Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Nove knjige

Sašava aforiznica

Dečja posla
Aleksandar Čotrić
Aurora, Vranje - 2010

Dečja posla - Aleksandar Čotrić

Svi oni koji ne sumnjaju u verodostojnost teorije po kojoj je kamen temeljac svakog uspešnog stvaralaštva rad, rad i samo rad, sa nestrpljenjem dočekuju svaku novu knjigu trenutno najproduktivnijeg srpskog satiričara (aforističara i pripovedača) Aleksandra Saše Čotrića, sa opravdanim na­dama da će nam Saša još jednom otkriti, po ko zna koji put, novo lice. Ovog puta, mlađi nego ikada po temi knjige, mladi satiričar, sve bežeći od sadašnjosti (koju je obducirao bez­broj puta u svojim aforizmima i pričama, u maniru najslavnijih forezničara), stiže do svog i našeg detinjstva, otkrivajući brojnim aforizmima poslovičnu čarobnu naivnost, istinolju­bi­vost i autentičnost dečjih mudrolija popularnih pod opšte­prihvaćenim nazivom "dečja usta".

Uz prepoznatljivi "baby face" autora, ova knjiga podra­zu­me­va i autentičnu transformaciju pisca u životno doba svojih junaka, u njihov način mišljenja i stil kazivanja i poimanja stvari i pojava. Za njih već postoje oficijelne i naučne definicije i tumačenja u egzaktnoj formi, za razliku od Čotrića koji u ovoj knjizi te stvari tumači i definiše na specifičan način i žargon generacije od vrtićnog do tinejdžerskog uzrasta. Čitaocu se pritom, sve vreme nameće utisak da je u pitanju klasičan plej-bek i da, ustvari, autor samo "otvara usta", a da iz njega govore naši unuci, deca, sestrići, mlađa braća i sestre, deca iz obdaništa i škola, Petar Pan, Tvenov Tom Sojer, Zmajev Pura Moca, Nušićev Cvrca, Ćopićev Jovanče... Slobodnije, Čotrićeva nova knjiga mogla bi se uslovno smatrati minijaturnim literarnim Diznilendom, čika Jovinim "Nevenom", a ponajpre proznom "ršumijadom".

U suštini Aleksandar Čotrić je ovom mini zbirkom dečjih impresija u vezi sa njihovim opažanjem i tumačenjem mikro okruženja i svoje najbliže okoline, uključujući i dečju predstavu o njihovoj ličnosti, lansirao i za stariju čitalačku publiku jednu nadasve zabavnu, ali i poučnu knjigu o načinu poimanja stvarnosti i rezonu postojanja populacije koja nezadrživo dolazi. Ovaj svojevrsni "Vujaklijin leksikon" obuhvata najširi izbor najoriginalnijih tumačenja i definicija brojnih pojmova, pojava, emocija načotrićevski blagohumoran način, uz proverenu i overenu duhovitost autora koja vas može dovesti u neprijatnu situaciju da se od smeha osetite, poput autorovog junaka, mokrim bratom: "Mlađem bratu stalno menjaju pelene. On je moj mokri brat."

Pored mame, tate, braće, sestre, u knjizi se našlo dovoljno mesta i za neizbežne dedu i babu, koji u Čotrićevoj knjizi zauzimaju izuzetan položaj i dužnu pažnju zbog njihove nemerljive ljubavi i razumevanja prema deci svoje dece. Naravno, uz neskrivene simpatije i poštovanje, promakne tek poneka blago dvosmislena insinuacija u vezi sa pomalo delikatnim aktivnostima nepriličnim godinama naših deka i baka:"Deda i baba su veoma bučni u krevetu. Oboje hrču." (Bravo za insinuaciju!)

Ne treba sumnjati da će vas kroz knjigu "detinjasti" autor provesti do kraja u istom raspoloženju - nasmejane i raspoložene kroz naredne etape detinjstva:
preko neizbežnog vrtića, nižih razreda osnovne škole, viših i ozbiljnijih razreda osnovne škole, sve do srednje škole, uzgred, i sa puno autentičnosti, oslikavajući, drage ili manje simpatične, nezaobilazne učitelje, nastavnike i profesore, naravno, uz neizbežno zgražavanje školaraca nad činjenicom da nijedna reforma školstva još nije uvela dugo priželjkivanu "školu bez ocenjivanja." Naravno da je i na dečjoj top listi najlepšeg u toku školovanja, odmah posle školskog raspusta i velikog odmora, značajno mesto zauzeo i neizbežni učitelj, čiji položaj bolje razumeju prvačići nego prvi ljudi: "Ne samo što volimo našeg učitelja. Nego nam ga je i žao." Neizbežno, ovakva knjiga mora biti iskrena do kraja kao i njeni junaci, pa je, uz očekivanu korekciju početnog oduševljenja školom, verovatno sa pojavom nastavnika i profesora, i odnos đaka prema školi i prosvetnim radnicima poprimio drugu konotaciju: "Škola je moja druga kuća. Kafić je prva."

Nema zbora, autor je u svakom aforizmu apsolutno svestan da nema pravog cirkusa u detinjstvu bez brojne bliže i dalje rodbine i familije (ujaka, ujni, tetaka, teča, kumova) iz čega, sasvim prirodno, sledi i, čotrićevski duhovit, grupni portret prosečne savremene porodice-familije, koji je uslovljen sveprisutnim, pomalo ispolitizovanim, načinom dečjeg poimanja i nalaženja svakoj "stvari" njenog pravog imena... Pa nabraja Čotrićev junak, doslovce, kroz dečja usta: "Drven deka, baba roga, tata mata, narodna majka, seka persa i mokri brat. To je moja familija!." Očigledno je da autor kroz ovakve i slične izjave svojih malih junaka uporno lansira svoju tezu da "Ni deca nisu što su nekad bila. Porasla su."

Belodano je jasno da bi cela storija o deci bila neuporedivo i nedopustivo siromašnija da knjiga ne nudi "ekspertska" mišljenja junaka čije se godine života mogu izbrojati na prste ruku o najtananijim i najintimnijim odnosima među polovima – ljubavi. Poput odraslih, i Kazanova i Minhauzena, Čotrićevi junaci imaju svoje srcolomačke "fazone i fore" u svakodnevnoj nemilosrdnoj borbi za ženska srca. I manirom, već pomenutih, srcolomaca, uveliko uživaju u svojim fantastičnim ljubavnim podvizima uz retke primere
patnje i očaja zbog neuzvraćene ljubavi ili neizbežnih rivala. Po tradiciji se potencira teza da "prve ljubavi nemaju zaborava", baš kao ni prvi poljupci:
"Sećam se prvog poljupca. Kad me je za peti rođendan poljubila baba Milenija." Međutim, nadaleko čuvena srpska škola udvaranja i sofisticiranog ophođenja prema lepšem polu i u Čotrićevoj aforiznici, odeljak ljubav, dala je vidne pozitivne pomake kroz primere ortodoksnog poštovanja preporuka bontona još od malih nogu, konkretno i u pačjoj školi: "Dame je nepristojno pitati za godine, pa mlađi brat ne zna da li Minja iz njegovog vrtića ima četiri, ili pet godina."

Naravno, ne prećutkuje autor ni indoktrinaciju na primerima "talentovanih" starijih zavodnika, koji vremenom postaju sastavni deo taktike malih Don Žuana, kojima, s godinama, postaje sve bliža kafansko-televizijska varijanta tipa "muškarci znaju zašto", u analizi raznih varijanti fatalne privlačnosti: "Nema poljupca bez brkova. Zato se teta Zora i ne brije."

Da rezimiramo, zahvaljujući Čotrićevoj novoj knjizi, mogao bih napisati knjigu o čudesnoj hiperprodukciji najmlađih genijalaca koji na svet oko sebe gledaju širom otvorenih očiju i otvorenog srca, sve pokušavajući da ubede svoje roditelje da im neće baš tako lako da upropaste celu planetu, kao što su oni svoju domovinu (ne mogu bez politike – prim. rec.). A koliko su misli iz Čotrićeve dečje aforiznice opomena odraslima da IQ ne raste paralelno sa visinom čoveka, ili veličinom pivskog stomaka, vidi se ponajbolje iz autorovog, diskretno provučenog, upozorenja čitaocima: "To što deca (u ovoj knjizi, prim. rec.) pričaju, nije za mlađe od 18 godina!" Ko ne bude razumeo ovo upozorenje, "pitaće ga starost gde mu je bila mladost."

Konačno, ovo je knjiga koja nudi netipičnu sliku običnih stvari i stvarnosti, u kojoj imamo apsurdnu, ali funkcionalnu rokadu iz Zmajeve čuvene pesme:"Uz’o unuk svoga dedu, metn’o ga na krilo!"

Definitivno, dečja aforiznica je dobrodošla, dobronamerna i benigna, ali i suptilna opomena nama odraslima da su već i deca, a naročito malo veća deca, "pročitala" demagošku "žvaku" (a to potencira Čotrićev aforizam), da kad: "Kada kažu da to nije za decu, znam da je to nešto zanimljivo."

U to ime, tvrdim: OVA KNJIGA JE NEŠTO LEPO!... Ali i za decu i za odrasle.

Od Saše je, "Sašavo je!"

Rade Jovanović


Svojeglava knjiga

Aleksandar Čotrić
Aurora, Vranje - 2010

Svojeglava knjiga - Aleksandar Čotrić

Ovakve knjige se pišu godinama, sa lepim osećanjima i um­nom odgovornošću, sa posebnim zadovoljstvom i sa ple­me­nitim ciljem. Kako se dugo pišu, tako se i javno proveravaju. Tako smo ove aforizme, namenjene deci i osetljivima, sretali po periodici godinama, dok se, probrani, nisu našli u ovoj zbirci.

Ova knjiga je još jedno, ali zaista neobično i neodoljivo svedočanstvo o nepresušnoj temi detinjstva u kome je zaista večiti rasvit čovečanstva.

Pred nama je veoma kritička knjiga, zamišljena da svakim svojim redom bude duhovita i mudra pohvala detinjstvu.

Zamišljena je da, od reda do reda, raste onako kako dete raste od rođenja do punoletstva, od prve roditeljske ljubavi do svoje prve, pa ostalih ljubavi, iz kojih će steći svoju decu.

Čotrić ovu knjigu piše sa onim radovićevskim poštovanjem dece, ukazujući im puno poverenje i dajući im puno pravo u svemu. Po njemu, težnjom dece da liče samo na sebe, počinje njihova borba za opstanak – u porodici, prvo, potom u školi, u društvu... on tu borbu daje neporecivo duhovito, a time na neočekivan način, stavljajući se sav na stranu dece.

Svoje ja dete stiče spram najbližih. Taj kritički odnos najveća je i neosporiva vrednost ove knjige. Tek ovako kritički iskazane dečje istine postaju nauočljivije spram svih apsurdnosti vaspitanja koje često zaliči na dresuru. Time bi ova knjiga, a to je autorova težnja, to jest cilj, trebalo da zabrine sve sem decu.

Ona nudi slobode koje deci od drugih nisu dozvoljene, a koje su izazovne i neodoljive.

Mada je protiv svih uputstava za rukovanje decom, ova knjiga može biti i priručnik za roditelje, pedagoge i ovlašćene predstavnike društva s jedne strane, i za decu i osetljive, ljubitelje dosetljivosti i duhovitosti s druge strane. Za roditelje je priručnik kako da ih deca shvate i bolje podnose, ako već moraju. Za pedagoge i nastavnike kao nauk i opomena na dečju duhovitost i maštovitost, kojom se potvrđuje Bergsonova definicija smeha kao prasku koji lomi svaku krutost. Za društvo, da svi odgovorni u njemu buduće podižu u potpunoj slobodi. To je, uostalom, jemstvo budućnosti demokratije. Za decu, da uživaju u detinjstvu, suprotstavljajući se svakom omeđavanju, pa i da nalaze zadovoljstvo u svakom suprotstavljanju. Za osetljive, da se opsete svoga detinjstva i da se zadive piščevoj duhovitosti, doslednosti i veštini iskazivanja. Aforizam je tek red, ali red protiv onih koji bi da svuda zavode red. Poruke Čotrićevih aforizama se čitaju između svih tih redova, bez obzira na to koliko su zbijeni.

Sigurno da ovde ima i aforizama koji su tu ostali štosa radi. Oni su saglasni sa dečjim i đačkim duhovitostima, zvonkim i neočekivanim. Njima se otkriva tehnika duhovitosti i podstiče klikeraštvo – mišljenje na drugi način. Ovakvim aforizmima predaha podvlači se misaona dubina drugih, manje zvonkih, potmulijih aforizama, u kojima su misli koje više zabrinjavaju.

Celovito gledano, knjiga je saglasna sa vedrinom koju detinjstvo nosi u sebi, sa buntom i nepristajanjem koji su mu imanentni, i podstiče ih da bi se i u tmurnim menama prkosno detinjstvo ispoljilo u toj vedrini, neodoljivo i duhovito.

Duhovitost je, uostalom, lekovita. Duhovitost za decu razvija imunitet.

Ovo je knjiga za zdravo potomstvo.

Milovan Vitezović

____________________________
Izvornik:
Recenzije za knjige Dečja posla i Svojeglava knjiga - Aleksandar Čotrić
Aurora, Vranje - 2010.

- 7 -