, a ja se osećam kao da sam upala u živo blato.
MILOŠ KARAULAC: Ti u blatu. To još nije ništa – ja se osećam kao da sam u govnima do guše.
VIŠNJA KOS: Dušo, šta ti je? Ja se plašim za tebe.

Vratima spavaće sobe, kroz salon, prilazi Slavuj Zar, student slikarstva. Kuca na vrata spavaće sobe. Višnja ustaje i ispred vrata pita:

VIŠNJA KOS: Ko je?
SLAVUJ ZAR
: Višnja, ja sam.


Višnja otvori vrata i zatvori ih sebi, iza leđa, i kaže:


VIŠNJA KOS
: Vidiš kako je lepo kad si vaspitan, kad lepo kucaš majci na vrata.
SLAVUJ ZAR: Višnja, imam problem.
VIŠNJA KOS: Šta je sad? Zar isti onaj?
SLAVUJ ZAR: Profesor mi se nasmejao u lice na času. Počeo sam da mu odlazim na časove, šta ću... nasmejao mi se u lice zato što si u tvojoj emisiji rekla da on studentima uzima pare za bolje ocene na ispitima... i svi studenti su se grohotom smejali...
VIŠNJA KOS: Jao, bože, šta sve nema na ovom svetu.
SLAVUJ ZAR: Veruj mi da sam želeo da propadnem u zemlju... da nestanem.
VIŠNJA KOS: Pa zar je to pedagoški? Kakvo je čudo od čoveka taj tvoj profesor.
SLAVUJ ZAR: Ali, to nije sve. Moram da ti kažem... Ima još nešto – što je gore.
VIŠNJA KOS: Šta može biti gore?
SLAVUJ ZAR: Rekao je, nemoj molim te da se iznerviraš, da ti kažem da me vodiš u … rehabilitacioni centar... dok još ima vremena za mene, inače će on to javno reći. Ucenio me je... znaš...

Višnja se uzvrtela po salonu, ne zna šta će sa rukama.

VIŠNJA KOS: Kako... šta to govoriš... šta?
SLAVUJ ZAR: Ali... to nije istina, uveravam te (počinje da se trese od muke i seda na prvu stolicu)
VIŠNJA KOS: Ko se drogira? Ti? Kako je to moguće?
SLAVUJ ZAR: To nije tačno (plačnim glasom), to je on izmislio da bi ti napakostio. (Pokriva lice rukama i spušta glavu na sto).
VIŠNJA KOS: To nije moguće. Sine, ti ne uzimaš drogu!?

Slavuj Zar ne odgovara i ne prigovara.

VIŠNJA KOS: Hajde, kaži mi da to nije istina?! To ne može biti istina!

Opet Slavuj Zar ne odgovara i ne prigovara. Višnja mu prilazi sleđa i zagrli ga.

VIŠNJA KOS: Nemoj da se sekiraš. Ja ću ti pomoći... Naći ću ti najbolje mesto za lečenje... Ja sam uz tebe... Nikada te neću napustiti... Sve ćemo to uraditi u tajnosti. Možda da te pošaljemo u inostranstvona lečenje... A, šta kažes?
SLAVUJ ZAR: Višnja, izvini, Višnja...
VIŠNJA KOS: Naći ćemo neko rešenje... Ništa ti ne brini...
SLAVUJ ZAR: Višnja, izvini... izvini što sam te razočarao.
VIŠNJA KOS: Sve će biti u redu... Samo sve ostavi meni.
SLAVUJ ZAR: Višnja... Višnja...
VIŠNJA KOS: Sad idi lepo u svoju sobu i odmori se... Lepo ćemo o svemu pričati kasnije.

Slavuj Zar teško ustaje. Višnja ga polako izvodi sa pozornice, u suprotnom smeru od njene spavaće sobe. Vraća se u svoju spavaću sobu.

MILOŠ KARAULAC: Da li se nešto desilo? Zadržala si se dugo.

Višnja ništa ne odgovara, skida ogrtač i zavlači se u krevet.

MILOŠ KARAULAC: Šta je? Šta se desilo?
VIŠNJA KOS: Ništa. Ništa što bi te zanimalo.
MILOŠ KARAULAC: Uvek tako kažes kad hoćeš nešto da sakriješ od mene.
VIŠNJA KOS: Stvarno?
MILOŠ KARAULAC: Uvek. Baš sam uhvatio tu rečenicu – Ništa što bi tebe zanimalo... ne smatraš me dovoljno odraslim? Dovoljno ozbiljnim? Dovoljno pametnim?... da možeš da mi kažeš sve?
VIŠNJA KOS: Nije to.
MILOŠ KARAULAC: Uvek je to, ne znam koje je to to, ali ja osećam da ti kriješ puno stvari od mene. To mi se ni malo ne dopada.
VIŠNJA KOS: Ni meni se ne dopada. (Ovo izgovara mirnim, monotonim glasom, crnim kao crni oblak pred pljusak. Sve što ona izgovara u ovoj slici je u istom tonu.)
MILOŠ KARAULAC: Zašto mi onda stalno to radiš. Čim je nešto važno – ti me skloniš u stranu.
VIŠNJA KOS: Ti si u mom krevetu.
MILOŠ KARAULAC: Da, ja sam u tvom krevetu. Da, ja sam ovde, a ti kao da si otišla na Mars. Tvoj život je negde na drugom mestu.
VIŠNJA KOS: Na drugom mestu?
MILOŠ KARAULAC: Kao da si odlutala.
VIŠNJA KOS: Kao gluva kučka, koja se izgubila.
MILOŠ KARAULAC: Dobro ti je poređenje, ali me nećes skrenuti sa teme.
VIŠNJA KOS: Skrenuti sa teme?
MILOŠ KARAULAC: Moram da ti kažem da mi se nikako ne dopada kako me tretiraš na sastancima Truskora. Ja sam ozbiljan čovek.
VIŠNJA KOS: I?
MILOŠ KARAULAC: Moja privrženost našim političkim ciljevima je ista kao tvoja i kao bilo kog člana našeg udruženja... Ja imam najviše razloga da mrzim postojeću vlast... Ja imam obavezu prema mojoj porodici.
VIŠNJA KOS: I?
MILOŠ KARAULAC: Ti me i ne primećuješ na sastancima "Truskora", tretiraš me kao ružno pače.
VIŠNJA KOS: Ružno pače?
MILOŠ KARAULAC: Tako je, ja se osećam kao ružno pače... Kad osvojimo vlast, čini mi se da ćete svi zauzeti neke funkcije u novoj državi, a mene ćete ostaviti u hodniku, da vam budem čistačica... u najboljem slučaju.
VIŠNJA KOS: Da li smo mi već o ovome pričali?
MILOŠ KARAULAC: Jesmo, sto puta ali ti ja ne verujem.
VIŠNJA KOS: Ne veruješ?
MILOŠ KARAULAC: Nikakav angažman u pozorištu nemam već dve godine. Koji god posao dobijem on traje dva–tri minuta na televiziji. Niko ne može ni da me zapamti.
VIŠNJA KOS: Niko te ne zna?! To hoćeš da kažeš?
MILOŠ KARAULAC: Niko me drukčije ne zna nego kao tvog pratioca.
VIŠNJA KOS: A to ti ne znači ništa?
MILOŠ KARAULAC: Znači mi, ali nije dovoljno.
VIŠNJA KOS: Znači ti mi nešto zameraš.
MILOŠ KARAULAC: Pa, očekivao sam da više uradiš za mene.
VIŠNJA KOS: Ovo ti je malo?
MILOŠ KARAULAC: Nedovoljno. Ako ništa drugo, mogla bi bar jednom da me povedeš u inostranstvo.
VIŠNJA KOS: A muža da ostavim kod kuće?!
MILOŠ KARAULAC: Što da ne? Ionako sve te političke konekcije su čista izmišljotina. Sva ta trabunjanja oko Truskora samo služe tebi da hraniš svoju sujetu i da se dočepaš para za lagodan život i za sledeće putovanje u inostranstvo.

Višnja je sela na krevet i podbočila glavu rukama.

VIŠNJA KOS: I, i šta još?
MILOŠ KARAULAC: Ti misliš da ja to ne znam. Ja to znam od početka, ali sam se nadao da nisam u pravu – da je "Truskor" stvarno ozbiljna politička organizacija, da ćemo preuzeti vlast i da će mi to pomoći u mojoj afirmaciji.
VIŠNJA KOS: Samo pričaj, ja te slušam.
MILOŠ KARAULAC: Svi ostali članovi su sto posto zaluđeni teorijim konspiracije, tako da ih je bilo lako isfolirati.
VIŠNJA KOS: Isfolirati?
MILOŠ KARAULAC: Svi oni, i ja sa njima, podržavamo tebe. Kakva partija, to je sve tvoja izmišljotina.
VIŠNJA KOS: Izmišljotina?
MILOŠ KARAULAC: I onaj tvoj muž je zaluđen na isti način kao i mi svi.
VIŠNJA KOS: Zaluđen?
MILOŠ KARAULAC: On je tvoja žrtva kao i tvoj sin.
VIŠNJA KOS: Žrtva?
MILOŠ KARAULAC: Tvoja sujeta je ogromna... Zagadila si potpuno nebo ovog našeg grada.
VIŠNJA KOS
: Tako velika?
MILOŠ KARAULAC
: Šta, "tako velika"?
VIŠNJA KOS
: Moja sujeta.
MILOŠ KARAULAC
: Ah, da... Boli me glava od svega ovoga.
VIŠNJA KOS
: Tebe boli glava?!
MILOŠ KARAULAC
: Boli me.
VIŠNJA KOS
: Boli te.
MILOŠ KARAULAC
: I šta su, u stvari, tvoji performansi?
VIŠNJA KOS
: Šta su, u stvari?!
MILOŠ KARAULAC
: Kakve oni imaju veza sa umetnošću?
VIŠNJA KOS
: Stvarno?
MILOŠ KARAULAC
: Oni ti služe da samo nešto razoriš.
VIŠNJA KOS
: Razorim?

MILOŠ KARAULAC
: Ti ništa ne stvaraš, ti stalno nešto razaraš.
VIŠNJA KOS: Stalno? Razaram?
MILOŠ KARAULAC: Čekaš u zasedi da se neko pojavi, ko ima soli u glavi, i onda se ustremiš na njega – kao kobac.
VIŠNJA KOS: Kao kobac?
MILOŠ KARAULAC: Ili, tačnije, kao ptica grabljivica.
VIŠNJA KOS: Grabljivica, ptica?
MILOŠ KARAULAC: Ne mogu više da podnesem ovakav život!
VIŠNJA KOS: E, pa, dušo.
MILOŠ KARAULAC: Ne znam zašto sam ovako dugo ostao sa tobom.
VIŠNJA KOS: Dugo?
MILOŠ KARAULAC: Ne znam zbog čega sam ostao u "Truskoru". Zbog čega sam ostao u ovom našem gradu?
VIŠNJA KOS: Ne znaš zašto?
MILOŠ KARAULAC: Dušo, moraću sve da promenim, i to brzo... brzo.
VIŠNJA KOS
: Brzo.

Višnja ustaje, uzima stolicu, od drveta, izrezbarenu i prilazi Milošu Karaulcu, počinje da ga udra stolicom po glavi.

MILOŠ KARAULAC: Šta ti je? Šta će ti to? Nemoj! Šta! Mmmm. Ohhh ... Uhhhhhh... Štaaaaa? Štaaaaaaaaaa…
VIŠNJA KOS: Za ovo što si rekao trebalo bi da te nekoliko puta ubijem.

Višnja ćuti i stolicom udara Miloša Karaulca po glavi – jednom, drugi put, treći...  (najmanje dvanaest puta). U početku se čulo ječanje i stenjanje Miloša Karaulca. Na kraju se sve utiša. Višnja spusti stolicu pored kreveta i ostane tako da stoji.
 

ČIN II / SLIKA POSLEDNJA

SVOĐENJE RAČUNA


Salon Višnje Kos i doktora Milorada Maksića. U toku je sastanak umetničko političkog udruženja Truskor. Primetno je da ima tri nova člana, svi su stari oko 50 godina. Oni neće biti aktivni nosioci drame. Samo će se povremeno ubacivati sa dve tri reči odobravanja ili negodovanja. Primetno je odsustvo Miloša Karaulca. Pevčevići su prisutni, oboje u crnini. Prisutna je gospođa Sonja, pevačica narodnih pesama i gospođa Drinka, pisac ljubavnih romana. I na kraju, prisutan je gospodin Ratko Simić, bogataš iz provincije, koji je bogatstvo stekao pod sumnjivim okolnostima, a možda i nije, to niko ne zna. Malo će više svetlosti pasti na njegov lik u ovoj slici.

MILORAD MAKSIĆ: Počinjemo ovaj sastanak minutom ćutnje, odavanjem pošte, rano preminulom sinu naših uvaženih članova gospodina Svete Pevčevića i gospođe Milke Pevčević. Molim vas da ustanete.

Svi ustanu i svako kaže nešto kao: "Bog da mu dušu prosti", "Neka mu je laka zemlja", "Počivaj u miru". Svi se krste, onda se utišajui otćute tako minut
.
 
MILORAD MAKSIĆ
: Danas bi trebalo svi da date svoj prilog, mislim ideju, raspravi o metodama naše borbe. Pri tom moramo da računamo na činjenicu o tajnosti naše organizacije, pošto je postojeća, tzv. demokratska vlast, zabranjuje.
RATKO SIMIĆ: Dobro je da niste zaboravili da pokrenete raspravu o tome, kao što smo se dogovorili na prošlom sastanku. Ja sam sa vama tri godine, a mi se nismo pomerili s mesta, samo priče, priče i priče.
SVETA PEVČEVIĆ: Milka i ja se potpuno slažemo sa vama. Mislimo da je prošlo vreme čekanja.
RATKO SIMIĆ: Sada me zanima samo akcija, sit sam sedenja. Ja sam spreman sve svoje pare da uložim u tu akciju. Prvo sam dugo čekao da se pojavi jedna prava partija, kao naša, a mi stalno u ilegali, nikako da izađemo na svetlo dana.
VIŠNJA KOS: Moramo da budemo u ilegali.
RATKO SIMIĆ: Ne moramo, toliki pravnici, pa valjda oni mogu da se posluže nekim rupama u zakonu i da nas registruju.
MILORAD MAKSIĆ: Nije to tako jednostavno.
RATKO SIMIĆ: Moramo da nađemo način da počnemo da delamo.
VIŠNJA KOS: Mi smo i mislili danas da pričamo o tome.
MILORAD MAKSIĆ: Da bismo postali javna partija mi moramo da menjamo statut, da izbrišemo nacistička obeležja sa našeg grba, a šta će onda ostati od nas.
RATKO SIMIĆ: Kako druge partije mogu da trabunjaju šta hoće, a mi ne možemo?
MILORAD MAKSIĆ: Samo zato što su registrovane po zakonu.
DRINKA JOVANOVIĆ: Gospodine Simiću, zašto ste vi tako nestrpljivi, još mnogo iteresantnih stvari se dešava oko našeg udruženja. Umetnost, na primer.
RATKO SIMIĆ: Izvinite gospođo, mene umetnost uopšte ne  interesuje, to prepuštam vama i ostalim gospođama i onom glumcu, omladincu. (Osvrne se po  sobi) Njega danas nema – čudno.
DRINKA JOVANOVIĆ: Samo sam mislila da malo osvetlite život i sa jedne druge strane – umetničke.
RATKO SIMIĆ: Gospođo, ne dajem ja pet para za tu vašu umetnost.
VIŠNJA KOS: Nije još došlo vreme, gospodine Simiću, da se krene u akciju.
RATKO SIMIĆ: Gospođo, vas cenim, svaka čast, ali niste u pravu. Ja mislim da je vreme već odavno prošlo. Dok mi ovde sedimo gamad se množi li množi. Uskoro nećemo moći da dišemo. Neko će morati da preuzme na sebe zaprašivanje.
SONJA: Gospodine Simiću, da znate da se slažem sa vama. Neko mora da započne to zaprašivanje inače se pogušismo svi. Ja jedva čekam da se to dogodi... Vazduh će nam u gradu biti mnogo čistiji.
RATKO SIMIĆ: Zna se kako su to rešavali naši veliki prethodnici. Da li sad smem da to izgovorim?
MILORAD MAKSIĆ: Proverili smo kuću, sve je u redu.
VIŠNJA KOS: Možete da kažete, ali ipak pazite.
RATKO SIMIĆ: Kampovi za prevaspitavanje, nema druge. Ko nauči pravila ponašanja – dobro, a ko ne nauči – zbogom.

Na ovu njegovu rečenicu Drinka protrese glavu u neverici. 

DRINKA JOVANOVIĆ: Gospodine Simiću?!
RATKO SIMIĆ
: Ja se nisam oženio, sve čekajući da se povežem sa ljudima, koji isto misle kao ja. Ostao sam bez dece zbog toga. Ni ljubavnicu nemam, sve sam propustio zbog mog političkog ubeđenja. Čekam već trideset godina da zavlada čvrsta ruka u našoj zemlji pa damogu mirno da sklopim oči i da odem na onaj svet... Jedino što imam su tri trenirana psa. I njih ću da povedem sa sobom ako mi se desi dami je suđeno pre njih...

Nastade mala tišina. Novajlije potvrdno klimaju glavom, a  neki vrte glavom. Gospodin i gospođa Pevčević su malo odsutni, u mislima su sa svojim rano preminulim detetom, kao da ne čuju radikalne ideje, koje predlaže Ratko Simić. Drinka  se meškolji na svojoj stolici kao da tek sad shvata u šta se uplela.

SONJA: Da li mogu da zapalim jednu cigaretu. Ovo je brate... onako... do jaja...
VIŠNJA KOS: Ako baš morate.
SONJA: Verujte, moram.

Svi su malo otsutni, ne učestvuju u razgovoru kao inače.

RATKO SIMIĆ: Šta je? Šta ste se zaledili? Da nisam ja možda pogrešio mesto?
MILORAD MAKSIĆ
: Ne, niste, taman posla.
RATKO SIMIĆ: Za nekoliko meseci će biti novi izbori za predsednika, pa sam mislio da bismo morali obavezno da se uključimo u to. Evo, ja ne žalim pare da dam. Ja nemam nikom da ih ostavim. Sve su one predviđene za našu borbu... samo treba da je stvarno počnemo... Da li se bar neko slaže sa mnom?

Čuje se, naročito od novopristiglih članova: "Slažemo se", "Naravno da se slažemo", "Zato smo i došli ovde", "Uz vas smo sto posto". Ostali pokazuju znake odobravanja, ali, nekako, bez entuzijazma.

MILORAD MAKSIĆ: U pravu ste gospodine Simću. To mora da se desi, vreme je došlo.
VIŠNJA KOS: I ja mislim da ste u pravu gospodine Simiću.
SONJA: Vi retko držite govore, ali kad progovorite – to je ono pravo... Ja sam impresionirana.
RATKO SIMIĆ: Hvala gospođo, hvala. Moj naklon (malo ustane, držeći desnu ruku na stomaku, malo se povije – i to bi trebalo da je tajnaklon upućen gospođi Sonji).
MILKA PEVČEVIĆ: Govor vam je dobar, ali nisam baš sigurna da ti vaši predlozi mogu da se ostvare u skoroj budućnosti.
RATKO SIMIĆ
: Zašto da ne mogu da se ostvare moji predlozi?
MILKA PEVČEVIĆ
: Pa to o kampovima. To mi izgleda potpuno nerealno.
RATKO SIMIĆ: Mi smo se tako zaglibili u ovu demokratiju da jedino kampovi mogu da nas izvade.
MILKA PEVČEVIĆ: E, to ima smisla što ste sad rekli.
DRINKA JOVANOVIĆ: Moram da kažem da vam je govor dobar, ali sam ja protiv ratovanja, ja sam protiv svake vrste nasilja, ja verujem da ljudi mogu da se dogovore i da treba da se dogovore.
RATKO SIMIĆ: Gospođo, niko ne voli rat, ni ja ne volim rat, ali kad se mora – mora se... Gospođo, nadam se da vas nisam razočarao.
DRINKA JOVANOVIĆ: Ne, niste, taman posla, samo me sve to nekako plaši. Mora da postoji neki drugi način da se ljudi urazume. Da se ljudima predoče štetnosti njihovih ideja, nekako...  ne znam ni ja kako.
VIŠNJA KOS: Drinka, draga, ne postoji. Ništa nema efikasnije od rata – da se gamad istrebe.
DRINKA JOVANOVIĆ: A mi, kako ćemo mi da preživimo to takozvano zaprašivanje, kad smo s njima u istom loncu, mislim u istoj državi? Kako da ubješ komarca, a zaštitiš leptira.
VIŠNJA KOS: Mi ćemo nositi gas maske... Baš vam je ovo o komarcima i leptiru za desetku.
DRINKA JOVANOVIĆ: A, to… gas maske... Hvala.
RATKO SIMIĆ: Skoro ste me nasmejali, gospođo. Nemojte da se sekirate, svi koji su na našoj strani će biti sigurni. Mi ćemo da vodimo računa o našim članovima i o našim simpatizerima.
MILORAD MAKSIĆ: Ne brinite, vrlo lako se prepozna ko je ko.
RATKO SIMIĆ: Svaki naš član nam je kao zenica u oku. Nemojte toliko da se brinete gospođo.
DRINKA JOVANOVIĆ: Ne brinem se ja samo zbog sebe.
MILORAD MAKSIĆ: Svako za sebe odgovara.
RATKO SIMIĆ: Ko je sa nama on je na sigurnom.
DRINKA JOVANOVIĆ: Nema mesta na svetu gde možes da pobegneš od sebe.
RATKO SIMIĆ: Moram da primetim da ste to bas lepo rekli, ali mi nismo ovde zbog filozofiranja nego zbog politike.
SONJA: Kako mi, koji smo na pravom putu, to jest na pravom mestu, mislim na naše udruženje, kako možemo mi da se sakrijemo od zagađenog vazduha?... To mi izgleda nemoguće.
RATKO SIMIĆ: Moguće je moguće, ništa se vi ne brinite!
DRINKA JOVANOVIĆ: Znači, prvo moramo da se bavimo spašavanjem nas samih.
RATKO SIMIĆ: Pa kako se uzme. Naš cilj je da pročistimo taj vazduh.
VIŠNJA KOS: Teško je odvojiti žito od kukolja.
SONJA: Šta mislite čega ima više?
DRINKA JOVANOVIĆ: Žita!
RATKO SIMIĆ: Bogami... kukolja.
VIŠNJA KOS: Jedni su zakoni za žito, a druga za ljude... a treći za kukolj.
MILKA PEVČEVIĆ: Da li je to sad važno?!
RATKO SIMIĆ: Važno je! Zbog budućih planova.
MILORAD MAKSIĆ: Prvo moramo da stignemo dotle.
RATKO SIMIĆ: Stigli smo, stigli smo! Odavno!
MILORAD MAKSIĆ: I kakav je vaš predlog?
RATKO SIMIĆ: Moramo da osnujemo partijsku vojsku ili bar miliciju.
VIŠNJA KOS: Mi nemamo fond za to!
RATKO SIMIĆ: Imam ja za sve!
MILKA PEVČEVIĆ: Možda to može da se iskoristi bolje – na putovanja u inostranstvo, na primer... ima još puno toga da se vidi.
VIŠNJA KOS: Kakve su to insinuacije!?
MILKA PEVČEVIĆ: To je realna slika.
VIŠNJA KOS: Čega?
MILKA PEVČEVIĆ: Našeg udruženja.
VIŠNJA KOS: Vi imate nešto protiv metoda našeg rada?!

Na pozornicu ulaze dva policajca propisno uniformisana, osvrću se malo po sceni i prilaze Višnji Kos i Miloradu Maksiću.

POLICAJAC I ILI II: Šta je ovo? Neki sastanak?
VIŠNJA KOS: Kako ste nevaspitani! Kako to upadate ljudima u kuću?
POLICAJAC: Da li ste vi Višnja Kos?
VIŠNJA KOS: Jesam, pa šta? Kao da me niste prepoznali?
POLICAJAC: Kao da je to sad važno, gospođo.
VIŠNJA KOS: Važno je, uvek je važno.
POLICAJAC: Mi samo štitimo zakon, gospođo.
VIŠNJA KOS: Od koga ga štitite? Od mene? Svašta!
MILORAD MAKSIĆ: Molim vas, vi ste pogrešili stan.
POLICAJAC: Da li ste vi Milorad Maksić?
MILORAD MAKSIĆ: Da, ja sam.
POLICAJAC: Imamo nalog za pretres. (Tu se čuje neki uzdah i usklik gospođa iz "Truskora"). Imamo i nalog za hapšenje. (Još glasnije se čuju uzdasi i usklici gospođa iz "Truskora").
MILORAD MAKSIĆ: Meni se ipak čini da ste vi pogrešili stan.
POLICAJAC: Ne, nismo, doktore Maksiću, imamo nalog za vaše hapšenje.
MILORAD MAKSIĆ: To je nemoguće, to je neka greška!
POLICAJAC: Molim vas prvo podignite ruke u vis pa ih onda stavite iza leđa, a ja ću sad da vam stavim lisice.
MILORAD MAKSIĆ: Višnja, vidiš li ti ovo. Šta sad da radim?
VIŠNJA KOS: Biće sve u redu, nemoj da se brineš.
MILORAD MAKSIĆ: Ali, vidiš ovo! (Pokazuje joj "lisice" na rukama)
VIŠNJA KOS: Samo sve prepusti meni.
POLICAJAC: Imate pravo da ćutite, jer sve što izgovorite od sada pa nadalje, može se upotrebiti protiv vas na suđenju.
MILORAD MAKSIĆ (zagledan u svoje ruke, u neverici se okreće prema Višnji Kos): Ovo mora da je neki nesporazum.
POLICAJAC: Optuženi ste za ubistvo Miloša Karaulca. (Čuju se uzvici čuđena ostalih članova "Truskora").
VIŠNJA KOS: Šta je sa vama? Da li vi znate šta pričate?
MILORAD MAKSIĆ: Ne mogu da verujem.
POLICAJAC: Imamo svedoka, koji je video vas i vašu ženu kako ubacujete telo nesrećnika u reku... vi i vaša supruga. Našao se svedok...
VIŠNJA KOS: Svedok. Kakav svedok?
POLICAJAC: Pravi, od krvi i mesa… Telo je jutros isplivalo na obalu.
VIŠNJA KOS: Da li vi znate ko sam ja?! Ne znate ni sami kakvu grešku pravite!
POLICAJAC I ILI II: Gospođo, znamo mi šta radimo.
VIŠNJA KOS: Ovo je nečuveno!
POLICAJAC I ILI II: Sve ćete to da kažete sudiji.
VIŠNJA KOS: Zar mene? Znate li vi moje zasluge?
POLICAJAC I ILI II: Slobodno ih zadrzite! To sa ovim nema veze.
MILORAD MAKSIĆ: Kako nema veze.
POLICAJAC I ILI II: Molim vas da se smirite oboje! Gospođo, (stavlja "lisice" na ruke Višnji Kos) i vi imate pravo da ćutite, molim vas ispružite ruke, inače svaka izgovorena reč može biti upotrebljena protiv vas na suđenju.
VIŠNJA KOS: Nečuveno!

Policajci su stavili jedno pored drugog Milorada Maksića i Višnju Kos. Oni stoje.

POLICAJAC (obraća se ostalima): A vi, gospodo, pripremite lične karte za pregled, svi ste vi osumnjičeni da pripadate tajnoj nacističkoj organizaciji.
RATKO SIMIĆ: Pazi, majku mu!
POLICAJAC: Šta vi hoćete gospodine?
RATKO SIMIĆ: Samo da nas tretirate kao i ostale.
POLICAJAC: Neće moći, nacističke organizacije su zabranjene.
RATKO SIMIĆ: Možete da me uhvatite za onu stvar, da izvinu dame.
POLICAJAC
: Pazite kako se izražavate, na vas bi mogla da padne još neka optužba.
RATKO SIMIĆ: Kakva je ovo demokratija. Kakva vam je to sloboda izražavanja o kojoj pričate bajke?
POLICAJAC: Ja sam vas upozorio.
RATKO SIMIĆ: Pa zar je to fer? Mi hoćemo sve vas da oslobodimo a vi nas hapsite.
POLICAJAC: Niko od vas nije tražio da nas oslobađate. A od koga da nas oslobodite?
RATKO SIMIĆ: Od dušmana i od gamadi!
POLICAJAC: Ko ste vi? Za koga radite?
RATKO SIMIĆ: Ja radim za pravdu.
POLICAJAC: Nemojte više ništa meni da pričate. Ostavite nešto i za sudiju.
RATKO SIMIĆ: Ma ko si ti, bre, da mi naređuješ šta da ću ja da radim.
POLICAJAC: I vi ste uhapšeni iz preventivnih razloga, za vaše dobro.

Ratka Simića ostali članovi "Truskora" povlače prema fotelji da bi ga nekako smirili.

DRINKA JOVANOVIĆ: Gospodine, ovo je umetnička organizacija.
POLICIJA: Stvarno vam je dobar izgovor, nema šta.
DRINKA JOVANOVIĆ: Ali, stvarno... mi smo umetnička organizacija.
POLICIJA: Imaćete šansu da sve to kazete sudiji. Da malo i njega zasmejavate a ne samo mene.
SONJA: Mi smo samo došli na žurku kod prijatelja.
POLICIJA: U podne?
SONJA: A što da ne? Zar je to kažnjivo?
POLICIJA: To nije, taman posla.
POLICAJAC (obraća se Miloradu Maksiću i Višnji Kos): Imamo nalog za pretres i za zaplenu svih dokumenata, koja se odnose na rad nacističke organizacije.
VIŠNJA KOS: Ko vam je to dozvolio?
POLICAJAC: Zakon.
POLICAJAC: Molim vas da pripremite ključ od sefa, da ne bismo morali da eksplozijom demoliramo celu zgradu.
VIŠNJA KOS: Kakva je to drskost. To su naše lične stvari.
MILORAD MAKSIĆ: Smiri se, draga, nemoj da napravimo još goru situaciju.
VIŠNJA KOS: To je nečuveno – to što vi radite.
POLICAJAC (obraća se ostalim članovima "Truskora"): Vas sada nećemo hapsiti, izuzev onog gospodina koji prosto hoće da iskoči iz sopstvene kože. Dobićete svi pozive za suđenje. Svima vama je zabranjen izlazak iz zemlje dok se suđenje ne okonča… Da li je sve svima jasno? (Svi ćute).

Policajci pregledaju lične karte i nešto zapisuju. Milorad se okreće prema ženi i pogledom traži pomoć od nje.

MILORAD MAKSIĆ: Ja  sam ubeđen, draga, da ćeš ti naći izlaz iz ove ponižavajuće situacije. Ovo je samo jedan veliki nesporazum, zar ne?

VIŠNJA KOS: Dragi, ništa ne brini, samo sve prepusti meni.

Višnja Kos krene prema publici, napravi dva tri koraka unapred, što je skrenulo pažnju policajcima i oni krenu prema njoj.


VIŠNJA KOS: Vratiću se ja, sigurno ću se vratiti, i ponovo ću zauzeti svoje mesto!  Opet!

KRAJ

- 16 -