- ETNA -


Nove knjige

Stub srama neće izdržati

Živan Žikić
Istorijsko-zavičajno društvo "Kinđa", Kikinda 2001.

Zivan Zikic - Stub srama izdrzati nece

Kad ceo narod dospe na stub srama prirodno je očekivati da se on sruši: ili stub ili narod. A kada do rušenja dođe, ili makar samo do urušavanja, ne treba previše pameti da bi se dosetilo na čije će se glave lavina sručiti. I desilo se! Srušila se Kula Vavilonska, a Živan Žikić je, gotovo neotresajući razleglu prašinu, seo da zapiše svoje impresije. U svojoj, prvoj po redu knjizi, Stub srama neće izdržati, pokušao je da nam dočara kako je on doživeo i proživeo sveopšti haos. 

Pokrenuli su nas sa mrtve tačke,
i doveli u živi pesak!

Da li zbog nagomilanog (lošeg) iskustva ili zbog upućenosti u prilike i neprilike, tek, ovaj pesimistički iskaz rečito govori o slutnjama koje more ovog inače veoma duhovitog autora. Optimizam, zarastao u korov, promalja se tek u nagoveštajima, kako ne bi uzeo danak pokušaju da se nadživi, uprkos svemu. I tu se više ne radi o pitanju "biti ili ne biti" sa svim njegovim modifikacijama, već prosto o nameri da se ukaže, ili je možda bolje reći da se opomene kako se ista ili slična kula ne bi ponovo zidala.

Najteže mi pada praznina
ispunjena rečima...

Govor kao dar koji po kojem se čovek razlikuje od životinja (političar od papagaja) odavno se pretvorio u svoju suprotnost, narušavajući osnovne postulate onoga što bi čovek trebalo da bude, a postao je, nažalost, u mnogo slučajeva upravo praznina ispunjena rečima. I tu ni škole ne pomažu. Naprotiv, one su često služile kao idealno sredstvo koje je omogućavalo da se razvije veština pomoću koje govorni aparat dobija na brzini, na razvijanju sposobnosti da se u previše reči premalo kaže. I taj princip opstaje vekovima, još od postanka retorike.

Niko se nije naučen rodio.
Sa tom parolom većina i umre.

Jasno je da niti svi mogu, niti svi streme istim dometima, ali svrstati se u odred duhovnih samoubica više je nego pogubno - naročito u vremenima kada i nauka i politika traže (i nalaze) žrtve. Oslonjeni rame uz rame o produkte unižene civilizacije, bez lika i imena, ne odmakavši od statističkog broja iz spiska rođenih ili umrlih; izbeći meni ljudoždera, da bi postao topovsko meso, ne čini se preterano uspešnim.

Tvorac nam je udahnuo život,
a sami smo se izveštili
da umiremo.

Tvorcu se moralo olakšati, još kako! Najpre njegovim odbacivanjem, a potom i ostalim art efektima - pravljenjem drugog i drugačijeg "tvorca". Sudbina je, iako bedna, dugo vremena zavisila od toga. Nakaradna ikonografija vremenom se menjala, u skladu sa motivima inspiratora. Narod je, kao i uvek, bio samo lajt-motiv, dekor koji još tu i tamo diše. Otud je zaprepašćenje bilo veće kada se, u nastupu gušenja, razleteo na sve strane.

Ako ikad dođemo do pameti,
već sad znamo 
šta ćemo uraditi.

Naknadna pamet izrasla na temelju osećaja krivice, te stoga brani načelo da nestašni učenici imaju pravo na popravni. I to bi bilo razumljivo da taj osećaj ne prekoračuje granice koje kažu da pravo da greše imaju čak i onda kada znaju da to nije ispravno, ali jeste pomodno, privlači pažnju i izaziva izvesnu dozu divljenja prema onima koji istrajavaju u sopstvenoj gluposti.

Veoma brzo je stigao 
na stub srama.
Sada polako puzi dole!

Da li će stub srama izdržati ili pasti pod težinom prikovanih teško je sada reči, ali se nadamo da će nas o ishodu Živan Žikić obavestiti u nekoj od svojih budućih knjiga. 

Vesna Denčić


- 7 -

 

ETNA | Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14

Vesna Dencic © ETNA, Beograd - 2002. Sva prava zadržana