Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
 

 

 


Piše: Jelena Milošević


Izbor

(pozorišna drama u dva čina)

Lica:
Filosof
Sveštenik
Samoubica
Mladić
Devojka
Slepi mladić (za koga će se ispostaviti da uopšte nije slep)
 

PRVI ČIN

Prva scena


(Cela pozornica je u "oblacima", tako da se ima utisak da Filosof  hoda po vazduhu.)

Filosof (razgledajući oko sebe): Znači - ipak ne postoji. (Pauza.) Nije bajka, nije izmišljotina -  smrt ne postoji, dokazano je. Ja sam Dokaz. Da nisam baš maločas umro, rekao bih da sam  živi dokaz, ovako… Mrtav sam i nisam – kako je to simpatično. Kraja nema - sve se nastavlja! (Pauza.) Samo, zašto je ovde tako pusto? Pa nisam valjda jedini pokojnik?! Hm… da razmislim… možda i ovde postoji rad, pa su svi otišli na posao? Ma ne - onda bi sigurno ovde bilo nekog! Možda bih mogao da dozivam - Heeeej! Ima li koga u blizini?!!!! Heeeej!
 

Druga scena


(Ulazi Đavo.)

Đavo: Nema potrebe da vičete, znam da ste ovde.
Filosof (Okreće se ka njemu.): Mislio sam da nema nikoga!
Đavo: I nema - što je, inače, veoma čudno.
Filosof:Ne brinite - sa mnom je uvek sve čudno, pa je red bio da i u smrti nastavim tradiciju (Pruža mu ruku.) Filosof.
Đavo (Pružajući ruku.): Đavo.
Filosof (Gleda ga unezvereno.): Uspela Vam je šala - premro sam od straha!
Đavo: Nisam se šalio. Ja sam Đavo.
Filosof: Pa to sam ja, onda, u paklu (Obori glavu.) Večne muke, pakleni oganj i ko zna kakve  strahote, e blago meni!
Đavo: Ne očajavate, niste u paklu.
Filosof: Nisam?! (Zamisli se.) Ako nisam - šta ti onda radiš ovde?
Đavo: Ovde sam da bih te priveo Isusu.
Filosof: Ti da me  privedeš?!
Đavo: Da, ja sam zadužen da se staram o pokojniku dok on ne stigne na red.
Filosof: Kakav red?
Đavo: Za suđenje.
Filosof: Na kome Isus procenjuje da li je bilo više dobrih ili zlih dela, pa u zavisnosti gde pretekne šalje ili u raj ili u pakao?
Đavo: Upravo to suđenje. S tim što pakao ne postoji od kad…
Filosof: Od kad?
Đavo: Od kad sam se ja pokajao i ponovo se vratio Bogu.
Filosof: Ti si se pokajao?!
Đavo: Odavno.
Filosof: I Bog te je tek tako primio nazad?
Đavo: Bog prima sve koji ga traže, a pogotovo najveće grešnike kad se pokaju.
Filosof: I sad ste ti i Isus dva brata blizanca?!
Đavo: Daleko bilo! On je jedini Sin Božiji, a ja sam samo njegov odani sluga. Ali meni je to i previše.
Filosof: Pa ovo je nemoguće - Đavo najveći pokajnik, ljubi skute Isusovih haljina i radosno grca što mu može noge oprati!
Đavo: Sve je moguće onom koji veruje!
Filosof: I još  citira jevanđelje! Ha-Ha-ha! (ozbiljno) Dosta je bilo sprdačine! Dovoljno mi je što ću čitavu večnost provesti u paklu, ne moraš barem da me ismevaš!
Đavo: (umilno) Ali, dragi brate, ja tebe ne ismevam. Istina je sve što ti rekoh. Pokajao sam se, i odavno više ne činim zlo.
Filosof: Ne činiš zlo?! Ma nemoj! A kako to onda, da se svet prosto guši od zla potonuo u njega do nozdrva?! Gde god se okreneš ubistva, pljačke, silovanja, zlostavljanje dece, od kako je sveta na jednom delu planete se  vodi rat…
Đavo: (Obori glavu.) Tome, dragi brate… nisam ja kriv. Ja sam sada uz Boga i činim samo ono što je njegova volja.
Filosof: Znači, sve je to Božja volja! Sjajno! Pa vi ste samo zamenili uloge - sad si ti svetac, a njemu je verovatno dosadilo da bude dobar, pa se sad malo igra lošeg momka.
Đavo: Oprosti mu Bože jer ne zna šta govori, oprosti mu Bože, po svojoj premilostivosti, i ne uzmi mu na osudu ove reči…
Filosof: Reci mi prosvećeni Đavole, kako to da si se pokajao?
Đavo: (snebivajući se) Zašto postavljaš toliko pitanja, bolje je…
Filosof: Ne izvrdavaj, neću ti dati mira dok mi ne odgovoriš.
Đavo: Bože, neka mi reči ove ne budu na osudu…z ašto sam se pokajao, želiš da znaš. Neka ti bude. Zbog ljudi! Pokajao sam se zbog ljudi!
Filosof: Kako to misliš zbog ljudi? Nekih određenih ili…
Đavo: Prosto - zbog ljudi. U jednom trenutku sam shvatio da više nemam nikakvu vlast nad njima, da su se otrgli mojoj kontroli, da ne umem odgovoriti njihovim zahtevima. Shvatio sam da sam nadjačan i prevaziđen; Pokajao sam se kad sam video da su čovečija dela nadmašila moja!
 

Treća scena


(Ulazi Sveštenik u mantiji i kako ugleda Đavola pritrči mu i baca se pred kolena.)

Sveštenik: Znao sam ja da ću kod tebe! Pa kod koga bih inače, kad sam ti se ceo život klanjao (Ponovo se klanja.) Jedini moj Bože, jedini moj Bože, ah, kako sam radostan što te najzad srećem!
Filosof
: Klanjate se Đavolu.
Sveštenik: Šta ste rekli?!!!
Filosof: Rekao sam da ste se upravo poklonili Đavolu.
Sveštenik (Gledajći u Đavola.): Ma šta to ova budala priča?!!!
Filosof
: Pričam to, da je taj kome si dotrčao nije Isus, već sam Đavo. Ali, ne sekirajte se, niste u paklu.  Bar ne još…
Sveštenik: Hoćete li već jednom da ućutite!
Filosof: Ako tako želite (Povlači se u stranu.)
Sveštenik: Najzad! Vidiš, Bože kakvih sve ljudi ima?!
Đavo: Ja nisam Bog. Ja sam Đavo.
Sveštenik: Đavo!!!?
Đavo: Da.
Sveštenik: Ma šta kažeš?! (Zamisli se.) Šta da se radi, onda… klanjam ti se (Pokloni se Đavolu.)
Filosof: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja ili tuga? Ili gonjenje? Ili glad? Ili golotinja? Ili strah? Ili mač?" Brzo ste nešto zaboravili svoju ljubav prema Bogu.
Sveštenik: Zašto bih ga voleo, kad on mene ne voli! Čitav mu se život klanjam i živim po njegovim zakonima, a on mene - u pakao! Šta sam ja – budala!? E neće noći! Odričem te se, Bože, zauvek! (Đavolu) predajem se tebi na službu!
Filosof
: Isuviše su hitra dela Vaša, prijatelju, gorko ćete se kajati!
Sveštenik: Što sam se odrekao Boga?! Ha- ha-ha! Ovde mi to samo može biti uzeti za dobro, zar ne, Đavole?
Đavo (Sve vreme razgovora mrmlja.): Oprosti mu Bože, jer ne zna šta čini, oprosti mu Bože, oprosti mi Bože što sam ga na ovo naveo, oprosti nam Bože, grešnicima…
Filosof: A Vi  ste, recite mi, bili uzoran hrišćanin?
Sveštenik: Čuj uzoran?! Pa ja sam bio sveštenik! I to ne tamo neki svešteničić, nego najbolji sveštenik u čitavoj parohiji! Kod mene su dolazili iz najudaljenijih krajeva, da im očitam molitvu i dam im savet. Sećam se jednog para koji je čak iz Australije doputovao da bih ih baš ja venčao. Je li Vam to dovoljno gospodine?
Filosof: O, pa Vi ćete se onda, nesumnjivo žestoko kajati.
Sveštenik: Hoćete li prestati sa tim kajanjem već jednom! To je jalovo! (Došapne mu.) Nego, poslušajte Vi mene, i ako se još niste poklonili našem novom Bogu, učinite to što pre!
Filosof
: Ja se nikome ne klanjam, a ako bih se i poklonio, ne bih to učinio pred slugom - taj pred kim klečite nije Đavo kakvim ga smatrate. On je jedan od najvernijih Božijih pomagača.
Sveštenik: Ha-ha-ha (Đavolu) Čujete li kako Vas vređa?!
Đavo: "Jedan Gospod, jedna vera - Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima i kroza sve i u svima nama"…
Filosof: Naročito je u nama! Šta Vi na to kažete, prijatelju?
Sveštenik (zbunjen): Zašto on recituje jevanđelje?!
Filosof: Lepo sam Vam rekao da je u njega đavolsko još jedino ime ostalo.
Đavo
: "Iz dubine vičem k tebi Gospode! Ako ćeš na bezakonje gledati, Gospode, Gospode, ko će ostati?"
Sveštenik: Ovde se nešto jako čudno dešava.
Filosof: Niste baš očekivali da ćete zateći Đavola i to još kao pokajnika, zar ne?
Sveštenik (Odmahuje glavom.) Ali… ovo je nemoguće!
Filosof: Sve je moguće onom koji veruje, tako barem Đavo kaže! A, priznaćete da je ironično - Đavo podučava veri u Boga!
Sveštenik: Bio sam ubeđen da je Đavolu nemoguće da se pokaje, pa on je otac bezakonja!
Filosof: Da, samo je kao otac izrodio mnogo naprednih sinova i kćeri, koji su se svojski potrudili da ga nadmaše!
Sveštenik: Ali kako je Bog to dozvolio?!!! Zar da uz toliko smernih duša, ravnopravno sa njima bitiše onaj zbog koga je čitav svet iskvaren?!!
Filosof: Velika je milost Božija!
Sveštenik: Znači ja treba da delim Boga i njegova blaženstva sa ovim?! E, neće moći! (Prilazi Đavolu.) Odakle tebi pravo da se pokaješ?!!! (Drmusa ga.) Odgovori mi spadalo jedno!!!
Đavo: "Gospode! Kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi govore za dušu moju: nema mu pomoći od Boga"!
Sveštenik: I naravno da ti nema spasenja, prokletniče!
Đavo: "Ali ti si Gospode, štit koji me zaklanja, slava moja, ti podižeš glavu moju"!
Sveštenik (Ošamari ga.): Ne pogani svojim bednim jezikom svetu molitvu!
Filosof: Ostavite jadnička na miru! (Povuče ga.) Sklonite se (Đavo odlazi.)
Sveštenik: Ama, kako da ga ostavim na miru!? Pa on je…
Filosof: A Vi? Šta ste Vi? Došli ste kao najodaniji Božiji podanik, onda ste ga se tako lako odrekli, bacivši se pred noge Đavolu, a sada, kad ste shvatili da Vam on niti šta može niti šta loše hoće učiniti, izigravate sudiju! Odakle Vam pravo!?
Sveštenik: Što se tiče tog prvog, zbunio sam se, priznajem. Ali, mene Bog poznaje, neće mi zameriti. Ali ne znam što se čudite odakle mi pravo da ga napadam! On je celo čovečanstvo uvukao u provaliju, zarobio jadnog čoveka bezbrojnim grehovima, i sad mi izigrava svetitelja! E, neće moći! Ima da se vrati u svoju jazbinu!!! Samo da ga se dočepam!
Filosof: Vi kao naučen hrišćanin bi trebalo da znate da čovek ima slobodnu volju, i da ga bez njegovog pristanka Đavo nije mogao povući u greh.
Sveštenik: Tačno. Ali čovek ne bi grešio da ne podleže Đavolovim veštim prevarama. A mučen, čovek je naivan, kad ga đavo mami ne zna u šta se upušta!
Filosof: Čovek - jadna naivčina, ne zna šta je dobro a šta zlo, i zato, naravno, ništa nije kriv! Na Đavola treba svaliti odgovornost za sva zverstva čovekovog uma! Čovek je tu samo nedužni izvršitelj! Lepo je to smišljeno: čini što ti je volja, kradi, zlostavljaj, ubijaj, otimaj, mrzi, bludniči, sveti se, divi se samom sebi, omalovažavaj druge, zavidi i naslađuj se tuđem neuspehu i onda se fino sklupčaj pod epitrahilj i reci: Lukavi Đavo me je naterao! Bože, oprosti mi!
Sveštenik: Vi hoćete da kažete da se ne treba kajati i moliti Boga za oproštaj?!
Filosof
: Ja kažem da ne treba svoje grehe svaljivati na Đavola i njime pravdati sopstvena zlodela! Čovek mora da oseća odgovornost za svaki svoj postupak, mora da stane iza svega što jeste i što radi! Ali, pošto većina ne može da izdrži smrad sopstvenih govana, onda ih fino spere podsećanjem na Đavola! (Zamisli se.) Čoveku je Đavo potrebniji od Boga!
Sveštenik: Vi, čoveče, nemate ni malo spokoja. Pokajte se!
Filosof: Ha - zanima me samo šta bi se desilo kada bi se svetu objavilo da se njihov miljenik pokajao! Mislim da bi tad bio smak sveta.
 

Četvrta scena


(Ulazi čovek sa omčom oko vrata.)

Filosof: A, evo nam još jednog brata! Dobro nam došli!
Samoubica (Gleda ih zabezeknuto, ne odgovara.)
Filosof: Ne plašite se, ne ujedamo.
Sveštenik (Pritrčava mu.): Da te odmah upozorim - ako naiđe Đavo nemoj da se plašiš, jer se on pokajao i sad je dobar!
Samoubica: Neeeeeeeeeeeeeeeee! (Istrčava sa scene.)
Sveštenik: Šta mu bi? Pa lepo sam mu rekao da je Đavo dobar!
Filosof: A, jeste li primetili konopac što mu je visio oko vrata?
Sveštenik: Da… da… pa on je sigurno samoubica!
Filosof: Bistri ste - nema šta!
Sveštenik
: E pa, s njim je onda već svršeno. On će u pakao!
Filosof: Ah, pa nisam Vam rekao da pakla nema!
Sveštenik: Kako nema?!
Filosof: Kako može da ga ima, kad je Đavo postao Božiji sluga?
Sveštenik: Pa to ćemo mi onda, zasigurno u raj!
Filosof: Ako me logika dobro služi, da, jer više nema alternative.
Sveštenik: Ali, to onda znači, da osim što ćemo mi pravedni u raj, pored nas će i sve zle spodobe ljudske?!
Filosof: Verovatno.
Sveštenik: Pa to je prevara! Ja sam celog života k’o mazga služio Boga, i sad treba da dobijem isto što i svi pokvarenjaci i zlotvori?!
Filosof: Zar ne bi trebalo da se radujete što će se svi spasiti?
Sveštenik: Ne mogu da se radujem kad to nije pravedno!
Filosof: Mislite da smo mi pozvani da određujemo šta jeste a šta nije pravedno?!
 

Peta scena


(Ulazi Đavo noseći u rukama onesvešćenog Samoubicu.)

Đavo: Pomozite mi braćo, da ga spustimo!
Filosof: Zašto se onesvestio?
Đavo: Još ne može da shvati da je živ, mada je umro.
Sveštenik: Nisam znao da je i mrtav čovek sposoban da se onesvesti!
Filosof: Kako da ga povratimo?
Đavo: "ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih"!
Samoubica: (Otvara oči, pogleda ih.) Opet nisam umro?! (Uzdahne i ustane.)
Filosof: Zalud pokušavate, nema smrti.
Samoubica: Hvala na obaveštenju!
Filosof: Molim (Nakloni se i povuče u stranu.)
Svešetnik (Kruži oko Samoubice i cokće.): Izrode! Ko ti je dao pravo da oduzmeš sebi život?
Samoubica: To je moja stvar!
Sveštenik: E pa, nije samo tvoja stvar! Nije, jer nisi ti sam sebi dao život.
Samoubica: Sigurno mi ga nisi ti dao! Zato, prođi me se! (Hoće da ode.)
Sveštenik: E, neće moći. Ovde nema izdvajanja!
Filosof: Ne kinjite čoveka. Ni sami ne znate šta ovde ima, a šta nema.
Samoubica: Ovo mora da je pakao! (Uzdahne.)
Filosof: Nije. Pakla nema više.
Samoubica: Jel? Pa gde smo to mi onda?
Filosof: U čakaonici.
Samoubica: U čekaonici. A šta čekamo?
Filosof: Isusa da nam sudi.
Samoubica: Da nam sudi - ha - zar nam već čitav život ne sudi? Zar nas, dajući nam život, nije već dovoljno osudio?
Filosof: Gledajte to sa vedrije strane - nema više pakla, dakle, naše muke su okončane!
Đavo: Oprostite što vam se mešam u razgovor, ali mislim da treba da znate da pred vama ne stoji samo Bog.
Filosof: Jel? A šta još stoji?
Đavo: Samoća (Odlazi.)
 

Šesta scena


Filosof: Hm… znači nije raj jedino preostalo mesto. Svešteniče, radujte se, ipak nećemo svi kod Boga!
Sveštenik: Bolje pripremajte govor za suđenje, umesto što se šegačite. (Pomera se u stranu i počinje tiho da razgovara sam sa sobom.)
Filosof: Ne brinite se za mene!
(Pauza.)
Filosof (Stane pored Samoubice koji drži glavu u krilu.): Jeste li dobro, gospodine?
Samoubica (Ne dižući glavu): Šta se to Vas tiče?!
Filosof: I ne tiče me se. (Krene od njega.)
Samoubica: Ne idite!
Filosof: I da hoću, nemam kuda. (Seda pored njega.)
Samoubica: I dokle ćemo mi biti ovde?
Filosof: Čini mi se – večno.
Samoubica: Mislite li da je to pravedno?!
Filosof: To nije pitanje pravde ili nepravde.
Samoubica: E, jeste! Mislim da je to što nema smrti najgnusnija podvala života! Da li ćeš da se rodiš ne možeš da biraš, i to je nameštaljka, ali to što nema izlaza iz života, to je ropstvo.
Filosof: Čovek ima svoj početak, ali nema i kraj - to mu je sudbina.
Samoubica: E to je ono što mene užasava - beskrajnost! Ljudima je teško da shvate smisao života na čijem kraju dolazi smrt koja sve storeno sruši, a ja ne mogu da shvatim smisao života koji nema svoj svršetak! Smrt nije eksploziv koji sve stečeno u jednom trenutku raznese u deliće, smrt je završetak, poslednja tačka, kojom ceo prethodni život postaje zaokružena celina! (Seti se.) Ali, toga nema…
Filosof: A, zašto ste se Vi… oprostite ne treba da Vas to pitam…
Samoubica: Ne smeta mi da pričam o svom samoubistvu. Nisam se ja ubio kao većina, jer su mi kola krenula nizbrdo. Naprotiv! Ja sam se ubio, kad sam postigao sve ono što sam želeo, dobio sve čemu sam težio, ostvario u potpunosti sve svoje snove. Ubio sam se da se ne bih srozao, i da se ne bih ponavljao.
Filosof: Zanimljivo!
Samoubica: Shvatate li sada, koliko sam očajan - radosno sam pripremio svoj odlazak, onda sam umro, a ipak sam živ, kao da sam samo malo zaspao posle ručka.
Filosof: Ipak, ne verujem da se ovde nastavlja život onakav kakav je bio dole. Ovde je sigurno sve drugačije.

(Ulazi Devojka u venčanici, prilazi Filosofu i Samoubici.)

Samoubica (uzdahne): Ima li ičeg što ja već nisam video?
Filosof:Vi ste, dakle, kad ste doneli odluku da se ubijete, bili ubeđeni da je to kraj, definitivan?
Samoubica: Ne bih se ubio u suprotnom!
Devojka: Vi ste sebi oduzeli život?!!!
Samoubica: Da!
Devojka: Kako je to sramno!
Samoubica: Manje sramno nego da mi ga oduzmu drugi, kao što su Vama, pretpostavljam.
Devojka (pokunjeno): To je bila nesreća.
Samoubica: Za svaku nesreću je neko kriv, inače se ne bi ni dešavale.
Devojka: Onda sam ja taj krivac. (Zaplače.)
Filosof: Vi ste suviše lepi da biste bili krivi. (Ljubi joj ruku.)
Devojka: Lakše mi je da verujem da sam ja kriva. To će me spasiti.
Filososf: Od čega će Vas spasiti?
Devojka: Od mržnje.

(Ulazi Mladić.)

Mladić (Sa blaženim osmehom.): Pomaže Bog braćo!
Samoubica: Ako ti tako kažeš.
Sveštenik: Evo najzad i mog društva (Prilazi mu.) Bog ti pomogao mladiću i dobro mi došao! (Hoda sa njim.)
Filosof: Mi odosmo da nađemo Đavola! (Izlaze Filosof, Samoubica i Devojka.)
 

Sedma scena


Sveštenik: Ha - ionako nam ne trebaju! Recite mi, dragi mladiću, kojoj ste Vi crkvi pripadali?
Mladić: Božjoj.
Sveštenik: Kojoj naročito?
Mladić: Nijednoj.
Sveštenik: Od toliko crkava ti nijednoj?!
Mladić: Možda upravo zbog tog mnoštva nisam pripadao nijednoj.
Sveštenik: Jao, crni mladiću! Jao, crni mladiću! Jao!
Mladić: Ali, šta Vam je gospodine?
Sveštenik: Kako šta mi je?! Kako šta mi je?! Znaš li ti da za tebe nema spasa - ti si gotov!
Mladić: Zašto sam gotov?
Sveštenik: Pa ti ne znaš?!!! O, nesrećniče! Pa zar ti niko nije rekao da Bog spasava samo one u crkvi?!!!
Mladić: Mislim da samo On zna koga spasava.
Sveštenik
: A, ne, ne… znamo to i mi! On nam je sam to otkrio! Dom Božji na zemlji je Crkva i svako ko hoće da se spase, mora biti u Crkvi.
Mladić: Bog je isuviše širok da bi se mogao smestiti u Crkvu, suviše slobodan da bi se mogao zatvoriti među njene zidine. Ako pričamo o Božijem domu na zemlji, mislim da se tako može nazivati jedino ljudsko srce.
Sveštenik
: Ti bi dakle da se Crkva ukine?!
Mladić
: Ne, voleo bih samo da se ne prenaglašava njen značaj.
Sveštenik: A sad je meni jasno - ti nisi hteo da pripadaš Crkvi, jer si umislio da ti Crkva za spasenje uopšte nije potrebna!
Mladić: Ne, često puta sam čak žalio što nisam u Crkvi, ali nisam pripadao ni jednoj jer nisam znao kojoj bih pripadao. Po ocu sam katolik, po majci pravoslavac - dakle ko sam ja?
Sveštenik: E, svašta s tobom! Pa naravno da si pravoslavac, jer nije te valjda otac rodio! Majka je važna, sinko moj! Majka je svetinja!
Mladić: Ne znam… bio sam jako zbunjen tim dvema crkvama koja svaka za sebe garantuje da je ona prava kojoj treba da se priklonim. Proučavao sam malo i istoriju obe i došao do zaključka da se one suštinski ne razlikuju - i jednoj i drugoj je stožer i uzor Isus Hristos, a vera u Njega je dovoljan razlog da se bude vernikom…
Sveštenik: A ne - nisu iste, to se tebi samo čini! Pravoslavlje je bolje! Pravoslavlje je jedina prava vera sačuvana od Hristovog vremena, a katolici?! Oni su otpadnici!
Mladić: Nešto slično za vas govore katolici.
Sveštenik: Oni tako govore jer su zavedeni iskvarenim učenjem!
Mladić: To opet oni za vas govore.
Sveštenik: Oni govore pa oni govore! Šta si se uhvatio za njih ko pijan plota! Trebalo je da slušaš šta mi govorimo, jer mi govorimo istinu!
Mladić: I pravoslavlje i katoličanstvo govori o Isusu, a on je sam Istina! Kako onda možete reći da katolici ne govore istinu?
Sveštenik: E tu sam te čekao! Oni govore o istini, to je tačno, ali ne govore na istinit način! U tome je stvar!
Mladić: A ja mislim da je stvar u tome da istinito govorite i vi i oni, i da ste zapravo jedna crkva, ali odbijate da se ujedinite jer katolici neće da se odreknu papstva, a pravoslavci s druge strane neće da ga priznaju. Suština je u tome da i jedni i drugi želite da imate prevlast!
Sveštenik: Zaveži taj svoj pogani jezik da ti ga ja ne iščupam!
Mladić: Oprostite, nisam hteo da Vas uvredim!
Sveštenik: Nesrećniče! Ne vređaš ti mene nego Crkvu Božiju i to sad pred samim sudom! Teško tebi!

(Vraćaju se Filosof, Samoubica i Devojka.)
 

Osma scena


Filosof: Svešteniče! Svešteniče! Imam novost za Vas!
Sveštenik: Deder, da čujem!
Filosof: Sedite, da se ne srušite kad budete čuli!
Sveštenik: Pričajte, šta će se strašno desiti!
Devojka: Ništa. Sve se već desilo.
Filosof: Upravo nas je Đavo obavestio da…
Mladić: Đavo?!!!
Filosof: Objasniću Vam kasnije, samo me ne prekidajte! Dakle, obavestio nas je da će od današnje grupe umrlih, samo jedan ući u raj!
Sveštenik: Kako to samo jedan?
Filosof: Tako lepo, jer nema dovoljno mesta za sve!
Sveštenik: Znači tako?!
Filosof: Da, a naš je zadatak, da među sobom izaberemo jednog, koga ćemo predložiti za raj!
Sveštenik: I Isus će to da uvaži?!
Filosof: Tako sam shvatio.
Sveštenik (Odahne.): Ih, a ja mislio da je nešto strašno! Ovde nema ničeg spornog, svi se slažemo - ja sam taj!
Devojka: Vi ste taj?
Sveštenik: Glavom i bradom!
Samoubica: Vidi ti matorog, kako se on sam proglasio za izabranog!
Sveštenik: Ja mislim, da između nas ovde, nema mnogo nedoumice!
Samoubica: Kako to, moliću?!
Sveštenik: Tako lepo što si ti samoubica, ovaj je jeretik, Vama svaka čast (Filosofu), ali Vama nije ni mnogo stalo do raja pretpostavljam, i onda, ko nam ostaje - ja, kao logičan izbor!
Devojka: A ja?
Sveštenik: A šta ti?
Devojka: Pa mene niste uopšte računali!
Sveštenik: Normalno - ti si žensko.
Devojka: I to mi je mana?
Sveštenik: Velika. Kao prvo, da nije bilo Adama i njegovog rebra, ne bi bilo ni Eve, a drugo, da nije bilo Eve, Adam nikad ne bi pojeo jabuku. Eto - jel’ dosta?!!
Devojka (Rasplače se.)
Filosof: Ne sekirajte se. Praviću vam društvo u Paklu.
Samoubica: Hoćete malo sutra! Čuli ste da u pakao ide svako za sebe.
Filosof (Ugrize se za usnu.): Da, samoća, to sam potpuno zaboravio.
Sveštenik: Znači, dogovorili smo se!
Samoubica: Da Vas predložimo - samo preko mene mrtvog!
Sveštenik: Pa i mrtav si brate! A, uostalom, ti si hteo da ne živiš, šta sada hoćeš?!
Samoubica: Hoću pravdu!
Mladić: Izvinite…
Sveštenik: Pravda je da ti nemaš više ni pravo glasa.
Samoubica: A Vi naravno imate.
Mladić: Izvinite…
Sveštenik: Najviše od svih - ja sam bio Božji pastir!
Samoubica: Kao Božji pastir trebalo bi da budete smerni i da pustite druge ispred sebe!
Filosof: Ja sam da se izabere devojka! Ona je nesrećnica tako mlada umrla.
Sveštenik: Ma gle molim te! A što nije pazila da ne umre mlada!
Filosof: A kako je to trebala da pazi?!
Sveštenik: Pa lepo - da bira društvo, da pazi kuda ide…
Filosof: Vi ste sasvim sišli s uma!
Mladić: Hoće li mi neko najzad reći odakle Đavo ovde i kako to da nema pakla?!!!

Svi: Đavo se pokajao!!!

Kraj prvog čina
 


DRUGI ČIN


Prva scena


(Mladić stoji na jednom kraju scene, pognute glave - moli se; Filosof i Devojka sede na drugom.)

Filosof: Imate samo dvadest dve godine?!
Devojka (Klimne potvrdno.): Ja ništa od života nisam videla, nigde nisam putovala, nisam ni studije još završila. Tek je trebalo da počnem da živim, a onda…
Filosof: A Vaš mladoženja?
Devojka: On je deset godina stariji od mene.
Filosof: I njemu nije bilo ništa?
Devojka: Par ogrebotina.
(pauza)
Filosof: Sigurno Vas užasava pomisao da ga nećete još dugo vremena videti?
Devojka: Užasava me pomisao na život koji mi je tako bezdušno, tako naglo, bez najave, prerano oduzet! Užasava me pomisao na Boga koga sam poštovala i u koga sam se uzdala. Užasava me mržnja koja je jedino što sada osećam!
Filosof: Proći će Vas, sve se vremenom preboli.
Devojka: A da li se oprosti?! Da li ikada zaista praštamo, ili se samo pretvaramo da to činimo?
Filosof: Mislite da nećete moći da oprostite svom mužu?
Devojka: Ne, ne njemu - on je isto tako objekat nesreće kao i ja.
Filosof: Kome onda - Bogu?
Devojka: Životu! Životu koji me je odbacio kao da sam smrdljivo smeće!
Filosof: Vidite da se i s ove strane živi.
Devojka: Jak mi je ovo život!
Filosof: Mi smo još uvek u čekaonici, ali kad nas rasporede, ko zna - možda je tamo lepše nego na zemlji. Možda je ovaj ovde život, zapravo pravi.
Devojka: Meni je i onaj dole bio dobar! Imala sam svoj svet - svoju sobicu, svoje prijateljice, svog budućeg muža, svoj ormar pun lepih krpica, a sad?
Filosof: Voleo bih da Vam mogu pomoći.
Devojka: Onda me poljubite!
Filosof: Molim?!
Devojka: Poljubite me - želim da proverim da li su mi usne još žive!
(Filosof je poljubi.)
Filosof: Pa?
Devojka (sa olakšanjem): Žive su!
Filosof: Da li Vam je poljubac bio lep kao oni dole?
Devojka: Drugačiji. (Pauza.) A, znate li da ja nikada nisam bila sa muškarcem?
Filosof: Pa sad, i nije da niste ništa propustili.
Devojka: A dala bih sve da mi se to dogodi, bar jednom, da bih znala kako je.
Filosof: Nećete i to, valjda, tražiti od mene?
Devojka: A što da ne, ne sviđam Vam se?
Filosof: Naravno da mi se sviđate, samo… još ste u venčanici.
Devojka (Skida haljinu.)
Filosof: Polako, polako! Ostavimo skidanje za kasnije. Prvo, razmislite dobro - ako ste već dosad bili nevini, zar ne bi bilo lepo da nevini i uđete u raj?
Devojka: I da ostanem devojka večno?! Vi mi baš želite zlo!
Filosof: Ja želim ono što je za Vas najbolje!
Devojka: Onda me ne odbijajte! O, molim Vas - želim i ja da osetim tu slatku strast o kojoj sam se toliko naslušala! Želim da okusim znoj muškarca na sopstvenoj koži, da se igram sa maljama na mišićavim grudima! A posle, nek odem i u raj, nije bitno! Učinite mi to, molim Vas!
Filosof: I da pristanem, kako mislite da to izvedemo? Pa nismo sami!
Devojka: Besmislica! Mogli bismo to da uradimo na očigled svih i niko nas ne bi primetio! Pa svi su obuzeti jedino sobom!
Filosof: Ipak…
Devojka: Dobro, možemo pomeriti one mučenike s ulaza, a mi tamo stati! Reći ćemo im da ih mi sad smenjujemo, da bi se oni malo odmorili.
Filosof: Mislite da će pristati?!
Devojka: Da, da, samo požurite, da ne bude kasno! (Hvata ga za ruku.)
Filosof: A jeste li Vi sigurni da to sto posto želite samnom? Ima ovde još muškaraca!
Devojka: Šta Vama fali?! A i nemam vremena za novo ubeđivanje. Hajdete!
Filosof (za sebe): Jednom zavodnik, uvek zavodnik! (Kreće za njom.)

(Izlaze a malo zatim ulaze Sveštenik i Samoubica.)
 

Druga scena


Sveštenik: Dobro da su se setili da nas odmene!
Samoubica (Briše znoj sa čela.): Uh - baš sam se umorio od guranja! Mnogo su nasrtljivi ovi došljaci!
Sveštenik: I nekulturni, pre svega! Lepo im kažemo da više nema mesta, a oni navalili, pa nepuštaju. Kakvog li sve sveta ima. (Cokće.)
Samoubica: A možda ipak treba da ih pustimo.
Sveštenik: Da ih pustimo?! Pa da se onda još i s njima borimo ko će u raj! I ovako imamo poteškoća da se složimo.
Samoubica: Ja mislim da bi najbolje bilo da izvlačimo ceduljice.
Sveštenik: A to ne dolazi u obzir! Ne zarađuje se raj brajko moj na lutriji!
Samoubica: Ne znam kako ćemo se drugačije dogovoriti!
Sveštenik: Dogovorićemo se vrlo lako kad svi poslušamo svoju savest i uvidimo ko je taj najbolji među nama!
Samoubica: Što ste naravno Vi!
Sveštenik: Ti si to rekao.
Samoubica: E, koji me je đavo terao da se ubijam?! (Pogleda u Mladića koji sve vreme stoji i ćutke se moli.) Šta li je umislio ovaj klipan? Mali!!! Ej, mali!!!
Mladić: Mene zovete?
Samoubica: Jok, Sv. Petra! Šta ti je, što si se osamio? Dođi u društvo!
Sveštenik: Ionako ćeš ubrzo u večnu Samoću!
Mladić: Ja nikada neću biti sam.
Sveštenik: O, pa ti se to još nadaš da ćeš u carstvo Božije!
Mladić: "Carstvo Božije je unutra, u vama"! Ja ustupam svoje pravo na raj onome koga vi odaberete, mene slobodno ne računajte!
Sveštenik: Pa i ne računamo te, ne boj se! Ha-ha-ha!
Samoubica: Ni tebi se mali ne živi, znači!
Mladić: Bio u samoći ili u raju, moliću se Bogu i biću živ!
Sveštenik: U, vidi ti njega, kako on misli da je iznad nas!
Mladić: Ne mislim ja ni na vas ni na sebe.
Sveštenik: Nego na Boga! Samo, plašim se nešto da ne misli on na tebe!
Mladić: Sve jedno.
 

Treća scena


(Ulazi Slepi mladić. Hoda lagano uz pomoć štapa, na očima su mu tamne naočare, a umotan je u staro ćebe.)

Sveštenik: Otkud sad pa ovaj?! Pa šta li rade ono dvoje, o Bože, znao sam da će se bez mene sve upropastiti!

(Mladić pritrči, hvata ga ispod ruke i pomaže mu da sedne. Sveštenik ga prezrivo i gnevno odmerava od glave do pete.)

Sveštenik: Znači, i ti bi sad u raj?

(Slepi mladić samo mirno sedi, tupkajući štapom o pod.)

Sveštenik: Alo bre, čuješ šta te pitam?! (Ćušne ga u stranu, Slepi Mladić se trgne.)
Mladić: Ne gurajte ga. (Mladić stane ispred Sveštenika da bi zaštitio mladića.)
Mladić: Zar ne primećujete da Vas ne čuje?
Sveštenik: Jel? (Iza Mladićevog ramena se sakrije, a onda iz sveg glasa vikne Vucibatino!)
(Slepi mladić ne odgovara, Sveštenik zadovoljno trlja ruke.)

Sveštenik: Odlično! Niti vidi, niti čuje! On vala i ne postoji!
Mladić: Molim?!
Sveštenik (Hvata Mladića pod ruku): De, de! Ne uzbuđuj se odmah sinak! To ja mislim na ovaj izbor za raj, ne inače... (Odjednom se udari po čelu.) Ama, propali smo! Kad se ovaj provuko, to znači... Samoubico, trčimo do ulaza!

(Ulaze Filosof i Devojka.)

Sveštenik: Ostavili ste ulaz bez obezbeđenja?!!!
Filosof: Sad smo bili sa Đavolom: rekao nam je da je za danas dosta umrlih!
Sveštenik (sa olakšanjem): Dobro je!
Filosof: A ko je ovo? (Pokazuje na Slepog mladića.)
Sveštenik: To je vaš propust! Ali, nema veze, i onako je gluv i slep, svršićemo sve bez njega.
Filosof: Mi ga nismo pustili, zar ne? (Devojka odmahuje.)
Sveštenik: Jok ja sam! Nego... da ne gubimo vreme više. (Nakašlje se.) Braćo, kucnuo je čas dogovora!
Filosof: Ja sam vam već rekao da je dogovor nemoguć i da ja neću da učestvujem u njemu!
Sveštenik: Ne morate Vi da učestvujete. Dajte samo svoj glas!
Filosof: Dajem ga njoj, onda.
Devojka: I ja svoj dajem sebi! Sa mnom se život najsurovije poigrao, ja imam najveća prava od svih da odem u raj!
Sveštenik: Znači - devojka ima dva glasa i ja imam dva glasa.
Samoubica: Ko ti dade drugi?
Sveštenik: Mladić.
Samoubica: On je rekao da svoj glas daje za onog ko ima većinu!
Sveštenik: Ne sitničarimo - i onako ću je ja imati!
Samoubica: Treba Vam samo još jedan glas - moj!
Sveštenik: Pa valjda ćete mi ga pre dati nego jednoj ženskinji?!
Devojka: A zašto mi ga ne bio dao?!!!
Sveštenik: Već smo pričali o vašem moralu!
Devojka: Ama šta Vi znate o mom moralu!!!?
Sveštenik: Dovoljno! Žena ste!
Devojka: Pa ovo je stvarno prevršilo svaku meru! (Filosofu) Zašto Vi ne reagujete?!
Filosof: Vi glasate za sebe - snađite se sami! (Povuče se u stranu.)
Devojka: Tako znači! E pa glasam za sebe! Svim srcem glasam za sebe!
Sveštenik: Nisi se naučila da treba poštovati starije?
Devojka: A Vi da na mlađima svet ostaje?
Sveštenik: Ta pravila ne važe ovde.
Devojka: Onda se to odnosi i na vaša pravila.
Sveštenik: Auuu što ti imaš dugačak jezik!
Devojka: Ja bar imam nešto dugačko!
Sveštenik: Jeste li čuli šta mi je rekla?! Bestidnice! Uostalom šta se ja tu s tobom uopšte raspravljam. (Samoubici) Ko dobija Vaš glas - ona ili ja?!
Samoubica: Svoj glas dobijam ja!
Sveštenik: Vi?
Samoubica: Pa kad ste već svi sebi izdelili glasove, da i ja sebi dam jedan.
Sveštenik: Ne šegačite se - ovde se ozbiljno odlučuje. Recite ko - ona ili ja?!
Samoubica: Lepo sam Vam rekao da dajem sebi: Šta više hoćete od mene!?
Sveštenik: Da imate malo barem savesti! Šta će Vama glas - Vi i onako ne možete pobediti!
Samoubica: Znam. Ali kad ja ne mogu u raj, što bih pomagao nekom drugom?
Sveštenik: Iz milosrđa!
Samoubica: Nisam ja ovčica, zato ne izigravajte pastira. Ostavite propoved za nekog drugog!
Sveštenik: Dakle nerešeno je između mene i ove!
Devojka: Nije! Ja imam dva glasa, a Vi samo svoj i onaj što ste prisvojili od Mladića.
Filosof (Prilazi.): Ni ti nemaš dva! Uzimam nazad svoj glas!
Devojka: Kako uzimaš?
Filosof: Tako lepo kao što sam ti ga i dao!
Devojka: Kako možeš biti tako bedan?
Filosof: Učim se od tebe!
Sveštenik: Vi dakle svoj glas dajete meni?
Filosof: Ne dajem! Uzimam ga sebi.
Sveštenik: Znači, sad i Vi mislite da možete u raj?!
Filosof: Pa sad, nisam ja baš za raj, ali koliko nisam ja, toliko nije niko od vas.
Sveštenik: Dakle, sada imamo situaciju da svi imate po jedan glas, osim mene koji imam dva. Znači - ja sam taj!
Samoubica: U tvojim snovima!
Filosof: Oprostite, ali loša Vam je matematika. Ovde imamo četiri puta jedan glas, i jednog uzdržanog, koji po logici stvari može da odluči u korist svakog od nas, ali on neće da se meša.
Sveštenik: E Boga mi će hteti! (Krene ka Mladiću.)
Filosof (Zaustavlja ga.): Samo polako! Kud žurite?! S tim zaluđenikom nećete ništa postići na silu.
Sveštenik: Pa šta predlažete onda?
Filosof: Predlažem da mu se ko ljudi obratimo za pomoć, tražeći mu da da svoj glas onom, ko najviše zaslužuje da ode u raj.
Sveštenik: A na osnovu čega će taj klipan to da proceni?
Filosof: Pa ne znam… Možda bi bilo najbolje da svako od nas ispriča nešto o sebi i sam navede razloge zbog kojih smatra da je zaslužio raj više od ostalih.
Samoubica: Neka se svako bori za raj sopstvenim oružjem!
Devojka: Ja pristajem!
Sveštenik: Ja pristajem! (Imitira Devojku.) A ko tebe, jado, uopšte nešto i pita? (Nakašlje se.) Ja pristajem!
Filosof: Lepo! Pošto smo se dogovorili, sad bi svako za sebe mogao malo da promisli o svom životu i pripremi se za odlazak Mladiću! (Sedne.) Hajde, i vi!

(Svi posedaju jedan blizu drugog i zadubljuju se u misli. Nakon par trenutaka ustaje Sveštenik sa pobedničkim osmehom.)

Filosof:Vi ste već gotovi?
Sveštenik: Ne znate vi s kim se takmičite!
Filosof: Ipak, da niste malo požurili? Treba promisliti, prisetiti se svega značajnog, probrati iz mnoštva događaja one sa kojima valja da se istupi.
Sveštenik: Nemam ja šta da probiram i odvajam. Moj ceo život je Jevanđelje! Šta god rekao o sebi - biće to muzika za uši!
Devojka: A jel’ tehno il’ turbo folk?
Sveštenik: Ko gubi, ima pravo da se ljuti, kaže poslovica! Zle primedbe protivnika samo su odraz njihove nemoći.
Filosof: Dobro Svešteniče, ako ste Vi gotovi, sačekajte u tišini da i mi ostali završimo.
Samoubica (Ustaje.): I ja sam gotov!
Filosof: I Vi?!
Samoubica: Kad može on da ide nepripremljen, što ja ne bi mog’o?!
Devojka (Ustaje.): Gotova sam i ja! Moj život se završio danas a počeo je juče. Ja ga svakako nisam zaboravila!
Filosof (Slegne ramenima.): Ako je tako - nema šta da čekamo! (Ustaje.) Mladiću! Mladiću!

(Ostali mu se pridružuju u dozivanju Mladića, koji na drugom kraju scene kleči i tiho se moli. Blizu njega je Slepi mladić koji samo mirno sedi.)

Filosof: Mladiću! Oprostite ako Vas prekidamo, ali neophodna nam je Vaša pomoć!
Mladić (Prekrsti se i ustane.): Izvolite - kako Vam ja mogu pomoći?
Filosof: Evo o čemu je reč: Vi ste se povukli iz izbora za ulazak u raj rekavši da svoj glas dajete onom ko bude imao većinu - da li je to tačno?
Mladić: Sasvim tačno!
Filosof: Problem je u tome što mi ne znamo kome da dodelimo Vaš glas.
Mladić: Borba je izjednačena, znači?
Filosof: Sasvim izjednačena. Svi imamo po jedan glas.
Mladić (preneraženo): Pa to je svako od vas glasao za sebe!
Filosof: Prirodno.
Mladić: Ne čini li Vam se da je to ipak malo sebično? Neljudski!
Filosof: To je sasvim ljudski - kad je u pitanje doveden sopstveni opstanak, prestaje briga za druge.
Mladić: Ja mislim da je ljudski u takvim trenucima prevazići sebe i žrtvovati se za dobrobit svog bližnjeg.Tada čovek ima priliku da postane čovek!
Filosof: Vi pričate o anđelima.
Samoubica: Ja bih pre rekao o magarcima!
Sveštenik: Aman ljudi! Ovde je pitanje biti ili ne biti, a vi se raspravljate šta je ljudski! Hajde da svršavamo stvar dok još ima vremena. Mladiću, mi smo došli kod tebe da ti izabereš onog koji će u raj!
Mladić (zapanjen): Nemoguće! Pa ko je mene ovlastio da o tome odlučujem?!
Sveštenik: Mi te ovlašćujemo!
Mladić: Ali ja nisam ni sposoban ni dostojan toga!
Sveštenik: Ama nemoj da se prenemažeš već saslušaj šta svako od nas ima da kaže!Evo ja mogu prvi: Rođen sam u jednom malom planinskom mestu…
Mladić (izbezumljeno): Ali, stanite! Ja ne mogu da vam pomognem! Ja nisam ni Bog ni sudija…
Filosof: A da li ste hrišćanin?
Mladić: Da, zašto?
Filosof: Jedan pravi hrišćanin, koji uvek misli na dobrobit svoje braće, nikada neće odbiti jadne ljude kojima treba pomoć. Je li tako?
Mladić (Obori pogled.): Jako ste lukavi.
Filosof: Ne, ja Vas samo podsećam na Vašu hrišćansku dužnost!
Devojka: Saslušaj nas barem - to je dobra prilika da se svi bolje upoznamo, da se zbližimo!
Mladić: Ja ću rado da vas saslušam, ali…
Filosof: To nam je dovoljno! Pre nego što počnemo zamoliću vas da budemo kratki i konkretni - jer nije nam ostalo mnogo vremena. Svešteniče, čini mi se da ste Vi počeli svoju priču! (Pokazuje svima osim Svešteniku da sednu što ovi i učine. Sveštenik sačeka da se umire.)
Sveštenik: Kao što rekoh, rođen sam u jednom malom planinskom mestu, kao poslednje, deveto dete u porodici koja je jedva sastavljala kraj s krajem. Porodična sirotinja bila je tolika da smo neretko čitavu sedmicu delili jednu jedinu pogaču i litru mleka. Odeću nismo menjali i po godinu dana, jer nismo imali više od jednog odela. Pa ipak, to mi nije smetalo da budem najbolji đak u školi. Podjednako su mi išle sve nauke, bio sam svestran.Pa ipak, svi su se učitelji slagali da treba da idem u sveštenike. I tako sam kao najbolji upisao Bogosloviju, kao najbolji je i završio i isto tako Bogoslovski fakultet. Kao najbolji student, odmah po završetku studija, rukopoložen sam za sveštenika. (Ponosno ih gleda, kao da čeka aplauz.)
Devojka (Ustaje.): Ako ste završili!
Sveštenik: Tek sam počeo!

(Devojka se s uzdahom vraća na mesto.)

Sveštenik: Čim sam stupio u službu, odmah sam postao najtraženiji sveštenik. Vernici su želeli da ih ja venčavam, da im ja krštavam decu, da ih baš ja ispovedam, da sahranjujem njihove bližnje.
Devojka: Tu ste sigurno bili najbolji!
Sveštenik: Tačno! Tako sam umešno sahranjivao mrtve, da su im živi prosto zavideli!Mnogi moji vernici nisu mogli da umru dok se prvo kod mene ne ispovede. Sećam se jedne starice koja je danima umirala, a čim sam se ja pojavio istog trena je ispustila dušu!
Devojka: Sirotica!
Sveštenik: Iza mene je ostalo na hiljade utešenih i ohrabrenih, na hiljade onih koje sam izveo na pravi put, na hiljade onih koje sam srećno spojio brakom. Iza mene su ostala moja tri unuka i dva sina koji su obojica vrsni sveštenici. Dakle, moj život je svetao kao sunce, čist kao vedro nebo, nevin kao devica, radostan kao poj slavuja…
Filosof: Mislim da smo dovoljno čuli!
Sveštenik: Ja celim svojim životom zaslužujem da odem u raj. To je prost i prirodan sled mog životnog puta i ja sam to oduvek znao…
Devojka: Dosta više! Gnjavator! (Ustaje i staje na mesto Sveštenika.) Šta da vam kažem o svom životu, osim da je bio skoro savršen. Imala sam lepotu, novac, pamet (Sveštenik se nakašlje.), ljubav, prijatelje, jednom rečju imala sam sve! Dakle, moj život je skoro savršen, jedina mu je mana što se završio! U dvadeset drugoj godini, voljom Božjom, ili ko zna čijom, na sam dan mog venčanja, moj život je prekinut. Saobraćajna nesreća. Niko nije kriv, a i da jeste, to ne menja stvar. (srčano) Moj život nije imao kada da postane Jevanđelje, ali ja baš zato zaslužujem da odem u raj! Ja zaslužujem raj svojom mladošću koja nikad neće upoznati starost, ja zaslužujem raj svojom nerođenom decom koja mi nikada neće reći "mama", ja zaslužujem raj svojim neodživljenim životom! (Rasplače se.) Vi niste zli i bezosećajni ljudi! Smilujte se, setite se svoje mladosti, pomislite kako bi vama bilo da ste na mom mestu! Svi ste se vi naživeli, vama je dosta života, eto, eto Vi ste sami sebi oduzeli život (Pokazuje na Samoubicu.), šta Vama znači Vaš glas? (Samoubica gleda sasvim ravnodušno, uostalom kao i svi ostali.) Mladiću! Ti bar razumi - mi smo generacija! I ti si sigurno željan života kao i ja, i tvoje su vene uzburkani potoci proključale krvi koja žudi i vapi da iskusi, da omiriše, da živi! (Drmusa ga.) Reci nešto zaboga!
Mladić: Božjom voljom ja više nisam živ, i ja se sa tim mirim. To je sve.
Devojka (brišući suze): A kako si ti uopšte dospeo ovde?
Mladić: Ubijen sam.
Sveštenik: Znao sam ja odmah da ovaj mali krije nešto!
Devojka: Ubijen?!!! A ko te je ubio?!
Mladić: Neki narkoman.
Sveštenik: Znači, bio si diler? Barabo!
Devojka: Ćutite Svešteniče! Zašto te je ubio?
Mladić: Zbog 10 evra. I nisam bio diler. Bio sam žrtva uličnog napada.
Devojka: Izgubio si život zbog 10 evra!!? Zbog krize nekog propalog narkomanskog kretena! A nisi bio ni diler! Grozno! Ti mora da nas sve ovde mrziš iz dna duše!
Mladić: Zašto bih vas mrzeo?
Devojka: Prosto zato što smo mi sada tvoj jedini svet, a čovek kad mu se dese takve stvari svakako mora da zamrzi ceo svet!
Mladić: Ne, zaista vas ne mrzim. Ja sam naučio da sve što mi se dešava prihvatam kao dobro, jer se ništa ne dešava bez Božje volje, a ono što Bog hoće mora biti dobro. Ja tako doživljavam i svoju smrt.
Devojka: I ti nisi poludeo što si tek tako, bez veze, izgubio život?
Mladić: Ne.
Devojka: Ti si potpuno lud! (Hvata se za glavu.) E jadna nesrećnice, od koga ti očekuješ pomoć!
Sveštenik: Pa ovo je vašar! Zar mene da izabira jedan bandit - e neće moći! (Ustaje i kreće.)
Samoubica: Jedan manje!
Sveštenik (Vrati se na svoje mesto.): Kad bolje razmislim - što bi bilo bitno ko će da me izabere - bitno je da budem izabran!
Filosof: Ako ste se smirili, možemo li da nastavimo? (Devojci) Vi ste završili?
Devojka: Da, završila sam. (za sebe) I to gde i s kim! O Bože, šta sam ti skrivila?
Filosof: Onda, Samoubica, Vi ste na redu!
Samoubica (Ustaje.): Zahvaljujem. (Govori poslovično.) Ja za života nisam bio vičan besedama nego radu, tako da ni sada neću biti opširan. Ostvario sam svoju dečačku ambiciju - bio sam uspešan biznismen. Imao sam svoju firmu, svoju vilu sa poslugom, vozio sam najskuplje automobile, letovao na najekskluzivnijim mestima na planeti, družio se sa elitom, spavao sa lepoticama, oženio se jednom od njih koja mi je rodila dva sina. Kada sam oženio i mlađeg, shvatio sam da sam na samom vrhuncu svog života. Tad sam se ubio!
Devojka: Od radosti?
Samoubica: Od osećanja dovršenosti. Kažem - shvatio sam da sam najbolji deo sebe već dao, da sam sve što sam želeo postigao i da ono što sledi jeste neminovno opadanje. Nisam želeo da lagano umirem do konačne smrti. Starost je tako jadna i tako besmislena - deo po deo tebe nestaje dok ti iščekuješ dan kad te više neće biti. Za mene je život imao smisla ali do određene granice, ne po svaku cenu. Ja sam došao do te granice.
Sveštenik: Imate li Vi da iznesete neki razlog kojim zaslužujete raj ili nas badava samo zadržavate?!
Samoubica: Moj razlog je sledeći: mene je život nasamario, jer mi je dozvolio da verujem da sam smrtan! Ja zaslužujem raj zato što me niko nije sprečio da se ne ubijem!
Sveštenik: Ako ti je to glavni razlog kojim zaslužuješ raj, onda…
Samoubica: Šta fali mom razlogu?!
Sveštenik: Ništa. (Smeje se.)
Filosof (Ustaje i staje na mesto Samoubice; govori kao da predaje lekciju): Ja sam bio Filosof. Svi Filosofi su očajnici. Odakle sledi - ja sam bio očajnik. A bio sam očajnik jer sam bio Filosof. A bio sam Filosof po nužnosti svoje prirode, što opet potvrđuje da sam bio očajnik i to po nužnosti.
Sveštenik: Ma o čemu ti to?!
Filosof: U čemu se ogleda tragedija Filosofije? U tome što ni na jedno pitanje nikada neće dati neoboriv odgovor. A u čemu se ogleda tragedija jednog Filosofa? U tome što nije sposoban za život bez Pitanja. Pa tako dok ostali ljudi žive svoje živote potpuno zaštićeni od metafizičkih prostranstava, crnih rupa i virova, Filosofi po njima rone, ko rudari kopaju, propadaju u vrtloge bez dna, razbijaju se o apsurde, sumnjajući, sumnjajući, a nikad ništa ne znajući. Čitavog života borio sam se sa besmislenošću života, u suštinskom svepostojećem smislu, a da ga ne okončam zaustavljala me je jedino spoznaja da ni smrt nije ništa smislenija od života. Filosof je tragičar zato što ne može da živi bez Pitanja. Ja zaslužujem da odem u raj jer sam tako na Zemlji postojao da nikada mira nisam imao, ali… ne tražim od vas da to razumete. Mene raj uopšte ne zanima kao produžetak života ili kao taj obećani, bolji život. (sa "ludačkim" žarom, na ivici suza.) Ja želim u raj jer ću u njemu možda naći "Zato"!
Sveštenik: Pa ne morate zbog toga da idete u raj! Glasajte za mene, pa ako u raju nađem to Vaše "Zato", ja ću Vam ga poslati, obećavam! Što biste se mučili sami?
Devojka: Mogu i ja, samo mi recite kako bi to "Zato" trebalo da izgleda!
Filosof: Kada bih znao kako izgleda, onda bih znao, ali ostavimo to sad. Da rezimiramo stvar: ovde se nadmeću jedan vrlinski život, jedan uskraćen život, jedan život koji je izgubio smisao i jedan život koji nikad nije uspeo da ga otkrije! Mladiću, čuli ste nas, da čujemo mi sada Vas!
Sveštenik: Odlučite po istini i pravdi, a ne iz sažaljenja!
Devojka: Ti si najdivniji mladić koga sam ikada srela. Šteta što se nismo upoznali dole, mada… možda još nije kasno. (Gleda ga zavodnički.)
Sveštenik (Uštine Devojku, ova cikne.): Kalašturo jedna!
Devojka: Ma odakle Vama pravo da me štipate i nazivate kalašturom?!
Filosof: Obuzdajte se već jednom i dajte čoveku da govori! Izvolite Mladiću!
Mladić (ozareno): Vi ste divni ljudi, i ja sam iskreno dirnut svakom od vaših priča. Dok sam vas slušao mislio "moraš pomoći ovim ljudima, oni su napaćeni to zaslužili!"
Sveštenik: Nisu baš svi ni zaslužili!
Mladić: Da izaberem nekoga od vas, čak i da imam to pravo, ne bih mogao, jer vas ja sve biram, ali, ko mene pita? Zato sam smislio da vam predložim sledeće: da zaboravimo izbor i nadmetanje, već da se ovako sabrani u divnu zajednicu bratske ljubavi predamo molitvi kao majci koja nas voli, i tako dočekamo Njegov dolazak!
Sveštenik: Šta kažeš?!
Samoubica: Ne mislite valjda ozbiljno?!
Devojka: U što ti je predlog!
Mladić: Verujte, nema ničeg lepšeg od zajedničke molitve! Evo, ja ću započeti, a vi mi se pridružite. (Klekne i počinje da se moli.)
Devojka: Ti si luđi nego što sam mislila!
Sveštenik: Ti se s nama šegačiš! Filosofe, učinite nešto, ja sam na ivici strpljenja!
Filosof: Šta da učinim? Da ga premlatim što je mučenik pomislio da smo divni ljudi i što nam predlaže molitvu?!
Sveštenik: O, sačuvaj me Bože! Ko sad ima vremena da se moli?!
Samoubica: Njemu se može kad neće u raj!
Devojka: I – šta sad?!
Filosof: Sad smo prepušteni sebi samima.
Sveštenik: Ja mislim da je slučaj rešen: čuli smo svačiju priču i sad možemo da zaključimo: samo se jedan od nas čitavog života trudio da zasluži raj!
Devojka: A samo jedan od nas nije imao kada da se potrudi!
Samoubica: Kako sam ja mogao da se trudim, kad nisam znao ni da postoji?!
Devojka: Ja bih sigurno bila dobra žena i nežna majka! Ja sam tako volela decu, ali nisam imala priliku (Zaplače.)
Filosof (više za sebe): O Bože kako sam se ja trudio… da nađem (Uzdahne.)
Sveštenik: O što ste vi neki nerazumni ljudi! Vi imate neke neostvarene želje, život vas je prevario pa mislite da zaslužujete raj. A ja imam dela - čitavu riznicu dobrih dela, častan i pošten život od rođenja do smrti!
Samoubica: Dosta više s tim Vašim dobrim delima! Vi ste samo običan radnik za platu!Živeli ste po Božijim zakonima, znajući da ćete za to biti nagrađeni! A da li biste bili tako divni i dobri, da niste verovali u raj?!
Sveštenik: Ali ja sam verovao. I živeo sam po Božijim zakonima. I naravno da treba da budem nagrađen! A Vi, ako imate bar malo časti, povucite se iz izbora, i dajte svoj glas onom koji ga je apsolutno zaslužio!
Samoubica: Ja zaslužujem da odem u raj više od Vas! Ja sam žrtva ljudskog neznanja a ne sopstvene gluposti. Niko nikada nije video vaskrslog mrtvaca, pa na osnovu čega sam ja mogao verovati da se život posle smrti nastavlja?! Na osnovu vere?! A ko je mogao da mi to konkretno dokaže?! Bog - a on to nije učinio. Gledao me je kako se ubijam u svojoj zabludi i nije učinio ništa da to spreči! Ništa! Ja sam žrtva!
Devojka: A šta sam onda ja?! Mene je Bog bez pitanja uzeo i doveo ovde!
Filosof: Ljudi, dosta je! Uzalud se nadmećete, nikada se nećemo dogovoriti.

(Sumornih lica svi zaćute neko vreme, predajući se sopstvenim mislima.)

Samoubica: Imam jedan predlog: možda bismo mogli da Isusu lepo kažemo da smo se složili da ili ćemo svi u raj ili neće niko!
Sveštenik: To ćete reći, Boga mi, samo u svoje ime!
Samoubica: Ali, kako ne shvatate, tako ćemo mu najbolje podići - hrišćanska ljubav i solidarnost po cenu žrtvovanja raja - pa to mora da ga obori s nogu?
Sveštenik: Nije loša ideja, samo… šta ako ipak ne upali?!
Filosof: Koliko se ja razumem u Boga, on bi trebalo da je sposoban da pročita sve naše misli! Kako mislite da ćemo ga prevariti!
Samoubica: Pa i ne moramo da ga varamo! Imamo valjda još toliko vremena da se zavolimo.
Devojka: Mi smo se već i zavoleli, samo to još ne znamo!
Sveštenik: Da, da, slatka devojko, kako samo pametno govoriš!
Devojka (umilno): Učila sam od starijih.
Filosof: Ljudi, ne ludujte - baš njega briga za našu ljubav. On traži da se ispuni njegova volja! A volja mu je da samo jedan može u carstvo Božije i kraj!
Sveštenik: Ali, on je premilostiv! Primoraćemo ga da se smiluje jadnim, napaćenim dušama! Ja ću mu otvoreno reći: Bože, mi znamo da si ti mislostiv i dobar, i da ti i da hoćeš, ne možeš da nas osudiš na tu… kako se zove…?
Filosof: Samoću.
Sveštenik: Samoću! U tvojoj je prirodi da činiš dobro, nemoj na nama da praviš izuzetak!
Devojka: Time ćemo ga priterati uza zid!
Samoubica: Pred svršen čin!
Filosof: Opet ludujete! Pa nije Vam on tamo neki jadničak koga ćete vi da priterujete uza zid i dajete mu uputstva šta da čini. On je, ipak, Bog.
Devojka: A mi smo ljudi! Ne može se ni s nama tek tako postupati!
Sveštenik: Tačno! Ljudima treba odati priznanje što su ljudi! A lako je biti Bog!
Devojka: Da - sve možeš, sve ti je dostupno, a čovek, mučenik, šta on može - samo da zavisi od Božjeg raspoloženja da bude dobar ili ne.
Filosof: Ja ne shvatam kuda vodi ovaj bunt! Da nećemo možda da skujemo zaveru da ubijemo Boga?! Shvatite ljudi da smo u ćorsokaku!

(Pauza.)

Devojka: Kad si ti sve pokvario sa svojim glasom!
Filosof: Možda ja, možda ti, možda smo oboje.
Devojka: Da me bar malo voliš, ti bi mi dao svoj glas, ne mareći za sebe.
Filosof: Izvini, ne volim te.
Samoubica: Na kraju ostaje jedino izvlačenje ceduljica!
Filosof: Šta mislite Svešteniče, izgleda da nemamo drugog izbora!
Sveštenik: Pa ako je dotle došlo, hajde, cepajte papir!
Filosof (Vadi papir.): Samo na jednom ćemo napisati "raj" i ko to izvuče, taj je izabranik (Prave komadiće, skida kapu, stavlja u nju cedulje.) Hajde ljudi, izvlačite! (Svi izvuku.)
Devojka: Kod mene je!!!
Sveštenik: Ovo se ne važi, moramo ponovo!
Devojka: Zašto se ne važi?!!!
Sveštenik: Zato što ne možemo iz prvog puta dobiti pobednika!
Samoubica: Da, neka bude iz trećeg! Treća - sreća!
Svi (Osim Devojke koja negoduje.): Hajde!!!
(Ponovo izvlače.)
Sveštenik: Ja sam!
Devojka: To ništa ne znači, ovo je tek drugi put!
Sveštenik: Nije tačno! Ono tvoje je bilo proba, a ovo je sad pravo! Pobedio sam!
Filosof: Vratite cedulju, rekli smo iz trećeg puta.
Sveštenik: Ne dam! Ja sam pobedio, gotovo je!
Devojka: Matori pokvarenjače!
Filosof: Neka, pravimo nove cedulje!
Sveštenik: Ja ne učestvujem!
Samoubica: Još bolje! Jedan manje!
Sveštenik: Neće moći! Daj - (Vadi cedulju.)
Filosof: Kod mene je!
Devojka: Nije fer, ja sam prva pobedila!
Sveštenik: Ja sam pravi pobednik!
Samoubica: Haj’mo još jednom da i ja izvučem!
Filosof: Nema više! Ja sam poslednji!
Sveštenik: Ma nemoj! Ne može!

(Slepi mladić ustaje i prilazi im. Kad se našao među njima, zavitla snažno štapom iznad svoje glave.)

Za trenutak nema scena. Svi malo ustuknu u stranu, gledaju u pravcu njega.

Samoubica: Šta sad pa ovo znači?
Sveštenik (bojažljivo): Ovaj je izgleda i lud, osim što je ćorav i gluv!
Filosof: Meni se čini da on upošte nije slep.

(Slepi mladić naglo spusti ruku u kojoj je držao štap i štap baci na pod.)

Samoubica: Izgleda ga ja prošao napad!
Sveštenik: Ma sa njima se nikad ne zna!

(Devojka koja je bila iza njih trojice sve vreme, izlazi napred i dolazi do Slepog mladića.)

Devojka (Posmatra ih pobedonosno.): Mislim da smo odlučili ko je pobednik!

(Ovi se zgledaju u čudu.)

Devojka: Ko je jedino muško ovde?! (Svi ćute.) Ja! Ja sam jedino muško!
Samoubica: Pazi trandža!
Sveštenik: Odma sam znao... Ama Filosofe, zar nisi ti to maločas, proverio?!

(Smeju se)
(Filosof se nakašljava.)


Filosof: Mislim da je htela da kaže metaforički! Metaforičko muško!
Devojka: Ma kakvo metaforičko! Pravo muško! (Ovi se smeju još jače. Slepi mladić se lagano udaljava, ali ona to ne vidi.) Ko?! Ko je od vas smeo da priđe ovom ludaku dok je razjaren u transu vitlao štapom?!
Samoubica: Niko!
Devojka: Sem mene!
Samoubica: I ti si prišla kad ga je već bacio!
Devojka: Ali sam prišla. A Vi, tu na rastojanju nešto dobacujete! (saginje se i podiže štap sa poda.) Ja sam izabrana za raj - a ko sme da mi otme štap, neka priđe! (Ona proba da vrti štap kao ludak malopre, ali joj odmah ispada iz ruke. Sveštenik i Samoubica potrče ka njoj, a ona sedne preko štapa. Nastaje komešanje, ona se otima... rukama nogama, grize, šutira, najzad Sveštenik uspeva da je uhvati s leđa i podigne s poda)
Sveštenik: Drž štap!

(Samoubica uzima štap i podiže ga visoko.)

Samoubica: E sad je moj!
Sveštenik: Šta bre?!

(Ispušta Devojku koja se batrga njemu u rukama sve vreme i vrišti.)
(Samoubica zavitla štapom po vazduhu.)

Filosof: Ludilo opet počinje!

(Sveštenik i Devojka trče ka Samoubici i opet kreće otimačina. Filosof gleda malo sa strane, zatim slegne ramenima.)

Filosof: A ionako od filozofiranja nema ništa! (uskače u otimačinu i tuču.)

(Slepi mladić je tokom te scene, kako se udaljio od razjarene gomile, prišao Mladiću, i pozvao ga da pođe sa njim... Između njih teče dijalog koji se ne čuje zbog urlika ovih. Najzad, oni kreću sa scene, okreću se ka grupici)

Mladić: A šta će biti s njima?

(Slepi mladić slegne ramenima.)
 

Slepi mladić: To bih i ja voleo da znam.

(Odlaze, ovi se sve žešće biju.)

KRAJ

- 16 -