Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 

 

 


Nove knjige

POIGRAVANJE KONTRASTIMA

Posle svih ovih godina
Vladimir Radić
Alma, Beograd - 2010

Vladimir Radić - Posle svih ovih godina

Ro­man pr­ve­nac Po­sle svih ovih go­di­na, Vla­di­mi­ra Ra­di­ća, na­sta­jao je, ka­ko autor na­vo­di u bi­o­gra­fji, na kra­ćim i du­žim pu­to­va­nji­ma po Bra­zi­lu, Ki­ni, Ju­žnoj Afri­ci i Evro­pi, da bi se ko­nač­no skra­sio u Be­o­gra­du, u iz­da­vač­koj ku­ći „Al­ma”. Me­đu­tim, i po­red vi­še­go­di­šnjeg pu­to­va­nja rad­nja se uglav­nom od­vi­ja na do­ma­ćem te­re­nu, iz­u­zev na po­čet­ku i kra­ju ro­ma­na, opi­su­ju­ći ta­ko za­ča­ra­ni krug unu­tar ko­jeg se osli­ka­va­ju svi na­ši po­zna­ti i pre­po­zna­tlji­vi tran­zi­cij­ski i osta­li art-efek­ti.

Te­mat­sku oko­sni­cu ro­ma­na či­ni bor­ba emo­tiv­nog i ra­ci­o­nal­nog u de­li­kat­nom ti­nej­džer­skom do­bu, ka­da va­lja do­no­si­ti sud­bo­no­sne od­lu­ke, od­va­ga­ti, oda­bra­ti iz­me­đu že­lja i mo­guć­no­sti, bi­ti ili ne bi­ti u po­zi­ci­ji da bi­raš, ili se pre­pu­sti­ti na­do­la­ze­ćem ta­la­su, pa ku­da od­ne­se.

Ta psi­ho­lo­ška dra­ma ko­ju je V. Ra­dić na­sto­jao da osve­tli le­žer­nim i ne­na­me­tlji­vim sti­lom, za­po­či­nje po­ste­pe­nim pre­la­zi­ma ko­ji­ma nas na­ra­tor vo­di kroz pri­ču – od aero­dro­ma u Frank­fur­tu i Be­ču, do pu­to­va­nja u pro­šlost: eks­kur­zi­ja, ma­tu­ra, do­ga­đa­nja i pre­vi­ra­nja u Sta­rom Dvo­ru, da bi se po­no­vo vra­tio na me­sto po­la­zi­šta, u sa­da­šnjost, i ce­loj pri­či udah­nuo no­vu di­men­zi­ju.

Pi­san kroz ne­ko­li­ko ni­voa, po­red na­ra­tiv­nog to­ka, ro­man či­ne i dnev­nič­ki za­pi­si, sce­na­ri­ji, krat­ke dram­ske for­me. Na­slo­vi­ma po­de­ljen na ce­li­ne, ko­je se ci­klič­no sme­nju­ju i pre­pli­ću, znat­no uti­če na di­na­mi­ku šti­va i ži­vot­nost glav­nih ju­na­ka, Sa­še, Ta­nje i Ene, kao lju­bav­nog tro­u­gla ko­ji to za­pra­vo ni­je. 

Ve­štim po­i­gra­va­njem kon­tra­sti­ma autor je po­ku­šao da na­gla­si per­cep­tiv­nu di­men­zi­ju vi­še­glas­ja, ko­je shod­no re­zo­nant­noj ku­ti­ji raz­li­či­to tre­pe­ri; no­vi mi­le­ni­jum re­flek­tu­je raz­li­čit od­sjaj LCD mo­ni­to­ra i pa­ti­nu Sta­rog Dvo­ra; kom­pju­te­ri­zo­va­ni Za­pad, na­su­prot ma­loj za­o­sta­loj sre­di­ni; na­pred­ni vs. re­tro­grad­ni...

Ka­ko sa­zna­je naš stal­ni do­pi­snik iz Sta­rog Dvo­ra, de­kan Elek­tro­teh­nič­kog fa­kul­te­ta pro­fe­sor So­nja Vu­lin-Be­rić je da­nas svo­jim pot­pi­som po­tvr­di­la od­lu­ku nas­tav­nog ve­ća svog fa­kul­te­ta o iz­dva­ja­nju iz sa­sta­va Uni­ver­zi­te­ta. Tim či­nom je okon­ča­na ...

Ovaj de­talj iz ro­ma­na je sa­mo jed­na od alu­zi­ja na 9. mart, ras­pad ze­mlje, de­mon­stra­ci­je, pro­te­ste stu­de­na­ta, su­kob sa mi­li­ci­jom, me­dij­ski linč agre­siv­nog dr­žav­nog apa­ra­ta. Me­ta­fo­rič­kim ni­zom autor vi­še­sloj­no ob­li­ku­je per­spek­ti­vu, obra­zu­je zna­če­nja, us­po­stav­lja rav­no­te­žnu sli­ku, ko­joj se sa estet­skog sta­no­vi­šta ni­šta ne mo­že pri­go­vo­ri­ti, pa ipak, go­rak ukus pro­bi­ja prag pri­stoj­ne uz­dr­ža­no­sti, na­sle­đe­ne tr­pe­lji­vo­sti i is­tra­ja­va­nja u be­smi­slu.

Dok na su­prot­noj sta­ni, ta­mo ne­gde u be­lom sve­tu, tru­sto­vi mo­zgo­va, kon­glo­me­ra­ti, ban­ke – u jed­no­lič­nom, pod­jed­na­ko be­smi­sle­nom, pre­ci­zno za­cr­ta­nom, is­pro­gra­mi­ra­nom ho­du, mr­vi, me­lje... Per­spek­ti­va neo­n­skog sja­ja i ugla­ča­no­sti, flu­o­re­scent­nim slo­vom is­pi­su­je na­dra­ža­je, pot­pu­no le­plji­ve i po­ro­zne. Po­put sli­ka u ogle­da­lu, pre­la­ma se pre­po­zna­tljiv kod si­ne­ste­te­zi­je ko­ji ob­li­ku­je i isto­vre­me­no ras­pr­šu­je umno­že­ne re­flek­si­je. Sve vi­đe­no i pro­ži­vlje­no for­mi­ra mat­ri­cu mi­šlje­nja i po­na­ša­nja, sli­va u isti ka­lup, raz­li­či­to upa­ko­van i da­ti­ran, ge­ne­ri­še za­ko­no­mer­no­sti či­je dej­stvo sva­ko­dnev­no nad­ra­sta pro­jek­to­va­no. Ka­ko to? pi­ta se če­sto Ra­dić.

Na­gla­še­na auto­ro­va za­pi­ta­nost vi­še je re­to­rič­ke pri­ro­de, ne­go što stvar­no oče­ku­je da će pro­na­ći od­go­vo­re, čak i na naj­jed­no­stav­ni­ja pi­ta­nja, a ta­kvih kao da vi­še ne­ma – da­nas je, ka­ko se či­ni, sva­ko pi­ta­nje pre­vi­še ozbilj­no, kom­pli­ko­va­no – uvek ne­ka po­li­ti­ka. Sto­ga Ra­dić uto­čiš­te tra­ži i pro­na­la­zi u igri sen­ki, ko­je tre­pe­re kao kroz ma­glu, kroz se­ća­nja. Be­le­ži tre­nu­tak za­u­sta­vljen u vre­me­nu i pro­sto­ru, kao ve­ziv­no tki­vo mo­tiv­ske gra­đe sa ar­se­na­lom lir­skih in­ter­me­ca, kroz ko­je pro­vla­či iskri­ce de­ti­nje, ne­pa­tvo­re­ne na­iv­no­sti, kao kon­trast i ko­rek­tiv agre­siv­nog car­stva nov­ca, kao ba­lans ko­ji sve­ži­nom nad­vi­su­je mo­no­to­ni­ju kli­šea. Ni­žu­ći bi­se­re ne­bru­še­nih emo­ci­ja, či­ni unu­tra­šnji di­ja­log do­stat­nim ve­se­log mla­da­lač­kog na­bo­ja i ener­gi­je.

I kao u naj­lep­šem lju­bav­nom za­no­su, pre­pli­ću se erot­ski i po­li­tič­ki pa­sa­ži, lju­bav i prag­ma­ti­zam, san i ja­va, reč­ju – ži­vot. Ovaj ov­de, sa­da i onaj mi­nu­li kroz se­ća­nja. Ta­ko sje­di­nje­ni ži­vo­ti či­ne okvir kroz ko­ji se mo­že sa­gle­da­ti su­šti­na bi­ti­sa­nja i us­po­sta­vi­ti rav­no­te­ža iz­me­đu za­no­sa i ra­ci­o­nal­nog pri­stu­pa sve­tu ko­ji nas okru­žu­je i či­ni onim što je­smo.

Iz­u­zev, uko­li­ko nas u me­đu­vre­me­nu ne iz­ne­na­di po­ne­ko pi­smo, po­put  ovog iz ro­ma­na Po­sle svih ovih go­di­na, Vla­di­mi­ra Ra­di­ća, i na tre­nu­tak pod­se­ti na ono što smo že­le­li (i mo­žda mog­li?) da po­sta­ne­mo.

Vesna Denčić

- 7 -